Književne novine

“

GODINA TV ' BROJ 17

Ako ne pišem u ovom trenutku, ne bih ni pisao. , Stenđal

ko bi govoriti i pisati o jednoj knjizi, jednoj umetničkoj pojavi, ili jednom piscu, značilo „samo

kateđarski davati ocenu od 5 do 1, ili, velikoškolski, od 10 do 1 — a tako se nekako uobičalilo ' nas čim progovori kritičar — onda ne bih prosto maprosto napisao nikad ni retka o knjigama ili piscima. Pred velikim delima setio bih se Bodlera: »To je genije; ne · govorimo više o njemu«; pred značajnim, slegnuo bih ramenima. I bili bismo kvit. Eto, u tom samo smislu, odbio sam nekoliko puta od sebe da sebe smatram kritičarom, što su neki pogrešno shvatili kao nekakav eufemizam, atilski obrt neadekvatan” našem „vremenu kad treba »muški« govoriti, kao lažnu skromnost, ili čak kao strah od odgovornosti. Koješta!

Da se razumemo. O đogmatskoj kri. tici — jer o njoj je gore reč — rekao bih zasada sledeće: #kritičar-dogmatičar potseća me na ilustrovane korice mekadašnjeg pariskog časopisa za popularizovanjie nauke »Je &ais tout«, gde glava jednog čoveka s prstom na čelu šeretski vas gleđa pravo u oči i kao da veli: »Samo pitaj. Za svako pitanje imam već gotov odgovor u svom tefteru. Ništa nije tajna za mene.« Svaki je od tih kritičara, rekao bih, pljunuti nekakav Lojola, za koga je sve do sitnica utvrđeno za sva vremena i sve prilike,i koji se ne da izbaciti ničim nikad iz sedla. To je što se tiče ilustrovanog dela ove priče; a Bad pređimo na stvar: dogmatska kritika u svojim razmatranjima polazi upravo od onoga što baš treba tek sagledati, uvideti, pokazati, tek dokaza, ti, Ona pretpostavlja mogućnost Dpostojanja apsolutnog „posmatrača, posmatrača-svevida, i u njegovim rukama — alto je takav svevid telesno ipak ramišljiv — tablice apsolutnih estetskih vrednosti. Ja bih se složio 6 filozofom Kurnoom: »Lepota ostaje le. pota, čak i onda kad je izgubljena u pustinji, kad je niko ne vidi.« Ali, ako ga dobro razumem, u tom tekstu radi

se o estetskim realn-oštima,amne

o estetskom idealu, o estetskoj normi. Nisu samo naše, freske ve-

kovima bile „zatrpane u Č#dpustimji wremema i mrobovanja; isto je to bilo i, sa. drugim ogrom-

nim područjima umetnosti. Mi smo danas daleko od XIX veka sada su široke oblasti sveta lepota bile zatrpane u prezir i zaborav, zatrpame u pesku i nanosima, a samo je jedan ideal — Grčka i Renesansa dva-tri veka jedino lebdđeo pred očima ljudi, ”

UO O? ne može se bez opasnosti identifikovati „kritika sa estetikom. Tistetika, ako je mogućna, ona je to jedino kao nauka, i kao takva ona

podleže d kriterijumu kome podleže i

svako naučno saznanje, Ne postoji ukoliko postoji kao nauka — nikalkva marksistička estetika, kao što ne postoji ni marksistička fizika, ili agromomija. Međutim, kritika... Jest, kri. tika može—31i tfreba,za marksiste da bude i mariksistička. Kažem i marlksistička, jer se svet ne iscrpljuje

