Književne novine

\

STRANA >

LAV ZAHAROV

(Crtež Đžumhura) Aleksandar Blok

a mladićkih slihova o divnoj 0) dami do revolucionarnih, olujnih simbola „slavne poeme »Dvanaestorica« Aleksandar

Blok je proneo kroz svoje stvarala= štvo atmosferu bezgranično iskrenog pesničkog drhtaja, almosferu vizije koja je, menjajući svoje oblike i zvučanja, uvek ostajala verna onom naj-

dublje skrivenom, najbrižljivije čuvanom, najpotresnije voljenom.

Blok je veliki pesnik ne samo bo

ipvanrednoj samosvojnosti svog lirskog izraza, ne samo po visokoj mu> zikalnosti svojih strofa, koje su muzika u većoj meri nego dela mnogih značajnih kompozitora, nego i po vernosti zavetnoj misli ili, tačnije, nepromenljivom, imanentnom jezgru te misli. Ona je uzdigla Bloka iznad ruskog pesničkog simbolizma prve i druge decenije ovoga veka, ona je učinila Blokovo delo neuporedivo značajnijim i trajnijim od poezije Brjusova, Baljmonta i Sologuba, fih najistaknutijih pesnika — simbolista, a i od stvaralaštva Andreja Bjelog, koje se u mnogo 'čemu dodiruje sa Blcokovim. U čemu je jezgro poetske misli Aleksandra Bloka, u čemu je unutarnje jedinstvo njegova opusa, tako raz= nolikog u smeni likova, iščekivanja, nagoveštaja i ritmova? „Više nego ijednom drugom ruskom pesniku njegova pokolenja, Bloku je svojstveno traženje istine kadre da dade odgovor na najozbiljnija pitanja stvarnosti i da od pesnika ofstrani stravičnu tminu svakidašnjice, »gnusnu, slinavu i smyrdljivu starost« koju je Aleksandar Blok iz dna duše mrzeo, dozivajući revoluciju i poručujući joj da tu starost uništi.

Uobičajeno je mišljenje da se taj Blokov stav prema stvarnošti u životu formirao i ispoljio tek posle po• jave njegove prve zbirke »Pesme D divnoj dami« (1904. g.) koja je tobož samo mutna, Jelujavim i neuhvatljivim nagoveštajima protkana simbolika, čije poreklo valja tražiti u pesnikovoj plemićkoj kulturi, u lirskom misticizmu jednog mlađića odgajenog

· kao cvet u zimskoj bašti. Nema su-

mnje, Blokova klasna pripadnost i tok detinjstva i mladosti znatno su uticali .na njegova prva — i ne samo na prva poetska kazivanja, Blok je plemić, i on to ostaje čak i u svojim najoporijim, najžešćim publicističkim protestima protiv nakaradnih stanja stvorenih uz najneposrednije, a često i presudno učešće visoke ruske ple-

mićke birokratije. Ali, nezavisno od sredine, iz koje je pesnik nikao, njegova prva zbirka čitavim sklopom svojih simbola i nagoveštaja ukazu· je na osnovni motiv Blokove poezije: iščekivanje preobražajnog „zbivanja koje će uzneti pesnika i otkriti mu nov, zračniji vidik.

Napisane pod jakim uticajem poezije i filozofskih ideja mističara Vladimira Solovjeva (1858—1900), „»Pesme o divnoj dami«, i pored sve patine nedostižnoga, nedokučivoga i nevidljivoga, ipak sadrže prvi impuls kasnijeg razvoja Blokovog stvaralaštva. Divna dama polazi sa stranica Blokove mladićke zbirke na dalek i težak put kroz turobnu i gorku rusku stvarnost i, oslobođena svog mističnog vela ,ali često praćena drukčijom simbolikom, doživljuje u narednim pesnikovim knjigama niz preobražaja. U početku potstaknuti Blokovim oduševljenjem za prvu rusku revoluciju 1905 godine, a kasnije protikani njegovim predosećanjem propasti »staiog sveta«, ti preobražaji nose i veoma izrazito obeležje romantičarstva sasvim posebne vrste: upravo u trenucima kad je, na prvi utisak, najudaljenije i najnezavisnije od stvarnosti, ono je najbliže realnim zbivanjima, i najpotpunije osvetljava pesnikov odnos prema njima,

Među ruskim simbolistima nema pesnika koji bi se po snazi i delovanju svoje reči, svoje osude —o u godinama crne »stolipinštine« i sličnih stanja pritiska ij borbe odozgo protiv svega naprednog — moglj ravnati 5 Aleksandrom Blokom. Njegove pesme, naizgled često ograđene od svega što je pesnike okružavalo, ustvari su odražavale neizmernu čežnju za lepšim, čistijim, oduhovljenijim sadržajima i oblicima života na način koji nije bio pristupačan Valeriju Brjusovu (1873—1924), tom priznatom vođi simbolista. .

