Književne novine

BROJ 34

VEL:BOR GLIGORIĆ

»BALERO |E

iscrpne teme našoj savremenoj

literaturi. Javljaju se sve brojnija, sve zamašnija dela, sve realnija svedočanstva o slavnim danima narodme revolucije i tragičnim danima okupacije. Javljaju se i nova imena pisaca, koja, stupajući u literaturu, umose u nju osveženje svojstvenim literarnim obradama, a u kojima se sve jače ispoljava tendencija da se događaji narodne revolucije prikažu Svestranije. Knjiga »Daleko je sunce« značajan je prilog jubilarnoj godini Narodnooslobodillačkog rata, značajan i po svojim „kvalitetima i po novini književnog metoda primenjenog u obvetljavanju događaja revolucije.

None teze našoj rat. daje ne-

Ćosić je u ovoj knjizi dao dramatič- ,

mu Dpovest partizanskog odreda koji se bonio četndeset druge u izuzetnim prilikama na terenu Srbije, prikazao je borbu odreda i u podvizima i ratnim uspesima, i unutrašnjim · „rizama i porazima· Ćosić nije pošao za shemom jednostrane ilustracije u kojoj Je glavno isticanje heroike, On je amalitički ulazio u pSihoze izazvane ratmim događajima, prodirao u psihološku supstancu događaja, opisujući mučam i trnmovit put partizanskog odreda, opisujući duševno stanje boraca na takvom putu. Njegova knjiga je do sada najdalje otišla u prikazu ležine napora koju au borci podneli u narodnoj revoluciji, najvernije prikazala f{i« pičke i duševne muke boraca, najuverljivije dala sliku žrtava podnetih u narodnoj revoluciji.

Partizanski odred ispoljio se u njegovoj knjizi kao živo ,realno biće sa svim vrlinama i slabostima, Od početk . do kraja knjige vezuje se intere& čitaoca živo za njegovu sudbinu, za njegovu borbu na život i smrt da se održi u tragičnim uslovima opkoljavanja, zaseda, iznenađenja, obruča, paničnih Dpsihoza, izdaje. Ćosić je uspeo da uzbudljivo iznese dramatiku te ispolinske borbe, postigao je da se strepi za njen ishod, da se vrlo intenzivno doživljavaju ritični momenti borbe partizanskog odreda ,opasnosti u ko» jima še nalazio, njegovi prodori i uspesi. Nadijudski, herojski podvig koji se javi u povesti te dramatične borbe dobija visoku cenu datim, realno vrlo ubedljivim, slikama opasnosti u kojima se izvršio,

Ćosić je prikazao borbu partizanskog odreda u specijalnim „uslovima Narodnooslobodilačkog „rata, iz onog perioda kada je gro partizanskih boraca bio prinuđen da napusti Srbiju. To je odred u velkoj meri izolovan, odred koji ratuje pod izvanredno teškim · okolnostima, malen po broju ljudstva, sa vezama koje se vrlo mučmo mogu uspostaviti. U uvođu povesti njegovih borbi zatičemo ga u situaciji o kojoj razmišlja komesar od-

ređa? »Dugo usamljeno ratovanje jed- .

nog odreda od sto ljudi, sa nekoliko stotina metaka, sa neslaganjima u štabu, sa porazima, povlačenjima, sa komplikovanim odlukama i odgovor• nostima«. U početku povesti odred je krajnje usamljen na Jastrepcu, gde preživljava veliku unutrašnju krizu, pojave rastrojstva koje prete da ga rasture. Odred je u svom sastavu poglavito seljački i u njemu se zbiva i ona dramn koju jedno lice u delu na-

ziva »večitom dramom seljaka u re.*

voluciji« — drama raspinjanja seljaka između svojih »ukorenjenih interesa« i »interesa borbe i odredđa«. Ćosić je romansijerskom snagom zahvatio tu dramu, kao što je smelo, sa realističkim pouzdđanjem, ušao u komplikovanu situaciju neslaganja u šta-

bu po osnovnim vojnim pitanjima, ~

Ćosić je posvetio veliki deo knjige psihozi koja je vladala u određu, a posebno psihološkim stanjima u rukovodstvu odreda. On je prodorno, sa lepim darom u opserviranju ulazio u

