Književne novine
Kralke vesli iz iposlFansiva
Tuluz — Lotrek: Autoportre
PEDESETOGODISNJICA SMRTI TULUZ-LOTREKA
Povođom peđesetogodišnjice smrti francuskog slikara Tuluz-Lotreka priređena je u Bibliotek Nasional u Parizu izložba njegove grafike iz zaostavštine koja ic ostala u niegovom ateljeu u Avni Firošo. Prancuska štampa posvećuje članke i studije njegovom radu, ističući da on odražava vrlo verno Paniz na kraju prošlog veka, Na izložbi se mogu videti akvarelisani primerci mjegovih litografija, među &ojima poznata »Riza Bečlika«, zatim kompletna kolekcija njegovih plakata sa plakatom „Gulije u Mulen Ružu, koji je pobudio senzaciju u svoje vreme.
PRANCUSKA NAGRADI ZA KNJIŽEVNOST
»Veliku nacionalnu nagradu za knijiževmost, koju je u Francuskoj osnovalo ministarstvo prosvete, đobio je ove godine, sa 8 prema 2 glasa, istaknuti francuski {ilosof Alen. Alenovo pravo ime je Emil Ogist Šartije. Rođen je 3 marta 1861 u Mortanji. Učio je kod filosofa Zi Lanjoa, a kao profesor delovao je u Pontiviju, Lo= rijanu, Ruanu i konačno u Parizu. Objavio je oko 50 većih rađova, među kojima su najpoznatiji »Mars ili ocena rata«, »Ideje i SboneS »Bogovi« i »Sistem lepih umetnosti« JEDNA BIOGRAFIJA H. DŽ. VELSA
obiavio je u Londonu knjigu »H, G. Wells A. Biography«, koja je uzbudila britansku javnost i kritiku zbog odveć velike otvorenosti kojom je izneo život i rad neđavno preminulog engleskog književnika. To je ustvari roman= sirana biografija u stilu Strekijevih životopisa, u kojoj Broum slobodno iznosi i liubavni život Velsa, koji je kođ niega, kao i kod Bajrona, znatno uplivisao na njegov rad. Da bi bio što verniji, Broum je W\oristio sve poznate dokumente o Velsu, lrao i njegove romane. Ta knjiga je, međutim, nešto više od romamsirane biografije, jer daje i Kkritičku analizu Velsovih dela, a prikazuje i ulogu koju ie ovaj mnogostrani duh odigrao u razvoju engleskog društva na početku ovog veka.
NOVI KOMAĐ NLILIJEN HELMAN
Američka Mnjiževnica Lilijen Helmam, autor komada »Male lisice«, »Straža na Rajni« i drugih, završila je neđavno SVOju novu dramu pod naslovom »Jesenji vrt«. Ovaj komad, po pisanju kritike, sadrži mnoge elemente koji odlikuiu ramija dela Talijen Helman; ali atmosfera, ton i gledište autora u ovom poslednjem icoma– du razlikuju se od prethodnih ,te bi se moglo reći da se pojavila jedna nova Helman, po prvi put u njenoj karijeri ona potseća na Ibzema, a Riireče se i u ambijentu Čehova. Ovaj komad prikazuje se u teatru »MKoronete u Njujorku.
100 GODINA SMEHA
Poznati engleski humoristički magazin »Panč« objavio ie povodom Britanskog festivala koji je u toku svoj zbomik pod naslovom »PFestival Panča«. Ovaj zbornik pretstavlja zanimljiv prikaz engleskog smisla za bumor dat kroz niz značajnijih Ostvarenja štampamih u »Panču« od 1851 do 1951 godine. Ova HMmjiga daje, na 220 stranica — po pisanju kritike — odličam pĐregled nazvoja engleskog humora u toku stotinu godina.
Vinsent Broum
AMERIČKA KNJIZEVNOST XX VEKA
Studiju pod maslovom »Amernička Književnost XJ veka« od Dr Hajmriha Straumama, profesora engleske literature na Umiverzitetu u Cirihu, uskoro će objaviti engleska univerzitetska edicija »Hačinsomn«.
SEKRSPIROV PESTIVAL
Jeđanaesti „godišnji »Sekspirov festival« održaće se u vremenu od 1 do 25 avgusta ove godine u Ašlandu (država Oregon) u Sjedinjenim Američkim Državama. Na repertoaru je predviđeno 25 pretstava. Biće pnikazani komađi »Kralj Lire, »Henrih IV«, sMera za meru« i drugi. Festival će se održati pod upravom Angusa Baumera, profesora umiverziteta u Oregomu. Priređivači festivala podvlače da će se tom prilikom Šekspir prikazati u stilu epohe kraljice Jelisavete.
