Književne novine

STRANA 8

(Nastavak sa sedme strane)

ih i u Berlinu, u Luvru, u Parizu, u Galeriji slika u Drezđenu, u pinakoteki u Napulju, u Firenci u Eremitage-u, u Veroni i na drugim mjestima.

U našoj zemlji postoje svega dvije slike, i to: jedna u Splitu u Galeriji umjetnina, koja prikazuje Narcisa (Kason-slika) i jedno prekrasno djeclo — kompozicija — koje se nalazilo u privatnoj zbirci bivšeg kneza Pavla.

Mragajući za starim slikama naiđe Be poneki put na iznenađenje. Danas u Umjetničkoj galeriji u Dubrovniku postoji jedna slika, koja ima zanimljiv historijat.

U Dubrovnik 1911 doselio je iz Beča neki Vilhelm Lerh, mašinski inženjer. Bio je veoma bogat. Sagradio je 'veliki hotel u Dubrovniku na Lapadu. Godine 1911 imao je u Dubrovniku na Strađunu trgovinu starina neki Marinović. U svoju trgovinu preuzeo je na prodaju od dominikanskog samostana u Dubrovniku trideset šest starih slika. , Sve te slike kupio je spomenuti Lerh za četrdeset pet hiljađa kruna. Kako su slike bile u lošem stanju, dao ih je na roestauriranja nekom francuskom slikaru iz Pariza. Ovaj slikar boravio je kod Lerha godinu dana i sve te slike restaurirao. Dvije od tih slika prodate su u Pariz za pet milijuna franaka. Zbog ove dvije slike razvila se i parnica između Lerha i Dominikanaca, koju je Lerh dobio, Od kojih su majštora ove dvije slike i što su one pretistavJjale, ostalo je nepoznato. Dio tih slika Lerh je montirao u hotelu Lapad na stijenama holova i spavaćih soba. Godine 1919 Srpska banka kupila je hotel Lapad od Lerhova slaboumnog sina za milijun kruna, razumljivo sa svim inventarom, pa i muontiranim

slikama (prema pričanju) Pera Dra-,

gojevića mehaničara iz Dubrovnika, koji je slike montirao). Tokom ovog rata u hotelu su boravile i talijjanske i mjemačke vojske. Gođine 1946 hotel postaje javno dobro. Hotel se uređuje i slike se đemontiraju. Među prceuzetim slikama od strane Umjetničke galerije u Dubrovniku nalazila se i slika Apolon i Dapbma. Ona je bila montirana iznad vrata jedne gostinske sobe, Tamo je neprimijećena stajala od 1914 do 1946, dakle pune trideset dvije godine.

Preuzimajući slike odmah mi se nametnula pomisao da bi ovo mogla biti jedna Medđulićeva Kason-slika. Tako frapantna veza ove slike sa Međuličevim učinila mi se očiglednom čak pri prvom susretu. Međutim, sve ove slike bile su veoma loše restaurirane. Slika Apolon i Daphna'* poslata je u Zagreb na restauraciju Slavki Dekleva, restauratorki Jugoslavenske akađemije znanosti i umjetnosti. I kad je otstranjen sloj boje, slika se pojavila u svoj svojoj ljepoti. Čak nije bila ni oštećena.

Nije bilo dovoljno samo utvrditi da je otkriveno dosada nepoznato djelo Andrije Medulića. Jodna pretpostavka pri prvom susretu svakako nije bila dovoljna.

Pa ipak je ovo bila Medulićeva slika. Nakon temeljtih komparacija potvrđen je onaj prvi, a priori stvoTen, zaključak. Daphna po svom Dpokretu, izražaju lica, postavi draperije, pokretu prstiju, u potpunosti odgovara Medulićevoj Kason-slici u Galeriji slika u Beču, dok figura Apolona po sličnosti pokreta, po modelaciji i draperiji, izrazu i položaju, odgovara Medulićevoj Kason-slici u galeriji u 'Porinu. Način komponiranja potpuno odgovara Medđulićevom načinu. Postoji i slična Medulićeva kompozicija i to baš Apolon i Daphna u Galeriji slika u Beču. Dubrovački Apolon i Daphna samo je jedna varijanta, ali daleko bolja i ljepša od one u Beču.