jednom doktrinom, svet ne živi od

6vojih odblešaka, pa ni svet lepota, koji isto tako postoji, iako na &voj mačin, postoji jer deluje. Inače bi bio epifenomen, Kritika je u isti mah i mešto više i manje od estetike. Više: ona je izraz samog živog odnosa ljudi prema umetničkom i pesničkom delu; ona ga posmatra u svoj njegovoj sšloženosti; ona ima da ga sagleda u punom njegovom značenju, a ne samo U mjegovom estetskom vidu. Ona izvire iz samog umetničkog i pesničkog doživljaja, i nužna je, prema tome, i ne· izbežna ovde i danas, bez odlaganja. Manje: ona je samim tim »hibridna«: amutar nje u evakom trenutku deluju i reaguju· mnogobrojni činioci, čiji zaikoni ostaju često tek da se otkriju (na primer, estetski), i dosađa &u ih naslućivali samo njuh i takt umetnika, pesnika i kritičara, koji rukuju mjima kao što čovek koji govori rukuje gramatikom i sintaksom, ne misleći na njih, i rukuju pravilno, iako često nisu u stanju da formulišu pravila kojima se spontano pokoravaju. Ona može đa buđe obogaćena marksizmom, ne u smislu primene jedne dogme, i davanjem gotovih recepata, već samo u smislu primene jedne metode koja se pokazala plođonosnma u oblasti izučavanja čoveka i društva —

a umetnost i poezija su sastavni đe-.

lovi tog sveta — razume se, uz SŠpecijalma istraživanja datih pojava, čiji specifični sadržaj doneće i saznanja specifičnih zakonitosti, i prema tome, zatvara put svakoj dogmatskoj krificl.

Vreme je da se kod nas prekine s onom mesvesnom i nesrećnom praksom koja čini da &e etvaralac oseća pred kritičarom kao đak pred profesorom. optužen pred &udijom, grešnik pred Strašnim sudom gospoda boga i njegovih doglavnika, onako nekako kao famozni junak u Kafkinom roma– nu »Proces«, koji, optužen za zločin o kome pojma nema najzad počinje da se oseća i 6am krivim, jedini način možda da se oslobodi neopravdanog i nesmosnog progona. Ne volim teror, to svi znaju. Ali, ako treba birati iz-

među »terora« kritičara i »terora« pe- .

snika, pretpostavljam »teror« pešmika, I zato mi izgleda razumljiv poziv Tilste Tošovića, u jednom od nedav-

LIST

Uredništvo: Francuska 7, tel. 28-008

Administracija: Karđeljeva 51, tel 24-001

ZA KNJIŽE

· } 7

Dušan Matić

nih brojeva »Književnih novina«, da »i pesnici progovore o poeziji«. Terora može nestati samo onda, ako između jedmih i đrugih ne bude nikakve brane, alto se nađu zajedno u samom žarištu stvaralačkog akta, ako po dozivu Zorana Mišića »i Kritičari progovore o literaturi«.

Da 6e objasnimo. Na primer, »rđav pesnik«, po meni rđavo je sklopljen izraz, jednostavno icontradictio in ađi_ ecto. Ako je rđav, nije pesnik; alo je pesnik, nije rđav. Ako nije, u tom slučaju, ađio mare; ako jeste, ako je to postao, dijalog između njega f sveta neće prestati, dok i poslednjom kapi svoje poezije govori ljudima. On može biti samo većeg ili manjeg formata, šireg ili užeg dijapazona. Jer i oni imaju svoj vek, nejednak kao i ostali smrini, ialko traju i preko evog veka. Njihovo doba tamam toliko traje dok mogu ca pokreću, da nađahnjuju ljude. I onđa venu, iščezavaju kao Wvaki cvet i plod. A ako neko piše o stihovima, „recimo, čak i »po svim pravilima«, još Aristo. tel je zmao da se poezija ne identifikuje sa etihotvorstvom. Mnogolik je lik poezije, i svaki novi pesnik otkri-

· va jedan njem vid. Tu nikakav diferemcijalni račun me pomaže. Njeni putevi su zaista nepoznati. Ona zna po-

