Književne novine
| Oitranaca je u Italiji uvek puno, :S naročito preko leta. To je za | __- državu mnogo značilo uvek, a ___pogotovo danas: milijarde lira koje ___Se od njih dobijaju i te kako su značajna činjenica u finansiskoj politici | __ Vlade, Tu razume se, mislim na one ___ strance koji kao turisti dolaze bilo
iskrene želje da nešto nauče i prošire __- Svoju kulturu, bilo da samo zadovo| lje svoje snobovske želje i da na tom kratkom ali otmenom .vikendu utroše nešto od svog bogatstva. Ali ima ih oji i iz drugih razloga dolaze u Italiju. Od njih država međutim nema mnogo koristi. Naprotiv. Ali o njima | kasnije, ; M | __Nesumnjivo, bili ovakvi ili onakvi ____razlozi iz kojih stranci sa svih strana ____Sveta dolaze u Italiju, najprivlačnija
tačka za ogromnu većinu je Rim, i
O iz punp razumljivih razloga. U oVom građu mogu. se oni, u ovo doba naprimer, sresti takoreći na svakom ___koraku, Na nekim mestima obavezno. Kao na primer, u Vili Borgeze.
\e-ih Vila Borgeze je ustvari ogroman, lepo uređen park gotovo u centru | građa, To je za Rimljane najprijat| _ nije mesto za odmor, ali je značajni____je po nečem drugom — po svojoj u-
| _metničkoj galeriji. Sagradio ju je 1616 godine kardinal Scipion Borgeze, i otađa se ona stalno popunjavala naj~
značajnijim umetničkim delima, tako
da danas, posle Vatikanskog muzeja, pretstavlja jednu od najskupocenijih zbirki slikarskih i vajarskih dela od rimskog doba do Renesanse, dela najpoznatijih domaćih i stranih umetnika. I pred tim zaista izvanrednim i primercima najvišeg umetničkog dostignuća viđećete danas u svako doba i desetine stranaca. Čutke, pažljivo po: smatrajući, sa manje ili više razume– vanja i oduševljenja, već prema svojoj kulturi, stoje oni — pred Kanovinim kipom Paoline Borgeze u kome je umetnik virtuozno izrazio | prirodnu gracioznost i ležernost, pred | izvanrednim „Berninijevim kipovima | Apola i Dafne — fim divnim baroknim figurama punim ljupkosti lepote i lirike, Daviđa, Istine, Otmice Prozerpine, pređ Rafaelovom Mađonom, Karaćiovim +. Okovanim Samsonom. nizom Karavađovih slika od Daviđa do Bahusa, Koređovom Danajom Ticijanovom Svetomiprofanom | ljubavi, pred platnima D. Dosija, i Paola Veroneza, Botičelija, ili Rubensa, Van Dajka, D. Tenijea... Pred svakim od ih dela stoje sa katalozima u ruci ili slušaju objašnjenja vodiča. :
A ti vođiči su čudni ljudi. Praksom stečeno iskustvo im pomaže da odmah ocene posetioca — stepen njegovog obrazovanja i zainteresovanosti. pa prema tome i pođešavaju šVOec TZiapanje: par Francuza: vodič je bio veoma uslužan, ljubazan, međutim činilo mu se celishodnije da ih provede ne zadržavajući se pored izvanredne 'Ticijanove slike Išibanog Hrista a da im »u poverenju« kaže da je Kra#8 _mahova Venera »naknadno nešto po~»ravljena, ili da prođe pored Rubenve Suzane u kupatilu kao \a je nije viđeo a da im, -uz pomoć pe, na njihovo veliko divljenje, po_ aže kako je Basano na jednoj sliMici precizno naslikao vunu jagnjeta. "akvi posetioci nisu retki, ali nisu re-
i ni oni koji sami, ne trašeći usluge aka, jer od njega više znaju, satima “ gu da stoje pred jednom slikom, da bi došli u galeriju i sutra, i presutra. sto tako je i u Vatikanskom muze ju, Muzeju antičke umetnosti, Paneonu jli bilo kom drugom mestu na zome se čuvaju klasične tvorevine likin umetnika. E
Ali nije tako u Koloseumu, 'uUšavši na jedan od mnogih lukova ove |O josalne kamene građevine čiji O„Aweci, ma kako bili polovični, izgledaao da večno prkose vremenu, lju-