<

RRIIŽEVNE' NOVINE

(Iedanie „Prosvete” Beograd, 1951)

njihove intimne misli, u njihova dvoumljenja, kolebanja, u njihove unutrašnje borbe, u ono što je najintimnije, subjektivno liudsko' u njima. Rukovodioci odreda u ovom Ćosićevom analitičkom prikazu nisu izliveni u mo. nolitnom karakteru. Oni su kompleksni ljudi sa vrlinama i slabostima, sa hrabrošću i strahom, sa samopouzdanjem i kolebkljivošću, sa upornošću i tvrdđdoglavstvom. Pri donošenju odluka oni se izmuče. »Velike odluke najče· šće se brzo donose, o njima se uvek više misli posle, no pre donošenja. Sve to, samo tako spolja izgleda. Kad bi postojala neka naprava koja bi grafički na belom papiru beležila krivulju njegove misli danas i juče, ona bi pokazala besmisleno izlomljenu i bezbroj puta precrtavanu cik-cak liniju«., Ćosić je pasioniranom analizom ulazio ovim delom u težinu odgovornosti za vreme revolucije. On sa udubljijavao u uslovljenost, u motive i dejstva i onih odluka u revoluciji koje su bile vrlo komplikovane, koje su se zbog svoje oštrine teško preboljevale. Takva je jedna u delu i ona o likvidaciji zamenika komandanta Gvozdena na Jastrepcu u momentu kada je zbog njegovog demoralisanja zapretila odredu katastrofa, rasulo. Ćosić se nije zadržavao na jednostavnom i jednostranom anegdotnom i hroničarskom registrovanju ove likvidacije, On je romansijerski prodirao u buru unufrašnjih preživliavanja ove odluke o likvidaciji, u sukobe koje je ona izazvala i u duševnu moru koju je iza sebe ostavila:

Ćosić se afirmirao u ovom delu i kao pisac kome je vrlo blizak seljak, komoe su vrlo poznati mentalitet seliaka i njegova psihologija. U tom pogledu on je baštinik tradicija koje 8u ostavili srpski pisci realisti XIX veka, nasleđujući njihove odlike u Dprisnom poznavanju seoskog života i u neposrednoj doživljenosti seoskog čoveka, Ćosić je vrlo strog u oceni 5e6ljaka i njegovog karaktera, On ne idealizira seljaka. Hoće da ga prikaže i kao lukhkava, nepoverljiva, samoživa, No takođe vrlo realno. bez stilizacije izlaže i one njegove velike vrline koje su se pokazale u revoluciji. Ćosić je dao i nekoliko likova seljaka koji su se istakli svojom darovitošću i jakom indđividualnošću, Gvozden je otresit, hrabar seljale, svoja glava, ali koji klone Rađa doživi prizor pokolja seoskog življa. Vuk ga nadvisuje stabilnijom čvrstinom karaktera. On doživljuje porodičnu katastrofu, gubi najmilije u životu, ali ostaje veran svome odredu, ne prenosi svoju ličnu tragediju u život odreda i njegovu borbu. Draž knjige čini i izvornost poznavanja narodnog života, duha i misli čoveka iz širokih slojeva naroda u pripovedanju Dobrice Ćosića,

U realističkom postuku Dobrice Ćosića, kome je osnovni smer da što dublje, svestranije i objektivnije prikaže u literaturi revoluciju, ocrtavaju se vrlo ubedljivo uloga Wela u Narodnooslobodilačkom ratu u pomoći partizanima, u ishrani i konačištima i žrtve sela pod terorom okupacije. Živo su date prve impresije, velika uzbuđenja seoskog življa kad naiđe partizanski odred u selo. Pustošenja i paljenja sela, masakriranja seoskog življa od strane neprijateljskih kaznenih ekspedicija spadaju u najimpresivnije slike u ovoj knjizi.

U delu je živo i slikovito podneblje ferenn kroz koji se probija partizanski odre“. Ćosić je srođen s tim terenom. Njegovo delo je puno autentičnog seoskog ambijenta, puno životnog iskustva o prilikama na selu, Ta neposredna doživljenost sela daje sugestivnu moć pripovedđanju Dobrice

Cosiča da dočara i prirodu predela zemlje pokraj Morave, da unese u delo i njen dah Fu. prisnom ose: ćanju. podneblja, snazi njegovog im presivnog p”"enošenja u pripovedanje proza Dobrice Ćosića potseća na prozu Svetolika Rankovića.

