Književne novine

MEN }} | 94 1

STRANA 8

RaRAOAWWA09RA8GM0BeeRe689e9e9VMAVOWVe#990009%E69990009 86089 6 998BO eee Pepe BOPo eee ooo ooo eP 699. 9999UE

_—

KNJIŽEVNEINOVINE

3

f

FEST PVA POLUO OK DO) NOD UNO OSI

leseososoebebneogveb6099B 699909 eee eee ovo eee

BEOGRADS

TRALE

ila aeadanaagealakedghoegsdesabagegagaobagaooyAaWaogagoadeadbgeadsegog0epaee66eeseoeoeoDeeaNebo te aesoteečeopav9adpodvaVa

\ ,

na Edinburškom festivalu

Igrali na sceni na kojoj su igrale M j je baletske trupe od Monte Karlo baleta pa đo Američkog macionalnog ansambla i Londonskog

i; Sejdlers Velsa (Sadler's Wells), igrati pred publikom koju su oduševljavali | Trena Skorik, Rolan Peti, Markova, | Gzovski, Tumanova, Babile (Babille), a Natalija Pilipar (Philipart), i BX Pagava, Nora Kej (Key), Ro: zela Hejtouer (Hightower), Margot Fonten (Fonmteym), Mojra Sirer · (Shearer), itd., i izvesti »Ohridsku le| genduć, »Baladu o jednoi srednjeve| Rkovnoj ljubavi« i »Licitarsko srce« ne| posredno posle dvonedeljnog gostova| mja Sejdlers Velsa, nije samo vrlo odgovoran zadatak, već je to ujedno i vrlo riskanino, | Jasno je đa se naš mlađi ansambl i naši solisti ne mogu da mere sa virftuozima i akrobatima klasičnog i modernog baleta renomiranih trupa i đa Će svaki koji bude pokušao na ovoj osnovi da upoređuje imati vrlo mnogo kritičkih primeđbi; ali je Jamo i to — i to se mora osetiti, i te kako se osetilo — da vrednost i snaga naše baletske umetnosti nije u artističkoj zrelosti solista, niti u suvoj i mehaničkoj preciznosti igračkog kolektiva, nego đa ona proizlazi, uglavnom, iz celokupnog „ostvarenja, umetničkog oblikovanja celine, igre, muzike, kostima i dekora.

Za odgovormo gostovanje Baleta beograđskog Narodnog pozorišta u Edinburgu odabrana su dela koja će moći najbolje da prikažu ne samo nivo našeg nastojanja u baletskoj umetnosti, domet naše koreografije, umetničku zrelost solista i baletskog kora, nego i, u izvesnom smislu, kvalitet našeg muzičkog stvaralaštva, Ođabrana dela i u muzičkom i u baletskom pogledu, u svojoj osnovi i u koncepciji tretiranja i obrađivanja materije, đuboko su različita. Tako se, naoko, može naći izvesna dođirna tačka ili sličnost u ostvarivanju sopstvenog muzičkog govora i izraza na osnovi narodnog melosa, Hristić i Baranović se ipak vrlo razlikuju, svaki je ličan, izrazit i osoben, a Fran Lotka u muzici za »Balađu o jednoj srednjevekovnoj ljubavi« đaleko je od nacionalnog melosa i, ostvarujući muzičku podlogu za razvijanje događaja u prošlosti, neminovno je morao da ode u stilizaciju i đa se posluži u umetničlkom oblikovanju celog dela bogatom muzičkom baštinom ostajući, pritom, ipak ir Pmveneciji i izrazu origimalam. »Ohridska legenđa«, »Balađa o jednoj srednjevekovnoj ljubavi« i »>»Licitarsko srce« mogu, bez sumnje, dostojno da reprezentuju naše muzičko stvazralaštvo iz oblasti baletske umetnosti i đa, ujedno, pruže realnu sliku o Onome što je kod nas u ovoj oblasti stvoreno.