Kolorit ove slike izvanredno je fin. Inkarnat je zašićen toplim nijansama ma svjetlostima, au tami hladnotoplim, zgusnutim tonovima. Lepršava draperija, koju irgaju sjene na svijetle i tamne mase, svijetli crvenilo trulih višanja. Jedan mali dio draperije prepleće se oko nogu, ona ima boju plavičastih daljina koje doživljavamo maštanjem. Centar slike je draperija Dijane. Ovdje je orkestracija izvanredno fina; akord. ostvaruje svoju zvučnost kroz četiri tona, osnovni Žuli, plavičasto-zeleni tajanstveni predio. Ali ona žuta boja i nije boja, to je transparencija livada u proljeću, obasjanih mjesečinom, dok ona DlJavo-zelena ima boju safirne svjetlosti. Sa lijeve slrane tek je Označeno lišće drveća Pozadinu čini pejzaž koji se javlja kap slutnja dubokih plavo-zelenih vizija. Sjedeća figura Jupitera sa desne strane nasli-

| kana je smeđim zgusnutim sjenama. Ovaj prizor popračen je mlazevima svjetlosti koja se prosipa po dijelovima draperija i tijela i pojačava plastičnost pojava, ali dočarava i život koji se javlja iz začaranih dubina. To je scena koja se javlja iz neslućenih prostora kao nijema svetkovina pred našim očima. Tu je boja postala simbdl. Ona se osjeća kao nešto nestvarno, ali u isti mah ji stvarno, iz nje i danas zrači onaj estetski trepct koji je uvjetovao objektivizaciju ovog djela. Ono, dosada nepoznato, pretstavlja (dragocjeni prilog našoj likovnoj Uumjetnosti iz XVI stoljeća. Nalazi se 7 sada izloženo u Umjetničkoj galeriji Dubrovniku na dostojnom mjestu. Jedno od rijetkih po likovnoj vrijednosti, simbolično govori o genijalnopg čovjeka i ljepoti koja ga

UREDNICI MILAN BOGDANOVIĆ SKENDER KULENOVIĆ

-–-—. -–– –-- C_––——S—==>—=>e=—'

BoooeovobeBoBe9Be BO ea Be

Ismet Mujezinović:

JEDAN MELAN OVOR

U poslednjem dvobroju »Književnosti« (septembar-oktobar), u rubrici »Stvarnost i iluzije«, u napisu pod nazivom »Oko jednog citata iz Lansona«, sa potpisom ispod teksta »—i —i, a na naslovnoj strani sa označenim imenom Eli Fincia, bio sam pređmet jedne male, ali simptomatične kritike. Kažem simptomatične, jer su motivi, povod i argumenti za iu Wkritiku doista, što kažu Francuzi, »za kosu izvučeni«, tačno suprotno onome kako bi se, po momo mišljenju, razgovori i diskusije u oblasti literature, i ne samo u njoj, imali i moralj vođiti. Kritika na silu, znak je uvok i izvesne zle volje, a kritika sa zlom voljom prilično samu sebe obesnažuje, I zato sam prinuđen da odgovorim na tu malu kritiku, uzimajući je za povod da i principijelno postavim pitanje, je li nužno, Dpotrebno i korisno, i više od toga, našim životnim i društvenim odnosima odgovarajuće, đa u diskuslju uvlačimo zluradost i uspostavljamo metode kritičkoga šikaniranja. Jer ovo što Eli Finci meni zamera i gde me hvata u »greškama«, ustvari su samo šikane. I zato što ja ne volim, bez neobilazne potrebe, da odgovaram na kritike meni upućivane, i što ovoga puta to činim sa još povećanim neraspoloženjem zbog samoga načina kako je ova kritika formulisana, u tvrdnjama i u tonu, ovaj odgovor mora imati i izvesne melanholične akcente.

