Književne novine
|__STRAWA!4
/[alo je slavnih pisaca či živo. M O OŽI Pp ı čiji su živo.
; u tolikoj a kao život Gogoljev. pisac nikad nije ji j lisnel nije imao unutarnje kojih se same ma
slobode, Pritisnut sumnjama, Gogolj je nosio u
mahove oslobađao,
e samom svom biću
jednu turobnu nesigurnost. Ona se is-
_: prečavala između ljudi i njega, izme_ : i ia i njegova dela,
y Z te neslobode koja je godinama
nagrizala duh i razarala živce Niko-
oved šrmaernog i SskruOB povlačenja u at: Rošioiknoz duhovnih Sšadržaja žiTO pobožne poslušno-
grubo eksploatator.
protštavila i slobođarskim j tadašnjoj Rusiji, or vim delima.
Dela velikog Pisca izašla su. narav. no, kao pobednik iz te neobične bobe s kasnijim piščevim „pzastranje_. njima koja čine najbolniji i najteži ·deo Gogolieve lične tragedije, Napisa–_ na u uslovima koji su u odnosu na . Stvaranje značili zapt i progon, oma su snažno nagoveštila u jednoj Politički i kulturno zaostaloj zemlji rađanie realističke proze i u mnogome pžokrčila puteve kasnijim velikim ruskim književnicima-rezalistima: Turgenjevu, Dostojevskom, 1 Ostrovskom, Saltikovu..
edrinu, LJeskovu.
Započeta ciklusom priča s ukrajinskom tematikom — »Večerima u zaselu kraj Dikanjke«, — Gogoljeva pripoveđačka · delafnost obilovala je JOŠ u Svojoj prvoj fazi vrednostima koje su se znatno izdizale iznad najviših dometa dotađašnje ruske proze, Ma. da je u osmovi romantičan, tajciklus je po načinu prilaženja ljudima | i događajima, po toku pripovedanja, | po širokom zahvatanju s izvora narod_ ___nog duha i humgra stvorio predđuslo| . Ve za kasniji uspon ruske književno: sti — i Gogoljev u isti mah. Uz to, mmoge stranice »Večeri u zaselku kraj |. Dikanjke« i čitava priča »Ivam Fijoi dorović Šponjka i njegova eta« (dru.
. gi deo ciklusa) već se uđaljuju od ro»
mantizma i pokazuju da će njihov autor, kroz šazrevanje i jačanje svoga talenta, prići „realizmu, kao njegov prvi veliki pretstavnik u #Pusloj prozi,
šu, u »Mirgorodu«, realistički elementi osetno preovlađuju, U priči »Vlastela iz starih vremena« (postoje i pre„ vođi pod drugim naslovima — »Starovremske spahije«, »Stari 'svet«) Gogoljev realizam je već čvrst i prođoran, kađar da sagleda glavne aspekte fa, dašnje ruske stvarnosti, u kojoj su velika i mala »plemićka gnezda« s nji hovim bescilinim i jednolikim bitisas njem pretstavljala dotle neiskorišćemu temu. ·
»Taras Buljba«, jedno ođ najsnažnijih i najpopulamijih Gogoljevih dela, romam o borbi kozaka protiv njihovih ugpnjetača, zauzima, sređišno mesfo u ciklusu »Mirgorod« koji je značajan i Do pripoveci »Kako su se zavad:li Ivan Ivanović i Ivan Nikiforović«, širokoj slici posedničkog parazitizma, samoži. vošti i medotupavnosti. Gogoljev bumor, dotle vedriji i zvonkiji, dobija u toj priči nešto prigušeniji i selniji ton (»Dosadno 1i je na ·ovome svetu, goSpodo moja!«) i postiže izvanrednu moć zapažania karakterističnih pojedinosti koje. žive na stranicama priče weoma alttivnim životom, Pod Gogoljevim perom stvari pričaju i dejstvuju — pokašto i više nego ljudi. .
Osoben je realizam »Petrogradskih pripovedaka«, u kojima Gogolj katkad pribegava fantastici 1 obradi motiva halucinacije, građeći realističke sadržaje na sučeljavanju svakidašnjice i fantastike srodne u ponečem duhu Hofmamnovih dela. Tako su napisane pripovetke »Nos« i »Portret«, od kojih je druga značajnija po temi. „Gogolj je u »Portretu« zadao uđarac čitavom sklopu društvenih odnosa u tadašnjoj Rusiji i ukazao na propadanje talemata u plemićkom društvu.