UMETNOST SCENOGRAFIJE
Ti Simonshom, poznati američki scenograf, objavio ie nedavno knjigu pod mnaslovom »Umetnost scenografije« U ovoj studiji autor sc osvrće na problemhi scenografije, scenske konstrukcije. osvejenja i pozorišne arhitekture od Renesanse do današnjih dana. Knjiga je ilustrovana sa preko 100 crteža iz oblasti scenografije, a objavljena je u izdanju edicije »Harper« u Njujorku.
OULIJA — OLIVIJE DE HEVILEND
Poznata američka glumica Olivija de Hevilend, koja igra naslovnu ulogu u filmu ž*Naslednica«, pojavila se — po pisanju pozorišnog časopisa »Tietr arte — prvi put u svojoj glumačkoj karijeri na sceni. Ona amači ulogu Julije u Šekspirovom komadu »Romeo i Julija« na sceni Brodvejskog pozoništm, Po pisanju pozorišne Kritike Olivija de Hevilend je ostvarila ovu ulogu sa velikim uspehom.
POZORIŠTE LUJA ŽUVEA NA / GOSTOVANJU U AMERICI Čuveno francusko pozorište Luja Žuvea gostuje u Njujorku. Luj ZŽZuve je američkim gleđaocima sa velikim uspehom Ppti| kazao Molijerov komad »Skola za žene.
|. KOREJANCI I NJIHOVA KULTURA
iu izđanju edicije »Ronald prese u Nju- Jorku nedavno je objavljena knjiga pod - maslovom »Korejamci i njihova kultura« od Kornelijusa Osguda, profesora Jelskog umiverziteta. U ovoj knjizi profesor Osgud daje prikaz istoriskog razvoja Morejanaca i · jihove kulture od prvih početaka pa do -. fragične 1950 godine. PO pisanju Kritike, pisac ove Mmjige je uspeo da 53 velikim osećanjem humanosti rikaže iculturu i običaje ovoga nesrećnog naroda.
TZLOŽBA GOJE U BORDOU i
Grad Bordo, gdđe je Goja živeo u emigra-– ciji od 1824 do 1828, organizovao je u Građslom muzeju veliku izložbu radova velikog španskog slikara, U gradu, u kome Goja nije' nailazio na razumevanje i gde nije mogao prodati jiedam primerak svojih litografija »Bikovi Bordoa«, sada sC može videti jedna od 'najpotpumijih njegovih iz1ožbi. Tu je izloženo 60 platna, preko deset tapiserija, 130 bakroreza i izvestan broj crteža sa većim delom poznatijih dela, kao što su njegovi portreti, »Kaprisi«, »Strahote rata« itd.
ĐOTOVE FRESKE
TBiicija »Batfordđ«e u Londonu objavila je međavno studiju o {freskama italijanskog majstora Đota. Autor ove studije Valter Ibervaser daje umetničku analizu sedammaest Đotovih fresaka, koje su u koloru objavljene u ovoj knjizi,
OCA aby ay o. 8“
NIKOLA HERCIGONJA ·.
»CONFITEOR...«
».„.Confiteor, confessus sum priznati (preko Vvolje)...« Divković: Latinsko - hrvatski TED S Zagreb, god. 1900, str. 21. i
imosfera u umjetničkom životu
I-be zemalja sve više vonja ta-
mjanom, svijećama, sladunjavim mirisom ljiljana; čuje se mrmorenje molitava, zaklinjanja, lupanje u grudi, zvečanje brojanica; promiču bose prilike u kostrijeti, sa kukuljicama pokajnika; a izdavanje staljinskih bula obznanjuje teška zvonjava radio Moskve.
Poslije padanja na koljena bugarskih slikara, kojima se javio duh sveti u liku sovjetskog slikarstva, poslije anateme bačene na češke književnike Sajflerta, Novomeskog, poslije primanja miropomazanja među nekim češkim umjetnicima posipao je glavu pepelom i zapjevao, od straha stegnutim grlom, dršćućim glasom, pokajnički psalam, mađarski muzičar Mihalj Andraš, u »Sabad Nepu« od 9 maja ove godine.
i Mihalj Andraš učinio je težak grijeh. Nije na vrijeme povjerovao u svetu tajnu jeđinospasavajuće majčice — sovjetske muzike, i sada kleči sa svijećom u ruci pred licem Najmudrijeg i obećava da će vršiti pokoru koju mu je određio namjesnik njegov na zemlji, Ferenc Sabo. »...Sve što svežete na zemlji biće svezano i na nebu, i štogod razrešite na zemlji, biće
razrešeno na nebu... — po Mateju
glava 18. Zemlja, zna se, to je u ovom slučaju Mađarska ,a nebo, — i to se zna.