Eli Finci tvrdi, pre svega, da sam ja, služeći se citatima iz Lansona u svojoj kritici o Labišu u Beogradskom dramskom pozorištu, znamenitog francuskog književnog istoričara nekako iskrivio, mal'te ne falsifikovao, u svakom slučaju proizvoljno tiamačio. Po čemu? Citirani tekstovi iz Lansona su savršeno tačno dati. Lanson te vodviljske proizvode Labiša, i ne samo njegove, nego i ceo žanr vodvilja i operete o kome u istom poglavlju govori, naziva lakrdijama, koje bi glupo bilo uzimati ozbiljno. A ja kažem od reči do reči, cd samoga početka tu misao varirajuči više puta: »Greška bi bilo... hteti Labiša prikazati kao pišca Koji šiba po društvenim naravima...« i tako dalje. Ali Lanson tvrdi i da

eegee 99 sebe. gegosesekeoeeeeeeeeeveBePee

CRTEŽ

MORALO LTL III IO III TT III ILI O O O O oj eooteseoooeobovoesoBoeBe ope P9e

ODG

su Labišove komeđije »remek-đela« u vodviljskom žanru i da je on u tome rođu zauzeo mesto iznad svih drugih. I tvrdi da u Labiša ima »zrnce zdravoga smisla« koje »uzdiže njegova lakrdijanja« i da njegovi likovi za uveseljavanje »ustvari nisu od nas daleko«, i tvrdi, još, što ja nisam ni citirao, da. se fe luike, »realne lutke«, koje karikatura šaržira, ponekad smire, »profine — i to je najs bolje — u lepu sliku društyenih naravi«. I Lanson, na drugom mestu i drugim povodom, što ja isto 'tako nisam cilizao, govoreći o Didrou, čiji značaj i veličinu El Finci dobro poznaje, kaže, između ostaloga, i ovo: »U njega (Didroa) je narodska otvorenost i iskrenost, ona koja bi bila bliža Labišovom Overnjancu, nego li Molijerovom Alcestu: on baca ljudima u lice istinu o njima.« Iz ovoga se zacelo ne bi smelo zaključiti da je Lanson baš tako suvereno prezirao Labiša, kako bi to Finci hteo da nam sugerira, jer mu je »tačno po meri njegove vrednosti posvetio svega pola sirane«! Ja ne znam Olkud Finciu ideja da po meri prostora koji se ovom ili onom piscu posvećuje u jednoj istoriji književnosti određuje i\vrednosti tih pisaca, ali to je Ssvakako vrlo nesigurna mera. Po tome, Lanson nc bi ništa više cenio, na primer, ni Pola Buržea, kome je posvetio otprilike isto toliko prostora, sa dva tri reda manje, a ni duplo viša Anatola Fransa, kome nije dao ni punu stranicu. I kad se 6ve uzme

u obzir, da li se sme, da li je lojalno tvrditi da sam ja, pozivajući se na Lansona, »u direkt-

noj suproinosti sa smislom Lansonove ocene«? Jer ja nigde ništa više od onoga što je smisao Lansonove ocene nisam ni tvrdio: da je Labišova komedija laka materija, vodviljsko lakrdijanje, površno i skoro operetsko. Ali da ispod svega ima zrno istine, da ona skriva u sebi nešto od realizma almosfere, jedan dah epohe, i da je to danas ono što nas najviše zanima, jer pretstavlja ono što u 1oj komediji najviše i vredi. Lanson i ja smo tlu podudarni. Ja ipak idem dalje od njega, jer smatram da neke njegove komedije, kao na primer »Perišonov put«, koji sam citi-

aaeebeeveaeo9vee99Pe99POO9996999 9 eegee Resa e96 akeagavesgag/eyyaWyovyajedbevabvgopgasouWMyateoeodeneayy4aoaba \

Šana

rao, ili »Prah u oči, koji nisam citirao, imaju i »molijerovskih trenutaka«. I pri tome ostajem, AL Pincieva tvrdnja da sam ja dokazivao »da Labišev vodvilj ima svoju OZbiljnu meru idejno- realističke vrednosti«, pokazuje da je proizvoljnost na njegovoj stran!. A možda i neki drugi oblik voljnosti.

