Književne novine

— ~.

BROJ 42

Bora DRENOVAC

Vous l'avez voulu, George Dandin

U svom poslednjem broju »Književne novine« objavile su nekoliko mojih kritičkih napomena o izvesnim · rđavim pojavama u »Ninu«, Smisao

te kritike bio je u tome da pokaže na dva konkretna primera kako se ponekad neki naši listovi ne snalaze u onoj zamršenoj novoj problematici pred koju ih postavlja razvoj naše socijalističke demokratije, pa u njima, tu i tamo, sve više provaljuje i uzima maha jedna stihija malograđanštine i .nekulturnosti, ličnih obračuna i bulevarskog senzacionalizma, Svako ko trezveno i mirno gleda na naš savre'meni život i na našu današnju štampu ne može đa ne uoči te pojave, kao i opasnosti koje otuđa nastaju. Pa, lako te opasnosti ne treba precenji'vati, bilo bi naivno i smešno gledati

~ ma fakve pojave kao na neizbežne » saputnike socijalističke đemokratije i”

nešto što treba tolerisati u interesu slobodne borbe mišljenja.

Doduše bilo je i ima izvesnih dru.gova koji s nekom neobjašnjivom zebnjom gledaju na svaku kritiku zloupotreba socijalističke demokratije u našoj štampi, plašeći se đa bi takva kritika mogla još uvek da ukoči ili bar uspori pozitivni razvitak slobodne borbe mišljenja. Ali takva shvatanja po pravilu dolaze od onih drugova koji ne razumeju sasvim Ssuštinu procesa koji mi danas proživljavamo, kao ni smisao i neizbežnost oštrog idejnog diferenciranja progresivnih društvenih tendencija od

-___reakcionarnog otpora malograđanske i

birokratske stihije. Takvi drugovi još uvek ne uviđaju da stvarni proces demokratizacije kod nas neizbežno dovodi do oštre borbe sa svim onim otporima i recidđdivima prošlosti koji su - jaki i grčevito se održavaju u svesti i mentalitetu ljudi. Stoga je odgovor redakcije »Nina« na pomenufu kritiku višestruko dobrodošao. On je dobrodošao da kođ ljudi razbije neo= snovano strahovanje od ovakve Eritike. On je dobrođošao da još jedanput potseti s kakvim se otporom mora računati u procesu idejne borbe. On · je dobrodošao da potseti na činjenicu da u današnjoj idejnoj borbi postoji ne samo otpor jedne birokratske stihije nego i jedne snažne malograđanske stihije, koja svojim konncima takođe spliće snagu naše revolucije. Da pređem sada na odgovor ređakcije »Nin«-a, njegov smisao i pitanja koja on pokreće. U svom odgovoru redakcija »Nin«-a uglavnom negira ili čini spornim. sve tvrdnje sadržane u mojoj kritici, pisanoj povođom dva konkretna članka „objavljena u | »Nin«-u, kao i povođom nekoliko đru-

gin — lako uočljivih — činjenida. 'Ti- ·

me se nameće potreba đa se o pomenutim pojavama u »Nin«-u još jedanput govori. Ovoga puta šire i iz jednog aspekta koji je i nehotice otvorila sama redakcija »Nin«-a,

Pomenutu kritiku »Nin«-a pisao sam s određenim konkretnim povodima, Stoga sam se svesno ogradio od šire analize »Nin«-a, jer bi takva analiza mogla samo đa proširi obim pitanja za diskusiju, što u ovom slučaju nije bio cilj. Dve usputne konstatacije date u pomenutoj kritici (konstatacija đa je »Nin« pokazao izvesne ne= sumnjivo pozitivne prednosti nad sličnom štampom u Srbiji kao i tvrdnju da sve kritikovane slabosti u tome listu nisu bez veze nego, naprotiv, izviru iz još nesavlađanih unutrašnjih slabosti lista, jednog opšteg političkog i kulturnog stanja u listu koje neo„doljivo vuče u senzacionalizam) — takođe nisam smatrao za potrebno da posebno i iscrpno argumentišem smatrajući da je đovoljno da se pozovem na nekoliko teških i drastičnih slučajeva, koji sami za sebe rečito govore. To sam smatrao utoliko normalnijim što su neki od tih slučajeva već ranije 'bili kritikovani u našoj štampi i poznati široj javnosti,