I nevoljni grešnik Mihalj Andraš ispovijeda se sasvim po formulama rimske ispovjedi ».. ispovijedam se bogu svemogućemu... i vama, oče duhovni, da sam od svoje posljednje ispovijedi (vjerojatno od posljednje svete poslanice iz Moskve 'op. p.) teško i mnogo sagriješio...«
Neka govori sam ovaj jaganjac božji koji uzima na sebe grijehe mađarske muzixe:
»Priznajem ,da naš muzički razvitak zaostaje iz mnogih razloga za oštalim područjima duhovnog života; da je najvažniji razlog ovog zaostajanja nepravilan stav koji je zauzet prema sovjetskoj muzici...«
»...Naši muzičari nisu raščistili s tim da je rješenje ovog pitanja mo guće jedino ako izaberemo jedino pravilan put: put primjera sovjetske muzike... »Kantate Hačaturjana i Šostakoviča su me pak naučile koliko izražajne snage, koliko moralne visine i harmonične ljepote može postići muzičko stvaranje na putu sovjetske muzike... Istovremeno, međutim, propustio sam da se javno odreknem svojih ranijih iz korjena nepravilnih shvatanja«.
Ispovjedna formula slijedi i dalje (»... mrzim sve svoje grijehe i tvrdo odlučujem da se popravim i da više ne griješim...«):
»Najveću pomoć u tome može pružiti proučavanje sovjetske muzike, kako u teoretskom, tako i u praktičnom pogledu«.
»Ali zato da bismo od, sovjetske muzike mogli učiti, treba najprije da raščistimo, i to temeljito, sa dve pred–rasude, u prvom redu sa formalistički shvaćenom takozvanom »dubinom« muzike. Ova »dubina« ne znači ništa drugo do bolesnu nervozu davljenja, tako reći nepodnosivu napetost, »dubinu« bolesne duše«.
»Sve ovo naučiti od sovjetske mu
zike — težak je i odgovoran zadatak.« 7)
I ispovjedna formula završava šasvim po rimskom (».. molim vas, oče duhovni, naložite mi spasonosnu pokoru i odriješite me od grijeha...*):
».. Treba da idemo stalno putem istraživanja, da upoznamo misaoni i osje ćajni svijet, muzički ukus i način interpretacije radničke klase, trudbenika. Najbolje sredstvo Ovog istraživačkog puta je masovna pjesma, dakle najraznovrsnija muzička djela koja zadovoljavaju svakodnevne muzičke prohtjeve masa: marševi, romanse i laka horska djela«. \
»Učenje od sovjetske muzike nije neko čudotvorno sredstvo, čime bismo našu muziku od danas do sutra ozdravili, već je težak i, odgovoran put jedini put... kojim freba od sada sigurnije i brže ići...
»U narednom kompozitorskom i političkom svom radu, teoriskim raspravama i muzičkom vaspitavanju omladine hoću da slijedim put koji nam pokazuje sovjetska muzika«. — Amen!
Jadno, bijedno i tjeskobno! "To je impresija koju ostavlja ton i atmosfera ovog pokajanja. A misli — ukoliko izbijaju između molitvenih fraza kakve su?
»U kolikoj mjeri se osjećao uticaj formalizma. u ovoj muzici koju je kritikovao drug Ždanov i u kolikoj mjeri je postojao zdrav realistički korjen — danas još-ne mogu da ocijenim, ne poznajem dovoljno ovu epohu. sovjetske muzike... :
Mihalj Andraš, vidi se, ipak ne shvaća u čemu se sastoji ono što sami treba da cijeni, prihvati i propagira kao pozitivno u sovjetskoj muzici. Razumljivo, jer to ne znaju ni sovjetski kompozitori. Zato on dalje mora da ponovno anatemiše svoja ranija» iz korjena nepravilna shvatanja«. A spomenuta »bolesna nervoza davljenja...« — zar nije baš to odraz haosa, mraka, besperspektivnosti koja mora da vlada u dušama mađarskih kompozitora, što ili hoće da pogledaju današnjoj mađarskoj stvarnosti u oči, ili moraju da okreću pogled od, nje? Rto nam jednog zrelog ploda nemarksisštičkog tretiranja pitanja umjetničkog stvaralaštva: treba ukloniti jedno stanje a ne dirati uzroke tog stanja. A to stanje koje se, naravno, radi toga ne može ukloniti, treba prefarbati novim tonom — ».. neka ona (mađarska muzika op. p.) duboko odražava mesalomljivu ljudsku dušu punu samopouzda-
nja, koja danas širom svijeta ide na juriš za mir protiv snaga imperijalizma i koja se u Sovjetskom Savezu, koji stoji na čelu napretka, oduševljava izgradnjom komunizma«, I io licemjerje, taj primitivni plakatski paravan treba da se zove — socijali :Pčkim realizmom!