Gge' to voljno, »sa svećom« tražemje grešaka postaje sasvim jasno, i gde je samim tim i stvar ozbiljnija, jeste ono natezanje oko Drugoga carstva, Gde sam ja to pronašao da je Labiš slikao društvenu atmosferu, »društveno moralni lik Drugoga carstva«, pita se, sa zgranJavanjem, Bli Pinci. Pa našao sam tačno kod Lansona, iako nije ni irebalo da se za to i kod njega dokumentujem. Drugo carstvo počinje decembra 1851 i traje do pred kraj 187%. A kad piše T,abiš i koju epohu svojim radom ispunjava? Lanson kaže: »Vodvilj je imao svoje lepe dane između 1950 i 1870, sa Labišom«, dakle ispunjujući čitavu epohu Drugog carstva. I kad se uzme u obzir da je Labiš počeo da se afirmiše tek 1851, i to pred kraj, onda bih ja postavio Pitanje mome kritičaru: a gde da smestim TLaabiša? Lanson, dalje, zaključujući poglavlje o vodvilju i opereti, u kome glavno mesto zauzima T,abiš, daje ovaj rezime: ta laka pozorišna literatura izvršuje neku vrstu revije »toga sveta Drugoga carstva, kojiće romani i komedije još brutalnije i strožije potruditi se da prikažu«. I da li je Eli Finci imao pravo đa proklamuje kao istoriski pogrešnu moju tvrdnju da je »Ljabiš uhvatio moralno-društveni lik Drugoga carštva« samo zato što je niegova prva važnija „komedija, »Slamni šešir« prvi put prikazana 14 avgusta 1851, dakle sarno tri i po meseca pre državnog udara Napoleona III | uspostave Drugoga carstva? Da li se istoriske epohe i društveni likovi u njima smenjuju po tačnim granicama kalendarskih datuma? Dalji proleće tačno baš počinje 21 marta i da li se jesen završava

ROLL TOT IO TT IDU III ettee.... · IUIIIIIIIILOIIIU rgsvevyreeyeeeeepeRPEVPP eee BP 6B6 66888 69999PPVPe Bete oket

BELEŠKE

Cinjenicu đa se fonđovi Nobelove nagcađe i njen žiri nalaze u

tivi Švedskoj koristila je već više pu- a e

ževnu delatnost 1914 zbirkom »Mosenzibilnim dernistički

pesmama, mo-

m po form:, a pesimi-

no, sazrevajući kao pisac, on ćo preći i na druge oblike Kknjiževnog stvaranja: prozne i dramske, a njegov početni pesimizam pre-

svet«.

Lukić: KOCBLJEVO KOD ŠAPCA

... VegkkadWyeekegeesdušaVyi4ogeyAgašaayhea ben dyeN0v0Ća#e0

_mora]no-društveno

pošto je ono najveća i najjača sila, ma kako nam strašan izgleđao

eeeveo9o9o6e9e9|9EEME

aevkacadodouevegdaguooposesterdvattPt?

keve

(O

OLIČAN

91 decembra? I kad je to zapletemo i u meteorologiji, svakako da je stvar još složenija u procesima razvoja i preobražavanja društvenoga života. Koja je to društvena atmosfera u Francuskoj sredinom i u drugoj polovini 1850? I koje je to društvo? Nema li u njemu već tada vidnih znakova onoga što će se kasnije određenije uobličiti i dobiti jasnije karakteristike vremena? I da li. je gledano, velika razlika između Druge republike, kojoj od kraja 1848 već stoji na čelu onaj isti Bonaparta koji će dve godine kasnije zasnovati Drugo carstvo, i između same te epohe Drugoga carstva? I da li, na kraju krajeva, Rli Finci ne bi sa većim pravom, a to bi nesumnjivo učinio, mogao da mi zameri da sam, recimo, Labiša društveno istoriski plasirao kao pišca Druge republike? Kad se hoće da ide po Jiniji oporačavanja, i da se na silu boga pronalaze razlozi za protivurečenje, onda takvom sistemu nema kraja. Duh kontrađikcije nije zdrava pojava. I određivati svoje stavove samo po motivima suprotstavljanja nije dobar znak.