Sada međutim, dolazi odgovor redakcije »Nin«-a, koja, očevidno, na stvari drugačije gleda. U tome odgoworu redakcija »Nin«-a pored ostalog kaže:

»U svome članku Drenovac na Osnovu »usputnoM pominjanja nekoliko činjenica« izvodi zaključke o tome da »nekulturne pojave« za koje on optužuje »Nin« izviru iz jednog opšteg stanja, kulturnog i pPolitičkog nivoa listası Jednom reči, nJemu .je i usputno pominjanje činjenica dovoljno da generalno optuži ređakciju jednoga lista za nekulturnost., apolitičnost i semzacionalizam. Očigledno je da se Bora Drenovac ne zadržava na kritikovanju »nekih pojava u »Nin«-u već ide skoro do potpunog negiranja vrednosti lista, njegovih pozit!vnih rezultata i uloge. Da 1! je ovakav postupak opravdan?« }

Pre svega, nameće se pitanje na osnovu čega redakcija »Nin«-a stvara zaključak da ja »očigledno« idem do »potpunog negiranja vrednosti lista, njegovih pozitivnih rezultata i uloge«? Iz moje rečenice to ne izlazi. U toj rečenici ne optužuje se cela redakcija »Nin«=a za nekulturnost, apolitičnost i senzacionalizam, niti se optužuje »generalno«, neBO se samo govori o tome da konkretne pojave o kojima je reč nisu slučajne, već izviru iz takvog stanja lista koje ih latentno u

_ sebi krije. Da li je uopšte moguće takvim pojavama tražiti i naći neko drugo objašnjenje? Gledano s principijelnih pozicija to zaista nije moguće,. S gledišta članka u celinj isto je tako neobjašnjivo na osnovu čega redakcija »Nin«-a tvrdi da ja »idem skoro do potpunog negiranja vrednosti lista, njegovih pozitivnih rezultata i uloge«. Redakcija »Nin«-a to tvrdi, jako sam ja stavio list koji kritikujem na prvo mesto u čitavoj manjoj srpskoj štampi, po njegovim pozitivnim stranama, iako sam istakao »Nin« kao živ i interesantan list, koji deluje kao jedno osveženje u hovinarstvu Srbije i čak kao delimičan dokaz za to da malj i nedeljni listovi opštepolitičkog

i informativnog karaktera kod nas ni-

kako ne moraju da buđu obavezno-

sivi i jednolični, Ako sam „ritom ne•

izbežno morao da mu ođam i neko”

prvenstvo u negativnim pojavama u našem današnjem novinarstvu nije moja krivica, A samo iznošenje činjenica | istine o jednom listu taj list nikako ne obezvređuje, sem ako prirođa tih činjenica nije takva da taj zaključak sam po sebi sledi. Ali onđa se nema kud. Ne vredi zato kriti činjenice. Shvatanje ređakcije, izraženo u njenom odgovoru, dvostruko je interesantno, Ili iz njega izlazi to da, redđakcija »Nin«-a nije zadovoljna onim nedđvosmislenim priznavanjem pozitivnih vrednosti lista što sam ga ja izrazio, jer možda ređakcija smatra da su te vrednosti veće; ili ljuđi iz te redakcije smatraju da sve činjenice iznete u kritici, nisu dovoljne đa se jedan list kritikuje za senmzacionali·zam, sve dotle dok se taj senzacionalizam ne bi ođrazio u osnovnoj liniji lista, sve dotle dok on ne bi đoveo đo potpune deformacije političke linije tog lista, I jedno i drugo tuma-

čenje shvatanja ove redakcije ima O- .

snova, a što se tiče drugog ono ima i potvrdu u jednoj ranijoj izjavi ređakcije, U odgovoru koji je ta ređakcija ranije dala na kritiku Toše Popovskog ona kaže: .