Jedno značajno literarno &Vojslivc Čosića kao pisca je i u sposobnosti eksponiranja i razvijanja dramatike fabule. Dramatika odreda sa unutrašnjim sukobima i protivurečnostima u izvanrednim okolnostima pogibeljnih opasnosti data je u delu vrlo napeto i uzbudliivo. Od Jastrepca, od koga se odred s teškom mukom može da odlepi (»... snage je sve manje, a treba sve brže, brže ići. Ne zna se kuda, Svaka bukva je neprijateljska vojska. svaka kosa zaseda, svaki potok velika grobnica«), do zaleđene Morave Bgo-

Dobrica GCosić

fovo svaki korak određa dočekan je nepredviđenošću i neočekivanošću, svaki korak donosi nove vidove bobe, naizmenične uspehe i poraze. Mučno i krvavo probijanje ovog određa kroz situacije koje izgledaju bezizlazne i neprohodne ispunjeno je u Ćosićevom · „pripovedanju bogatstvom raznolikih motiva u kojima se naizmenično pokazuju vrline i slabosti ljudi, u kojima se izukršta heroika i tragika. „Najuzbudljivije i po dpnamskom ijntenzitetu najimpresivnije su date slike prelaska odreda preko zaleđene Morave kada je podvig herojskog požrtvovanja i samopregorevanja Vuka praćen ustreptalom uzbuđenošću celog odreda.

U dokumentaciji i u literarnom slikanju događaja iz Narodnooslobodilačkog rata, Ćosić se u ovom svom prvom zamašnom delu frudio da bude što atrožiji i objekiivniji realista, On ni neprijatelja nije hteo da prikaže shematčno, nije nikako hteo da se posluži onim cbrascem koji se učvrstio u jednom delu naše literature ,a naroči« to filmskim scenarijima, a koji prikazuje neprijatelja mahom kao stupidnu zver. I u neprijatelju je Ćosić slikao veštog, promućurnog i opasnog rafnika kada je u borbi i kada priprema napade.

U težnji da prikaže revoluciju što sivarnijom, životnijom i konkretni. jom, Ćosić nije bio uvek dosledan. Javljale su se i protivrečnosti u njegovom književnom metodu. S jedne strane kritičko, analitičko udubljivanje u ljude i događaje 6 vrlo izrazitim težnjama za objektivnošću i isti, nitošću, s druge strane u nekim delovima knjige izvestan romantičnoemocionalan odnos prema postupcima ljudi i njihovim doživljajima i to baš prema seljacima koje Ćosić neposred-

no realno doživljuje, Slike izbezum!jivanja Gvozdena kada ga kosne prizor masakriranog zbega date su prilično u stilu romantične drame, imoresivno u slici, ali i sa osećanjem knjiške konstruisanosti. Još je izrazitiji romantično Kknjiški karakter u fabuliranju prikaza Vukove potere za voljenom ženom koju su odvukli četnici, a naročito slika njegovog obračuna s čelnicima. upada u četnički štab kada mu gine i žena. Literaturni prosede u fabuliranju tu iz daleka potseća na romantične opise otmice srpskih žena od strane Turaka i hajdučke osvete, Takva upadanja u romantična fabuliranja i konstruisanja emocicnalnih sukoba i stanja, čine da se mestimično dobija impresija o određu kao hajdučkoj četi koja se stihijno bori za slobodu (to je oseino u situacijama kada Uča sa ostatkom određa ostame sam na Jastrepcu i kada se probija u selo), U izvesnoj meri protivrečni su strogost Ćosićevog realističkog metoda i opisi onih diverzantskih akcija koje čine preostali partizani kao odmazdu, opisi koji sadrže u sebi prilično feljtonske pov?r·šnosti i lakoće,

Ćosić je uspec da učini žiyom i Uubedljivom kolektivnu psihozu odreda, da dovede do upeča+ljive dramatičnosti ona kolektivna stanja duševne napregnufosti u odredu kađa se javljaju momenti velikih opasnosti, kađa se sukobljava s neprijateljem i kada se uklanjaju prepreke koje izgledaju nepremostive.' Unutrašnja preživljavanja u pojedincima pak data su u njegovom izlaganju s nejednakim uspehom. Metod s kojim je Ćosić ulazio u pojedine složene psihološke analize još je opterećen sirovošću. Slabosti u literarnom izrazu nose naročito unuftrašnji monolozi, oni razgovori koje vode ličnosti same sa sobom. Grubu sirovost u građi dijaloga sadrži ona ljubavna scena između Uče i Bojane, u kojoj je detalj s rukom knjiški konstruisan i izveštačen. Delo literarmo slabi na onim mestima na kojima se pisac odvaja od neposrednosti doživljavanja i izražavanja i na kojima pokušava da daje bilo knjiške interpretacije psihološkim stanjima, bilo knji» ške figure stilu.