Međutim, u BrjusovlJevoj poeziji elementi dobro naučenog zanata (ili, po rečima jednog kritičara, elementi »savladane netalentovanosti koja ipak nije isto što i talenat«) skoro uvek odnose prevagu nad poezijom u pravom smislu te reči, Posle pojave Blokova ciklusa pesama o građu moglo se čuti da je Blok pošao tragom Valerija Brjusova, ma da poređenje između tematskih podudarnih »gradskih« Dpesama ove dvojice najubedljivije pokazuje da je Aleksandar Blok jedini velili uski pesnik iz doba simbolizma,

Tek u vremenskoj perspektivi uočena je đubina Blokova ciklusa u kome je grad prikazan kao simbol besmislenog, ružnog, šumornog živOta 6U” protstavljenog pesnikovoj čovečnosti, ljubavi i čežnji· Dok je Brjusov dao

\

LEKSANDAR BL

POVODOM TRIDESETOGODISNJICE PESNIKOVE SMRII

građ samo u njegovim spoljašnjim, gvačijem oku pristupačnim protvreč= nostima, polažući pri tome na upadljive groteskne efekte, koji u njegovim stihovima postaju samostalan cilj, Blok je ovaplotio u svome liku građa široko zahvaćenu stvarnost. Doduše, to ovaploćenje nije bez izvesnih iracionalnih primesa, ali u celini ono deluje kao pesnički produbljeno sučeljavanje čežnje i stvarnosti.

Čežnju oličava neznanka, simbol koji je izrastao iz gradskog ambijenta i koji lebdi na međi fantastičnoga i realnoga, kao nov oblik divne dame.

U Blokovu poeziju prodire posle 1904 godine plavičasta belina snega sa đahom vejavice, ćudljivom igrom varnica i sutonskom ili noćnom fišinom u kojoj se svaki zvuk razleže nadaleko, pun osobenog smisla. Iadvojen iz košmarske simfonije Igrada koji sputava i uništava čoveka, taj motiv čistog snega unosi mirnije i lirski jednostavnije raspoloženje u Blokovu poeziju tih godina.

Pesnik počinje da kazuje stvari neposrednije ili kroz simbole neposredno zahvaćene iz realnog sveta, Čovek velike, ma đa u mnogome jednostrane kulture, Blok pri kraju prve decenije pristupa izvorima svetske poezije, kao i ruskoj poeziji od gorostasnogč Puškina do malog, ali intonaciono i ritmički zanimljivog Meja, pažljivije i zrelije nego pre. Veliki i zreo pesnik, Blok ne ide tuđim tragovima, već e varalački doživljuje u sebi Hajneovo, Puškinovo, Njekrasovljevo delo. Pesma »Na pruzi«, napišana 1910 godine, jiedna od najlepših pesama autora »Dvanaestorice« deluje kao samostalan, nov po tonu nastavak poznate Njekrasovljeve teme.

Na način dostojan Njekrasova, ali drukčijom dikcijom i rečnikom, Blok je u ovoj pesmi naslikao čitav jedan promašoni život — život mlade žene koja se bacila pod voz zato što je njena mladost iznemogla u sanjarijama, u čežnji za srećom, nedostižnom pod okolnostima svakidašnjeg sivog, jadnog tavorenja. J

Još uzbuđenije i šire Blok će pniči temi trule i grozne stvarnosti u pesmi ispunjenoj predosećanjem preokreta i karakterističnoj po ukazivanju na ličnu neborbenost:

Da. Nadahnuće zapoveda: Slobodnu maštu vodi put Opamo gde su mrak i beđa, U poniženja crni kut.