U balefsko-koreografskom smislu ova tri baleta đaju razna rešenja. Dok Margarita Froman u »Ohridskoj legendi« i Dimitrije Parlić u »Licitarskom srcu« stvaraju svoju koreografiju i oblikuju pokrete na bazi koraka ili pokreta pojedinih narodnih igara, izrađujući celinu slobodnim razvijanjem i umetničkim obogaćivanjem folklornih elemenata i oslamjajuči se, katkad, više ili manje, na ono

što je baletskoj umetnosti — u delima ·'

slične tematike — ostavio u nasleđe T'okin, dotle Pia i Pino Mlakar, ostvarujući »BalJadu«, koreografski crpu igključivo iz osnova klasičnog baleta, Koje nadopunjuju raznim primesama modernisftičkih baletskih pravaca, na+očito onog škole T,abansm, i opterećuju «se efektima i elcsperimentima nemačkog ekspresioništičkog teatra. Originalna i invemfivna, ali često preopširna, njihova koreografija u našoj mlađoj baletskoj umetnosti zauzima značajno mesto, unoseći jedam smeli umetnički novum i doprinoseći time raznolikosti, diferemciranju baletsko• ga ježika u traženju puta za razvoj šega baleta.

Pa pSMeO sastavljen program morao je đa pokaže raznolikost tretiranja baletske tematike 1 tkiva, morao je da ukaže da naši umetnici, svaki sa sVOB | stanovišta i na svoj način, slobodno _ oblikuju i rešavaju umetnička OB ič enja, pokazujući ujedno DOI VO

i nedostatke našeE baleta u štyara .čkom pogledu i snagu i slabost etSC skog ansambla kao umetničkog repro| q=iktivnog tela. Već prvo naše izvođenje »Ohridske legende, iako posle ovanja i bez nužnog odmo/ 22 đa naša baletska uima šta da kaže eđinburškom | gledaocu i internacionalnoj publici, :- - jer je ta publika ponesena pretstavom | Otvoreno tano „manifestovala

O Oozitivna raspoloženja i bogan S plauzom nagrađivala svaku Uuspelu igru. A i kasnije, posle zavI-

ke pretstave solisti i ceo baansamb) bili su uvek burno poeni i publika nije napuštala ja mesta dok se nisu ugasila svetla DOO ap pretstava takođe je odjekmula. | o edin uspelije igre soTnsambla nagrađuju aplau~orenoj sceni javlja se če; ali da se uspelom đeo njegovom stvaraocu ira! aplauzom

ea =— NJE NOVINE« anko StapUDUĆE SVAKE Jeans SUBOTE,

A

|

i

-

·

burgu. Ređovno, početak treće slike, scene u haremu u »Ohridskoj legen· di«, pozdravljan Je čim se zavesa digne, pre igre ansambla, vrlo snažnim aplauzom Ovo se isto dešavalc i posle dizanja zavese ispred druge slike u »Licitarskom srcu« Na taj način publika je pohvalila uspešno scenografsko rešenje Staše Beložanskog i Miomira Denića,

U. izvođenju »Ohridske legende« edinburška publika je naročito aklamirala igru Rut Parnel u drugom činu, mušku igru janičara i skoro sve soliste u trećem i momačko kolo u četvrtom činu. Igra Mire Sanjine (Biljana) i u baletsko-igračkom i u izražajno-dramskom pogledu naročito je zapažena i od skoro celokupne britan.·

ske kritike odlično ocenjena. Isticani

su bili i Dimitrije Parlić (Marko) i Branko Marković (Janičar).