Vreme u kome se odigrava drama borbe prikazanog partizanskog odreda diktiralo je zgusnutost i kondenzovanost radnje. To je jednim delom uslovilo i izvesnu razapetost pisca između razvijanja akcije i psiholoških udubljivanja u lica fabule, u njihova unutrašnja preživljavanja. Likovi su ostali u delu do izvesnog stepena medovršeni i neđograđeni, a pojedini od njih su samo ovlaš skicirani. Uča, čijem je karakteru i unutrašnjem životu data velika ekspozicija u uvođu, napušten je u toku fabule zbog opisa akcija dramatičnog probijanja Pavlcovog određa preko Morave i u sela. Njegova usfanička figura, krasna u miomentima ekspanzivnosti snažne i indiviđualne prirođe, ne utiskuje se dublje u duh čitaoca zbog skučenosti manifestacija njegovog karaktera i zbog toga što su pojedine njegove karakteristične osobine ostale opisane samo u začetku. Piizionomija Pavla je ocrtana prilično jednoliniski, pod prejakim osvetljenjem odgovornosti za odred. Težina ove odgovornosti prikovala je njegov duh i njegovu misao tako da u njemu nema onog unutrašnjeg razmaha koji bi odgovarao snazi i darovitosti njegove individualnosti. Njegov lik nije obogaćen živoftnijim ljudskim osobinama. Ni lik Uče, ni lik Pavla ne zrače onom snagom koja im stvara lični autoritet i popularnost u odredu. Najviše marcijalnih životnih crta ima lik Vuka koji na čitaoce deluje najprisnije i najneposrednije. Lik Bojane je lepo koncipiran ali je ostao

u skici Najmanje uverljivo đeluje lik Jevte koji je uglavnom građen na konstruisanim unutrašnjim, rndnolozima. Pisac je učinio vrlo smeli poduhval kadn je prišao romansijerskoj obraci ovakve zpusnute maletrije, Očevidno ju da je u ovom svom prvom delu hteo da izlije što više matorijala, đa literarno 9»bradi što obilnije doživlja· je koje nosi iz Nnvrodnooslobodilačkog rata. Nagomilanost materijala je·u izvesnoj meri zagušila kompoziciju, ni· je dopustila da se neke interesanine i značajn» romanšijerske konceneije razviju. Prikaz ljubavi između Uče i Bojane je, na primer, samo započet, pa napušten. Pitanje opravdanosti pogubljenja Gvozdena i miegovogp držanja pred pogubljenje postavljena su diskustono, pa su i za čjitacca ostala nerešena. Slabosti u kompoziciji su se jače pokazale pri završavanju fabule, kada se na primer Jevta, već zaboravljen od :itaoca, pojavi pred sam epilog: drame

No kvaliteti ovog dela su znatno iznad njegovib slabosti. Delo je zaista učinilo veliki prodor u osvetljavanju događaja Narodnooslobodilačkog rata, u dubljem, ohuhvatnijem i životnijem ulaženju u sivarnost revolucije i u ljude koji su učestvovali u njoj. Ono što je jako ubedljivo, realistički vrlo verno prikazano, duboko životno zahvaćeno, to je impozantna , činjenica da maleni slabo naoružani partizanski odred nadčovečanskim naporima uspeva đa se nosi sa daleko brojnim oružanim neprijateljima, da uspeva da nadvlada svoje unutrašnje krize i slabosti u uslovima kađa se stežu neprijateljski obruči oko njega, da Uuspeva da izvrši svoju revolucionarnu misiju vezivamja meDprijateljskih snaga i buđenja i održavanja revolucionarnme svesti na #eritoriji sela kroz koja se probija. Povest ovakve borbe živi bogatom sadržinom u knjizi Do-

brice Ćosića.