Ventil koji mu je dozvoljen mal“ dalje »...to (to jest, to je sve ono što Je rečeno u pređašnjem citatu op. Pp.) iziskuje u prvom redu da svim snagama radimo na stvaranju jedne no: ve melodije na osnovi mađarske narodne muzike... može na prvi pogle. stvoriti dojam da Mihalj Andraš uzima jednu rečenicu iz osude Muradelija (odluka CK SKP(b) od februara 1948) — »...kompozitor nije iskoristio bogatstvo narodnih melodija...* na način koji bi odgovarao mark&isti (što on nije) kad od marksista dobiva uputstvo za djelatnost. Ostavljajući po strani da bi. to sve bilo vrlo lijepo kad mi ne bismo znali kakve su prirode uputstva za djelatnost koja dolaze od »marksista« iz CK SKP(b), pogledajmo šta slijedi iza toga. Mihalj Andraš, nakon preporuke da se pišu masovne pjesme, marševi, „romance itd., dodaje da se »ne radi na odbacivanju velikih simfonijskih forma«. No i sama »starija braća« su, kao obaveznu pokoru, pisala pjesme »Nas je volja Staljinova vodila«, »Moskva Peking« (Muradeli), oratorij »Na braniku mira« (Prokofjev), »Dagestansku kantatu o Staljinu« (Hasanov), Tko je naivan da pomisli kako će mađarska »mlađa braća« (zasada po rangu tek samostanski laici) smjeti da pišu ono za što još nisu zrela (ukoliko zrelost ne pokažu »Mađarskom kantatom o Staljinu«)?
Tako pred kraj Mihalj Andraš kaže, da »učenje od sovjetske muzike nije neko čudotvorno &redstvo«, izvodi ipak čuđesan zaključak: »Put sovjetske muzike je stapanje sa narodnom muzikom, sa životom masa, put dubokog
i odgovornog stvaralačkog rada«.
Ovoliko čudesa, priznanja, kajanja i sličnih stvari opet izazivaju Sšjećanje na vonj voštanica i kadionica. I to sve počinje mi đa liči na doba, kada je direktive za muziku davao paDpski Rim: »...neka... netko ispadne kao slab pjevač; ali ako on ima za sobom dobra djela, za boga je on umilni pjevač. Neka Hristov sluga pjeva tailko da bi se ljudima sviđao ne njegov glas nego riječi« — savjetuje sveti Jeronim u Poslanici efažanima; a biskup Hrodegang (75) grmi: »reba se oštro razračunavafti sa onim svojeglavim pjevačima, što sa premalo revnosti uče druge vješlini, kojom su oni po milosti božjoj ovladali...«
Jednom „prilikom papa Leon TV (IX vijek) u naročitoj poslanici naređuje da se skine sa dužnosti neki opat Honorije za grijeh što se nebrižljivo odnosio prema načinu pjevanja pror pisanom iz Rima; drugi put pak papa T,eon IX (XI vijek) kažnjava jednog svećenika u Vormsu, jer je pjevao melodije koje nisu bile u skladu sa rimskim šablonama itd., itd,
Kako izgleda — to je taj jedino spasavajući put sovjetske muzike.