Kritike u novinama su, uglavnom, bile objektivne, iako ih u malom broju listova pišu pravi stručnjaci. Ali skoro svi listovi doneli su iscrpne izveštaje, neki samo u obliku novinarskih reportaža i registracija, a neki nisu štedeli izraze zadovoljstva i oduševljenja ni pohvalne atribute u ocenjivanju našeg izvođenja i naše baletske umetnosti. Istaknuti edinburški list »Skotsmen« (»Scotsman«) pisao je: »Jugoslovenski balet beograđskog Narodnog pozorišta primljen je sa ođuševljenjem prošle večeri u Empajer teatmu (Empire 'heatre), gde je započeo svoje kratko gostovanje »Ohridskom legenđom«, baletom u četiri čina... To je bajka koja posteje živa kroz muziku, boju i pokret. Živahnost i energija ovih igrača retko se mogu videti pod našim hladnim podnebljem. Ako igranju neđostaje izvesna preciznost iz oblasti klasične škole, gde je svaki korak važan, to je ovde nađoknađeno izrazima nežnosti, straha, ekstaze i tuge koja je izražena u kolima, jasnim pokretima nogu, isprepletenim rukama i jzražajnim licima, Sadržaj je jednostavan, ali dramatičan... Vođene vile (drugi čin) svojim stalnim pokretima ruku odgovaraju tamnim draperijama drugog čina, u kome Rut Parnel, kao Biserka, đaje dokaza šta ovaj ansambl može da pruži na polju klasičnog baleta, Koreografija ovde pomalo naginje monotoniji, ali lakoća i skladnost, igrača veoma su prijatni za oko. ...Jugoslovenški balet se naročito ističe u snažnim momentima. Naročito su se odlikovali muškarti: u divljoj igri sa sabljama (ovde je Branko Marković kao Prvi janičar pokazao prošle večeri zapanjujuću okretnost) i u završnoj svatovskoj igri čija je razdraganost zarazna i koja je povukla publiku za sobom, Biljana Mire Sanjine bio je triumf ne samo u igri već i u glumi... Ona je ličnost kao igračica i dobro je izvela sve što se od nje tražilo. Značaian je doprinos koji su đali Nevenka Biđin, Bojana Perić, Jovanka Bjegojević i Dušan 'Trninić«, »Skotiš dejli mejl« (»Scottish daily mail«) ističe: »Boja i oduševljenje, vitalnost i osvajajući šarm u igranju ovih mlađih Jugoslovena je prizor radosti. Oni igraju sa osmehom na licima i sa srećom u svojim srcima«. Londonski »Tajms (»Times«) piše: »Ohridska legenda« je fipična za posleratni razvoj. Ovaj dugi balet ima mnogo više zajedničkoga sa sta-

Pedeset godina od smrti Oskara Ualjda

Pedeset godina od smrti Oskara UuUajlda, koliko se navršilo u novembru prošle godine, bilo ie povod, naročito u Francuskoj, u kojoj je Uajldđ više cenjen no u svojoj đomovini, da se oživi Uspomena na ovog književnika (pesnika, pripoveđača, dramskog pisca i esejista) i nesrećnog čoveka, nekađ vrlo slavnog, mnogo DSporavanog, kritikovanog pa ı — OSUđivanog. U Parizu, gde se uajldđ sklonio posle nesrećnog i skandaloznog protmesa koji je protiv njega vodio Lord Kvinsberi i dVOBOdišnje robije, izdržane na teškom fizičkom rađu u Ridinšhco]} tamnici (poznatoj po divnoj baladi koju je Uajlđ o njoj ispevao) da bi uskoro, Oronuo fizički ı duševno slomljen, napušten od svih, umro usamijen | bednoi sobici nekog petorazrednog parlakog hotela, izdato je prošle godine poređ niza prevođa Uajldovih dela i nekoliko novih eseja o njegovom životu i književnom rađu. UC Tingplesko] Je, međutim, ova godišnjica značila da Je istekao rok ođ pedeset FOdina koji, na osnovu nekih starih 1 zamršenih pravnih propisa englesko zakonođavstvo postavlja za objavliivanje administrativnih, sudskih i drugih službenih dokumenata. Tako su prošle godine prvi put objavljeni integralni tekstovi Uajlđovog »De profunđisa« | nekih pisama iz kojih ie zatvoTski cenzor pre pedeset godina izbrisao neka »nemoralna« mesta, a ove gođine objavljeni su u jednoj Knjizi „celokupni, stenografisani zapisci a bri Uajlđova procesa protiv Kvinsberija te je tako, najzad, omogučeno đa se sazna Istina o tom skanđaloznom dogpđaju koji su njegovi nkteri ~ Lrđ Kvinsberi |} najernja engleska reakclja — namerno Izvitoperaval] i pokrivali velom misterije.

Poređ sudskih zapisnika | niza dokumenata Mamjiga sađrži | z.nimljiv predgovor Ser Travers Hampreisa. jedinog do suda Dre

167.