. nekad da emigrira iz štihova u toku čitave jedne epohe. Ona se ispar:la iz hiljade i hiljade stihovanih redova XVIII veka u Francuskoj, da bi pak zatreperila ma nekim stranicama jedmog »pobunjenog anđela« Rusoa, tog plebeica koga nije srećom bila zasenila slava i 6jaj pseudoklasicizma I,uja XIV, ili na slikama Vatoa; i među mekim retkim recima Didroa, na primer, u onoj nnezaboravnoj i divmoj sceni »Ramoovog nećaka«, kad on, bez

violine, »svira«, u bolnom »stvaralačkom« grču, nedorečenost sVog preumnog veka; u prozi jednog Šatobrijana, da bi tek onda ponovo sišla u preporođenu versifikaciju Iga, Lamartina i drugih. Kođ nas u fo vreme uvreža= va še ona, istima, i u stihovima, bezrazložno prezrenim od naših antiologičara, takozvane graždanske vojvođan. ske. poezije; ali i u nekim zapisima na marginama i poleđini nekih manastirskih knjiga; na nekim stranicama Dositejevim, pa čak i u nekim njegov:m postupcima; u uvodnoj stranici prote

Mateje Nenadovića, i njegovom opisu

otiskivanja niz Dunav prve ustaničke delegacije na putu za daleku nepozna.

•tu slovenski zemlju; u onom daleko•

sežnom potezu Vukovom, da beleži u-

smenu narodnu poeziju. Poezija može da se ugnjezđi u čitav jedan život, ko-

ji pesnički postoji čak i nezavisno i od svakog dela.

Međutim, da „ druge strane, ima pisaca, i velikih pisaca, s manama, i 4 krupnim, manama, i to Je istina. Da njiheva dela uprkos tim manama, estetski postoje, i postoje u punom smi. slu te reči, i to je istina. Iz tog dramatičnog čvorišta stvaralačkog elana proističe i kritika,

Neko je rekao: »Mašta podražava; kritički duh stvara«. To može da liči na paradoks, priznajem; ali ako čovek razmisli... Ako se ne moramo &vi složiti 6 čuvenom Dekartovom uvodnom rečenicom u »Besedi o metođi«: »Razum je stvar najbolje pođeljena među ljudima«, zar &e ne možemo ipak složiti, ako je parafraziramo, i kažemo da je »mašta stvar najbolje podeljena među ljudima«? Zar svake noći svako od nas ne sanja i ne živi i čudno i maštovito?.. A stari psiholog Klapared nije li još početkom ovog &toleća eksperimemtalno utvrdio da već prost alt prepričavanja kod dece znači re-kreaciju, tj}. uđeo je mašte u njemu pretežan. Međutim, između onog koji šamjari i mašta i omog koji pravi &tatuu, komponuje simfoniju, ili piše pesmu — svi oni prave — jaz je dubok kao, između bludećih magli i tvrde stene koja para oblake i oči. Taj jaz nije premošćen nikakvim šalto mortale-om čiste imtuicije ili či. ste imspiracije; to je rezultat elaboraeije, osećajnog i refleksivnog ošvajanja sadržaja, koji isključiva ošećajna svest, koja, po rečima Hegelovim, veruje da je bogata i puma, uštvari ostavlja đa se om, sadržaj, izmigolj iz naših ruku. Zar ovđe Hegel nije opisao kritički đuh u omome što ie majkarakteri&tičnije u njemu? Utoliko pre taj kritički je duh danas na delu, ako je tač. mo, kao što ie rekao Metju Armold, da je »poezija kritika života«, a moderna, poezija od vremena Bajrona u tom je zmaku, nema sumnje. To u isto vreme čimi da se rayvume zašto jedmo umetničko i pesničko delo. naročito damas, đa bi se do kraja shvatilo, sagledalo,

fumdiramje i za Svoje &malaženje Jer ako je »poezija kritika života«, neizbežno ie đa i »život«, u evom nezadđrživom rasmahu, odgovori kritikom ma kritiku.

Tako Sšhvačema kritika ne polazi ni od kakvih kamoma, niti zaključuje kamomima. Ona polazi ođ dela i vraća se delu. Može jioš da utvrđi izvesme za-

VNOST Iı K

BEOGRAD, UTORAK. 24 APRIL 1951

ALAS

" čeni, i

zahteva delovamje kritike, i za avoje

konitosti wtila, tačnije rečemo, stilova. .