Po kasnijem uticaju na razvoj ruske Kmjiževnosti prvo mesto među Gogoljevim pripovetkama gauzima »Kabanica«, delo iz koga je mlađi Dostojevski crpeo potsticaje za &voje »Bedne ljudđe« i koje. je potresnom, neodoljivom snagom iznelo pređ ruske pisce i čitavu Rusiju temu nezaštićenog, „poniženog, svim udarcima sudbine izloženog malog čoveka. Od te Gogoljeve pripovetke pruža se sve do Čehova i Gorkog linija neiscrpne teme koja je, kroz stvaranja mnogih književnika, dobijala rame vidove i obrade. š
Gogolj,spađa u pisce koji su kod nas majviše prevođeni. Da navedemo nekolike podatke samo iz srpske bibliografije. Prošle godine mnavršio se · jedan vek od pojave prvog prevoda iz Gogolja na ; 1850 godine, dakle, još za Gogoljeva Života, »Srpske novine« domele su prevod njegove
priče »Strašna osveta« Tokom se. damđesetih i osamdesetih godina Gogolj je vrlo mnogo prevođen, a 1879 godine pojavio se i prvi prevod »Mrtvih duša« koji su dali Milovan Glišić i Ljubomir Miljković. Za to Imjigu Glišić je napisao i predgovor »Značaj Gogoljeva književnog rađa«. „Ubrzo. po svom otvaranju, 1870 godine, Namodno pozorište u Beofradu prikazalo je »Revizora« u prevodu Živojina Jovičića kojem je prethodila Čeleševiće· Va prerada te komedije objavljena u · časopisu »Ruža« 1868 i 1969 godine. Pera Todorović objavio je 1878 godine u. »Straži« svoj prevod »Revizora«, tečan i književam, ma da mestimično netačan. Taj prevod, preštampan 1880 godine u posebnu knjigu (Novi Sad, . izdamje štamparije A. Pajević), doživeo je drugo izdanje posle Prvog svet-
meri pod priti-
Zaista u drugom Gogoljevom ciklu- ~
Nad knjigom Gogoljevih Pripovedaka Skog rata, 1921, takođe u Novom Sadu. »Revizora« je preveo isto tako Plodni „prevodilac s ruskog Jovan Maksimović (1923 g.), a posle oslobo.. đenja Živojin Boškov (»Budućnost«, Novi Sad). Veliki je i broj prevoda »Tarasa Buljbe«, a Glišićev prevod toga dela bio je sedamdesetih godina i kasnije veoma popularan u Srbiji, kao i Todorovićev prevod »Revizora+. Još češće i u ninogo većim tiražima nego ranije Gogoljeva dela izdaju se nas danas· Skoro sva glavna izdavačka preduzeća objavila su po jednu ili više knjiga velikog ruskog piSca, bilo u movim prevodima, bilo u starim, ali podvrgnutim naknadnoj
redakciji,
Ovi podaci ilustruju neprekidnu vezu 8 Gogoljevim stvaranjem koja tra-
. je već čitavo stoleće, O njenoj inten.
zivnosti svedoči i majnovije izdamje Gogoljevih pripovedaka koje je dala
»Kultura« (Zagreb) u prevodu Romana ·
Šovarija, knjiga, koja ima oko devet štotina stranica, obuhvata sve što je Gogolj &tvorio u oblasti pripovetke i samim «tim dupućuje na razgovor O njegovom pripovedačkom delu.