živelog Uajlđovog advokata, u kome |e naslikana atmosfera Dprovesa, Zatim sledi opširan i vrlo preeman uvod U, Montgomeri Hida ı ni» njegovih komentara U pošimik su obiašnjeni svi spoređniji: momenti koji su uticall na tok 1 isnod rasprave, aa koji je but odveo i gajlđa do njegove prozasti francuski recenzemt ove knjige ali ostaje da se objasni šta Je

N. SŠčedrin: Pompađuri ı pompa đurke — istorija jednog grada. Prevela Milica Carcaračević. JZ-, danje •Prosvete« izdavačkog Dređuzeća Srbile Beograđ 1951, ćirilicom str 535,

Hajnrih Hajne: Preveli dr Miloš Đorđević, Nikola Polovins | Paulina Albala, Izđanje »Prosvete• izđavačkne pređi zeča Srbije, com. str, 228

'________-_ —— -— M _—— __N__—-——_—K_—

i urednik; Milan Bogdanović, eograd, Rardeljeva 91 = Stamparijn „Borbas tele{om 25183. Broj čekovnog računa 102-9032020 Pošt, fah redakcije

Oskar DANON

rom ruskom romantičarskom školom nego sa ma čime što sada dolazi kao eksperimenat iz Engleske, Francuske ili Amerike, iako je koreograf Margarita Froman pokušala da ubrizga potrebnu svežiju krv u trađiciju, uklopivši jugoslovenske narodne igre (u stilizovanoj formi) u prvi i poslednji čin, Ove igre daju baletu njegovu pravu vrednost... Muzika kao i priča potiče od Stevana Hristića (koji je i dirigovao), takođe je najbolja kad

EDINBURG

uspe da izbegne romantičarske asocijacije i pređe na muškiji i savremeniji jezik, oplođen jugoslovenskom narodnom građom. Ceo angsamlbal se istakao u spretno izraženim narodmim igrama sa neobičnim koracima i Titmom i sjajnim nošnjama. Ženski članovi baletskog kora (drugi čin) davali su još utisak mlađog ansambla. Mira Sanjina i Dimitrije Parlić pokazali su vitalnost i prirodne đraži...

· Biserka, Rut Parnel, ođavala je izra-

đenu ume{nicu klasičnog stila sa van. redno izraženom uravnoteženošću“.,

»Dejli ekspres« (London) (»Deily express«) pod naslovom »Delo retke JeDole« pisao je: »Publika je stajala i pljeskala jugoslovenskom baletu prošle večeri u Empajer teatru i umet:nicima nije đala da napuste pozornicu. Zaista, nikakvo čudo. To je jedno od najživopisnijih i najuzbudljivijih dela koje je jkad izvedeno na edinburškom festivalu«. Kritičar »Njus kronikla« (»News chronicle«), koji je izraziti pristalica mođernističkih eksperimenata i u baletu i u muzici, izneo je, međutim, o »Ohridskoj legendi« ovakvo usamljeno mišljenje. »Veliki balet je probni kamen za svaku trupu. Jugosloveni su pokazali hrabrost da ga izaberu za svoje prvo izvođenje. Pitanje je da li su dobro učinili. Takvo delo traži više nego samo veštu igru: ono mora đa ima muziku ođ vrednosti, a Hristićeva muzika nije interesanina«.

Generalna proba za »Baladu o jednoj srednjevekovnoj ljubavi« trajala je do posle 17 časova, a pretstava je počela u 19.30. Solistkinja Jovanka Bjegojević, koja je trebalo da igra ulogu kneginje u »Balađi«, razbolela

se iznenada u foku probe, Mira Sanjina, koja je četiri· puta uzastopno, bez odmora, igrala glavnu ulogu u »Ohridskoj legendi«, prihvatila je, iako sa povređenim zglobom, da uskoči i zameni obolelu solistkinju, kako bi se održala pretstava, Prilično nervozna atmosfera duge i naporne generalne probe i u poslednji čas zamena solistkinje uticali su negativno ne samo na celokupan izvođački kolektiv nego i na publiku kad je objavljena zamena. Pod ovakvim okol. Tiostima teško je bilo, sve do drugoga dela, do »Licitarskog srca, da se Uspostavi onaj pravi kontakt,

»Licitarsko srce«, svojom svežinom, šaremilom, lepim kostimima i živom i preciznom igrom na sceni i nadahnutom muzikom u zvučnoj savremenoj i đuhovitoj instrumentaciji orkestra pokrenulo Je i zagrejalo ponovo publiku. Dugo se pljeskalo ansamblu i solistima Bojani Perić, Branku Markoviću, Veri Kostić, Dimitriju Parliću, Rut Parnel, Dušanu Trniniću i Milanu Momčiloviću.