Milica Ribnikar: Alt

SC ———

STRANA 8

Lice ! nač}e

DUBROVAČKI PARADOKSI

De je najlepši grad ma

svetu«, rekao mi je, tu &RKOTO,

jeaan prij«„?lj, čudeči še da fi kvu lepotu, za koju nisu potrebne it kakve devize, nisam još video. I za sta, u toku ovog leta uverio sam se da moj prijatelj ima pravo, DubroVnik je toliko lep i jedinstven grad ove vrste, i i videti mnogi i mnogi sa strane, e. izvesnom, smislu, Dubrovnik je 1G0D51 grad i od same Venecije, jer leži u iepšem ambijentu, pod takvim podnebljem i na takvoj oyali sa kojom se venecijanska ne može uporediti. Venecija je stari grad, na kome se na svakom koraku vidi i oseća patina vekova, ali je 1 grad u kome jć SVE »aranžiyano«, pripremljeno i dotera no za turistu stranca; ljudska rula i organizacija je tu mnogo učinila i još uvek čini. Dubrovnik je isti takav grad, ali se u njemu taj blago tvorni uticaj ljudske ruke, taj · irulturni odnos prema njemu kao Izvanrednom kulturnoistoriskom nasleđu, nažalost, skoro nigde i ni u čemu ne oseća, Dubyvovnik se ne nudi putniku, domaćem ili stranom, on se daje onakav kakav je, u njemu knmo da vreme stoji, kao da se ništa nije promenilo od njegovnm postanka do danas. Kad ovo kažem, ne mislim samo na one dobropoznate ugostiteljske prilike (ili, bolje rečeno, neprilike) koje kod nas nikako ne mogu da se srede kako valja; o tome pitanju je dovoljno Disala dnevna štampa, i treba i dalje da piše — sve dok se jednom ne sredi·i krivci ne lsteraju na čjstinu· Kad kažem da se Dubrovnik ne nudi Dposetiocu, čoveku koji dolazi da ga Vi“. di i da u njemu, u njegovoj lepoti uživa, onda pre svega mislim na spomenike. na kulturne i umetničke Uustanove u njemu i u njegovoj nepor srednoj okolini. 1 _u tom pogledu, kao i u svakom drugom, putnik je Drepušten samom sobi. Niko se ne stara da mu ukaže šta i gde freba da vidi. Prospekata ni plakata nema. Vodiča isto tako, A kada čovek ipak, po slučajnom ili privatnom obaveštenju, na basa na neku od takvih ustanovm doživlijuje razna iznenađenja. Knežev dvor, na primer. može se videti posle priličnog čekanja, u repu, kao za sledovanje, i to samo po grupama, umesto da je otvoren preko celog dana, kako se to praktikuje u celom svetu. Gradske zidine nisu pristupačne publici za razgledamje. đa tako kažem, u njihovoj celini, jer od prilike gotovo polovina, iz nepoznatih razloga, nije dostupna omima koji bi želeli đa je vide, Na zidinama, osim toga, postoji samo jeđan jedini ulaz i izlaz, što je isto fako neshvatliivo, i ne samo meshvatljivo, već i apsurdno. Međutim, najveće iznenađenje u ovom pogledu pruža — Umetnička galerija. Verovali ili ne, ova kulturhoumefnička ustanova je otvorena za publiku, i to u jeku sezone, samo od 10 do 13 časova pre podne! Posle podne uopšte ne radi i uzalud će tuvista (domaći ili strani, svejedno) oko nje obigravati. Ako želi da je vidi, mora da se odrekne kupanja i po najvećem suncu i žezi đa krene sa plaže ili iz hotela. Birokrate koji rukovode galerijom, ne poštuju čak mi određeno zakonsko radno vreme, je, kako se vidi, njihov radni dan traje ciglo — tri časa!

Ovi i slični paradoksi čine da mam je Dubrovnik manje lep nego što je uistini. Njegova lepota tone pod gomilom ovakvih neurednosti, nemara i javašluka. A to je šteta, golema šteta i — naša kulturna sramota!

T. M.

da se pomaljaju crne kape. Milosav Đurašinović mecima prošiša neke od tih kapa, a onda se sjeti:

»Štedi municiju, stari, ovo s kapama varaju nas — nataknu dronjke na štap da viđe kako gađamo, Pripusti ih nek se pojave i čuvaj metke.«

»Nemam šta više čuvati«, reče starac. »Ostalo mi je još pet metaka; daj mi od tvojih.« :