Da bi se jednom listu koji pretenduje na svoj uticaj u javnom životu mogle 5 pravom pripisati senzacionalističke tenđencije potrebno je dokazati bilo da taj list zapostavlja pisanje o ozbiljnim problemima političkog i društvenog karaktera i beži u ekstravaganciju, u bizarnost, u jevtino zabavljanje publike kriminalnim skandalima i sličnim »poslasticama«, bilo da list ozbiljne probleme obrađuje na način koji je sračunat na stvaranje uzbuđenja, na »dizanje prašine«, na veštačko stvaranje ovakve i onakve psihoze,

Ovakav stav ređakcije »Nin«-a po> kazuje đa ona ima malo neobične pojmove o liku naše štampe. Srećom takva shvatanja kod nas još uvek nemaju oslonca. Mi borbu protivu senzacionalizma i senzacionalističkih tendencija shvatamo tako da ona mora da bude više-manje stalna, mora da počinje od sitnih pojava senzacionalizma, ako nećemo đa ovaj ili onaj list postane potpuno plen te nezdđrave pojave. I to se pokazalo dobro. Onda kad jedan list već postane plen takve pojave, tađa je borba protivu senzacioanalizma u njemu zakasnila, i ta-

kav list gubi svako daljnje opravda- ”

nje za svoje postojanje u našem javnom životu.

No vratimo se opet odgovoru redđakcije »Nin«-a, jer je taj odgovor karakterističan još po nekim svojstvima koja bacaju jasno svetlo na slučaj »Nin&a-a, na-metod. i-stil ada. njegove ređakcije.' Redakcija. »Nin«-a ne pokazuje ni najmanje sklonosti da uvaži zaključke koji proističu iz veoma teških činjenica, pripisujući samim tim činjenicama slučajan karakter ili osporavajući način njihovog tumačenja. Da li su te činjenice zaista slučajne i da li iza polemičke smelosti redakcije Nin«-a stoji čistota i besprekornost linije lista koja bi odgovarala držanju te redakcije. Neka odgovor na to buđe nekoliko đaljnjih činjenica.

Daleko je od toga da še u kritikovanim pojavama radi o usamljenim slučajevima u »Nin«-u (radi se samo o najdrastičnijim slučajevima). Redakcija »Nin«c-a u toku svoje nepune jednogodišnje prakse stvorila je čitavo jedno malo »bogatstvo« primera i slučajeva, kojima je »obogatila« naše novinarstvo, doprinevši direktno i neposredno jačanju sličnih iendencija i u drugim listovima. Da je to tako neka posvedoče poslednjih dvadeset brojeva lista, što čini polovinu svih brojeva koji su dosada izašli.

Uzmimo za.primer način kako »Nin« preštampava inostrane materijale. Greške linije »Nin«-a u tome pogledu kritikovane su kao ozbiljne i teške, A da li s pravom? »Nin« je, naprimer, kroz devet svojih brojeva, u toku devet nedelja preštampavao u odlomcima knjigu nekakvog arhisum-– njivog prebeglog sovjetskog obaveštajnog oficira, popularišući tu knjigu, skupljajući pretplatnike za nju u nameri da je posle svega izda, i izdao je, Verna svojoj sopstvenoj logici redakcija »Nin«-a može, naravno, i taj slučaj da objašnjava širinom SVOjih shvatanja o potrebama i načinima informisanja naše javnosti. Mora se priznati da je ta »širina« zaista vrlo velika i da u nju staje sve od herstovskih komentara o dejstvu napalm bombi x» Koreji do knjige sovjetskog oficira Kalinova. Tu knjigu je teško ukratko okarakterisati. Ona je pisana tako da je nekim svojim svojstvima u službi jednih špijunaža i za Staljina, drugim pak u službi drugih špijunaža. U svakom slučaju

i jednim i drugim svojstvima ona je —

antisocijalistička i potseća na onu literaturu koja je kod nas bila izumria s poslednjim privatnokapitalističkim izdavačkim preduzećima. Izdavanjem ove knjige redakcija »Nin«-a je poka=zala đa ne shvata da mi moramo biti u svim pitanjima na dosledno socijalističkim pozicijama Jer, i rimski papa kritikuje SSSR, ali to.ne znači da komunisti u Jugoslaviji smeju da prihvataju takvu kritiku.

Ovaj slučaj, međutim, u »Nin«c-u nije ostao usamljen. Ne uočavajući svoju zabludu »Nin« je na liniji rđave kritike SSSR-a objavljivao u izvođima i knjigu 'talijanskog komuniste Alda Kukija. I ta knjiga, tako dabome vrlo, vrlo različita od one prethodne, kritikovana je ozbiljno u na-