Ostala izvođenja »Balađe« i »Licitarskog srca« odvijala su se pod normalnim uslovima i utisak je od samog početka bio drukčiji, Publika je sa izrazito većim interesom pratila scene iz »Balade« i na otvorenoj pozornici nagrađivala igru paža i kneginje. Ali i pored toga bilo je jasno đa je đaleko veća izvođačka snaga našeg baleta u tumačenju dela zasnovanih na nacionalnim elementima, te se i kod publike opažalo da se ona zagrevala tek prateći izvođenje »Licitarskog srca«. Na poslednjoj pretstavi ansambl je morao đa ponovi finalno kolo. i

Britanske novine, pišući o drugom programu našega gostovanja u iEdinburgu, konstatovale su specijalan ka„rakter koreografske zamisli »Balade«, podvlačeći preteranu dužinu pojedinih igara, klasičnu stilsku osnovu i nepotpunu umetničku zrelost ansambla

* u savladavanju tipičnih i tradicionalnih pokreta klasičnog baleta, naglašavajući ipak da ima izrazitih talenata pojedinaca (Duško Trninić), koji ako se buđu dalje razvijali u oblasti klasike mogu imati lepu perspektivu. »Dejli rekord« (»Daily record« London) pisao je: »Snaga i slabost jugoslovenskog baleta pokazali su se na njihovom programu prošle večeri... Četiri scene iz »Balađe o jednoj srednjevekovnoj ljubavi« pokazale su klasične pokrete jugoslovenskih igrača: veoma lepo, čak i uzbudljivo su igrali ortodoksne korake... Ali i drugi ansambli između Pirineja i Urala mogu to da igraju i bolje, No onog trenutka kada se zavesa podigla za »Licitarsko srce« bilo je jasno da jugoslovemski balet nema sebi ravnog. Jeđan od stvarno najboljih nacionalnih baleta

»Licitarsko srce« ima svu vitalnost i

punoću, svu uobičajenu svežinu jedne Smetanine opere ili da kažemo Janačekove...« »Skotiš Sandi ekspres« (»Scottish Sunday express« klicao je: »Živeli dalekovidni ljuđi koji su doveli jugoslovenski nacionalni balet u Škotsku — prva turneja van njihove zemlje — koji je razuverio mudre eksperte i demantovao njihova tvrđenja da je to folklor, a ne klasični baleta. (Aludira se na one koji su tvrdili đa je jugoslovenskom baletu' mesto na folklornim festivalima), »Sko-

"BuR-iM II S KOB

'UUajlđa sprečilo

hvatio u svoju

»fasno je — piše jeđan

šen«.,

pasnost postala jasna? Lepo 5e vidi kako ga je Lord Kvinsberi u-

vid: dovolino lasno ašto se nije povukao dok )e još bilo vremens i zašto pre napšenja nije pobegac na kontinemt?..., ljujući Montgomeri Hidu rasvetljene sve okolmosti drame, psihološki problem ljpak ostaje nere-

đa beži! kad je O- Pre kratkog

zamku al} se ne

Ako su zahva- pljen veliki broj radova

A. Kovačić: Među žabarima. Izdanje »NovoOE pokoljenja«, Zagreb · 1951, latinicom, str. 272, cijena 124 dinara.

Silvije Strahimir 'Kranjčević: O'· dabrane plesme. Izdanje »Svjetlost«, Sarajevo 1951, latinicom, str. 225, cijena 100 dinara.

_L S. Turgenjev: Odabrana dela TII i IV. Preveli Miloš Moskovlje' vić 1ı Mihailo Jakonić, Izđanie »Matice srpske«, Novi Sađ 1951. ći rilicom.

Vers une renajssance đu soćia lisme — Tćmoignages sur la You goslavie. Prćface đe Jean Cassau Izdanje Bditions gizard Paris, st.

[Izabran proza

Beograd 1951, “ćirl,

Put b slobođu, Zbomik pripovjleđaka i zapisa iz. Narodnooslobo· dilačke borbe. Izđanje »Novog po· koljenja«, Zagreb 1951, latinicom. str, 205, cijena 198 dinara,

JOAN

TL. N. Tolstoj: Kozat:1, Hadži Murat. Preveo Gustav Krklec. Izdanje •Svjetlost«, Sarajevo 1951. latinicom, str. 283, cijena 115 dinara.