' Onamo gde si patnji blizu,

Gde je pred tobom drugi svet... Pamtiš li đecu u Parizu, Prosjačkih ruku onih splet? Što pre sagledaj okom duše Svu stvarnost, stravičnu i zlu, Dok još na tvome rodnom tlu Oluje velike ne ruše. . Čeliči mišice za rad,

Dok jarost pravedna ne stasa..,

KRNIIŽEVNE NOVINE =

Džumhur: Pred kafanom

MHZNGABHHRHHHHGGHHRHHHRRHHRHRHHSHHHHEHRHHBREHHERRHHRHBHHIHHHIHHHHHE HHHHHHHBHHSHHEHSHHHHHRREHBHSHHHNHGEHHHEHHHHNHHBHEHHHH

uHHBHHHBHHAHHRWHHHBHHTBBHBHDHHHHHSADHREHRHHBBBHHHEBGHHHuHMHBHHHHHRHHHHHHHHNHRBHHMHHHHHHHHRHNHHHHHHHHHHHHNHHBNHHHHHHHHHHHHNHRHRBHNHHHHBHHHHRHHBHHHHHHHERHHBHBHHBHHGHHHHHHHN

MIHAILO ı ALIĆ

snu Milosav Đurašinović raz| | govara sa sinom, s djetetom r koje ne postoji nigdje sem u

njegovoj, skrivenoj i neostvar– lijvoj, želji da ga ima. Nikad nikom njje izrekao tu svoju želju, suzbio ju je i posljednjih dana sasvim zaboravio, a ona se, eto, prokrala u maštu sna i čudnom čarolijom stvorila bucmastog dječaka koji mu sjedi na koljenu i majušnim toplim dlanom, me= kim kao svila, opipava i gladi njegovo lica tvrdo i koščato kao da je istesano od pećinskog kamena. Čovjek osjeća prijatnu toplinu i nepoznatu slast dođira bića nježnog i lakog kao sjenka, zagleduje mu se u ozbiljne mudre oči pune fajni i ljepote, rukom mrsi meku svjetloplavu kosu čije šuštavo pramenje krije ovalno ružičaste vrhove ušnih školjki.

»Treba da se šišaš, mali«, kaže mu ozbiljnim glasom, namjerno oporim i skoro strogim. »Kaži baki nek ti ski= ne to runo, inače — vaške će te po-

jesti. Vaške od tolike kose mogu da

ispletu konopac i da te odvuku u Tanu. Šta bih ja poslije — bez tebe?.. To o konopcu nije on sam izmislio tako su i njega plašili, prije nešto manje od dvadeset godina, kad su ga nagovarali da se šiša.

»Ti nikad kući ne dolaziš«, kaže dijete nekim čudnim glasom, toliko

poznatim i uvjerljivim, punim bolnog.

prekora. »Kao da ti ja nijesam ništa. Zar me baš nimalo ne voliš? Ili je u tim tvojim pećinama fako lijepo... Onđa bi mogao i mene tamo da pove= deš, da budemo zajedno.«

»U pećinama je gadno, mali moj! Hladne su i nema se šta jesti. Za spavanje je tvrdo i ponekad kaplje čas na glavu, čas na noge. Tamo čovjek mora da strepi, jer ne zna kad će ga i s koje strane napasti, a vatru ne

smije naložiti čak i kad ima dosta drva, Ja bih rado ostavio ta gadna mjesta, ali ne mogu zbog tebe. Htio bih da ti budeš slobodan čovjek, da ti bude dobro u životu i da me nikad ne prekoriš na kakvom sam te to ružnom svijetu samog ostavio.«

»Brada fi je tvrda i bođe kao trnje. Što ne makneš te bodljike, tu bocu? Ne mogu nji da te dodirnem — ružan si od toga.«

»Ti mene ne razumiješ... Treba da ti daju mlijeka — od toga se raste. Kad porasteš, možda 'Ććeš se sjetiti ovoga što ti govorim. Moram ja tako, inače bi svijet još dugo ostao ovakav kakav je sad — s ratovima, i da se čovjek porobljava i da ga jašu. Ne mogu đa te ostavim tako, jer mi Đurašinovići od Nikše smo, Rovčani, a to je bilo prije Kosova — i nikad se nijesmo dali porobiti, A kad mi komunisti pobijedimo — više neće biti ratova ni iskorišćavanja ljudi. To bih ja htio da doživiš, bar ti ako ja ne mogu, a to će doći — tako u knjigama piše.«

»One tvoje knjige baka je stavila na vatru, pa su izgorjele. Ona veli da je bolje i tako nego da ih četnici nađu, a poslije plače i veli đa su tebe knjige upropastile, pa kaže da se to ne smije nikom govoriti i da ne valja knjige čitati: od toga, veli, svaka nesreća dolazi«.