ovari je dao tačan i vrlo savestan prevod, popraćem najpotrebnijim napomenama i objašnjenjima, kao i sažet ogled o N. V. Gogolju. Jednostavno, ali pomalo suvo napisan, Šovarijev ogled pruža, uglavnom, tačnu oce_ nu Gogoljeva stvaralaštva i njegove uloge na prelazu muske književnosti od romantizma ka realizmu, kad je Gogolj udario temelje novoj, realistič_ koj prozi i svojim delom ukazao na društvenu i moralnu suštinu književnosti. U ovom ogledu sadržana su, međutim, dva tvrđenja koja se ne mosu primiti u onom obliku kako ih je Šo_ vari kazao· Kogod poznaje Fonvisinova dela izvan oblasti komeđije (Šovari je, uzgred rečeno, preveo dve ko_ međije Denisa Fonvizina, a svakako je dobro upoznat i s ostalim delima Tog ruskog pisca XVIII stoleća) i ruske satiričke časopise koji su izlazili za vlade Katarine II, neće se složiti sa Šovarijevim ftvrđenjem da je .pripovetka »Kako su se zavadili Ivan Ivanović i Ivan Nikiforović« prva ru. ska humoreska,
Nije ni najmanje obavezno da še veličina delovanja ovog ili onog velikog pisca ističe na taj način što se njegovi manji i mali prethodnici i savremenici sravnjuju sa zemljom, tako da im se ne prizaje mi skromna mera vrednosti koju su imali. Šovari se Svakako ogrešio o pripovedđače Odojevskog i Pavlova lad je napisao:
»U ruskoj je Monjiževnosti i prije Gogolja bilo pisaca proze. to su bili Marlinski, Odojevski, Pogodin, Poljevoj, Pavlov i drugi, ali eva je ta proza bila bezbojma, meživa, nije odđražavala ruski život, trebalo je nešto movo.« .
Proza Odojevškog, a naročito Pa. vlova, bar po niihovim najboljim stranicama, ne može se smatrati tako »sbezbojnom i neživoma kao što to Šovari pretstavlja. Ma koliko da su nezmatni u pokeđenju s Gogoljem, ta dva pisca ipak su dala barem toliko da se ne moraju nipodaštavati,
Lav ZABAROV
PITANJA ZA DISKUSIJU FITANJA ZA DISKUSIJU
Predrag Milosavljević:
Ulje
O Kozarčevom romanu „Među svijellom i tminom“
U »Književnim novinama« od 20 marta izašao je sastavak »Uz izdanje djela Josipa Kozarca«, u kojem mi je zamjerenmo, Što nisam proveo rekonstrukciju Kozarčeva romana »Među svijetlom i tminom« već u »Zorinu« izdanju »Djela Josipa Kozarca« (poč. 1950), nego tek u »Nopokovu« izdanju J. Kozarac: »Među svijetlom i ,tmi. nom« (kraj 1950).
Radi pravilnog shvaćanja toga pitamja iznijet ću nekoliko činjenica. a »Zorino« izdanje »Djela Josipa Kozar, ca« predao sam materijal prema ugovorenom rolm: u septembru 1949 g, a za »Nopokovo« izdanje »Među Svijetlom i tminom« u septembru 1950, Na&štojao sam da za »Zorino« izdanje iz. vršim relonstrukciju romana »Među svijetlom i fminom«, ali sam pronašao samo komcept toga romana, a me čiatopis, pa nisam mogao rekonstruirati roman. Zbog toga sam zajedno s urednikom »Zorina« izdanja Draguti. nom 'Tadijanovićem ponovo išao u Maticu Hrvatsku, gdje je i opet ustanmovljeno, da čistopisa nema.
Imajući rješavati i druga pitanja wu vezi s ostalim Rozarčevim radovima u tom »Zorinom« dizdanju i me videći mogućnosti, da se rekonstruira roman, izdao sam prvo izdanje toga romana, a u »Napomenama« sam označio, što je učinila cenzura s tim romanom.
Nakon toga nisam se bavio 'tim pitanjem mekoliko mjeseci, a onda eam &e ponovo posvetio problematici toga ro. mana. Tragao sam i dalje za čistopi-
| som kod privatnika i u javnim usta-
novama, pregledao različite korespon.„ dencije i člamke kritika o tome pitanju, pretražio sam magazine knjiga, pi sama i rukopisa jedne knjižare u Ilici, proučavao sam i dalje koncept romana, ali nisam mogao pronaći čistopis.