Zaista, kao i ostala I-be »braća u Staljinu«, mađarski muzičari imaju lijepe perspektive. Trađicije Listovih rapsodija, Bartokovih svita, Kodaljijevog »Psalmus hungaricus«-a (kojeg
55 1}. buržoasko-šovinističko-kozmopolit-
sko-titoističkog skretanja!) moraće oni sada iskoristiti da bi napisali »Moskovsku “„pmrapsodiju« »Štokholmsku
svitu«, »Psalmus stalinicus«. o i o aa a a e oeriazkenje=ig;
BIOGRAFIJA TOSKANINIJA
Urednik muzičke . rubrike »Njiujork Tajmsa« — Hauard Taubman, napisao je biografiju Artura Toskaninija, pod naslo-
vom »Maestro«. Ova, dosada četvrta knjiga o Toskaniniju koja je objavljena u Americi, pretstavlja — po pisanju kritike — ne samo odličnu biografiju ovoga umetnika, već i studiozno napisan. prikaz muzičkih ostvarenja njegova vremena, Mao i njegove odnose sa Pučinijem, sa kojim je Toskaninijeva karijera bila povezana u toku tri decenije. Arturo Toskanini navršio je 25 marta 84 godinu života. Knjiga je objavljena u izdanju edicije »Simon i Suster« u Niujorku.,
uuHuuHWBuRBUGHHWGHdHHHHHHHHHHHBHSHRHBUHHHHBHRHHHBHHHHHHHHHHH
GOJKO BANOVIĆ
KNJIŽEVNE'NOVINE i
· Novi nemački prevod naših narodnih Toesqmqa O KOsoVU
atarina Jovanović ima za sobom bogat prevodilački, a i origi nalni književni rad: prevela je na ne:
0
mački Njegošev »Gorski vijenac«, izdala »Jugoslovensku antologiju«, i 3ad evo »Junačke Kosovske pesme« (»Die Heldenlieder von Kosovo«, Cudi "if, 1951, Rascher Verlag, strana 127) Uz nasiovnu stranu nalazi se ilustra sija pesme Banović Strahinja, origi , nalna skica olovkom autorova oca Anastasa Jovanovića, poznatog našeg umetničkog slikara i grafičara (1817–1899). Predgovor ovoj lepoj knjizi na-
pisala je sama Katarina Jovanović.”
Ona u nj*mu ističe opštu i umetničku vrednost naše narodne poezije, naročito epske, a u ovoj, kao najlepše, narodne pesme o Kosovskom boju. Knjiga je posvećena poznatom švajcarskom pesniku Kaylu Špitleru čiju ocenu . vrednosti i lepote naše narodne poezije autor citira u ovom svom predgovoru. Špitelerovo mišljenje potseča na laskave reči J. Grima i Getea o našim narodnim pesmama. Čak je tu i poređenje sa Homerom. Uvod od 31 strane napisao je profesob slovenskih jezika i književnosti Univerziteta u Bernu Dr Ernst Dikenman u kome je dao vrlo sažetu, ali instruktivnu i preglednu, Živo i zanimljivo pisanu istoriju maših naroda, od najstarijih
vremena do kraja XIX veka, Nemač-
ki čitaoci mogu ovde, ukoliko nemaju inače detaljnija znanja o našoj prošlosti, naći dobra i pouzdana obaveštenja o našim srednjovekovnim prilikama, kao i o teškom periođu pod Turcima.
Lepo je istaknuta · realnost naših narodnih pesama, smisao za stvarnost i velika uloga žene u našoj borbii rešavanju opštenarodnih zadataka. Interesanino je Dikenmanovo poređenje naših narodnih pesama sa ruskim. bilinama, koje su u umeMničkom pogledu slabije od naših junačkih pesama, jer obiluju preterivanjima i fantastikom, dok su srpske mnarodme pesme realnije, "(sa mudrim smislom za meru koja često pravi klasičan utisak. Kosovske pesme se naročito odlikuju otmenim držanjem, taktom, dostojanstvom«. Najzad Dikenmam. daje pregled ftragova i svedoka o životu naših narodnih pesama, navodeći sve naše domaće, zatim slovenske i nmeslovenske Dpisce, koji su pisali o našim narodnim pesmama, prevodili ih ili čak i skupljali, i to od Slovenca B. Kuripečiča (1531), do G. Gezemana (1949). Grimu, Geteu i Vuku Karadžiću dato je u ovom uvodu naročito mesto. Potkrala se, međutim, jedna greška: Vuk je objavio svoje dve prve zbirke narodnih pesama nv 1818/19, već, kao što je poznato 1814/15 godine. Isto tako Grimov prevod Vukove srpske gramatike nije izašao 1821, već 1824 godine.
U ovoj knjizi ima 12 pesama; to su: Smrt cara Dušana, Uroš i Mrnjavčevići, Banović Strahinja, Kletva kneževa (Sultan Murat knezu Lazaru), Kneževa večera, Miloš Obilić i Ivan Kosančić, Car Lazar i carica Milica, Musić Stevan, Kosovski boj, Carica Milica i Vladeta vojvoda, Smrt majke Jugovića · Kosovkka devojka.