Ceo ovaj slučaj ustvari ne bi zasluživao da se na njemu ni mi ni čitaoci zaustavljamo. Ali iz njega probijaju izvesni simptomi kojima se treba u začetku suprotstaviti. Mi stojimo pred ozbiljnim diskusijama, koje i PFinci predviđa, i koje su i mužne i neizbežne, u bludnjama koje našu književnost sve više zamršuju. Stvari treba da se pročišćavaju, Ali ako se te diskusije budu vodile sa tendencljama šikaniranja, sačekivanja iza busije i podmetanja nogu, dobro biti neće. I ta mclanholična razmišljanja su me nagnala da ovaj sumorni odgovor napišem.

Milan BOGDANOVIĆ

(1926), Za njegov moralni stav najkarakterističnije su dve autobiografske knjige: »Gost u sadanjem

ta Švedska akademija — nekađ sa stičkim i religioznim po sadržaju

a OP. 5 KALA ONA i _ ha BOM oba 02 (a. Poređ pome: ivan. i. :

pravom a češće. reklo bi se, s8 shvatljivim i razumljivim samo tvoriće se u jasno izraženo uve- boznalle <d GO zbir otHpaa svetu (19%) i »Osvojeni života

nepravom, „nekad s uspehom a najužem izrumu Čitainca, Postepe- renje da će »dobro ipak pobediti »Strah« (1916) i »Pesme Srcaš ty aOVSUOo Koča SVO Ve - Vv Wonačni trijumf.

ponekad i bezuspešno — da književnicima nord:skih zemalja, malo poznatim izvan njihove otadžbine, dodeljivanjem Nobelove nagrađe za književnost otvori vrata u svetsku literaturu. Od četrdesetpet književnika nagrađenih Nobelovom „nagradom, četvrtina (U) otpada na nordiske pisce, na francuske, 3 na engleske i svega Il na ruske pisce, a ovih đana dodeljena je opet Nobelova nagrada švedskom piscu — Per Lagerkvistu, pesniku, „pripovedaču romansijeru i dramskom „piscu. svakako najistaknutijem „švedskom književniku danas ali do sad malo poznatom u svetu 1 slabo prevođenom na strane jezike. Ing.

Pupa

din.

din,

Lagerkvist pripada starijoj šved. skoj književnoj „generaciji koja se neposredno nastavlja na onu icoja je devedesetih godina prošlog veka švedskoj književnosti donela svetski glas. Rođen je 1861

Petar Kočić: Djela. Druga knjiga. Izđanjc »Svjetlosti«, Sarajevo 1351, latinicom, str. ž

1941—1951 Izbor književnih radova, Izdanje »Svijetlostić, 1751, latinicom, str. 271, cijena 320

Ivan Dončević: Poslednji Ciganin i druge priče o'bezimenima. Izdanje »Matice hrvatske«, Zagreb 1051, Iatinicom, str. 161. Slavko Bokšan: i njegovo delo. Izdanje »Matice srpske«, Novi Sad 19051, ćiri. licom, str. 348,

Jovan Jovanović Zmaj: ptice i zverčiće. srpske«, Novi Sad, ćirilicom, str

BIRBIL,:OX ob. NU N

2711, cijena 230

ra«, Zagreb

Sarajevo

Mihailo

Deca, Izdanje »Matice

i nagrada mu je dodeljena o šes- 74.