Džon O!Nil: Nenadmašni genije — život Nikole Tesle, Preveo Milorađ, Vanlič. Trjanje »Prosvete«, Beograd 1951, ćirilicom, str. 297,

Moličre: Izabrana djela, svezak

vi. Uredio Ivo Hergešić. Izdanje »Mafice hrvatske«, Zagreb 1951, la-

tinicom, str. 398.

Rađovan Ivšić. Izđanje str. 116,

„Prosvete« com, str. 176,

Koock-Šećera.

Thor Beverah!:

n'com, str 297,

vremena je, preuređens ) dopunjena novim slika ma, ponovo otvorena Galerija Ma. tice srpske u Novom Sadu,

Ovo je jeđns ođ stari!ih galerija u Srbil, a, svakako, | jedna od najboljih vw zemlji: u njoj je okuđobrog icvaliteta domaćih slikara-

Tđeju za osnivanje muze]a Matice srpske dao je još 1847 godine poznati srpski komediogratf Jovan

J. P, Sartre: Nesahranjeni mrtvaci — Obzima bludnica. Preveo »Matice hrvatske«, Zagreb 1951, latinicom,

R, V. Helouz: Televizija. Preveo arh. Đorđe Stefanović, Izđanje Beograd 1951, ćirili-

Clauđe Aveline: Baba-Dijen | Preveo „Radđovan . Ivšić, Izđanje »Novog poko!lenja«, Zagreb 1951, istinicom, tr. 102.

Won-Tikl, Na splavu preko Tihog Dceana. Preveo Petar Marđešić, Tzđanje »NoVOE Dpokoljenja«, Zagreb 1951 lati

tiš đejli mejl« (»Scottish đaily maile).–·

je pisao: »Balađa« je snažna priča, igrana sa potrebnom jačinom i prodornošću. »Licitarsko srce« je oličenje sreće... Kako je živopisan ovaj mali, ljupki balet. Divan đekor druge slike — licitarskog carstva — izazvao je buran aplauz publike. Ovde su igrači bili u svom elementu. Bojana Perić i Branko Marković oduševili su publiku, Neshva{ljivo je kako su se igrači lelujali i talasali na sceni (preko trideset njih) i nijedan korak izvan okvira«. »Ivning dispeč«e (»Evening dispatch) pisao je o »Baladi«: »Ono što je veoma upadljivo, to je

borbena scena, ali ona ima jednu gre- ,

šku koja daje obeležje čitavom baletu. Ona traje suviše dugo, Ovaj balet je većim delom u klasičnom stilu i ima mnogo mesta fine koreografije, ali horizont tehničkog zahvata je suviše uzan da bi izbegao ponavljanje. Prema tome, i najbolja mesta — a neka i nisu tako dobra — traju u beskonačnost. Kao primer ovoga je vrlo prijatna igra paževa (druga slika) samo kad bi trajala upola kraće. TI smrt i bol kneza mogli bi da buđu vrlo uzbudljivi i dramatični, ali on umire do besvesti. Dušan Trninić koji je igrao paža velikom lakoćom tehnike i gracioznošću linije je mlađ igrač koji mnogo obećava. Dimitrije Parlić je bio divlji i muževni vođ napađača«. ·»Skotsmen« podvlači uspeh »Licitarskog srca« i kaže: »... To je komad u kome su svi igrači opet potpuno u svom elementu. Taj balet odgovara njihovom geniju i u celosti je veseo, kako sa muzičke tačke gledišta, kostimske (Milica Babić-Jovanović), scenske — na vašaru (Miomir Denić) tako i sa igračke, Pokreti su dobri i efekat je kaleidđoskopski, pun sjaja i života. Da nam jugoslovenski balet nije doneo ništa drugo sem »Licitarskog srca«, njihov put bi se i tada zaista isplatio.« Baletski kritičar »Ivning njuse (Edimburg »Bvening news«) razlikovao se u mišljenju o »Balađi« od drugih wvojih kolega. On je pisao: »Retko mogu borbena scema i dueli da buđu tako jasno i snažno prikazani kako je to prikazao jugoslovenski balet u Empajer teatru. Ansambl je bogat u muškim igračima i njihova muškost kombinovana sa koreografijom Pije i Pina Mlakar čine »Balađu« nezaboravnim događajem. Dušan 'Trninić kao Daž đao je savršenu igru. Nenađ Lotka kao knez neobično đobro ja savlađao cbe razvičene scene u kojima je igrao. Grešhkn čitavog baleta je tendencija da se scene suviše dugo razvlače«.