Iz ovoga izbora vidi se da je prevodilac odabrao zaista najlepše pesme iz ovogmašeg ciklusa. A kakav je sam prevod? Profesor Dikenman kaže u svom uvodu da prevod Kafarine Jovanović pretistavlja ma:csimum od onoga što se može očekivati od prevoda. »On pruža i onome koji ništa ne zna srpsk* dubok uviđaj u suštinu pesama. Prevod daje ne samo sadržaj pesama, već omogućuje čitaocu — Pp0Omoću dobro uspelog podražavanja stila i metra originala — da nasluti umetnički oblik pesme«. Katarina Jovanović je odličan poznavalac oba jezika, pa je u svom prevodu dala ne samo lepo i tačno misao i osećanje originala, već joj je uspelo da do najveće mogućne mere prenese u nemačke stihove i ritam i metar originala, u svetu piznati naš deseterac.
Ispred svake pesme Katarina Jovanović je čala svoj kraći uvod u pesmu koji će nemačkom čitaocu znatno olakšati razumevanje same pesme, što joj upotpunjuju još i primeđbe (komenfar), i naveđena literatura na kraju ove, i tehnički vanredno lepe knji-
ge. J. BB.
DUŠAN MATIĆ
B. WS Ona Dači
oravljaju. te kao glečeri.
večeri koje sa mrtve kao jezera.
a jna večeri koje se ne zab Ima večeri koje su pus
Ima Ima Ima Ima
večeri koje su gorke kao sećanje. „večeri koje su neizlečive. ie večeri koje su polegla trava posle olujina
večeri kad mrve slasti da iskopam nikada. da ržu pred pragom. koje su kao nož zariven do dna u Srcu.
s minutima.
koje traju godinama. :
jedna lampa mne može da porekne.
obljenika.
Ima
Ima večeri koje ne prestaju
Ima večeri
Ima večeri bezglasnih ko osuda. |
Ima večeri kad sam ja ruševina.
Ima večeri kad se ne zna šta ćemo
Ima večeri kad smo nestvarni kao aveti.
Ima večeri
Ima večeri koje ne putuju nikuda.
Ima večeri zaklanih kao jaganjci.
Ima večeri kao truli miris zumbula.
Ima večeri koje sam ti dao bez povratka.
Ima večeri koje sam ti dao bez povratka. Ima večeri nespretnih kao ruke u bolesnika. Ima večeri krotkih kao neko koji tek voli. Ima večeri slatkih kao obmana, kao sam život. Ima večeri umornih kao žena koja se dala. Ima večeri kao pisma koja nisu stigla nikoga. Ima večeri čiju tamu mi· jedna zvezđa, ni
Ima večeri kao putnik na brodu koji tone. . Ima večeri nestrpljivih kao uvređa, kao suze. Ima večeri koje su prozor zar
Ima večeri tupih kao zašto? odakle? kuda? Ima večeri krhkih kao grana na kojoj stojimo, Ima večeri kao pesma neizrečena.
Tma večeri kad ludi konji čekaju.
Ima
Ima Ima Ima
večeri kad ludi konji uza
lud gosta da iziđe čekaju
večeri koje su... ima večeri... večeri rad kojih bdim svake večeri. večeri koje su najzad već toliko zora.
(Zabeleženo početkom decembra 1941)
(Le a 1 ae a aa u ===
| hasiraliska knjijevnica Mora išle n BaxXOj zemilji
uora Đi,tles
Ovih dana boravi u našoj zemlji ugledna australiska književnica. Dora Bitrtles, pretsednica Društva Australija-—Jugoslavija. Dora Birtiles je autor većeg broja zbirki pripoveđaka, knjiga za decu i romana. Među njenim delima naročito se ističu: »Zivoti drugih ljudi«, zbirka kratkih pripovetaka; »Pionir Sek«, roman o šolskom žŽivotu; »Nevesta iz Atine«, komad u tri čina o životu grčkih emigranata u Australiji; »Australija u boji«, knjiga o australiskim predelima i dr.