Sa a;
alca\| ore mogu da ostanu Paaa tl, de, 1, »uđuje ih ta ogromnost galeri)
1 ja ORRtBie očita tek kad se uđe uet, "tra, tj galerija na kojima su ne07} „ad a prisustvu cezara, urlale mas l od zadovoljstva i raspaljenih strasti, || (i buđuju ih i mnogobrojni podzemni
:/ Wwodnici koje su nekad” ispunjavali | Orlci divljih, izgladnelih zveri, ta | Sana koja više ne postoji a čije je | __ yko tle topila krv gladijatora i hri-
ana, I nehotice čovek tada misli
„a to hrišćanstvo koje je, pošto je „roglašeno državnom verom, da bi osiguralo sebi pobedu, moralo da MMO 1} pi u savez sa moćnim i bogatim, *oJ! su zatim, u savezu sa »svetim ocima, j pretvorili jevanđelje sofizmima i ra| | znim smicalicama u njegovu suprot|__ nost — U odbranu svojine, da bi naj| pape, u čijim je žilama kolala gusta, prvog cezara i pontiime Hrista ostvarivali svoj :saničenom gospodstvu nad
k, nikakve neugodnosti ne aju mnoge od tih stranaca koodista Žele, da korisno upotrebe e provedeno u Rimu da ne ispu-
oju želju. Nekima od njih mora vek čak diviti. Video sam jednu, weoma staru Kngleskinju: išla ma, peške, ZO DNA na svakih
me da odahbne, ali je hrajala sve dok nije došla do ane del Trevi. Tu je zaledalo je, odista se odma–
e samo fizički. A u katakombaam sreo jednu holandsku poro-
čelu sa »pater familiase-om —d enim, klecavim starčićem. Sve»niku koji je objašnjavao veoma
»- se Žurilo i starac je naprosto trčkarao
" za grupom, nije čuo skoro ništa, a
! malo je razumeo i od onoga što je Viđeo. Ali kada bi grupa za trenutak je stizao i uporno tra-
e za ono što je svešteveć ispričao. Sveštenik stranac fako doitan da ga nije
ali je ljubazno 7
bez oagovora,
đa uživaju u lepotama Italije, bilo iz
Teo Ear Jedari nfs" ——
\
Video sam grupu nemačkih studenata na maloj Pjaci Kampidoljo, koju je, kažu, projektovao Mikelanđelo: sa istim interesovanjem razgledali su kipove Kastora i Poluksa na ulazu u trg kao i ostatke grandioznog šspomenika caru Konstantinu; sreo sam grupu američkih mornara u crkvi San Pjetro in Vinkoli pred kipom Miken=anđelovog Mojsija, na neke druge strance naišao sam opet pred ogromnom Konstantinovom kapijom koja je podignuta u čast njegove pobede nad rivalom Maksencijem... Svuda, svuda se stranci mogu sresti u Rimu. Čak i desetine kilometara izvan Rima — u Tivoliju naprimer, ili među zidinama razrušenog, opustelog Hadrijanovog grada, gde u hladu kiparisa i maslina bela stada ovaca mirno pasu sočnu travu... kN
Za sve te strance, bez obzira koliko su viđeli i naučili može se slobodno reći — nisu zalud bili u Rimu.
Ali ima ih i koji jesu, Oni obično stanuju u Vija Veneto — najluksuz=nijoj ulici Rima. Oni su obično zahva=lan materijal za ilustrovane časopise. Iz njih sam, na primer, doznao da je u Rim doputovao poznati američki filmski glumac Hemfri Bogart sa svojom ženom Laurom Bakal, da je napravio već 200 njenih snimaka u Rimu, da on ima 51 a ona 27 godina, da je došao u Rim »da kupi košulje i kravate« i da zatim odlazi za Afriku, gde će u Kongu i u Ugandi snimati za novi Hjustonov film “Afrička Mkraljica«. Glavnu ulogu u ovom filmu igraće Ketrin Hepbern, koja se takođe nalazi u Rimu. A Spenser Trasi nije dao novinarima nikakvu izjavu, jer »iđe kod lekara«. Tu je, može se takođe saznati, i Joland „Betbeze, Mis Amerika, »krasna devojka plavih očiju koja se po svoj prilici neće posvetiti filmu«...