Ona nije posao čisto teoriski. Ona je kao neka vrsšta prisnog »negativa« pe« smičke kreacije. nerazmrsšivi splet, šamo ovoga puta obrmuf, umovamia, emocije i doživljaja. I to na svoj šopstvemi rizik. T veliki. Kao i samo

Piše:

TANASIJE MLADENOVIC

{J.pošleanič vreme naši pesnici čiY ne mnoge pokušaje i napore da izvuku svoje Pegaze iz blata sivila i šematizma, iz monotone i formalne i sadžajne jednoličnosti, u koju je naša poezija — u priličnoj meri, i ne samo krivicom pisaca — zapala još odmah prvih dana posle rata. Ova u Wuštini veoma pozitivna pojava može se naročito uočiti kod pesnika mlađe generacije, i to ne možda toliko u nekim njihovim već gotovim i do kraja uobličenim ostvarenjima (jer fakvih ostvarenja još nema), koliko preko pojeđinih pesama i priloga, objavljenih u .raznim listovima i čašopisima, a pre svega u časopisu »Mladosta. Stara je istina, ko zna koliko već puta ponovljena i zato pomalo banalma, da poezija mora i treba da ide u korak, s vremenom. Ali, da bi uhvatila taj korak, ona, tj· poezija, mora u &vojim najboljim rezultatima i kvaliteti. ma da izrazi i ritam i boju, i suštinu i 68misao, jednom rečju celokupnu atmosferu, rekao bih čak, | sam »miris« svoje epohe, Kako, međutim, dati sve to? Na koji način? Koji su putevi do pravog i savremenog — u najboljem i najađekvatnijem smislu te reči poetskog izraza? :

PRAVI MI

Imutanja je u tom pogledu oduvek bilo, a biće ih i ubuduće, jer nije ni tako jedmostavno ni tako lako naći vlastiti poetski izraz koji bi, istovre-

·meno, bio.i originalan — što znači

nov i nebanalan — i savremen — što znači u duhu epohe, njenih ljudi, njenih zbivanja i njenih osnovnih problema. Kad kažem poetski izraz, onda tu ne mislim samo na poeziju u užem smislu te reči, već i na prozu, jer eve što je istinito i trajno u umetnosti, bez obzira na sredstva' umetničkog izražavanja i rodove, bez obzira na pravce i škole, — istinito je i Umetnički trajno samo ako je prožeto poezijom, iskrenim i istinskim poeteikim nađahnućem., Velika i trajna dela klasika Svetske i naše literature ušla 6u, između ostalog, u kulturnu riznicu i baštimu čovečanstva baš zato štosu poetski nadahnuta, što sa najboljih njihovih stranica bije sveži dah večito uzbuđujuće i večito nove poezije. Šta je to što nas uzbuđuje, i što će uzbuđivati, ko zna JOŠ koliko generacija, u delima svih tih pisaca-klasika, ako ne poezija, koja nam je donela i još uvek donosi altno-“ sferu i »miris« minulih epoha?

Dakle, almošfera i »miris«, ritam i boja „suština i smisao jedne epohe. Kao što &e vidi, sve sami muzički i &likkarski elementi ili, ako pođemo sa gledišta filozofije, apstraktni pojmovi i kategorije, Tačno. Ali, nažalost, prave poezije bez muzike i slike, bez misaonosti ili, kraće rečeno, bez određene idejne i ideološke podloge, bez svih tih elemenata uzetih u njihovoj sveu– kupnosti, — nema, Pitanje je samo sad: kako sve to izraziti, dati? Odakle početi u iznalaženju vlastitog i savremenog poetskog: izraza? Da li poći od onoga što obično nazivamo sadržinom jednog dela? — Da. Svakako. Svaka epoha ima svoje probleme i daje svoje molive, pa su pešnici dužni, alko žele đa zadrže veliko ime pesnika, da svojim, poetskim „sredstvima &ve to i realizuju na plamu literature. Da li poći ođ forme? — Da. Svakako. Jer, kao što znamo, sšvaki sadržaj tra_ ži i odgovarajuću formu.

Međutim, time što je do 6ada rečeno nije otkrivena nikakva Amerika. Ovi principi mogli bi đa se primene na sve pravce i rodove i, što je još

stvaranje. Ona se ne završava u sebi samoj, već teži da prodre u koren druge tvorevine: ona je kao neka rekreacija, da bi se razdrešile stvaralačke mogućnosti trenutno uspavane magijom ostvarenoga.