šoj javnosti, Do neophodnosti te kritike đošlo je zbog toga Što je ta knjiga pisana iz jedne perspektive koja onemogućuje marksističku kritiku SSSR-a, pa je samim tim i neprinci-

pijelna i pođ uplivom tuđih ideoloških pozicija, Redakcija »Nin«=a, međutim, nije. imala potrebnog kriterijuma, već ie prihvatila i u nizu brojeva popularisala i tu knjigu, zaboravljajući opet đa mi, iako u sukobu s politikom koja danas vlada u SSSR-u, nismo zato prestali biti socijalisti i u odnosu na SSSR. Oba ta slučaja su rečita sama po sebi, Nije onda potrebno upuštati se u citiranje manjih i manje važnih slučajeva koje redakcija »Nin«=a uvrštava u kategoriju zanimljivosti, kao đa bi tim samim unapred da kaže da je svaka kritika jednog lista koja polazi od takvih »sitnica« cepidlačenje,

Pogleđajmo dalje kako list tretira izvesna unutrašnje politička pitanja. Mora se reći da je u toj oblasti kao i u oblasti načelnog tretiranja međunarodnih pitanja redakcija »Nin«-a prilično sigurna sve dotle dok se kreće u okviru pretresanja, tumačenja i razrađe opštih pitanja i stavova. Ne može joj se poreći ni to da je u tome poslu ponekad veštija i zanimljivija od mnogih drugih listova. Ali, čim krene dalje od tih opštih pitanja i stavova, redakcija »Nin«-a postaje nesigurna, počinje da greši, a ispod njenog šešira počnu da štrče uši ma-· lograđanina, Karakterističan primer te vrste je anketa na temu »Provincija i inteligencija«, koju je »Nin« sprovodio u toku nekoliko nedelja, objavljujući više članaka iz pera svojih urednika i saradnika. Člancima kojima prati i komentariše materijale ove ankete ređakcija »Nin«-a razotkriva svoj đuboko malograđanski duh. Uprkos tu i tamo „nabačenih·pitanja i shvaćenih problema cela ta anketa po pravcu vođenja i po svojoj suštini pretstavlja jednu malograđansku kritiku naše stvarnosti. Jer, šta, na primer, znači teza »Nin«-a đa je današnji društveni položaj inteligencije kod nas gori nego pre rata (članak D. A. u 39 broju »Nin«=a i članak Ž. M. u 38 broju »Nin«a)? Ona znači pre svega da »Nin« brka, i to teško brka, neke osnovne pojmove. On ne vidi razliku između prolaznih ekonomskih teškoća koje pogađaju našu inteligenciju, kao i druge delove društva uostalom, i njenog društvenog položaja. Brkajući jedno s drugim i gubeći iz vida da se o visokom društvenom standarđu kao i o ulozi inteligencije pre rata može govoriti samo ako se imaju u viđu njeni manji povlašćeni delovi, »Nin« ne može naravno da shvati ni one objektivne društvene promene koje neizbežno donose jedno istorisko, i u Osnovi Dprogresivno, pomeranje inteligencije, izmenu njene uloge kako u gradu, gde

še burno razvija ·proletarijat, tako i.

na selu gde se vrši emancipacija radnog seljaštva. I umesto da zagrize problem s onog kraja s koga se on i postavlja (a postavlja se kao problem jačanja i podizanja kulturnih ustanova i staleških organizacija, kao Dproblem traženja novih oblika njihovog rada tamo gde su fi oblici već zastareli, kao problem podizanja kulture same te inteligencije, budući da je to osnovni pređuslov za jačanje njene društvene uloge, kao potreba kritike

· konkretnih administrativnih grešaka

koje pogađaju tu inteligenciju, kao potreba kritike nedovoljne društvene samoinicijative baš te inteligencije u smislu borbe protivu nekulturnosti i primitivizma itd. itd.) — »Nin« naseda i buržoaziji i onoj malograđanskoj stihiji koja ima najviše korena baš kod zaostalih delova naše inteligencije. Slobodniji no ikad, tražen i cenjen više nego ikad, po »Nin«-u taj naš intelektualac izgleda jadno, njega sve nešto davi i smeta mu, Umesto da i njega samoga kritikuje zbog učmalosti kulturnog života u provinciji, »Nin« baš toga intelektualca proglašava za žrtvu te učmalosti. Umesto da

POTLIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIU ILIDIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIJ OIIIIIIIIIOIIIIUIIIIIIIIIIIIIIIIIIIII geoseeepoeeveoeeB6 66966 P Ee.