desetgodišnjici rođenja. „Dobar B. V .Radičević: Lirika. Izdanje

đeo svoje mlađosti proveo je u »Svjetlostis, S jevo 1951, lati- 1351, latinicom Francuskoj I pod uticajem fran- nicom, str. 96, cijena 70 din. · vi cuski!h književnih struja, moder- Trance Brenk; Zapisnik o filmn

nih „neposredno pre prvog svet- Izdanje Založbe »Obzorja«, Mari-

skog rata, otpočeo je svoju knji-

DOI III III II TITO TI III OI III IIIIIIIIIIIIIIOOOIIIOIIIOIOIIILIOIOIIIXI attyevve OIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIII III IIIIJ

bor 1951, str. 393,

RAŽIJA

Richard Wright: Zapisi iz djetinjstva i mladosti. Prevela Stana Oblak. Izdanje Državnog izdavačkog poduzeća »Zoas, 2 1951, latinicom, str. 272, cijena 165 din.

oo. Verhaeren: vijeku. Preveo "in Ujević. j Državnog izđavačkog SOCRSSN »Zora«, Zagreb 1951, latinicom, str. 188, cijena 120 đin, a

anez Trdina: Zbrano, 2 Iza dala Državna založba lie O Ljubljana 1951, str. 642,

Edvard Kocbek: Strah in porum. Izdala Državna založba Slovenije, Ljubljana 1951, str, 253.

Miguel de Cervantes: Don Quijote. I—II. Preveo Iso Velikanović. Izdanje Državnog izdavačkog poduzeća Hrvatske »Zora«, Zagreb

TI. S. Turgenjev: Lovčevi zapisi. Preveo dr Miloš MODE vić Iz danje »Svjetlosti«, Sarajevo 1951, Čirilicom, str, 358, cijena 240 dim.

Crni djećak.

Preveo Zlatko Gorjan.

»Matice hrvatske«, latinicom, str. 545,

Fridrih Engels:

Sunce u Čo- . Plaut:

tice hrvatske«,

; nicom, str. 190.

Barišić. 20 din.

jena 85 din. Benvenuto Cellini:

com, str. 378.

. WII IIIIIOIIOILOUIIOAA NU

Charles Dickens: Velike nađe. Izdanje Zagreb 1951,

Konspekt »Kapitala«. Izdanje »Kulture«, Zagreb 1951, latinicom, str. 66, cena 40 d. Izabrane komedije. Preveo Koloman Rac. Izdanje »MaZagreb 1951, lati-

Tomas Mor: Utopija. Preveo PF. Izdanje »Kulture«, grad 1951, ćirilicom, str. 200, cena

Priče i šale o Ribecalu gospođaru Krkonoša. Preveo dr Vladislav Kostić. Izđanje »Svjetlosti«, Sarajevo 1351, latinicom, Str. 144, ci-

Moj život.

Preveo Tit Ujević, Izdanje »Matice .hrvatske«, Zagreb 1951, latini-

vevoeseovepovovkeOe tegeneenoebB eV eye

Napisao je i sedam drama, pod znatnim uticajem DOpiIJGK EEnc bergovog ekspresionističkog pozo LION OJI su najpoznatije: ez duše« (1986) i be GOO (ab). ) 1 »Pobeda

Od 1980 godine na ovamo Lagerkvist se u svojim dramama i OSE znim sastavima sve više bavi savremenim, aktuelnim društvenim pitanjima, a u vreme Hitlerovog dolaska na vlast u Nemačkoj i širenja uticaja fašizma i nacionalsocijalizma u Švedskoj on u svojim knjigama otvoreno stupa u odbranu demokratije, boreći se žestoko protiv brutalnih progona a za neku vrstu idealnog humanizma. Taj protest protiv fašističire diktature najviše je došao do izraza u njegovom kratkom romanu »Krvnik« (1934) dvema, već pomenutim, dramama.

Gođine 1940 izabran

sku akademiju na SEO M žnjeno smrću Verner fon Hajdenštama, takođe nosioca Nobelove nagrade (1916). Posle rata napisao je romane »Patuljak« i »Baraba« (1949), koji se sad prevodi na

koliko jezika, ai

Beo-

gsegegevoabaBe Be e eee 6B9 Bee PPP rgaevpevevove

Ismet Mujezinović: CRTEŽ

Dragan Savić:

DIMITROVGRAD

Odgovofni urednik: Milan Bogdanović, — Štamparija »Borba« Beograd, Rardeljeva 321, ielcion 251893. Broj čekovnog računa 1072-903%020, Fošt, fah redakcije 617, Poštanski fah administracij OE i] \ | ; e 689. Rukopisi se ne vraćaju. ;

VOJISLAV VUČKOVIĆ.