IZLOŽBA FRANSA MASERELA
U Brislu je otvorena retrospektivna izložba drvoreza, bakroreza i slika velikog belgiskog slikara Pransa Maserela. on je u svetu poznat kao jeđan od najboljih drvorezaca i bakrorezaca i nedavno je dobio u Veneciji međunarodnu „nagrađu za grafiku. Za njega je Stefan Cvaig rekao: »Kad bi sve propalo, i knjige i spomenici i fotografije, a ostali samo drvorezi koje je Frans Maserel izradio za poslednjih deset godina, oni bi sami bili dovolini da se rekonstruiše slika savremenog sveta, jer
U TUMĐUNI
K apitulacija ih je zatekla u okolini Loznice i sve do polovine maja oni su se krili u Gučevu i po obližnjim šumama, a onda je Veljko predložio da se prebace u svoju Bosnu, na lijevu stranu Drine. Tri dana ležali su na štali jednog &eljaka, nekog Živana Lukića, koji ih je hranio i obavještavao o Nijemcima i kretanju njihovih kolona drumom Zvornik—–_oznica, Seljak im je bio obećao da će ih svojim čimcem prevesti preko vode, samo je očekivao trenutak u koji bi se to moglo izvest' bez opasnosti po njega i njih. A opasnost je postojala, jer Nijemci su često silazili s druma, za·lazili u kuće i raspitivali se za razbjegle vojnike ili zahtijevali da im se kolju i na ražnju peku kokoši, Za ta tri dana, dok su Rađe i Veljko čamili u sijenu na štali, njemački vojnici dvaput &u bili u Živanovoj kući i po njihovom odlasku Živan je dolazio u štalu i javljao: »Odoše, odoše«.
Trećeg dana, predveče, on je vojni cima rekao da, kad se sasvim smrkne, siđu na obalu i u šipražju, niže jedne vrbe, sačekaju da on priveze čamac i preb4ci ih na bosansku stranu. Oni su to skrovito mjesto pronašli, ali Sseljak nije dolazio. U neko doba noći privukla se šipražju Živanova žena koja im je došapnula da se u kući nalaze iri Nijemca i da će tu prenoćiti.
Rade i Veljko treba da čekaju do sjutradan uveče, to je bila Živanova poruka. Međutim, sšjutradan, nekako pred podne, oni šsu vidjeli kako se jedam nemački vojnik spušta puteljkom koji je vodio od Živanove kuće na obalu Drine. Pušku nije imao, već samo ručnu bombu kojom je nekako bezbrižno mahao u hodu nešto zviždućući, a za njim je žurilo čupavo psetance bijelo kao jagnje. Po držanju je više ličio na čovjeka koji je pošao na kupanje, no na onog koji ide u napad; čak ni po bombi nije izgledalo da se na zlo 6prema.
Ali strah je bio jači od onog što su oči vidjele. U lisnatom grmlju vojnici su čučali kao zečići satjerani u tjesnac iz koga se nikud ne može. Za njima vođa, pred njima neprijatelj koji im prilazi i raste sa svojim pobjedničkim oružjem. Cepteći i laktom dodirujući Veljka, Rade je prošaputao nešto o Živanu, o izdaji, a Nijemac je zastao, kao da pogledom mjeri rastojanje sa koga će baciti bombu u šiprag. U tom trenutku oba vojnika, kao po komandi, iskočila su iz šipraga i podignutih ruku pošla prema Nijemcu. Nekoliko koraka Nijemac se nhatraške izmicao, onda je nešto viknuo i iz Živanove kuće jstrčala su još dva
Nijemca, gologlavi, s mašinskim puškama, Jedan od fa tri Nijemca, stariji čovjek koji je mnogo pušio, natucao je nešto srpski i u Živanovoj kući objasnio je zarzobljenicima da oni, Nijemci, nijesu nizašta znali i da je onaj prvi bio pošao da baci bombu u Drinu i na brzinu ulovi koju ribu. Pričajući to, Nijemac se tresao od smijeha, pljeskao podlanicom po čelu čas Rađu čas Veljka i dubokim glasom ponavljao: »Guter Fang guter Fang!«
Tako su Rade Sovilj i Veljko Živanić dopali ropstva.
A sada je već treća godina kako u ovom močvarnom austriskom selu pored, Dunava krpe svoje dotrajale un:forme očekujući uzalud pismo iz SVOE zavičaja. Niti znaju ko je živ od onih "koje su ostavili kod svojih kuća, ni šta se zapravo dešava u zemlji prepuštenoj u aprilu četrdeset prve volji i čudima strašnog pobjednika.