I tako dalje: Rita Hajvort, Stjuart Grendžer sa ženom Džen Simons, zatim ovaj ili onaj milionar, ova ilj ona sentimentalna princeza koja je »posetila dom za maloletnike«...
A svi oni, uglavnom, provode vreme u Rimu onako kako bi ga mogli provesti ma u kom drugom velikom grad |
To. su ipak oni stranci ođ kojih Italija nema štete, Štete joj drugi. To su — emigranti raznih vrsta. O tim strancima se, nasuprot onim prvima, malo zna i njih je mnogo teže videti.
Olg rić: Portre
= Mirko VUJAČIĆ
»RIBA« ZLOSLUTNICA
D anas je nebo bistro i svježe kao kupola leda, a more liči na usijano srebro koje nekud bježi. Ovdje, u Sjevernom Atlantiku sunce i kad grije nikad ne može da buđe toplo i uvijek se želi i vječito ga je malo. Ništa ne znači što je 15 juli — osjeća še Dpotreba za kožnim kaputom na palubi, a u kabini za toplom vunenom ćebađi. Jedan ratni brod jutros je proburazio Biskaj, Mornari ne vole ratne brodove, jer su oni sijači brodoloma: siju lutajuće mine i suze mornarske. Jutros mi je glava otežala od vizija neželjenih i htio bih da se divim surovoj ljepoti Atlantika, valovima što se propinju kao ždrijepci u prolieće na otavu, mokim, bijelim barjacima oblaka što vise po katarkama brodova tamo na dalekoj portugalskoj obali koja miriše na magle atlantske i kupa svoj žal U njemu; ovom jarbolu naše »Pule« što se opire svim mediteranskim kišama i atlantskim vjetrovima i uvijek siječe vidike ponosan, bijel i čist; kljunu njenom što uporno raskida talase; onim smjelim portugalskim ribarima koji po dvije stotine milja daleko nad obale ribare i svojim vještinama osvajaju Atlantik i njegovu faunu; ovoj mliječnoj si jalici — ćerki ljudske fantazije što Mori zaboravljena u mojoj kabini: tanMoj.sjenci magle, pod okom sunca, što liči na obrvu one Arapkinje — najljepše žene na svijetu -— koju sam vidio u Oranu i koju tako zbog njene nesreće žalim; ovoj upornoj mašini broda i ovom propeleru što bez daha već peti đan vrti more; momcima našim dalmatinskim što vječito žude za obalama i ženama ,a opet ne mogu da žive bez mora; dubini ovoj atlantskoj koja krije ajkule i tromost kitova, ši rini njegovoj na čijoj obali čujem šiparice kako prosipaju raskošne đerajjeha u filadelfisku luku, če-
HIMHHHHHHHTHHHHHHHHHHTIiiE II iIRIPIMIIMWI III IPTiIYH11 | 111171141011404410411113011041441411{1HIHHHH
Je?” 9 |] o “4 |] = < o
|
Pa ipak. Postoji u Rimu jeđan bar, u
:
· nekoj zabačenoj ulici samog centra, a
zove se »Mali Budapest«, Tu ih možete uvek naći, To je kao neki zakon: ljudi sa manje-više istim sudbinama i istim društvenim položajem rado se okupljaju na jednom mestu — iako bez domovine tu su nekako »među svojima«. Možda je bar dobio ime po tome što u njemu svira jedna kapela mađarskih Cigana, to je čak vrlo verovatno, ali ta kapela svira isto tako
dobro i pesme mnogih drugih nacija
— i to je jedan od razloga ovako »mnogonacionalnog bratstva« ovih, u suštini mračnih tipova. U svakom slučaju, ne treba misliti da je bar dobio svoje ime zato što u njega češće navraćaju i članovi Mađarskog poslanstva u Rimu. To su, uostalom, »privatne sfvari« Išto onako kao što su »privatne stvari« od čega ti emigran– ti žive«. »Crna berza« — ta pretpostavka nije bez osnova, ali nije ni jedina. No jedno je tačno, šta rade da rade — Italiju neće usrećiti, i
Ni oni, ni ovi o kojima će sada biti reči.