Ima u »Dnevnikm« Ežena Delakroa jedan pasus — ustvani ne jedan, — u kome je veliki francuski sliker, nagoveštavajući osnovmi problem muodernog &likarstva, pa i moderne poezije i umetnosti uopšte, o odnosu »skice« i »konačnog« u umetničćom delu, ja6&no postavio i pitanje odnosa kritike i stvaralaštva:

»Sreda, 20 april 1853. — Vraćajući se (ođ ·

MKkmjeginje Marseline) s Grcimalom, razgovarali smo o Šopenu. On mi je pričao da su njegove improvizacije bile kud i kamo smelije od njegovih dovršenih kompozicija. Slično je to, besuumnje, kao kad se skica uporedi s dovršenom slikom. Ne, ne kvari se slika kađ se dđovrši! Možđa se mamje može pustiti mašti na volju no kod ranor skiciranog dela. Osećaju se razli-

te impresije pred građevinom koja se tek podiže i čiji detalji nisu još maznapređ istom tom građevinom Kad je ona primila svoj đodatak ukrasa i svoju završnu formu. Isto je tako i sa jednom ruševinom koja dobija nečeg upečatljivijeg zbog delova koji joi nedostaju. Detalji su zbrisani ili osakaćeni, i isto kao i kod zgrade koja se podiže vide se samo začeci i nejasno označeme mulaže i ukrasni delovi. Dovršema zgrađa zatvara maštu u iedan krug i zabranjuje joj đa iđe preko toga. Možđa se skica jednog dela i dopada toliko samo zato što je svako đovršava po svojoj ćudi. Umetnici obđareni jakim oseČamjem, gledajući i điveći se čak i jednom lepom delu, kritikuju ga ne samo zbog mjegovih nedostataka koji se u mjemu stvarno nalaze, već i u odnosu na razliku koje ono pokazuje sa njegovim sopstvenim osećanjem. Kađ MKoređo kaže svoje čuveno: »Anch'io. son'pittore«, on je hteo da kaže: »Evo jedmog lepog đela, ali ja

bih na mjega stavio nešto što u mjemu nema+«. Umefnfk ne kvari đakle svoju sliku kad je dovršava; samo, otstupajući od neodređemosti sicice, on pokazuje više svoju ličnost, otkrivajući sav njen domet, isto tako i granice BVOg talemta«.

ali

Nada, Doroški: Dete

FISKI IZRAZ ILI »REVOLUCIJA« FORME

važnije, na sva vremena i epohe. Pa ipak: svaka epoha ima Svoje specifičnošti, a zahvatiti i vemo dati u jednom umetničkom delu baš te specifičnosti i jeste tajna svakog pravog umetničkog stvaralaštva. .

U prošlom broju »Književnih novina« Zoran Mišić, u članku »Prvo je: svako neka zna šta hoće«, govoreći o našim mladim piscima, rekao je šledeće: »Još uvek pitamo naše starije: kako se to pišu pesme? Od Branka Radičevića naovamo svaka je gemeracija znala šta hoće. Svaka je đomosila ponešto novo·« VOA

Ova misao, ma koliko se e njom u prvi mah slagali, ima, po mom mišljenju, svoju veoma relativnu tačnost i verodostojnost. Svaka od generacija iz prošlosti zaišta je imala izvesme zajedničke crte — inače ne bi bila generacija i ne bi pripadala jednom te istom vremenu —, pa isktvaralaštvo u oblasti literature svih tih generacija imalo je, nesumnjivo, i izvesnih zajedničkih osobima i crta, nosilo je, kako se to obično kaže, jedan zajednički »pečat vremena«, bez obzira na individualne razlike u snazi zahvata, talentu i temperamentu pojedinih au-_ tora. Pa ipak, neki su pisci »znali«, a neki nisu »znali« šta hoće; neki su umefnički odrazili a neki misu odrazili svoju epohu. Znači, »znali« šu šta hoće samo oni pisci koji su ostvarili trajna umetnička dela, a trajna šu umetnička dela samo ona koja su, slikajući verno ljuđe i zbivanja svog doba, po svojim kvalitetima takva da su nadživela i 8voje stvaraoce i epohu u kojoj su nastala. .