Na taj način stekao sam novo znanje o tom pitanju, premda „mažalost
nisam mogao pozitivno milješiti taj ,
problem. Nadđe“su propađale jedna za drugom, počeo sam sumnjati, da li ću uopće moći rekonstruirati taj roman,
e S TL O ea Prelistavajući Belu knjigu
(Nastavak sa prve strane)
sti, živim sečanjem ljudi ma Oktobar. sku revoluciju i da time uspavljuje mnoge kulturne-radnike. Zašto oni koji su nekad bili »velikomučenici u ime istine« i me pomišljajn na to da se malar ma najnaivniji načim suprotstave povampirenim pobomicima klasič_ne ruske spoljne politike, Međutim, u atmosferi kulturne izolacije i savršeno organizovanog pritiska skoro se i ne mogu očekivati smele reči kao što su bile ove Hercenove izgovoreme u emigraciji: »Mi često sami prokljinjemo našu nesrećnu otadžbinu. Vi to znate, vi ste sami rekli da sve što kažete o moralnom ništavilu Rusije nije ništa u pomeđenju s tim šta govore Rusi sami« (iz pisma istoričaru Mi. šleu).
Dobija se utisak đa ruska literatura više i ne zna, ne ume da govori SVOjim jezikom i misli na 6voj našin· Jer danas se ne ponavlja ni velika emigrantska prošlost ruske. demolratije. Kroz više od sto godina ruske istorije emigracija je značila mešto veliko. Zmačila je mogućnost slobodne kritike beskompromisnog stava prema »žandarmu Evrope«. Puškinu je emigraci_ ja bila neostvaren sam, Braća Turgenjevi Hercem, Plehanov, Lenjin bili su ne samo patriote nego baš zaž}o i heroji ovakve emigracije. Alj izbeglice iz današnje Sovjetske' Rusije politički su prilično bezbojni, mlaki i dezorijentisani. Zato ono što damas svet eventualmo očekuje od intelektu_ alnć savesti Rusije (nikađa &avest jedne nacjje nije ugušena do kraja) jeste
' nešto drugo: da li će se zgroziti nad
politikom osvajanja i nad uniformisamim lažima. Laž je u svemu — u teoriji o svetskoj misiji, u pričama o mapola ostvarenom FKomunizmu, u propoveđi o autohtomosti ruske kulture, u tvrdnji da u sovietskom životu nema kontradikcije. Sumnjam da iko još čeka od Rusile mesijanistička i evangelistička otkvmića niti revolacioname amalize, Svako danas viđi u njoj samo veću ili manju materijalnu
Bnagu, Centri kulture i napretkn sve.
6e više udaljavaju od Nevskog Prospekta i zidina Kremlja. Ipak, mi želimo ruskim intelektualcima jedno: da se nađe među njima neko ko će jzraziti bar očajanjie kao što je to 1836 godine na vrhuncu nikolajevske real cije izrazio gardislci oficir Čaadajev u gvome čuvenom »Pilozofskom pismu«. Bilo je to iskreno očajanje i rezigna-
cija, ali u njoj je bio i spas, Ovo pi-_
smo je probudilo rusku misao isto tako kao i ustanak dekabrista, ma da je
Suštinu njegovu Hercen oznašio Dan- i
ieovim »lasciate ogni 6speranza«, Čaadajeva je car Nikolaj zvanično pro. glasio ludakom i svake su ga nedelje jedanput posećivali policajac i psihijatdr... ,
Ma gde i u ma kakvoj formi se pojavio glas nacionalne savesti» neka mu kao primer posluži mračna smelost Čaadajevljevog pisma·
»Narodi žive samo od snažnih ufisaka prošlosti i od dodira sa drugim narodima, Preko tih utisaka svaki čo_ vek oseća svoju povezanost sa celim čovečanstvom. Kod nas nema toga. Mi smo došli na svet kao nezakonito dete, bez nasledstva, bez veze sa ljudima koji su pre na& živeli, nismo pri_ hvalili nijednu od poučnih lekciia
prošlosti. Svaki od nas mora sam da'
vezuje prekinutu nit srodstva, koja bi nas ujejJinjavala sa čitavim čovečan-
· stvom. Nama freba čekićem utucati
u glavu ono što se kod drugih stvorilo navikom ili instinktom. Naše s&eća.. nje zahvata samo jučerašnji dam; mi Smo talkoreći tuđi sami sebi.:. Mi rastemo, ali ne sazrevamo: idemo napred, ali nekakvim sporedmim pravcem koji ne vodi cilju...«
Možda je takvo očekivanje iluzija. i
Ali, čitajući Belu knjigu ja sam pomislio i na sudbinu ruske literature, Jurij GUSTINCIC!