Seljak kod koga rade govorio im je jednog dana, pretačući vino u podrumu, šta se događa u njihovoj domovini, ali od, svega što im je on {ispričao oni su mogli da razumiju samo to da se tamo ratuje i da tamo nije dobro. Seljak· nije rekao ili oni nijesu shvatili za koga on kaže da mu
mn nije dobro „ali ono zabrinulo . ljakovo lice i pokreti ruku sa zastaj-
ništa kao ti drvorezi ne može omogućiti da u toliko} meti shvatimo duh naše epohe,
"njegov opasan genije i njegove duševne
vrtloge.+ Kritika ističe da je njegovo delo u prvom ređu socijalno, da se on u SVOjoj umetnosti više brine o istini nego O lepoti i da je stavio sebe u službu visokih ideja humanosti. On je jedan od retkih u svetu koji je uspeo da grafiku uzdigne izmad njenog ilustrativnog i dekorativnog Rkaraktera i da joj da dostojno mesto pored slikarstva i skulpture, Na izložbi, koja je obišla sve veće gradove Belgije, izloženi su bored ostalog njegovi poznatiji drvorezi »Optuženi«, »Bokser«, »Morska ptica«, »Pesnika, »Prosjak« i »Pozivć.
SKANDAL ZBOG MODERNOG RASPECA U CRKVI
MU Prancuskoj ie nedavno izbio skandal oko crkve u Asiju. U toj cirfcvi ie učinjen pokušaj da se, u duhu inicijative koju je dala katolička revija »Sveta umetnost«, obnovi religiozna arhitektura i religiozno slikarstvo i vajarstvo u modđemom „duhu. Ona je ukrašena rađovima modernih slikara i vajara Ruoa, Matisa, Ležea, Braka, Lipšica i Bonara i jednim raspećem ZŽermene Rhišije. Klerikalni krugovi su poveli oštru kampanju protiv »skrnavljenja božieg hrama«, a naročito protiv tog raspeća i bishup Danesija je naredio da se iz Crkve ukloni taj »kRamen smuflnje«,
YZLOŽZBA HENRI MURA U LONDONU
Najpotpunija retrospektivna izložba skulptura i crteža mođernog engleskog vajara * Henri Mora otvorena je 2 maja u Londonu u okviru Britanskog festivala. Henri Mur se smatra najreprezentativnijim vajarom apstraktne umetnosti u Engleskoj koja ptodire sve više u emglesku kulturu. Još 1934 Mur je sa svojom grupom objavio svoje umetničke ciljeve i istakao da »lepota u smislu Mlasične antike ili Renesanse nije cilj njegove, umetnosti. Između lepote izraza i snage izraza postoje funkcionalne razlike. Prva se obraća razumu a druga duševnoj snazi, koja za me- Be više znači i dublje prodire mego lepota«. i
CRTBŽI CIRUSA LEROS BALDRIDŽA
Cirus Leros Baldrnidž spada u red najboljih američkih savremenih grafičara. Nedavno je objavio knjigu svojih crteža pod zajedničkim naslovom »Vreme i prilika«. Knjiga sadrži veliki broj rađova, hronološki postavljenih, koji pretstavljaju dnevnik autora sa Baldridžovog putovanja po Kini, Indiji, Koreji, Srednjem Istoku i Evropi, a objavljena je neđavno u izdanju edicije »Džon Dej«.
kivanjem u poslu kazali su im da on govori o njemačkoj vojsci u njihovoj otadžbini,
To je sve što ova dva zemljaka i kuma, iz istog sela, znaju u ovoj tuđini o svojoj zemlji. Novine ne mogu da čitaju s Nijemcima niti umjju ni smiju da govore pa se oni sami međusobno ' bodre i ucvjeljuju već prema razgovoru koji vođe i rašpoloženju u koje ih misli đovođe.
Zapovjedi im tako seljak da mu iskopaju khrečanu pa se njih dvojica na-– đu u jami do pojasa i onako u poslu, ne gledajući jedan drugog u lice, zapodjenu razgovor,
— Kuma-Veljko, meni nešto govori da će sve biti dobro.
Veljko, ćulljiv i vazda misleći o stvarima o kojima nije riječ, zamahne budakom i uz udarac se trgne:
— Ko, šta, kume? Dobro, dobro; ničija nije do zore gorila.
Ali već sjutradan drugog su raSspoloženja. · Ž
U toploj prostranoj štali počnu izjutra da muzu &šeljakove krave i dok mlijeko s5 mekim šumom pada i pjenuša se u sudovima, oni onako čučeći ćute i onda se, kao i uvijek, prvo javi Rade:
— Pisma nema, paketa nema, wikc se nas ne sjeća.
Prekidajući za trenutak mužu Ve}jko jekne:
— Uh, kume! Naši ratuju, a mi muzemo švapske krave!
Potom obojica zaćute, izmazuju sve kraće mlazeve iz MWravljih vimena i 'stenju, Rade duboko i u jednakim ya7?macima, Veljko sitno, nekako ız nosa,