Mi sa svoje strane moramo naglasiti visok umetnički nivo Škotskog

. simfoniskog nacionalnog orkestra, ko-

ji je sa relativno malo proba izvrsno sarađivao s našim baletom

U toku izvođenja naših pretstava kao i na kraju mnoge istaknute ličnosti iz muzičkog, baletskog, pozorišnog i filmskog sveta izrazile su se vrlo laskavo o kvalitetu našeg muzičko-baletskog stvaralaštva i o nivou izvođačkih sposobnosti solista i ansambla,

Uspeh našeg baletskog ansambla na internacionalnom muzičkom festivalu u FEdinburgu bio je nesumnjiv. To svedoči da je put kojim idu naši baletski stvaraoci ispravan i đa je naš balet time što je· nacionalan u isto vreme i duboko imternacionalan.

Preuredjenje Galerije Matice srpske

Sterija, Popović, Međutim, do 1881 godine, priliv slika u Galeriju je minimalan. Te godine Matica upu-

ćuje apel og kome poziva građanstvo, da daruje slike naših slikara Matici, radi stvaranja umetničke zbirke. Posle toga u Maticu đolaze mnogl radovi, koji i danas stoje izloženi u prostorijama Ga- , lerije. Naročito veliki priliv slika je bilo 1928 gođine, kada le Matica . slavila stogodišnjicu svoga Oosnlvanja. Gođinu dama kasnije, 1927 gođine, Veljko Petrović organizuje prvu izložbu starog srpskog slikarstva. 1933 gođine osniva se Muzej Matice srpske, u čiji okvir ulazi i Galerija. Posle oslobođemja zbirks slika Je skoro udvostručena. i Sađa je Galerija smeštena u Osam dvorana U prvim. dvema dvoranama smešten} su mahom nepoznati slikari XVIII veka, kao 1! cađovi Arse Teodorovića. Jakova Orfelina, Češljara, Pavla Petrovića. Marka Zavišića, Jovana Popoviča i drugih, O trećo] dvorani nalaze se ikone i delovi Ikonostasa. U sleđećoj dvorani su rađovi Dimitrija Avramovića, Jovana Isaillovića, Jovana Klajića, Konstantina Dani) i Nikole Aleksić zastuplieni su sa pc dvanbest sliMa, 1 svaki ođ jih imz svoivu dvOrBau, U sleđećjm dvoranamx nalaye se slike. naših romantičara. zatim akademskih realista. a poslednje dve dvorane su ispunjene radovima slikara. koli su delali u periođu između Prvog i Drugog svetskog :'rata, kan | rađovima npš"! «nvremenikn.

617. Poštanski fah administracije 629, Rukopisi se ne vraća,

M BROJ 4? 4 ı i

PRIKAZI

e... i rpkkacdoeWhudoevevyadeosegaospobeetda 09 aeoogvegoo00e0b0E “

| JEDNA

PDROŠURA-OV 10

RECITOVANIU

(Divna Đoković: Osnovi recito- ~

vanja za amatere, izdavačko preduzeće »Narodni umiverzitet«)

Brošura Divne Đoković vrlo sažeto, -

prosto i razumljivo izlaže za amatere kako treba pripremiti recitaciju. Na konkretnim primerima (Ćopićeve »Pjesme mrtvih proletera«, Šantićevog soneta »Mi znamo sudbu“, Brankove »Kad mliđijah umreti« i Zmaj Jovine »Ciganin hvali svoga konja«) pokazano je / osnovni karakter, glavni akcenat, zatim podakcenti, kako se VTŠ podela na odlomke, utvrđuju logički akcemli, najzad, kako se svakom odlomiku daje odgovarajući izraz.