Julija Lučev
za čim sam težio i prije »Zorina« iz. danja + još ću težiti, iako ne vidim zasad novog načina, kako da do toga dođem, jer je rukopis vjerojatno nakon štampanja bačen. TI tek u takvoj situaciji razmislio sam o tome, đa bar rekonstruiram onaj organski povezan dio tokom proučavanja ~ sveukupnog materijala zaključio da mogu to uči. niti, jer je to bez sumnje želio sam Kozarac, a cenzura mu je islkcrivila tekst, O tom sam Tazgovarao s urednicima »Nopoka« Jeličićem i Šolcom, koji su to prihvatili i poduprli.
Dakle, nakon što je to pitanje dozrelo do te faze, mogao sam napisati o tome članak i rekonstruirati dio tog romana, kojega je izdanje »Nopok« nezavisno od »Zore« planinao i meni ponudio da ga redigiram, što sam i prihvatio. I zato kad bi se pronašao čistopis toga romana ili bar neki dokument, koji bi omogućili dalju djelomičmu ili potpunu rekonstrukciju, ja bih to učinio i izdao.
A zato jer je u članku osmovno pitanje bačeno u pozađinu, a periferno pitanje postavlieno u sređište razmatranja, istaći ću samo ono bitno, što je djelomično rekon&{ruikkcijom ro_ mana postignuto, a to je: ne samo idejna restauracija mego i povećanje umjetničke vrijedno. sti romana, jer su sad lica psihološki dosljednija i radnja znatno dramatičnija nego što je prije bila, Pritom sam #wpozorio i ma slabosti, koje su još ostale.
Ujedno mislim, da su priloženi tek-
stovi i objašnjenja potrebni kao ilu~
strativni materijal u nastavi omlađdi-
"ne i kad je u članku zatraženo da je
to naučno ofkriće u vezi s' cenzurom trebalo biti »detaljno obrazloženo i dokazano (argumentirano)« u »Zorinu« izdanju »za široke krugove čitalaca«, onda je to pogotovu potrebno za na. stavu omladine (maturanti studenti).
Sam ću opet ponoviti apel na kulturne radnike, koji su imali u prošlosti! veza s tom problematikom, da po mogućnosti pridđonesu svojim prilozi. ma nešto više svijetla u taj problem.
Toliko je, čini mi se, bilo potrebno
reci u interesu same te stvari. E. ŠTAMPAT
NOVI DOKUMENTARNI FILMOVI
Ove godine preduzeće »Avala film« snjma deset dokumentarnih filmova i dve filmske reportaže, Dokumentami filmovi će, uglavnom, fretirati problem iz naše izgradnje, prikazati bogatstva kulturnog nasleđa, prirodne lepote naše zemlje, a i radđ kulturnih stvaralaca.
.Među prvim filmovima koje je »Avalafilm« počela snimati (od deset predviđenih izrađuju se već sedam filmova) snima se i »Derdap«, film o lepotama jeđne od najvećih i majlepših klisura u Evropi. Za »Đerđap« je scenario napisao Mihailo Cagić.. Drugi film o Vlasini prikazuje gradnju nove hidrocentrale (scenario Ljubomira Sukovića). »Srpska monumentalna umetnost«, po scenariju prof, S. Radđojčića, daie pregled značajnog srednjiovekovnogr umetničkom stvaranja Srpskog naroda, Stevanu Mokranjeu, velikom srpskom Rkompozitoru, posvećen je takođe film koji prikaguje ž'vot i rad kompoziforov. Ovaj film prati muzika iz MolRranjčevih rukoveti, ,
Osamđeset i pet filmova (i dve reportaže) od dve stožine dvađeset i dva đokumentarna filma izrađenih za poslednjih pet godina u našoj zemlji izradilo je pređuzeće »Avala-filma«.
e— HT HN(TIPIIIVKA KK ŠIIH·ž
DECA
U tihle ulice u eumralk jeseni kasne, Magla siva gole krošnje opreda.
U vlazi mlečnoj svetiljka ulična gasne
i stoji bez zraka, kao. oko bez pogleda.
Tupo, ma čas, u oluku kane, Ne zvekne. Koraka tek dva-tri. Rezak kočnica zvuk. Zacvili zatvoren prozor, Neko reč rekne, Pa opet: izmaglica, i mir, i muk.