adeeeoogaooeovo0W999OP

o660860998696 6998 696P9 60888 906099

OTO OTO III

oeBeaonessmorasapeoonesosoooooooopoveoevonooooe eee ee OB 89 Pe

KRJIŽEVNELNOVINE

Bora Baruh: STUDIJA ZA ZBEG

eceponneopooooponeobeno o ana epa e eee POP eee O Oe e ep e 0 eee eee ae Ae peRe eee e

} \

se suprotstavi onom malograđanskom kukanju zbog težine rada, bežanju od odgovornosti, preziranju svakog fizičkog rada, »Nin« najvećim delom baš povlađuje tim osobinama. Reakcija na takav ton i duh ankete ne dolazi od redakcije »Nin«=a, koja je u svOjim komentarima i sama na približnc tom nivou, već od dva spoljna uče 'snika ankete, Prvi na to reaguje Radu Flora iz Vršca, koji kritikuje malograđanski mentalitet palanačke inteligencije, mentalitet koji probija i u sam ton ankete. Pri kraju ankete u intervjuu datom dopisniku »Nin«-a Mitra Mitrović takođe ukazuje na đub »kojim provejava anketa« Time je. već od ova dva učesnika, čitava anketa, njen ton i njen duh, dobila stvarnu ocenu. 1 pb,

Je li onda slučajno otkuđa i zašto se baš za »Nin« lepe raznorazni malograđanski nezadovoljnici i zašto se tu i tamo »Nin« pretvara na tome planu u njihovu tribinu? Tako, naprimer, 30 broj »Nin«-a objavljuje članak nekog Jug Grizelja koji sam sebi daje pravo da govori u ime sve studentske omlađine i da sa stranica »Nin«-a protestvuje što je po novim privrednim merama studentskoj o mladini oduzet regres novčanih bonova za duvan. Naravno, redakcija »Nin«-a nije morala znati da je taj Jug. Grizelj, pre nego što je ponudio »Nin«-u svoj članak, već kao član studentske „delegacije Beogradskog univerziteta, učestvovao u pretresanju toga pitanja sa odgovornim državnim faktorima, primio sva potrebna objašnjenja i složio se s kolektivnim pozitivnim stavom cele delegacije, 1akle, zadovoljio se primljenim obaveštenjima, — da bi odmah posle toga istupio sa člankom kojim pokušava da baci ljagu malograđanštine na svoe studente. Pa iako ređakcija »Nin«-a to nije znala, zar po samoj prirodi i karakteru članka, po tonu kojim je članak pisan, onom razbarušenom stavu »u ime skudentske omladine«, zar po svemu tome redakcija nije mogla da oseti da i taj članak spada u kategoriju birokratsko-malograđanske kritike naše stvarnosti i puteva našeg društvenog razvitka. Nema sumnje da su sve pomenute indicije dovoljne za jednu redakciju koja ne trči za senzacionalizmom, koja odmereno i s jednim pouzdanim političkim kriterijumom ocenjuje stvari. Baš zato i taj slučaj ponovo pokazuje da ređakciski kriterijum u »Nin«-u nije pouzdan, da s njim nešto nije u redu,

Napred nabrojeni slučajevi dovoljni su đa stvore sliku stanja i slabosti redakcije »Nin«-a, Ali to nisu ni izdaleka svi primeri. Drugoga septem-

bra, u svom tridđesetpetom broju »Nina"

objavljuje preko cele este strane veliku 'anegdotsku reportažu iz borbe nekadašnjeg makedonskog naciomalnog revolucionara, Jana Sandanskog. Karakteristično je šta o istoriji tog revolucionara ima da kaže »Nin«. On ne govori o značajnim momentima iz života toga revolucionara, već traži senzaciju u nekakvom događaju slučajnom i neočekivanom zarobljavanju misionarke Mis Ston — o kome je u svoje vreme stvarana senzacija u svetskoj štampi. »Nin« i ovđe ne pokazuje nikakvu političku pronicljivost, da oseti karakter i značaj stvari o kojoj piše. Ni pedeset godina nakon toga kako se odigrao taj događaj »Nin« ne oseća u njemu zabludu jednog revolucionara koji nije uspeo da izađe van idejnih okvira svoga doba, već tu istu zabludu, idealizovanu, servira današnjem čitaocu, čoveku koji nosi u sebi iskustvo velike savremene revolucije, politički emancipovane od takvih lutanja i zabluda. I tako sva ideološka razlika između ove »afere« »Nin«-a i senzacija iz nekadašnje evropske štampe koja je o njoj pisala sastoji se samo u tome što ovu stvar »Nin« donosi s pedeset godina zaka-

9099paoaop9e99960 EP 9989 999990 OPeO9 699999 9999 BBO 969999 9999

7

bh

šnjenja i u nekom falsifikovanom revolucionarnom tumačenju.