»Baka je stara žena, mali, ne zna ona ništa o tome. Kad i porasteš knjige će biti velike i još mnogo pametnije, Iz njih će se tačno znati od čega nesreće dolaze...«

Odjednom se trže i ljutito škripnu zubima. Neka mračna sila zgrabila je

bucmastog mališana s njegovih kolje-

na i užasnom snagom ga survala u mrakove i bezdane nepoštojanja. U

URAŠINOVIĆI

bolnoi tjeskobi buđenja on ču, skoro osjeti, hladnu čeličnu škripu, a zatim, kao bljesak noža, siktav šapat sestre Anice:

»Gleda-a-aj!« .

Vidje snijeg i noć tek dodirnutu svitanjem i neke mrlje „krupne i crne, kao džinovske ribe propete na kratkim jedva raskrojenim repovima, debele po sredini a gore i dolje zašiljene, kako se približavaju i mašu perajima, kako su sasvim blizu i kako se strovaljuju na njega kao one željeznice s filmskog platna u prepunu bioskopsku dvoranu. On zgrabi pušku i povuče za obarač. Pucanj, iako mukao i tup, sasvim ga razbudi, a onaj krik što zatim dođe i ona zbrka ljudskih nogu udesetostručenih brzim otstupanjem, skoro ga razveseli.

»Nek ti je nazdravlje, Fuštiću,« re če, jer je po onom kriku bio prepo„ znao pogođenog čovjeka. »Kaži tamo da se Milosav Vučićev ne đa bez zamjene.« ı

Odgovoriše mu plotunima. Sto kuršuma proletje povrh njegove glave ci-

jepajući tišinu i oblake u duge tan--

ke kajiše. Iz visa počeše da padaju otkinute grane sa snijegom i. sitna ljuta sačma kamena izbodenog mecima. Iz zaklona, nevidljiva, zaurla stoglava masa — psovkama, prijetnjama i pozivima na pređaju. Izgledalo je đa od te rike vjetar duva i šumnato granje pod njim podrhtava sasipajući plase sivog promrzlog snijega,

»Propadosmo«, reče Vučić Đurašinović. »Izdađe nas neko, utrijp mi kuću, lele meni jutros!«

»Ne leleči, stari, nema se kađ«, doviknu mu sin. »Probijaj se s Anicom gore, zadržaću.ih ja. .

»Ne, nego ja! Ja ću da ih zadrža-

| vam „ajde tila, i opali na uzdrhtali

skih “drama, sagorevanja, udahnuo je zvučanje koje uzbudljivo i iskreno tumači pesnikove težnje, slutnje i bolove. '

Ne možeš? Neka se talasa

U tebi dosađa i jad... i No masnu šminku zbriši s lica Tragove mrske laži svih,

Od celog sveta k'o krtica .

U zemlju se zakopaj, tih.

Ti mrziš lik života tamni

I zato, dok budućnost gre

TI nosi udes nepojamni,

Današnjici odvrati: ne!

Započeta 1911 godine, ova pešma je završena 1914, po čemu se vidi da je A. Bloku bilo stalo da izlije svoj gnev i svu gorčinu koja se tih godina bila skupila u njegovoj duši. To je gnev čoveka koji se ne miri s lažima života, nepravdđom i bedom, ali nema dovoljno unutarnje snage i rešenosti za n?posrednu, otworenu borbu i zatc pribegava stavu iščekivanja velikih, prelomnih događaja. Uvek iskren do kraja, Blok nikada nije krio da je nesposohan za drukčiji, aktivniji odnos prema stvarnosti koja se sve do sloma carizma postavljala u njegovom stvaralaštvu kao osnovna tema -—- kao tema strahovito teškog nesklada između pesnikove težnje i života suprotstavljenog toj težnji.