Milosav promrmlja nešto o tome da on ne raspolaže municiskim magacinom, a starac, umoran, već isorpljenih živaca, naljuti se i odbi ono što mu je pruženo. Anica, blijeda, s posivjelim licem smanjenim i sitnim ispod rasute i nabujale smeđe kose, pruži ocu čitavu svoju fišekliju. Sebi je ostavila samo pet metaka — za njenih osamnaest godina i drhtavu nesigurnu ruku i slabu žensku priro„đu, mnogo je i toliko. Onaj sjaj sunca na snijegu blještao joj je hladno i lažno pred umornim očima: više su joj se sviđale duge i kose sjenke iskrivljene kao u grozničavom snu koji prethodi punoj i dubokoj nesvijesti. Već je jedva čekala tu nesvijest — # njom dolazi hladan i ravnodušan mir mrtvih stvari, ,

Starac pohlepno zgrabi pruženu fi“ šekliju, ustade, pročešlja i uspravi prosijede krupne brkove i pope se u uzak kameni žlijeb nad zaklonom, kao na neku osmatračnicu. Htio je da Oodatle brani djecu i da prvi pogine. Na maloj čistini iza kamena 0OopaZi četničku grupu i rastjera je bombom. Opali nekoliko metaka, ali neprecizno — zaslijepilo ga je sunce, Onda prileže po kamenu zaprašenom snijegom — sve ga boli od umora | napetosti i čini mu se da mu izmoždeno tijelo samo od sebe umire dio po dio.

Tada i među četnicima nasta tajac. Ranjenog Puštića su otpremili u selo: poginulog Zindovića odvukli u grmlje iza položaja: vidjeli su krv na snijegu rumenom kao iznutrica zrele lubenice, vidjeli su ukočeni sjaj mrtvih očiju od kojih bije jeza, Više im se ne ide na krvavu pušku Milosava Đurašinovića, najboljeg strijelca mojko=

vačke okoline. Više im se ne pjeva i glas ih je izdao, Umorni su od dugog trka | kevtanja, prozebli, promukli i izgubili volju, izblijedjeli, posivjeli i srozali se/od gladi i napora.

Već ni štab nije jednodušan. Bećir Tomović, u licu žut kao dunja, smišlja opravdanje za neuspjeh i gubitke; njegov zamjenik Topović, modar od straha, predlaže đa se vojska povuče, a oko »bunkera« ostave samo straže; Đukan Anđelić ćuti nagušen mržnjom i neumoljiv, i okolo gleda bezdušnim i hladnim zelenim očima: svi su izgubili glave, samo on ne poslao je vod ljudi da se iz Podbišća dovedu partizanske porodice, to najteže oružje svih četničkih opsada, Pod živim zaklonom od djece, staraca i žena — prebaciće on svoje ljudstvo preko brisanog prostora i uspjeće da savlada svaki otpor, Opasno je samo alto opkoljena grupa prije vremena pokuša prodor — kako je dan već izmakao a bataljon umoran, i težak, mogli bi još i uspjeti...

S malom nadom na uspjeh, više s ciljem da ih tu zadrži dok stignu oni iz Podbišća, Bećir Tomović, iz sigurnog zaklona i nevidljiv, ponudi Đurašinovićima pregovore, reče da ima nešto novo da im kaže i zatraži da ga pod zaštitom časne riječi puste da im dođe na razgovor, Milosav Đurašinović odgovori da on ne da časnu riječ, jer je cijeni više od svoje glave, i da mu ne treba razgovor drukčiji od ovog što se vođi od svitanja i čuje nadaleko.

Vučić Đurašinović se naljuti na sina i poče da sikće odozgo iz žlijeba:

»Jesi ' lud, zlo ti na put! Vidiš da

nam nema drugog spasa.«

»Meni ne treba spas!«, kratko se osvrnu mladić. |

„Meni treba — ne zbog mehne nego

tebe«. ŠRA KO ti treba — ti mu daj riječ, a ja ću ga skinut s nogu.«

Bećčir Tomović se opet javi — da li će Milosav dozvoliti Jovanu Anđeliću da dođe pred pećinu bez oružja i da prenese njegovu poruku i uslove, Mi~

losav odgovori da s lažljivim krvoločnim liscem nema šta da razgovara.

»Sine, ti se živ u gro ukopavaš!«, reče stari Đurašinović.,

»Ako fi je krivo«, okrenu mu se mlađić blijed od gnjeva i umora, »pustiću ti da me zakopaš«.