Uz pločnik kaljav koraci kasni prijanjaju i čini se: život bledo tinja. i Ni sivi drvoredi proleća nova me sanjajuSvuđa. samo rominja, rominja... ·
A tada — cvrkut ispuni zrak!
Kao otvorena krletka puna ptica:
iz školskih vratnica, kroz svetao tra, izvire jato dečaka i devojčica,
Koraci, koraci, smeh...
|}. trovi.
Povici grleni, pitanja!
Žubor glasova gvonkih rumemi rađa nadu, u mutnu jesenju večer vedra otvara svitanja i šadi makove radosti u maglom zastrtom gradu.
a
»Cave criticum«! — stravični poklič stvaralaca i izvođača kada pomisle na o da im sav uloženi frud donosi kao rezultat ili masu riječi koje kao grad zatrpaju njihove napore, ili još gore, rečenicu otprilike ovakove sadržine. »... pokazuje izvjestan kvalitet, ali...« Kritičar je onda u njihovim očima onaj. zlobnik i zavidljivac, koga ništa na svijetu ne raduje osim pronalaženja omaške, greške, nedostatka, pu-
radu. Rijetko se misli kako je čovjeku, opterećenom nesretnom kritičarskom dužnošću, zaista drago kad može bez rezerve, »od srca« da pohvali djelo, rad, napor u čijem je rezultatu uživao neposredno, ne osjećajući moru zaduženja da taktički izbalansira pohvale i zamjerke, odobrava– nja i sugestije, kako bi ostala publika sita a izvođač čitav.
A ovako, na ovaj način, sšađa mogu da govorim o dva koncerta: — o solističkom koncettu čeliste Furnije-a (16 april) i simfonijskom koncertu (Simfonijski orkestar NR Srbije, — 17 april) uz njegovo sudjelovanje; i to u tri varijacije — o solisti, o dirigentu i o orkestru. Neće biti, istina, sve u najsvjetlijoj intonaciji (baš ono o dirigentu i orkestru), jer ima i zatamnjenja, ali osnovna slika koju su dala ova dva koncerta je pozitivna i svijetla; ovdje se može govoriti o onome Što se po jedno? liniji naziva umjetničkim doživljajem, a što po drugoj liniji — u zanatlijskom žargonu umjet nika — ima naziv »čist posao,
Šta nam kazuje sam Furnije? Iz njega zrači bogata umjetnička fantazija, široka kultura; ali u istom momentu on je strogi majstor koji uza
svu slobodnu inspiraciju sa velikom ·
samodisciplinom · savjesno mođelira detalje široko zasnovane koncepcije. Njegova pažnja i umjetnička budnost koncentrisane su i na mjestima koja možda ne zahtijevaju naročiti tehnički napor; nasuprot tome teške tehničke probleme rješava ležerno. Zaustavimo se prvo na Bramsu (sonata opus 99 u F-duru); Furnije pokazuje da je dobar poznavalac Bramsa. Bramsova sonata, djelo iz njegoVOg najzrelijeg stvaralačkog doba (za jeđan opus mlađa od posljednje, četvrte simfonije) je pravi koncentrat izražajnog bogatstva i tehničke složenosti. Furnije suvereno donosi bramsovsku impozantnu cjelinu, slika živim bojama atmosferu silne energije i strastvenosti (prvi stav) i štimung nježne liričnosti (drugi stav): instrumenat pod njegovom rukom ovdje naprosto pjeva. Ne osjeća se gotovo materija koja proizvodi zvuk, nego zvuk sam, pun, topao, neposredan (čak i u flažoletima, koji po svojoj prirodi uvijek djeluju pomalo hladno). Ovakvi utisci o Furnije-u najviše su se nagomilali kod Bramsa, ali potvrđivali su se u ovom ili onom obliku posvuda, bio fo suzdržljivi francuski klasičar Franker ili romantičarski violinski »čarobnjak« Paganini, radilo še tu o zamagljenim konturama De-
'
ČITAOCI NAM PIŠU „Pobjedina“ cenzura
U »Književnim novinama ođ 13 marta o. g. Mladen Leskovac u svom članku »Za brže i pouzđaniće informisanje i dokumenfaciju« 'ustao je protiv grešaka koje imaju tendenciju da se nature kao istina i predložio da se uvede rubrika gde bi sarađivali svi oni koji primete kakvu grešku u našoj štampi.