Ustvari, vrlo su slični emigrantima,
Razlika je samo u tome što se za emi-
grante bar određeno može naslutiti čime se bave, a za ove druge se veru= je da rade jedno a oni ustvari rade nešto sasvim drugo, nešto što uglavnom može veoma da interesuje policiju. To su razni »grofovi« i “prinčevi«, dame iz »visokog društva« i snobovi — ustvari obični hohštapleri i nevaljalci za koje se tek posle neke otkrivene afere dozna šta su i ko su. Baš nedavno se tako nešto dogodilo. U blizini Napulja srušio se u more jedan avion, a kada je spasen, policija je na svoje veliko iznenađenje otkrila da je bio napunjen švercovanim duvanom (uzgred. rečeno, duvan je u Italiji prilično skup), A zatim se ispostavilo da se tim unosnim poslom bavila čitava organizovana banda ljudi — uglavnom stranaca — koji su dofle sa mnogo ugleđa i dostojanstva Živeli u Napulju i Rimu.
Toliko o strancima u Italiji. Oni su potrebni ovoj zemlji, mnogi ljudi u njoj žive od njihovih poseta — od siromašnog „prodavca razglednica i onoga koji izrađuje i prodaje razne sitnice kao »uspomene iz Italije« do sopstvenika najluksuznijih hotela. I Italija ne treba da se boji da će ostati bez stranaca — mnogo je lepog, retkog i dragocenog za ceo svet što je ona stvorila u svojoj prošlošti. To je i danas za nju srećna okolnost. Ali, čini mi se, ta okolnost ima i svoje negativne strane. Imam naime utisak da ogromna većina tih stranaca —
mislim na one koji je posećuju s puno
ljubavi i poštovanja 'za nju #š njem „ıarod —- zaustavljaju svoje poglede i svoJe-misli samo na onome značajnom j
što je ta zemlja stvorila kroz vekove, a zaboravljaju sađašnjost. Međutim, život radnih ljudi u Italiji nije danas ni lak, ni suviše veseo. Oni poštuju strance, ali bi ih poštovali još više kada bi se ti stranci dublje zainteresovali za njihov život i njihove probleme i govorili i o tome kada se vrate u svoju zemlju, pa im makar i time, ma kako to ne bilo mnogo, pomogli da izvojuju sebi pravo na jedan lepši i bolji život kakav oni žele i za koji se bore.
IHHHHHHWIIII II IU WUMIMUM III IRWUUIWIW MU WUUMUIWUUII AMI III UMUUW{IHIMUHTWIMRUAUMMUM U UMU MMU IU U III UI UUU[IUj]
(IZ PUTNE BILJEŽNICE)
kajući ljubavnike sa dalekih putovanja; plaču vjetra na svirali katarke i čežnji· za obalom; crvenim „nadutim jedrima francuskih ribara što čine smijeh i ljubav mora koja liče na krvavo krilo jutros poginule nimfe; zastavi rođenoj na ustima puščanih cijevi na Sutjesci i Kupresu; jednom snu usnulom u ninanju valova na moru pored Palerma od koga mi krvare osjećaji što java ne može postati.,. i jednoj javi davno začeđenoj a još ne rođenoj... Sve je fo lijepo. ali čemu kad su za ove ljepote gluve strašne vizije rata, jer šta će jutros ova »riba« načičkana topovima i mitraljezima što sablasno pluta po mođrini i za sobom ostavlja trag koji ne liči na bijelu šušteću pjenu mora: njem trag su zaklani ljudi bez očiju, njen trag su ribe bez peraja, djevojke bez nogu (o, kako je žalosno imati djevojačko lice i smijeh, a nositi štake), djeca Dprostrta po ledinama i ustrijeljen plač i ukočen smijeh na usnama dok lutke vrište i same plivaju po plićacima obala; njen trag je zapaljeno selo jedno (koje ja ludo obožavam) što mu ukleti dimovi ne mogu na vjetru da poginu već sleđeni u visinama kunu sve mrtve i sve žive i viju se kao du· hovi umrlih, potopljenih ostrva u tamama beskrvnim; trag joj je ludost ženskih stopa i prestravlienih lica 'jednog afričkog mjesta-i jedne pepeljave arapske zore koja streca pred danom kao što nvca streca pred kasa· pinom; kose mrtve Arapkinje što si gljivama (lele: kose!) rastu na đubrištu oranskom,.crne „kose kao lepet mladog gavranovog krila, crne kose kao komađić oblačne afričke noći pod šibljem i ševarom gdje počinje pustinja — i moja majka što me mrtva zove i od straha mi zaboravlja ime. a ja sam sva odzivanja već davno ža-