Iz istog aspekta Blokova stvaralaštva nastaje i srodna, široko zahva-– ćena tema Rusije, obrađena ne samo u nizu pesama, već | u poemi »Na polju: Kulikovom« i nedovršenoj poemi »Odmazde«, MBlokova koncepcija otadžbine veoma je složena, u mnogome protkana protivrečnostima i nastojanjem da se izmire nepomirljive i suprotne iđeje. U »Odmazdi« Rlok upečatljivo i duboko slika tminu nad Rusijom, tminu u senci ogromnih krila jedne nepravične | omrznute vlasti koju je oličavao zloglasni Pobjedonoscev, dok se druge Blokove pesme u Rusiji graniče sa slovenofilskom koncepcijom i pokušavaju da tom suštinski nazadnom, velikodržavnom shvatanju udare obeležje čovečnosti i plemenitosti, ,

Kađ je reč o velikom pesniku, zacelo nije potrebno prećutkivati njegove slabosti i pogreške. Blok se duhovno i duševno formirao pod uslovima koji u dovoljnoj meri „objašnjavaju njegove zablude, ali utoliko je značajnije i pozitivnije pesnikovo opredeljenje za Oktobarsku revoluciju, za Lenjinovo delo. U poemi »Dvanaestorica« Blok čini snažan pokušaj da shvati suštinu revolucije. On usredsređuje svu svoju pesničku iskrenost na likove i simbole koji su za njega početkom 1918 godine, kad je poema napisana, bili najsađržajniji i najkarakterističniji, Nijedno Blokovo delo nije izazvalo tolike diskusije kao »Dvanaestorica« a naročito pojava Hrista koji u poslednjem poglavlju poeme predvodi Dvansestoricu crve nogardista. Napadan ne samo sa desnice (Mereševski, „Gumiljov i dr,), već i od mnogih sovjetskih kritičara, taj simbol proističe iz same suštine pBlokova shvatanja revolucije kao čina iz koga se ne može izlučiti religiozno-mistični momenat, ,

Veličina poeme »Dvanaestorica« zacelo je u potresnoj slici bure nad ljudima i wu ljudima. Bura je data prostorno i vremenski ogramičenmo, ali sredstvima pesnika kakvog Rusija posle Njekrasova nije imala. Blok je izgradio svoju poemu na kratkim re-

plikama koje bi kod manjeg pesnika neizbežno ostale sirov materijal, podrugliivim | gradskih veseljaka „na sudarima oštrih kontrasta koji prožimaju muziku čitave poeme. /

na

pesmicama _ „neznanih

Aleksandar Blok, pesnik i pisac lirčovek velikog poetskog svojoj reči

TBlokova duboka lirska reč — melo-

dija ostaje.

žbun koji se odmah umiri pod oblačićem snježne prašine.

»Idi, kad te molim na koljenima!«, plačnim, očajničkim glasom reče Milosav. »Sramota mi je da te ostavim, znaš li, stari!«

»Ne, ne«, odgovori starac i opet Opali. Puneći pušku, viknu »Otstupaj, uhiću te!«

Anica bješe već odmakla uskom uvalom iza skloništa. Nikad kao u tom frenutku nije tako bolno osjetila koliko je na smetnji bratu i ocu, i nikad tako zaželjela brzu, kraiku smrt koja od svega oslobađa. Pela se prema golom hrptu kosog brežuljka nad četničkim položajem — da stane na motu njihovih pušaka kad je stiže brat i povuče za sobom grežući visok snijeg. On zaobiđe brežuljak i iz klekovog žbunja nad njim otvori vatru da bi oikinuo starca od onih dolje. Anica ga pogleda sa strahom u očima i zamoli ga da ne zadržava, da ništa ne čeka, da se bar on spasava. On ne odgovori ništa. Lice mu je blijedo a nakostrešen pramen smeđe kose nad uvom zlati se i crveni u jutarnjem suncu. -

Stari Đurašinović stiže pognut i zadihan, mračna lica i nakostrešenih brkova. .

»Šta čekate«, viknu. »Mogli ste do sad stići na Sišku ili bar u Vragodo. Ej, djeco, djeco, luda kućo! Što me mučite jutros — zar sam malo namu– čen!« i

Milosav Đurašinović ćutke prođe pređ njim i poče da greže. Oko nogu mu skaču crvene i ljubičaste varnice kao čudno cvijeće što se pali i Bnsi sunčanim zrakom u snjiženim kristalima. Za njima zagustiše plotuni i čuše se mračni povici mase koja juri trkom i gubi dah, koja bi htjeta da ubije a da ne pogine, đa sve uzme ı da ništa ne da. Katkad se čuju jasni dozivi patrolama ili četama — da čuvaju prilaze k Palješkoj Šumi i Braniku, a · onda se podivljali krici sliju u ohrabrujuću riku koja zvonj i odjekuje u prodolima.