Sličnih »bisera« »Nin« daje i na planu svoje kulturne rubrike. O nekima od njih već je dovoljno pisano u ranijim osvrtima. Dođajmo tome broju ovde još jedan interesantan slučaj. Dvadeset trećeg septembra »Nin« ob= javljuje članak bez potpisa o Ridovom filmu »'Treći čoveka. Ovaj čla· nak pretstavlja fantastičan primer idejne zbrke i mistifikacije, primer neke natprirodne smelosti »Nin«=ovog člankopisca da prihvata i interpretira tuđe, reči o predmetu koji mu je potpuno nepoznat, da pripisuje jednom “umetničkom delu motive koji u tom delu ne postoje i s njim nemaju nikakve veze. Tumačeći ovaj film prema tuđim rečima, »Nin« u svom trideset osmom broju doslovno piše:

Veliki naučnik tvrdi da duboki utisak \koji ostavlja ovaj film, ne dolazi samo otuda što je Grin napisao interesantan scenario, Njegov značaj mnogo je dublji i to nije ustvari samo film, nego i — mit, i to mit, iste vrste kao oni o Ozirisu, Adđonisu i Hristu. Odatle i ogorčenje katoličke crkve, koja je shvatila đa će bajka o Hari Lajmu d'skredđitovati i bajku o Isusu Hristu. Harl Lajm nestaje iz groba, kao što se priča i o Hristu. I scena na velikom točku u Prateru, gde Hari navodi svog prijatelja na saradnju u svojim nečasnim po> slovima, slična je legendi o kušanju Hristovu. Scena u dečjoj bolnici, gde je Hari Lajm okružen decom kojoj je dao lažni pen'cilin, i koja će uskoro umreti, pretstavlja jezivu paralelu sa onom scenom, kada je Hristos tobože rekao: »Pustite deči»u da prilaze k meni!« Najzad se otkrivaju svi Harijevi mračni poslovi i njegovi se saradnici razbeže na sve strane, baš kao i pravi apostoli. Nije stoga čudo što je katolička crkva, institucija koja Je najviše zainteresovana da širi verovanja u hrišćanske bajke i legende, dočekala anatemom jeđan dobar umetnički film, čija je jedina krivica da spada u oblast fikcije isto kao i legenda o Hristu«.

Sve ove reči, misli i rečenice navodno treba da su interpretacija onoga što je o tome problemu kazao Ser Lorens Alovej. Našoi javnosti nepoznato je šta je faktički rekao Ser Lorens Alovej, ali, bez obzira na to koga i kako interpretiraju, ove »Nin«-ove misli, sve, od početka do kraja, pretstavljaju samo jednu puku mistifikaciju i glupost. Scena u kojoj se navodno Hari Lajm pojavljuje u bolnici okružen đecom kojoj je dao lažan penicilin u filmu uopšte ne Dpo= stoji. Isto tako film uopšte nema takav rasplet kakav mu se pripisuje, jer bi on bio u suprotnosti s osnovnom idejom filma i tragičnom sudbinom junakinje toga filma. To naravno re=dakcija »Nin«-a ne zna, ali uprkos tome ona hrabro piše o nepoznatim stvarima.

Dalje ređanje ovakvih primera više

ı nije potrebno. „Potrebno je učiniti još.

samo nekoliko: napomena u pogledu »Nin«-ovog stila i jezika, jer i ta strana dopunjuje sliku ovoga lista. U pogledu stila »Min«-u se ne može zameriti da svoju formu nije uskladio sa sadržajem. Za uvođnike, izvesne član= ke i reportaže »Nin«-u nije dovoljan stil i jezik dobrih novinskih članaka. On bi da svome stilu dođa čar smelih obrta i poezije, lirike i patetike, ne= što što će privući čitaoca. Tako nastaju članci i reportaže pisani jednim rđavim stilom, frazerski, a u nekim slučajevima i besmisleno. Uzmimo za primer uvodnik pod naslovom »Reči i dela« iz trideset prvog broja »Nin«-a. Pisan s jednom literarnom pretenzijom, a bez stvarne snage pisca da je i ostvari, ovaj uvodnik kipti ovakvim rečenicama i jezičkim galimatijasom: »U naličju krotkosti i milozvučja keze se čeljusti i pohlepe i reči su se razlučile od prakse... Šta su danas trojanski konj, turska kolja i šta gvozdene device i čekrci Srednjeg veka.., Na jedan mig danas razveju čitave narode, a po ulicama gradova kruže tužni roboti. Bajaci što uz pratnju iz čemerne duše seju jadni smeh«.