boravio; 1 jedan seljački plug slomljena gređelja što iz nednorane brazde kao bogalj plaši ptice; zalutala košuta
SI
Ti kci hevi 1 di NJ VOLJAN, MON + | Diskusija oko autentičnosti nekih tobožoh „Virmerovin Slika DOBRE ziveli nedavnim objavljivaniem knjige Žana Dekoena »Vratimo se istinie (Jean Deeoen: Back to the Truth). Radi se o »Učeniima u EKmausu«, »Poslednjoj večeri« i drugim slikama koje su bile pred rat »pronađenek u Francuskoj i stručno utvrđene kao orideo tih slika, koji se nalazio u holandsk'm ginalna Voermerova dela. Kako je jedan muzejima, za vreme okupacije dospeo u ruke Nemaca, holandske vlasti su odmah po oslobođenju povele proces protiv onih koji su prodavali neprijatelju holandsko »nacionalno blago«, Među ostalim, zbog toga je bio zatvoren i jedan ekscentrični holandski slikar Hans Van Megeren, Posle mesec i po dana provedenih u zatvoru, Van Megeren je dao senzacionalnu izjavu da i> on sam naslikao sve te tobožnje Vermerove slike, Odmah je obrazovana jedna međunarodna komisija stručnjaka, koja je povela istragu. Analizom boja kod »Učenika« ona je utvrdila da se u njima nalaze sastojci koji nisu bili poznati pre XX veka. Zatim je u Van Megerovom ateljeu pronašla lonac sa bojama koje Je on upotrebljavao za slikanje tih »Vermerov:h slika«. Ovi, kao i drugi razlozi, doveli su komisiju do zaključka da je tvrdnja Van Megerena zaista tačna. \
Time je bila ta stvar likvidirana. Sada se, međutim, četiri godine pošto je Van Megeren umro u zatvoru, pojavio Žan Dekoen sa knjigom u kojoj dokazuje da su »Učenici« i »Poslednja večera• zaista originaln: Vermeri, jer Van Megeren nije bio u stanju da naslika takvo remek-đelo, kakvo je, po uverenju svih stručnjaka, slika »Učenici u Emausu«. Slike koje je Van Megeren radio u zatvoru da bi dokazao đa je u pravu, daleko zaostaju za tom slikom, tvrdi Dekoen, a zaključci koji su povučeni iz analize boja nisu pravilni.
Nikola DRENOVAC LU TINIJIE, Ruko utehe, pomiluj
i suzu sa oka mi otri! Vođo mojih bdenja, od greha dušu ne peril Ne podrivaj jablanove mojih spoticanja!
i slutnja u krvi ko jeza treperi,
>
žudnje plod,
i svima uvređenim rod
dok bršljani ognja obvijaju mi stas.
O, gde su ljiljani beli i daljine modre;
gde Kkrilata htenja? Reci mi, vrtlože krvi, može li srca glas,
đo zvezda da prodre?
„što ·iz. srca, mi. prhnu ko ptica iz svog legla,
Zalud li snevah livada rosnih ćilime,
širine plave i obnažena sunca?
Vidim: zastori tmine skrili me,
tuga mi dušu
u kandže svirepo stegla.
Al prkosim fi, zlobo!...
Rilo tvoje nije u meni temelje bele podrilo.
Ko stena stojim. Nek biju talasi! Pod tuge morom, u pomrčini, ja slutim dana modrilo!...
LJUBAV DELFINA
slomljenih nogu i žalosnog doziva u očima i jedan gorak uzdah planine za njenim brzinama i krhkosti njenog stasa i tijela zbog koga su tri jelena poludjela (mnogo li je stara istina da su ljubav i ludilo — 3 braća); jedan krik ptice izdahnuo negdje na južnim putevima jesenje selidbe, krik koji nema nigdje nikog svoga; vijenac jedan što traži izgubljeni grob mornara a nikad se neće sastati grob i vijenac; dvije velike suze i dva iskapala oka što sama, pala u pokošenu i opaljenu travu, plaču — a izgleda za utjehu nema; onaj mali Arapin, lopov iz Mostagamena, što leleče za izgubljenim rukama koje su ga šestim Dprstom hljebom hranile; jedan grozd al, žirskog grožđa pijan od afričkog sunca i jedna ljubav balkanska vatrena što će se ponovo roditi kad ja budem riba, ili neki seoski put kuda prolaze noću zečevi, a danju čobani, ribari i orači...