»A4 o—0—0—0, a—0—0—0—0, Ua—a—a—a« '

MISKO VUJACIC

LM _A/Utoi jazboč OH

S am jedan jažbol po moru plovi, sam — bez broda i brodara ... Sam jedan jarbol luta već dugo . puslinje okeana, Zavija jarbol noču ko vuk i svi ga mornari čuju, a fratri sa San Vicenca za njegov.bol ne maze!

Sam jedan. jarbol,

slomljen i ogrezao u krv okeana

vije še od broda do broda

i posrće po neznaWim obalama

ko kletva strašan i Om...

Jarbole. brate moj, l

ja te čujem kako kroz noćno mastilo okeana pištiš ispod dubina

i na se, umjesto barjaka,

nosiš krvava, mrtva galeba·..,

Sam jedan jarbol svu noć srlja okeanima važ, brod svoj i mrtve mornare, mrtvu djecu morskih modrina,

mrtve oči, mr!ve ruke

skršene na pustim palubama ...

Svu noć plače jarb-1

i budi srebrni san riba, plače jarbol svu noć ko uklet tužan plače i rida!

Sam jedan jarbol sakat i ramjem ,

plaši igre nimfa i talasa,

košulja mu je duboka noć mora —

on dugo i dugo srlja bez luke i brodospasa .

Njega gone sjeverni vjetrovi, gone ga i vuku u dubine,

niz njega plaču kiše biskajske i vise magle La Manša!

Na palubama ćuti noć zla i neznana { vene krv, riba i mornara „.,

On svu noć vri okean,

i pišti kroz dubine

kao duh mora.

A kada spazi mrtvi san momara

i nađe ukopane —

zbunjen jadan bježi uz pučime

bieži bez nada i spasa!

Sam jedan jarbol luta morima, a fratri sa San Vicenca za njegov bol ne mare,

On je slijep Ro noć okeana,

bez zvijezda i kompasa; -—

on je vezan kao što je rob vezan davno umrlih galija,

On krade mjesec i zrak

i vraća se u dubine na groblje mena da žutim vinom napije

žedne momare!

O, nikad ne biti jarbol

bez broda i brodđara,

gdje talasi, anljaju pijani i ocrni

po krmi noćnih vjetrova!.,

Sam jarbol plovi Kac jedna krstača svih morskih grobova

~. HHdHWo{WG<E,~i' HR—ı.rrerC r,_”WzzZdiNT“.IIOIĆCOTCI

Izigžha klasika angliaske litpraurn

1, običnom čoveku itd. Sva odeljenja su

U okvi”iı Britanskog festivala otvorena je ı Lonđonu u Viktor:ja end Albert Muzeumu izložba manuskripata, prvih izdanja, bibliografskih vetkosti i portreta engleskih klasika. U odeljenju »Pesnici« izloženi su Coserove »Icenterberiske priče«, štampane 1478 godine, manuskript Devisovog »Nosce Me ipsum« (1599) i Telnisomov »Im memoriam«, U odeljenju »Pripovedđači« moći će se videti originalna izdanja velikih romansijera od Defoa do danas, . kao i manuskript Dikensovog »Daviđa Koperfilda«.. U odeljenju dramskih pisaca nalazi se i Šekspirov prvi folio, u odeljenju »Slobodni građanin« ima dela od MiltonoOvVog »Aerobagita« do Čerčilovih govora. U ostalim odeljenjima od interesa su dela britanskih moreplovaca, istraživača i kolonizatora, pismo Njutna o stvaranju sveta i nekoliko listova iz manuskripta Darvinovog »Porekla vrsta« Ima Knjiga posvećenih i spor-

Jedno vrijeme su ih sustopice pratili plotunima, zasipajući put pred njima | iza njih iskidanim granama, liščem i snijegom. Onda skrenuše s pravca i zadugo ih izgubiše. Samo su pratili trag i, da se zabave, ili da označe gdje su — keftali su za tragom kao psi. .

Oko deset sati Đurašinovići izgura-– še u ždrijelo ispod Vragodola. Bili su mrtvi od umora te popadaše po snijegu da predahnu. Toš im se ni znoj nije osušio, a iza njih halaknuše oni što prate trag, Na taj znak javiše Se zasjede ispod Vragodola kazujući da se tamo nema kud,

»Da se rasturimo«, reče Anica, »Dako se bar koji od vas spasi.«

»Nema rasturanja«, odgovori Milosav mračan u licu. »Idemo dalje«.