Prepotencija u postupcima i shvatanjima redakcije »Nin«-a, junačenje u svemu, otsustvo svesti o onome što se može i zna, težnja da se po svaku cenu bude originalan, sve to počinje da izmamljuje čudne reči i rečenične obrte iz nekih pera od kojih to ne bi očekivali. Mladi i talentovani novimar Ž. Milić počinje svoju, inače u mnogočem interesantnu i zanimljivu reportažu, »Detektor na vršaju«, jednom čudnom smešom reči i pojmova: »Ovo je selo smešteno nekako između Koreje i IV Plenuma CK. Između zadružnog doma i jarka uz cestu u kome je Ignjat Petrović lupio svoga oca sekirom; između bukvice palog srpskog pešaka Miloša Jovanovića, probušeme albanskim metkom na Jum Kubu i pohvalnice Narodnog frenta; između četničkih orgijanja i direktiva sreskog komiteta... «

Iako se, makar i s naporom, može nazreti šta je pisac citiranim rečenicama hteo da kaže, te rečenice naravno mnogo više govore o njegovom stilskom i jezičkom ačenju nego o smislu koji je hteo da im da. Međutim, i tu, čak i u takvim pitanjima redakcija »Nin«-a ima svoj poseban i odvojen stav. Kao odgovor na kritičku napomenu Toše Popovskog u »Politicie od 7 novembra, kojom se ukazuje na besmislenost ovakvog stila, redakcija »smelo« brani i opravdava takav stil tvrđeći đa on »u samoj reportaži dobija svoje puno, formalno i sadržajno opravdanje«. Takvom jedđ-

· nom besmislenom i praznom tvrd-

njom te rečenice naravno neće Dpo-

'. stati ni. malo bolje nego što jesu, ali · se njima otvara jedno drugo pitanje:

gde je veći galimatijas, u pomenutim rečenicama, ili u idejnim stavovima

i kulturnim shvatanjima ređakcije

»Nin«=a?

Da rezimiram, Ređakcija »Nin«-a tražila je takoreći pravničke dokaze za svaku naveđenu kritiku i za ocenu stanja lista u celini, Iako takav način polemisanja dosađa nije bio uobičajen u našoj štampi, ona naravno

STRANA 7

JOŠ JEDNOM O „NIN“u

ima formalnih prava na taj zahtev, alı iz toga spora neće izaći svetlog obraza, Senzacionalizam i nekritičnost u izboru inostranih materijala, malograđanština i senzacionalizam u tretira= ·nju nekih problema unutrašnje politike, nekritičnost i senzacionalizam u tretiranju i nekih drugih problema, ispoljavanje senzacionalizma u stilu i , jeziku, senzacionalizam u sitnim be-

leškama i zanimljivostima, — eto to je bilans jedne šire, iako još uvek nepotpune, i nesistematske analize »Nin«-a. Konstatovanje tih pojava

gotovo na svim područjima koje »Nin« prati ne znači da je taj list u svim materijalima, i uvek, takav. To je uo= stalom rečeno i u početku. Ali ispoljavanje takvih tendencija na svim pomenutim područjima, kad više kad manje, znači nesumnjivo da elementi senzacionalizma tu nisu nikako slučajni, da oni nisu proizvoljno pripi= sani jednome listu koji to ne zaslu= žuje, već, naprotiv, da su oni tesno povezani sa opštim stanjem toga lista, da izviru iz toga stanja i da to stanje rđavo kvalifikuju.

No, time se sad stvar ne iscrpljuje. Ako je to bila namera i cilj kritike »Nin«-a objavljene u prošlom broju »Književnih novina«, odgovor redakcije »Nin«-a izaziva potrebu da se u kritici sađa pođe dalje. U tome pogledu karakterističan je naročito dru= gi deo odgovora redakcije »Nin«-a.