Naši savremeni pesnici takođe trašže ono što se uvek zvalo i što se i đanas zove »novo« i čitava stvar ne stoji tako (ili bolje: toliko) tragično, kao što bi to na prvi pogled izgledalo prema, u ošnovi fačnom, Mišićevom mišljenju. To novo dšigumo nije ono epigonsko “tapkanje u pogledu forme, pa i sadržine, za modernistima imeđu dva rata; tapkanje koje se jasno moglo uočiti u mnogim poslednjim poetskim ostvarenjima nekih mlađih pesnika. To novo nišu &igurmo ni sve one imitacije takozvane medđditeramske lirike (Italija, Špamija), niti zastareli tonovi iz perioda našeg romantizma.:; Ali, novo me pada ni

ULTURU,Z

——--_—-———_—-- ___________________________________________________—-- | —__—_——_—|_— n PRIMERAK LIST IZLAZI JEDANPUT NMDELJNO 5 dinara |

TVO PRELISTAVAJUĆI

BELU KNJIGU

Jurij Gusfinčič

Ti uđi kažu: teško je pisati o taJ kvim materijalima na &avež i originalan način. Zaista, ono što izno&i Bela knjiga o agresivnim postupcima Kremlja i njegovih trabanata pro-

tiv naše zemlje nije možda ni istori-

Ski sasvim novo niti je za današnji svet senzacionalno. Moglo bi se samo reći đa sve ovo nije uobičajeno: no i ova karakteristika u XX veku važi samo do izvesnog stepena. Taj način postao je Svakodnevni izraz jedne prakse koju na različitim „žarištima posmaftramo godinama i čiju suštinu smo shvatili kao stagnaciju i regres društva. Ne bi se moglo reći da će onaj koji je starom cehovskom metodom svr&tan u red kulturnih. radnika moći da primeti nešto neobično u doprinosu koji su hajci protiv Jugoslavije dale mjegove kolege na istoku Evrope. Njihov uđeo u ftotalitarnoj borbi protiv ravnopravnosti kao mar. ksističkog načela politike »u svetskom merilu« (da upotrebimo omiljeni Sovjetski izraz) ne razlikuje se bitno od Ralkošija ili »Pravđe«, To nije nikakav propagandni novitet koji bi sovjetski književnici uneli u političku publicistiku. Sve te stvari se pišu isuviše da_ leko od stvarne borbe, takoreći u komori. Da budemo Jasniji: eadašnja ru. ska ekspanzija, uvijena u ruho Ssocijalističkih fraza, ipak nema wWvoga Ota Abeca. Ovaj je pripremao Hitlerovu majezđu uspavljujući na 6&avršenom framcuskom jeziku Firancuze po Pariskim salonima bajkama o prijatelistvu. Moskovski književnici su od svršetka rata nosili bele rukavice &umnjive čistoće, Oni su sledili Kremlj kao komora i prilagođavali svoj rečnik ulozi intendanata.

Prelistavajući Belu knjigu neko će se možda zapitati kako je moguće da se čitava savremema ruska literatura, bez časnih izuzetaka, (koji su u Rusiji zapravo i sačinjavali literaturu), nalazi na &trani licemeratva moskovske diplomatije, radija, stereotipnih movina i svih protagohista monolitne državne eksploatacije okićenih omdemima i premijama· Reakcionarna uloga današnje ruske literature “u celini je očigledma. Amtftagonizmi koji su ramije činili mjemu vrlinu sada su mestali, Suprotnošti borbe Bulgarin-Puškim, „Jermilov-Majakovski su stvar prošlosti. Uđeo te literature u amtijugoslovemsikoj hajci je značajan — ovom bvrdnjom „mime duše možemo potkrepiti navođe Bele knjige koja sa dokumentarnom atrogošću nabraja samo direktne ispade. Pormografski pe-