Ja ne volim te ružne snove i te zarđale vizije. Može sve da bude dobro i mirno kao mir jutarnje pučine, ali kažu da je ı brdu Gibraltara na vi: sovima zapretano oružje. Svaku noć mornari slušaju jednu ribu kako tuži (ah, zar riba ima glasa) tuži i optužuje. Krljušti su joj mokre i crne, usta velika koja samo zla kazuju: ona je na vratima Bvrope žalosni glasonoša koji prijeti morima da će kosti. ma našim zatvoriti obalu, nahraniti rođ svoj i odgojiti lijepe crvene alge.
Ko zna... možda toga svega neće bih.
O PUSTOM MONTE GALU ıIı O MALOM SOLDATU MARIU esu ]i modđrije ove međiteranske } vode od naših jadranskih ili se to čini zato što nigdje nema obala? Daleko, najzad su se usred mora iščaurila Liparska Ostrva, Ona mnogo liče na nekad potopljena brdn
koja ne mogu da podnesu robovanje moru. Imamo još da putujemo oko
ponovo je oživela —
1 1 -50JG, fFrancuskee
zavijori razdđdanjem belim
Otrovna kobra iz mraka me' motri
Odjek sam bola i gorak
a} melemi šta će mom srcu muškom? Ako sam krv i kost neznatnog pretka,
buknuću da ljubav toplija buđe, da zore slobodom zarude,
da skapa mržnja jetka,
Snim u naručju zadimljene krčme,
Osećam: ćutanje me truje i grč me žeđi strašne neumitno mrvi.
pod crnim pokrovom poniženja,
Koračam tragom sna-begunca,
iy o
- SMr aka auwlpwlšmost makih ~ SJAJ BNJEDA ARAGONOVA POKLIČA ohajnih Vermprovih slika
|C oduševljenjem spomenuo Je te riječi Pjer De (Pierre Daix) u
| svome eseju-prikazu »Oslobođe- ~
nje poezije«, objavljenom u »La nuel kritik«, tzv. reviji borbenog marksizma, u br. 17 od 1950. Te riječi su nepisani moto Deovih misaonih preokupacija o razvojnom putu francuske »napredne« poezije, poezije otpo ra. kako je on naziva. SIPA Oj
De, ushićen, piše da »mi prisustvujemo istinskoj revoluciji u poeziji«, Ali se na nešto i žali:
»I dok je svaki veliki događaj, od Staljinove godišnjice do Torezove, od štrajka glađu Nazima Hikmeta do opoziva Žolija Kiri obilježen evjetanjem poema od vrijednost, dok borbu našeg naroda za mir i njegovo oslobođenje opjeva sve veći broj stvaralaca«.., »kritika najčešće ćuti«.
Nešto je trulo u zemlji Danskoj! Dolaze rođendani »mudrih«, cvjetaju po eme izvrsne, na sve strane radost ko ja šiklja, oduševljenju nigdje kraja, a ona, kritika, jednako ćuti. Ćuti i ćutanjem dočekuje čak i zanosne poeme Aragonove!
A procvat poezije »otpora« je toliko
| POZAJRU
me zore znamenom,
sreće nad kamenom
\ | i ' w% O
U ponor pala si!
toy _ | OM POOH
Moja portija vratila mi JB
»velik« i tako »značajan«, đa je Pjer De u mogućnosti da ga ovim »karakteristikama« (njegova riječ) protstavi » — obilje pjesničke produkcije, kako "po broju piesnika tako i po broju djela; » — duboko jedinstvo ove produkcije, zasnovano na izrazu istinske i aktuelne sadržine nacionalne borbe: — opšta Kkval'tativnost ove i njena sve vjernija saglasnost .,-· Pjer De, razlikuje poeziiu Otpora od poezije »Novog otpora«, koja, po nje-
itd.