Objašnjavajući svoje shvatanje o famoznom članku »Muzički četvorougao« redakcija »Nin«-a kaže:

Što se tiče članka »Muzički četvorougao

koji liči na monopol« redakcija priznaje da se člahku mogu činiti ozbiljne primedbe u pogledu tona i načna ma koji je pisan, izvesnih nedozvoljenih insinuacija i nedovoljne dokumentovanosti. Članak je objavljen ne zbog toga što redakcija usvaja sve stavove i gledišta koja su u njemu izneta, već zbog toga Što taj članak pa njenom mišljenju pokreće diskusiju o Jednom problemu koji zaista postoji.

Neobično i čudno zvuče ove reči, ali

one svom jasnoćom otkrivaju suštinu pitanja i pokazuju s koliko sam opravdanja pripisao u prošloj svojoj kritici glavnu odgovornost za sve rđaVe pojave u »Nin«-u njegovoj redakciji i njenom shvatanju toga šta je moralno dopustivo ili nedopustivo da se radi u jednom listu. O tome očigledno svedoči ovakav stav u kome ređakcija, koja vodi jeđan list s pretenzijama da taj list igra vidnu ulogu u našem društvenom životu, pred javnošću izjavljuje da ona smatra i takve stvari koje u sebi sadrže i klevete (jer insinuacije u ovim slučajevima nisu ništa drugo nego klevete) — kao prilog diskusiji, kao prilog rešavanju nekakvih društvenih problema. _ Odgovor redakcije »Nin«-=a, ma koliko inače negativan kao pojava, dra·gocen je dokumenat u jednom naro- čitom smislu. Ne samo da on jano i prosto sažima svu filosofiju i moralnu pozadinu nekih pojeđinačniF pojava, već razotkriva samu suštinu senzacionalizma u novinarstvu, pokazujući u prvom ređu njegove iđejne, moralne i društvene korene kojima taj senzacionalizam urasta u proces opšte društvene borbe danas u našoj zemlji. Da takvim svojim odgovorom redakcija »Nin«-a nije pokazala u čemu je stvar, u borbi protiv senzacionalizma, moralo bi se dugim analizama tragati za elementima koji otkrivaju društvene uzroke te pojave. Ovako je ceo problem, u svom svojem opsegu razotkriven, isplivao na površinu vode sam od sebe.

Istorija ovog slučaja sa »Nin«-om ostaće dvostruko interesantna: kao slika procesa borbe sa malograđanskom stihijom na jednom određenom području i kao slika o ljudima. Jer, nema nikakve sumnje da stav, metođ i stil sa kojima su nastupili i nastupaju neki ljudi iz »Nin«-a daje interesantne podatke i o samim tim ljudima. Stari Bifon je jednom rekao: »Stil to je čovek«. Ponekad ta njegova izreka izgleda tačna, ponekađ preterana. Gledana i procenjivana kroz stil jednog dela ljudi iz »Nin«-a, ona je tačna.

1 Ta bi se analiza mogla proširiti đalje na ton kako »Nin« prati neke međunarodne događaje, naprimer događaje u Koreji i Perslji, na pitanje zašto »Nin« ne piše o takvim stvarima kao Što je izgradnja ključnih objekata, na način tretiranja problematike sela, itđ .

BORA BARUHEH

(Nastavak sa pete strane)

sko slikarstvo, negoli na beogradska konstruktivna traženja. Pored toga. što, je sam „motiv fiksiranja izgleda ljudskog lica, želja za sličnošću, tražila tačno beleženje a ne dedukciju, u njemu je i dalje živela ona neposredđna ličnost, ona njegova organska poezija o prirodi sa kojom je stvarao u Parizu. i a 13

Ako dakle želimo. da rezimiramo delo i život Bore Baruha, mi smo prinuđeni da izazovemo pred nama opet njegovu blagu, mimu i spontanu prirođu, koja je živela u istoriskom momentu žestokih društvenih sukoba i sebi, uskratila pravo da u njima ne uzme učešća. Jer savest njego: “ oo. štenje su mu to nalagali: HWeećoeu W munist. Intimni lirizam ij Winičkom tivna misao su u njemu umaiku ~zici} ll, dajući svoju inđirekh narod- 2 ziciju u njegovom ume/ di i Nažalost ove dve trans, su nam gofovo odvojeMva neč ·podjednako drage, kaani put is nesumnjivih mogući {TM njegovom (streljan 'Bleve +U juna 1942, pošto je KI :08noj partizanskoj njegov razvoj odi! stvu.