Vučić Đurašinović ustade na uzdrhtale noge i tužno pogleda strminu iznad sebe,

»Šta je stari?« upita ga sin. »Ne možeš uz brdo? Ne ide ti se?«

»Moram da mogu, iako mi se neće.«

»Ne treba: tamo bi naišli na odmor= ne kerove, Bolje je da obođemo niz brdo. Ako se dočepamo četničkih tragBova — još bi mogli da se vrtimo neko vrijeme.« }

Starac posluša bez riječi. Lice mu je posivjelo, usta i brkovi izgriženi, oči mutne. Teturao je šireći ruke oko sebe đa ne padne. Sin i ćerka ga uzeše među sebe i skoro povukoše. Neko vrijeme puštao je da ga tako vode, _a onda mu »prorađi motor« i on po' đe sam za njima. Brzo siđoše do dna šume i, pošto nijesu smjeli đa pretr-

čavaju proplanke, sigurno okružene zasjedama, okrenuše stranom ponaniž, samo ivicom šume.

»Ima jedan zgodan kamen dolje vi-

še Gnjionika«, promrmlja starac Dposivjelim usnama oko kojih se sakupio kolut bijele pjene.

»Znam ga« odgovori Milošav,

»Kad bi mogli bar do njega da se

probijemo«

»Pokušaćemo«.

Za njima se opet diže ona rika is-

kidana plotunima, Gore za brdom za-

· reprezentativnila

ukrašena portretima ili bistama klasika. Deo izložbe prikazuje i ::apredak štampe,

Smatra se da je ovo najpotpunija i naj=: izložba engleskih klasika koja je hila ikada priređena.

PREUREĐENJE VIKTORIJA END ALBERT MUZEUMA

U Viktorija end Albert Muzeumu završeno je preuređenje 47 izložbenih prostorija, Trema novom uređenju, italijanska Renesansa dolazi do punijeg izražaja, jer su sve oblasti likovnih umetnosti Renesanse (skulptura, slikarstvo, keramika, kovano gvožđe, obrada drveta, tekstil, oprema knjiga) prikup}jene u međusobno povezanim prostorijama. Kolekcija skulpture italijanske Renesanse ovog muzeja je sada reprezentativnija odđ bilo hoje druge kolekcije na svetu.

pjeva jedna grupa. To prevari one dolje — pomislili su da je sve svrše-= no, te i oni zapjevaše, Taj predah posluži „Đurašinovićima da pređu dva proplanka koji su im bili na putu. Odmah zatim naiđoše na široku, dobro ugaženu četničku prtinu. Neko vrijeme su išli njom, a onda se odvojiše prema Gnjioniku. Stigoše do kamena i sjedoše u zapećak pod njim. Pjesma «oko njih još traje, a već je podnevno vrijeme.

. »Ubio ga bog, i ovaj dan — kako je dugl«, umorno reče Vučić, Zatim dodade »Ajde, Milosave, bježi! Ja ću ih ovdje pričekati. Zadržaću ih možda i pola sata. Dotle se ti možeš dokvatiti Branika.«

»Ovdje ja, stari, imam dobar zaklon. Zamijeniću se i gotovo. Neću nikud da idem! Molim te, očisti tu pjenu s brađe, ne bi lijepo bilo da te takvoga nađu.«

Pjesma odjednom „prestađe naglo prekinuta naprasitim i brzim plotunima i vikom tu negdje u blizini, otprilike na mjestu gdje se njihov trag odvojio od četničke prtine.

»Dakle — nema nam spasa danas«, 'uzdahnu starac.

»A ja sam sanjao da imam sina, ·reče Milosav. »Čak sam razgovarao s njim«.

Starac se skoro obradova:

_ _»To nije loš san. Bogami, to bi trebalo da bude dobar znak.«

Mladićevo blijedo lice s rumenim pjegama umora poče da se razvlači za osmijeh, zatim zadrhta, steže se i namršti. On nasloni pušku na grudi i nanišani.

»Eno Milivoje Zindović«, reče, »Komandir, omaj što se pohvalio da je ubio Svetozara Drobnjaka. Bogme neće više nikoga!«, i dade vatru.

Na goloj strmini pod šumom pogođeni čovjek pade strmoglavce i otkotrlja se veslajući stalno istom nogom. Četnici zagalamiše, zatim zapucaše uslijepo, iz dalekih i sigurnih zaklona — samo da pokažu koliko ih ima. Prođe neko vrijeme, pa iz žbunja počeše