Razumljivo je da se na tako m9Đ-="

lom prostoru (29 strana) nije moglo BBHVatiti ni sve što zaista čini osnove recitovanja. Tako nigde nema govora o razlici između proze

stiha, o ritmu, metru i tempu (pogodna ilustracija bio bi ritam trijumfalnog marša u Ćopičevim stihovima: »S četama Slobođe marširaće tada i, mrtvi proleteri«), O značaju ponavljanja za gradaciju (primer: »Na jednog deset zvijeri. Jedan na deset, jedan na deset!«), o zvučnosti reči i stiha, O značenju pojedinih glasova (kod Ćopića onoga »š«e u »šapat kiše«), O đelovanju nepotpunoB, skraćenog stiha (kod Branka »Zelenoga više ja nikada

Viđet nećču!«), o melodiji i dina=

... A o svemu tome trebalo bi ponešto reći u takvoj knjižici, jer još nailazimo na Yecitatore koji pesmu govore, na pr!meT, skroz istom, često malsimalnom, jačinom glasa i u istom, jednolikom ritmu, ili pak bez ikakvog opravđanja menjaju i visinu i jačimu toma, i tempo, prosto rađi variranja i kontrasta.

O »piščevoj ideji« se govori na jednom mestu uvođa, a dalje samo o »glavnom akcentu«. U vezi 6 tim bila bi, mislim, korisna neka objašnjenja, za koja je zacelo opet prostor bio suviše skučen. Kad Šantić veli da ćemo putem bogočoveka iči do Golgote i da će se posle naše smrti naši grobovi boriti, i kad Divna Đoković glavni akcent pesme nalazi u tim rečima o borbi grobova, onđa ne bi bilo na odmet i nekoliko reči o toj figuri pesnikovoj, o tome šta je u tom »glavnom altecentu« prvenstveno, osnovna ideja piščeva, a šta samo figura koja služi plastičniščem i upečatljivijem izrazu

mici fraze

te {đeje, Time što je D. Đoković, 66- ~

ređivši tačno } naglasivši dovoljno osnovnu misao, ipak ćutke prešla preko poetske figure, ova može ostati ne= jasna, nepovezana ea idejom o neustrašivoj borbi za slobodu, figura može štaviše zamagliti i prikriti ideju. Logički akcenat je svuda određem, ali nije dovoljno objašnjeno da on može biti i sporam, u zavimosti od

· shvatanja i fumačemja đotftične reče-

nice. U takvim spornim slučalevima, a njih ima u analizovanim pesmama, trebalo je obrazložiti zašto je usvojena baš ta, a ne druga, takođe mogućna, logička akcentuacija.,

Logičkom akcentu trebalo je dođati kratko izlaganje o istaknutim 'rečenicama, ali ni to se, naravno, nije moglo ne dotičući se pitanja melodi. je, dinamike i tempa u recitovanju.

S obzirom na način kako se kođ nas recituje, bilo bi dobro da je nešto rečeno 1 o razlici između glume i recitovanja. Baš zato što pri recitovanju nema dekora i scemskih rekvizita, ni kretanja i »radnji« glumačkih, pa (bar u načelu) ni gestova, dakle nema ničega što bi pažnju slušaočevu moglo odvući od recitovanog teksta, taj tekst, reč, njene zvučne i druge lepote, ovđe mogu najviše doći do izraza. Naši recitatori često idu bilo u jednu bilo u drugu krajnost: ili glume mesto da recituju, ili se ukrute tako da im kruta postane i izgovorena reč, jer ova je, kad je prirodna, uvek proizvod celog našeg tela,stava,naše mimike, pa gdekađ povezanai sa neizbežnim gestovima.1 za pretresanje toga pitanja đaju povođa obrađeni tekstovi, Teško će, na primer, u Zmajevo} pesmi recitator izgovoriti »Nemoj da mu gledaš zube« (ako je poslušao savet Divne Đoković te sebe oseća »kao Cigamim koji po svaku cemu hoće da proda propalu ragu«, a usto prihvatio njeno tumačenje đa je baš u tom trenutku kupac, zainteresovan, prišao da konju vidi zube) a da pritom i nehotice bar malo ne podigne desnu ruku kako bi kupca sprečio da otkrije koliko je konj mator i rđav,

No na vrlo ograničenom prostoru jedne brošure D, Đoković dala je veoma korisna i praktična uputstva, koja mogu i neamafterima poslužiti i doprineti tome đa se umeflnost recitova=nja kod nas podigne 'na viši stepen.

KK

URBDNICI: Milan BOGDANOVIĆ Skender KIUIT.BNOVIĆ

O —— _—

kako se pesmi određuje –