Ovaj umesni predlog uticaće ne samo na to da se greške ne naturs kao istina, nego — što je još važnije —, i na pojedine pisce članaka da više misle o čemu pišu'i da se ne oslanjaju samo na svoje pamćenje,
Jedna od sličnih netačnih tvrđenja, o kojima govori M. Leskovac nalazi se u listu »Pobjeđa« koji izlazi na Cetinju, a u broju od 27 marta 1951 E. U rubrici »Interesovaće vas«, u notici pod naslovom »Cenzura« Njegoševogz »Pustinjaka Cetinjskog« piše da se ne zna kako je Nregoš gledao na cenzuru, a da je na njegovom delu napisano da je štampanje „odobreno »0d cenzora Draga Dragovića« *
Međutim, kada je Ljuba Nenađović rekao Njegošu da nije znao da je bilo cenzure na Cetinju, on mu je, smejući se odgovorio:
— Bila še štamparija, ali nije bilo cenzure. To se Simo (Milutinović Sarajlija) potsmejavao ostalom svetu, te tako stavio. A Drago Dragović nije ime cenzora već to znači: »Piši šta ti je drago!« (Lj. Nenadović: »Pisma iz Italije«.)
Iz ovog se, dakle, jasno viđi kakav je stav Njegoš imao prema cenzuri i „da cenzure u njegovo vreme nije bilo na Cetinju, Jesu ]i drugovi u »Pobijedi« čitali Nenađovićeva »Pisma iz
Italije«?.. Milovan LALIĆ
<
| Aprilski broj »Letopisa matice srpske«
Izašao je iz štampe najnoviji broj »Letopisa« koji donosi priloge: Miloša Jovanovića — »O društvenom mWwgovoru Ž. Ž. Rusoa«, Stanislava Vinavera — »Na velikoj livadi u Sokobanjie (pesma), &lobođana Berberskog — »Veftar u noći« »Čuvaj mi se« i »Sklopi oči« (pesme), Ljubiše Jocića — »Policijski čas« (pesma), Draga Miletića — »Posjet Zavičaju« (pesma), Ivana Krljuša — »Kiša«, Zaima Topčića — »Između smrti i živnta«, Petra Konjovića — »U čast Janu Sibelijusu«, U rubrici Književni pregled časopis donosi prikaz Božidara Kovačevića — »O Vuku Vrčeviću i njegovom đelu o Cmoj Gori« U rubrici Umetničici pregled časopis donosi članak Boška Peća — »Uz crteže Milivoja Nikolajevića«. Na kraju časopis donosi u rubrici Beleške nekoliko .prikaza od Krešimira Georgijevića, Dr. Dim, KHirilovića, Ž. Boškova, P, Ađamovića, M. Rakočevića, S. Josifovića i R. Ratkovića. Umetički prilozi Pavla Petrovića i Đurđa Teodorovića.
Odgovomi urednik: Dušan Kostić, Beograd, Francuska broj 7? — Stampa rija »Borba« | Beograd, Kardeljeva 31.
*
.4
kotine (i tako dalje...) u njihovom
' koloritu situacije
J
BROJ 1
| VARIJACIJE NA TEMU DVAJU KONCERATA
bisijevih slika ili o jasnim pretstavama u realističkom Dvoržakovom jeziku. A Bah? Sve konstatacije o izjednačenosti registra, o brižljivo istančanoj dinamici, o ležemosii u dwvohvatima i trohvatima o masivnosti zvuka, sve te konstatacije koje su tačne, treba "da ustupe prvo mjesto najvažnijoj: Furnjjeov Bah (Šesta svita, D-dur) ne plaši publiku distancom od preko 200 godina, niti je pokriven akademskoarhivskom prašinom, niti ubacuje u svijest slušaoca otrovnu sumnju o primatu tehnicizma ili dekorativnosti u ovim žanrima barokne muzike -- on je živ, blizak, topao, narodski (Gavota
_ T!), kakav on zaista i jest,