mu, počinie od 1948 godine. On kaže
da ie u uslovima njemačke okupaciie došlo do Đreloma u Moezi*, d4 je učinjen kraj sedamdesetgodišnjem raskidu poezije sa. stvarnošću, »političkom i nacionalnom stvarnošću. stvarnošću ukrafko«. Čovek se u čuđu pita otkud 1948. godina kao granica dviju poezija?! I čemu ta građacija »otpora«? Istinski ljudski otpor ne poznaje oštre pregrade unufar sebe za koje bi bile potrebne »nove« riječi. on je svagda pun, dosljedan, celishodan.
A kritika, zašto ona ćuti? I Pjer De nam priznaje da je njeno ćutanje već
produkcile ·
davno počelo, Bilo je to 1939 godine. ·
»Nova Francuska Revija« donijela je, u decembru 1939, tri. kako sam reče, Aragonove poeme. Pjer De je čitao te poeme u svjetlosti Aragonova članka o njemačko-sovjetskom paktu, objavljenom u »S soar«, I tađa, taj »is-
' tinski« debi· poezije francuskog otpo-
ra kritika nije obilježila, nije mu po-
kazala sav »značaj«. Ćutala je, a De
je pretpostavljao đa se fo dešavalo
zbog novog »kvaliteta patriotizma«, »proleterskog« — naravno, koji valjda hije shvatila kritika.
Torez je na kongresu svoje partije, obarajući se na pjesnika Rusea, upra= vio posredno prijekor cijeloj francuskoj poeziji đajući joj u istoriji poezije nečuvenu orijentaciju:
»Vi ste dužni đa plevate svako Jutro himnu zahvalnosti Sovjetskom Savezu, koji je vratio život vama, vašim ženama, vašoj djeci, radosti.«
Ove čudne riječi, uokvirene da bi im se pokazao »istorijski značaj«, štampane su masnim slovima na str. 17 12-og broja samozvane markšSističke revije. One stoje tamo, stoje i svjedoče kako su nisko pali oni ljudi koji sebe tako uporno pretstavljaju cvijetom francuske nacije. Stoje i svjedoče kako je žalosnu sudbinu doživjela poezija koja svoje ideje crpe iz Torezovih principa, kojima treba sve ŽFtvovafi: i nadahnuće, i ritam, i boju.
I zato kritika ćuti. A Pjer De ne vidi u tome ćutanju otpor. On ne vidi da se radi o sudbini poezije.
Mi mirmo možemo poručiti Aragonu i onima koji se oduševljavaju njegovim riječima, njegovim pokličem: Ne, Aragone, tvoja partija nije ti, nažalost, vratila, boje Prancuske, Ta ni-
su. valjda boje Francuske, kroz zoje—-
je često progovarala savjest čovječanstva, · izgubile toliko svoju ljepotu, 5VOj ponos, svoj divan moralni lik da se u ime njih upućuju ponizne himne Božanstvu na Istoku.
Pjer De se žali što kritičari ćute. Ali zar ne bi i oni bili među »pilotima oduševljenja« da imaju danas čime da se oduševljavaju.