s neba, ono 6e nađovezuje ma &ve najbolje tekovine prošlosti, na Weva najbolja dostignuća i svetske i naše savrememe literature. Doba u kojem živimo je prelazno doba, ali i ono ima svoj stil i svoj izraz, svoju psihologiju i svoje „goruće probleme i samo pravi pesnici će biti u stanju da sve to u avojim delima fiksiraju- Mi živimo u doba odumiranja države, atoma, Koreje, radničkih saveta, marksističke estetike, apstraktista i ostalih egzistencijalista, a »ako nisi u svome vremenu, svejedno je da li pevaš o pereci dli lokomotivi: niko te meće slušati« (Mišić). Međutim, da li samim tim što je naše doba — doba atomske energije i jedno umethičko delo treba da bude realizovano po nekakvim (možda) principima atomistike da bi, na taj način, s pravom moglo da dobije etiketu savremenosti? I kako bi trebalo da izgleda ta »atomska« forma i ta »atomska« &/adržina takvog jednog dela? „Jednom. rečju, »atomska poezija«?

Možda će se neko našaliti sa samim &obom i vremenom (kod nas ili u svetu, svejedno), pa pokušati da napravi tako nešto. Slobodno mu je da proba i propadne, kao što su propadali i svi dosadašnji pomodni pravci u umetno&ti, koja nije nikada bila niti će ikada biti — mođa. Nikakye »revolucije« u pogledu forme, a najmanje ako su epigon&ke i lažne, ne mogu zameniti pravi poetski izraz i pravu suštinu i smisao istinskog i iskrenog poetskog doživljavanja, istinskih umetničkih ostvarenja. A za &ve fo, nažalost, ne postoji nikakva receptologija, ne mogu se dati nikakvi gotovi i unapred utvrđeni recepti. Pravi pesnik, koji živi i diše sa svojim vrememom, može otkriti svoju epohu i jedmim &tihom, jednom strofom, pa i čitavim pesmama, — sve zavisi od njegove vlastite snage zahvatanja. Prema tome, sve se skriva u onoj magijskoj i često neobjašnjivoj smazi pesnikova falenta, u ONOJ veštini baratanja rečima i malernjim jezikom, osećanju najtananijih nijansi, treperenja ljudskih duša i prirode, u njegovoj snazi prodiranja u probleme i psihologiju Svoga doba, u njegovom temperamentu i, konačno, u njegovoj ideološkoj, kulturmoj i naučmoj spremi.

Oea Oda ak. 1. \KRO BayaO ka Mode Oiya'b

snik i pseudopatriotski dramatičar Simonov, vesti pomalo cinični feljtoništa Erenburg i svi ostali tvorci crne propagande kao i ozbiljni pisci — Feđin i Šolohov, koga donekle spasava ćutanje i povučenost — &vi oni snose odgovornost za negovanje, kođ Ogromnog broja savremenih Ruša, ošećanja ravnodušnosti prema glasu šavesti. Prelistavaš Belu kmjigu i me čudiš 6e. Ja sam se setio ruske literature, njeme prošlosti i sadašnjosti, alttuelno.. sti ruske klasike. Da li je njen kapital uložen u živo &rce nekog osamljenogr ruskog intelektualca? Ili taj kapital postaje u ovoj naciji samo mrtvi kapital? Ne čuđiš se kad čitaš s mukom kom„ponovanu agitaciju »Literaturne gazete«, koja je dospela u Belu knjigu. Setiš se da je položaj ruskog književni. ka pre tačno.sto godina Turgenjev Oplakao u razgovoru & Njekrasovim na &ledeći način: ,

»Ne razumem čak kako ti (Njekrasove) ne osećaš nemoć i gmizanja na koja 6u osuđeni ruski pisci?.. Između ostalog, ti ovo ne osećaš i zbog toga što nisi video kakav položaj zauzimaju imostrami pisci u &vakoj civilizovamoj državi, Oni 6ee smatraju naprednim članovima obrazovanog društva, a mi? Nekakva prezrena čeljad! Ne smemo da izrazimo ni naše misli, ni izlive naše duše — jer će mas istog časa strpati u buvaru, a i to treba đa smatramo za milost... Sedđiš, pišeš i znaš unapred, da sudbina fvoga dela zavisi od nekakvih „azijata, umotanih u deset ogrtača, u kolima 6e „preznojavaju, koji su tako navikli na „zauđaramje 6vog znoja, đa tek kad pime sveži vazduh 'na njihove kupaste glave, padaiu u jarost i kao divlje životinje počinju da čupaju „komađe iz tvog tela!..«:

Poređenje &a damašnjom &ifuacijom u ruskom kulturnom životu daje sšliku zaprepašćujuće sličnosti, Bilo bi pogrešno misliti da svež vazđuh Kkri-

fike na ovaj ili omaj načim nije ni-

jednom prohujao kroz rusku intelek= tualnu stvarmost za poslednjih dvadeset godina. Bile je samoštalnjih istupa posle kojih bi čovek — u krajnjem slučaju — još uvek mogao očekivati gromovne reči Jasmopoljanca: »Ne mogu da ćutim«· Istina, mnogo je evropski i imternacionalistički obrazova.nih književnika nestalo u čudnim godimama 1936—1938. Ali zar nisu ruski književnici uvek bili, kako reče Gorki, »oštro imdividualni. Ali &ve njih je sjedinjavala jedna uporma težmija da &hvate, osete i predosete budđuć. nost zemlje, &udbinu njenog marođa, ulogu njegovu u evetu« i zar nije opet prema Gorkom — ruski književe mik »uvek bio pošten borac, velikomučenik u ime istime«?

'Usamljeni zraci kulturme slobode u Rusiji za poslednje dve decenije kao da su bili zvanično »dopušteni« da bi ipdali sami sebe, đa bi umetnici pokazali Kremlju 6voje karte. 1935 godine došlo je do prvog bezobzirnog napađa: na bumtovnog Šostakoviča koji kao da je nihilistički odricao „muzičku prošlost. Rezultat je bio ispočetka njego= vo ćutanje, a zatim 1940 gođine prvo= klasna Peta simfonija koju je sa odu» ševljenjem majavio Aleksej "Tolstoj. Samo u muzici je još postojala priliče na sloboda umetničke altcile, Ta mu zika je bila kao jecaj deteta koje pita, da ]i sme đa kaže &voju reč. Međutim, ta reč je bila puna sumnje, ironije, negacije i sarkazma, ma da je Šosšta» kovič &ve to utimuo u jedva primet• no parođiran neoklasičnu formu. Još pre 1937 pao je Majerhold. Postepeno je dolazilo do defitivnog razračunava.„ nja i sputavanja origimalne misli, Da» našnja situacija je prilično jašna. Kul> turno mrtvilo je skoro potpumo, ali je još strašnije to da fizički još uvek ži.. ve Šostakovič, Prokofjev, Šolohov,. ' Pasternik, Ohlopkov, Oljoša, Eren» burg, Tairov, Pudovkin.

Zašto je potrebno ovo nabrajamje? Zato što se većina posmatrača prećut• no &ložila da su i omi sovjetski inte. lektualci koji žive u sećanju w«veta kao kulturne veličine, ugušeni, svejedno čime — primamljivim mirisom privilegovanog „života, stalnim strahom od autodafć ili gustom' mrežom fraza koje pozivaju na ispunjavanje socijalističkog duga. Onai koji je ži. veo u Rusiji zna đa se Kremlj izda» šno koristi autoritetom velike prošlo«

(Nastavak na četvrtoj strani)

SAOPŠTENJE REDAKDIJE

Drug Jovan Popović, glavni urednik »Književnih mnoVina«, jedan od osnivaša lista i najistalanutiji njegov sarad-= nik, već duže vremena je bolestan, te je sprečen da i daljie obavlja svoje funkcije u ređakciji. Oslobađajući druga Jovana Popovića dužnosti glavnog „urednika, »Književne movine« htele bi ovim putem da mu izraze svoju zahvalnost za njegov predani rad i dragocenu saradnju a našem listu, sa željama za što skorije ozdmav- ” ljenje, : MORU

aa SS