Još samo nešto o Dvoržakovom koncertu za violončelo i orkestar (h-mol). Furnijekaođa je srastao sa orkestrom. Partija violončela u njegovoj ruci idealno objašnjava princip instrumental–nog koncerta muzičkih realista posljed nje četvrtine XIX ·vijeka: izrastanje solističke partije iz čitav» simfonijske zamisli. To Furnije prođubljuje toliko, da i ton violončela bojadiše prema orkestru (na pr. početak 3 stava uz grupu drvenih duvača). Kod Dvoržakovog koncerta Furnije je našao dobre i pouzdane partnere u kolektivu orkestra i u dirigentu (Živojinu Zdravkoviću), a nimalo nije zaostajala za tim saradnja ljubljanskog pijaniste Marijana Lipovšeka. Bilo je to fino'i kulturno zajedničko muzicjiranje kojim se postigla i simfoničarska monumenfalnost i kamerna intimnost. ič . Uz muziciranje sa Furnije-om, stoji uporedo po kvalitetu izvoJenje Frankove simfonije (d-mol). Ima fu ipak primjedaba: kulminacija, ili, bolje reći — kriza dramatičnog razvojnog dijela u prvom stavu nije donijela dovoljnu masu zvuka da dosegne dubinu tragike tog momenta. No onaj Frankov nerv, stalno uzbuđeni puls (dobro shvaćena zloslutnost i jeza samog početka prvog stava).lirika i zanos druBog i trećeg stava, kroz ZdravkovićeVu interpretaciju izlaze plastično pred oči; simfonij4đ je data sa punom jasnoćom fkiva a arhitektonski stabilno. Podvlačim i to, da se dirigent — sasvim pravilno! — čuvao toga da ga Frankov zanos ne povuče u vode Listovog ili Vagnero”og batosa.
I Dvoržakov čelo-koncert i Frankova simfonija na ovom koncertu, spadaju u Zdravkovićeve dosada naj-” bolje uspjehe za dirigentskim pultom.
teta je samo što je čitavoj cjelini koncerta predigra trećeg čina. VagneTOVOg Loengrina dala prenaglu »kadencu«. “
Kao što je Zdravković pokazao da u orkestru dobro vaja materiju koju mu pruža partitura, tako se i kolektiv orkestra pokazao elastičnim i živim „instrumentom (začudo malko i prediskretnim na prije spomenutom mjestu simfonije) gledajući- po grupama (pizzicato u drugom stavu Frankove simfonije, limeni duvači kod Dvoržaka) i u solističkim partijama (drveni duvači kod Dvoržaka). Orkestar je uopće muzicirao lijepo, sa mnogo duha, svakako i pod utiskom
Dvoržakovom #oncertu). ličnosti Burnije-a.
Tako se po reagiranju publike osje-. tilo da je težište njenog interesa na simfonijskom koncertu bio Furnije, čitav koncert je ostavio utisak jedne više stepenice u razvojnom putu dirigemta Živojina Zdravkovića i Simfonijskog orkestra NR Srbije.
A to nas može samo radovati.
Nikola HERCIGONJA
—z—K_ IC ıt ____
BIBLIOGRAFIJA
a er rierue ara iS_—e;
Matei Bor: iz davnih dni. zavod«, str. 120,
Bele vode, vesela pesnitev Izdanje »Slovenskf Kmjižni Ljubljana 191, na slovenačkom, cena ?
August Cesarec: Legende i druge pripo
vijesti, Izdanje Državnog izdavačkog pos duzeća Hrvatske »Zora«, Zagreb 191, lati. nicom, str. 378, cijena: broširano 118 dim, — uvezano 13? din. · /
Vjenceslav Novak: Socialne pođobe, izabrane črtice. Preveo D. Ravljen. Izdanje »Slovenski knjižni zavode, Ljubljana 1951, ma slovenačkom, str. 152, cena ?
Anton Ingolič: Stavka, roman. Izdamje »Slovemski knjižni zavode, Ljubljana 1951, na slovenačkom, str. 310, cena ?
Tika Vaštetova: Upor, zgođovinski ro man. Izđanje »Slovenski knjižni zavod«, ZdabliŠna 1951, na slovenačkom, str. 2606, cena
Ivan Turgenjev: Mesec dana na selu, ko» medija u pet činova. Preveo Miloš S. Mo skovljević, Izdanje »Prosvete«, Beograđ 1951 ,Ćirilicom, str. 146, cena 42 dim.
UREDNICI: Dušan Mostić i Tanasije a Mladenović
Broj čekovnog računa 102–9032020 Pošt. fah ređakcije 617 Poštanski fah administracije 6298 ~
Rukcpisi se ne vraćaju