Redom, jednog za drugim predloži Bećir Tomović još četiri pregovarača, a Milosav Đurašinović ih sve odbi. Umori se odbijajući, dodija mu đa odgovara, odgovori mu postadoše sasvim kratki: »Nek ne dolazi«, »ne treba mi«, ili prosto »ne!«.,. Utoliko žešću i zlobniju raspru vodio je s Ocem, dokazujući mu da se iza tih pregovora krije neko novo četničkog lukavstvo. »Ada primaš li Mila Rabrena?«, upita Bećir Tomović iz zaklona, »On je bio partizan.«

»Primam«, reče Milosav Đurašinović. »Nek dođe da viđim šta ste to izmislili.«

Bilo mu je dojadilo da odbija, sem toga — taj Mile Rabren je stvarno jedno vrijeme bio partizan i izgledalo je da nije lažljiv nego samo bplašljiv čovjek, Taj neće htjeti, ili bar neće moći da ga prevari — valjda nije tolika izdajica postao za tako kratko vrijeme.

Čekanje potraja, dugo i teško, Dok su Bećir i Đukan naizmjenično čas poučavali Rabrena šta da govori, a čas mu prijetili šta će ga snaći u slučaju neuspjeba — stiže »roblje« iz Podbišća, gonjeno najbržim hodom, blijedo i zastrašeno. Čeljad pustiše da se odmore tu na snijegu, a Rabrena poslaše da ga isprobaju i osramote. On dođe pred pećinu blijed i uzbuđen, plašljivo pružajući ruku koju je smatrao da će oni odbiti. Ali kad već poče da govori — uzbuđenje iščeze i glas ga posluži bolje nego što je očekivao.

Reče da se o predaji nema šta razmišljati — to je jedina mogućnost. To će uskoro učiniti i ostali, čim čuju da je partizanski pokret u Bosni slomljen, da proleterske brigade više ne

postoje, da se nemaju čemu drugom nađati. Ta stvar je svršena...,

»Mislio sam da bar ti nećeš lagati«, prekide ga Milosav. »Idi pa im kaži da ti ništa ne vjerujem.«

»Ja te i ne lažem«, reče Rabren i ne irepnu. »Samo fi pričam ono šio se tamo priča i što oni tamo u novinama štampaju. A četnici đa su veseli — to jesu, a to znači da tu nešto ima, i bogami — ne bi oni bili veseli đa nije tako.«

»Znao je Vule da će tako biti, bogami!«, reče stari Đurašinović siv kao kamen za kojim se zaklonio. »Drukčije nije ni moglo biti, čim je onako počelo. Nego šta kaže Bećir za mašu predaju — kakvi su uslovi? Ako će da nas pobije... «

»On veli da vam može garantovati živote, a za zatvor veli — moraćete da poležite.«

»A za one što sam ih jutros obalio?«, upita Milosav Đurašinović, »'?'o, veliš -- pojeo vuk magare. Bre, kad lažete, lažite bar skromno — da bar malo liči na istinul« |

»Nikoga vi nijeste jutros ubili«, reče Rabten i pogleda ga pravo u oči.

»A PFPuštića? A Zindovića?«

»Nikoga, ni po dlaci. Samo jednu kapu si nasred srijede — poslije su se čudili: kao po mjeri.«

Milosav Đurašinović zanijemlje od zaprepašćenja. Je li moguće da ga je prevarila puška, prvi i jedini put otkad je nosi, i to baš onda kad je trebalo najbolje da mu posluži? Ili ovaj čovjek laže.,. Zar je moguće lagat: s takvim licem, i još gledati čovjeku u Ooči?.,. Ako stvarno nije nikog ubio — onđa više nema smisla ni pucati,.., Ako su ljudi toliko pokvareni da mogu tako hladnokrvno i ubjed„ljivo lagati ,ako su već toliko niski, ako su tako gadni — onda je borba stvarno uzaludna... Iz tih misli trže ga siktav | oštar Aničin glas:

»Milosave, ubij oca! Ubij Vučića, 82004p je da se preda! Prevariće ga OMIl...«

On mahinalno podiže pušku a zatim okom potraži metu. Vidje pogrbljena

starčeva leđa u olinjalom i bezbojnom starom „koporanu sa singavom zakrpom ma lijevom ramenu, Nanišani u dno zakrpe, otprilike pod plećku — a onda mu ruke same klonuše,

»Ne mogu« reče, »Što ja? Oni će ga ubili.«

Čekao je da čuje pucanj, ali umjesto njega tamo na četničkom položaju nasta galama sastavljena od nekakvih visokoparnih govora i svečanih pozdrava, Od tih glasova njemu se zamuti u glavi i pređ očima. Zažmure, Iz tame izroni djelić jutrošnjeg neđosnijevanog sna: dječak, sav ružičast, s mudrim očima punim tuge, sjedi mu na koljenu, bulji mu u lice i nešto nerazgovetno pita.