Lažno ime prisvojila je današnja francuska kominformovska poezija. Ona nije poezija novog otpora, Kad budu odjeknuli stihovi prave poezije, pravog novog otpora, među pilotima oduševljenja biće i elitni du hovi francuske kritike. j
Čedo KISIĆ
pedeset časova ubrzane plovidbe dok se ne dokopamo kopna Afrike i već nas na vodi guši afrička sparina. Kad je čovjek mnogo na moru, kuka za kopnom, a kad je na kopnu — obo= žava more. Žao nam je što se na plavom horizontu gubi čudno brdo Sicilije, Monte Galo, i krajičak zelene padine, čini se, pun vinograđa, tamo negdje put Palerma. Zašto je Monte Galo tako jadno i prazno? Ili su mu sve zelenilo odrubile „mediteranske bure, ili ga je neko ukrao — tek nikad ružnijeg i pustijeg brda nijesam video. Mislio sam da tako nešto nema u Siciliji. Ko zna — možda se pod
„ovim brdđom rodio onaj mali, dežme-
kasti Mario, koga sam upoznao 1943. Bio je još dijete, u raku su mu izbile prve malje i mora da je dugo plakao kad se opraštao od kuće. Stalno je kukao za majkom. Nije znao šta znači rat, i svijao je ruke nad žutim medaljonom Madone, čudio se strahotama partizanskog rata u Montenegru, nosio malu sliku svoje findacate i mnogo detinjskih suza ostavio po crnogorskim bogazama. Možda se nikad nije peo na Monte Galo pa je teško hodao preko »kamenog mora« Katunske Nahije, negdje u Krivošijama šibali su ga seljaci jer je htio da vodi
·ljubav, (a nije siromah znao da rat
ne priznaje tako lijepe stvari), naučili su ga da krade galime pa su mu zato crnogorski seljaci slomili ruku i tek kad je vidio kako mu prelomljena ruka izgleda — saznao je da kokošije perje nije vrijedno ruke kojom se ljudi pozdravljaju i grle žene. Možda sada, tu ispod golog i ukletog Monte Gala, onom sakatom rukom praši vinograđ s čistom starom računicom da kada se neko lati mača mora od njega i poginuti! Možđa ga je findacata ostavila, jer žene oduvijek nijesu voljele čuruk-muškarce — i mučno mu je pri pomisli da ga je prva ljubav koštala svega jedne galine iz Montenegra. Bio je shvatio rat kao igračku, a kad ga je poznao, podjetinjio je još više od straha pred smrću. Kad mu je god bilo teško kleo je i psovao i Musolinija i Emanuela. Bilo mi ga je žao. Mogao je biti dobar, veseo, zato j nijesam volio đa ga Dposlije kapitulacije Italije vidim, da
gledam njegove male vlažne oči u-
vijek zbunjene i spremne da se nečemu začude i iznenađe. .Od naivnog momčića koji je poznavao pet doba-
ra: pitominu palermskog neba, majku, findacatu, pjesmu i vinograd u zrijevanju — sad je postao izgubljen 1 nepovjerljiv čovjek, srce mu je pusto i prazno kao ovo tupo Monte Galo što ga rube morski mediteranski bregovi vode i grubo obnaže surovi levantski vjetar. Pretpostavljam da je postao škrtac paezan, da ga već niko ne bi živa odvojio od padina Monte Gale i da dobro čuva uši od vijesti sa korejskog bojišta...
Danas sam se prisjedo kako se Mario vrijeđao kađ sam mu rekao da mu Madona nije spasla ruku, đa mu srebrene i mjeđene džidže ništa ne pomažu u našoj crnogorškoj prirodi i da je on dugo ljubio sitna žuta znamenja. i
„Bilo ga je jako strah od puške; kasnije je izgubio volju i da krade, samo je dugo malo plašljivim i izgubljenim očima buljio u naše čobanice i gorko uzdisao:
»Palsa speranca, karo mio...«
. Mnogo je milovao djecu, umio da ih zabavlja bolje nego majke — UuOp= šte možda su svi italijani bolje dadilje nego·ratnici — đavoli ga znali,
–
to nije tako ni loše kad bi svi htjeli
takvi biti,
Sam Mario onakav kakvog sam ga vidio prije sedam godina javio mi se ne znam gdje u pustinji međiteran= skoj u čudnim fatamorganama, pa ga gledam kako mu niz leđa neskladno vise bremenice drva i kako čežnjivo gleđa eskadrile savezničkih aviona, a onda srećan progovara:
»Piniše la gvera...«
\
b LMUBAV DELFINA
eoma je dosadno i oskudno sje~
diti u brodskom salonu | okre=
tati dugme na radiju, a ne biti na palubi, ne mirisati more i ne gledati tamnu braću kako se s malim barkama, kao da su ih ukrali od na= ših ribara sa Skadarskog Jezera, u'pinju u potrazi za ribom. Još je dosadnije ispisivati putnu bilježnieu i nije li to možđa sve bolje ostaviti za kasnije, a „sada „gledati preHjepu afričku obalu valovitu i sklađnu, brda ni visoka ni niska, jako užućela strnjišta — ovdje ima premnogo sun= ca, a vinogradi uz obale modre se kao zaspalo more ispod njih. Ovdje šu vinograđi veliki i široki, ovdje je i čokotima mnogo prosštraanije nego u Dalmaciji i Crmnici,