»Ostavi se toga«, kaže mu Milosav. »Ustvari — ti ne postojiš, i to je jedino dobro. Jer šta bi ti ovdje — da se mučiš, da se mučenje produžava na ovom gadnom svijetu. Ne bogami, zavidim ja svakom onom koji ovamo nikad nije ni provirio. Smiri se, sakhrij se i budi zahvalan!...«

Dofle se Vučić Đurašinović izrukovao s Bećirom Tomovićem, oficirom Topovićem i Đukanom Anđelićem. Potsjetio ih je na svoje dugogodišnje prijateljisivo s Milovanom Anđelićem i cijelom njihovom porodicom, a kad mi i oni, polvndiše da se sjećaju toga — upila ih može li se nadati da spasi život sinu. Odgovoriše mu da o tom nema sumnje — samo neka ga dovcde. On upita — može li da, u slučaju potrebe, svojom glavom zamijeni sinovljevu, kao što je u prvom svjetskom ratu Miketić iz Bara Kraljskih zamijenio sina na vješalima... To su Austrijanci dozvolili, zar ne bi i četnici mogli to da dozvole? To upoređenje ih malo naljuti, ali Bećir T'omo> vić brzo pređe preko toga i reče da, po njegovom mišljenju, neće biti potrebe za to, Vučić Đurašinović zatraži besu i časnu riječ — dadoše mu ruke, svi trojica, bez imalo kolebanja,

Tada se on vrati da nagovori sina i, čerku na predaju. Kaza šta su mu rekli, a sin prećuta kao da ga ne ču-

onu sirotinju iz Podbišća — da ne ze. be i strada u snijegu...«

biranja«, odgovori Milosav i ustade. »Evo da te zadovoljim.«

ka se Anica i pokri oči rukama.

baci pušku preko ramena, kao teret, kao drvo.

nuta mimo razgovarahu s Bećiom Tomovićem o raznim potjerama hkojima su ranije umakli, Oko njih se Okupi bataljon i odjednom zareža iz dvije stotine grla — zamahujući kundacima, prijeteći bajonetima, pokazujući kame i revolvere. Jovan Anđelić reče da ih treba na mjestu ubiti ne puškama nego drvima, Neki drugi predložiše da ih vežu za hrastove, a u džepove da im stave bombe spremljene za eksploziju. Milosav se smješkao, blijed i gledao oca, Vučić je pokušavao da uhvati pogled Đukana Anđelića ili Bećira Tomovića. Anica je gledala samo brata. Nju, od žalosti, niko nije mogao pogledali,

zatvoriše, lupeži iz okoline — da ih vide, opsuju ili pljunu onako vezane, Poslije ponoći počeše da ih muče — htjeli su da čuju gdje je Vojo Šćepanović, Aralija. i Čirovići. Milosav dvaput zamoli da ga ubiju, a „1

je. Anica reče da je to prevara, a Vu=s

čić odgovomi da o prevari nema ni =

govora. Desetak minuta spore se njih" dvoje o tome, a Milosav ćuti i samom

koluta smeđim očima iz posivjela lica. Najzad, videći da ne može ubijediti Anicu, Vučić se obrati sinu:

»Ajde, Milosave riješi! Doveli sa »Kad su ih doveli, znači — nema

»Ne idi, Milosave, ubiće te«, *apla-

»Samo jednom mogu« reče on i za-

Predadoše oružje i čitavih pet mi-

Vezaše ih, odvedoše u Majkovac i Do ponoći se izređaše svi

Slabiji na mukama,

da nam na njemu mogu poza,

|

onda zaćuta, slarac je sve do jutra

bsovao promulcim glasom. Onda njih =

dvojicu odvediše preko mosta, na PM-=

\

stu Grotulju, natopljenu krvlju braće Viđakovića, i krvlju Jevre i Jagoša,im

ih, a onda počeše da muče Anicu — =

staroga Jovama Drobnjaka, Sirijeljaše

prvo kamdžijama a poslije šipkom iz ;

puške usijanom na vat?i, Ž