O GODIŠNJICI SMRTI

U povesti novije srpske muzike po.. sebno mesto zauzima po, svome radu značenju ' ulozi u društvu Vojislay Vučković, Za Svega desetak godina | svoje javne aklivnosti on je ostavio plodove vazno&tranog i neumornog | rada u više pravaca. ı |

Svoje kombpozito~sko umeće on po. | kazuje odmah po svršenim studijama | u Prvoj simfoniji, koju mu izvodi | Praška filharmonija. U tome delu kao i uostalom u svim njegovim kom. pozicijama iz prvih godina njegova. stvaranja — jasan je ulicaj onih pra. vaca i onih kompozitora koji su pret, | slavljali tadašnju evropsku modern: | Hindem:ita, Habe i Šenberga, komp. | zitora koji su bazirali svoje Stvarala. | štvo više na cerebralno-matematič, . kom istraživanju novih muzičkih spedstava i na Ooperisanju tim sn stvima, nego na neposrednom muzič. kom izražavanju. Pod takvim uticaj ma piše on i Gudački kvartet, Četvit | tonski trio i muziku za horske recita, cije »Metro« i »Čelik se topić, „a

Njegove dalje kompozicije, takođe ogledalo stremljenja evropske mode | ne, zapažene su već za Vreme njegova boravka u Pragu, i one se izvode 108. na muzičkom festivalu u Strasburgu, i 1938 na festivalu u Londonu. i -

Mrzičko-esejistički rad Vojislaya_ Vučkovića bio je pod istim teretom koji nose svi naši muzički pisci u ovoj, – u pogledu muzičke kulture, još ne sa. svim izgrađenoj sredini: služio je le. vo i desno kao tumač u OsnOvbim Ditanjima muzike, držao je populama predavanja, pisao članke i kritkeu · dnevnoj štampi, davao uvode i ko. mentare za radio-em'sije — shvataju. ći sve to kao zadatak političkog bom ca, kao doprinos širenju muzičke kul, ture odnosno približenju masa ovoj umetnosti. Zbog toga nije dospeo da svoje solidno naučno znanje i temelj. nu muzičku kulturu usmeni u određe nom pravcu. Tek pred kraj života is speo je da se usredsredi na probleme muzičke estetike kao Specijalno. kojoj je imao nameru da se posveti 1 koju je hteo da osvetli sa marksistič. kog gledišta, Rezultat toga je njegova | »Muz:čka estetika«, muzikološki rad koji je većim delom ostao u rukopisu,

Pred rat Vučković ima dovtšene | kompozicije simfoniski stav »Ali nak« i »Ozareni Dput«. Pišući ta del Vučković je već misleno uviđao da je njegov dotadašnji put ustvariputpa' znog i dekadeninog „modernizma, ali još nije uspevao da to osećajno USVOji i da svoja kompoziciona' izražajna sredstva prilagodi idejnoj zamisli. Te. oriski u svojim člancima i studijama, praktično u kompozicijama, Vučković je tražio put ka novom realizmu, Sa. svim ispravno, on se za uzore Obrad" tio prvim slovenskim muzičkim TeMlistima Mugsorgskom, Janačeku i Mokranjcu. Tako u »Zaveštanju Mode · sta Musorgskog« Vučković obrađujei razvija, sredstvima koja su mu se či nila najprikladnija, nekoliko citata iz. »Borisa Godunova«, kao znak odanosti prema tvorcu ruskog mugičkog realizma. Još pod teretom „moderni |

stičkih tehničkih sredstava, ne savla· davši realistički muzički jezik, VučČ ković ovde još ne uspeva da uskladi | predmet svoje inspiracije, neposrednu životinost Musorgskog, sa svojim izra. žajnim jezikom, ·

Prvi među tadašnjim mladim kumpozitorima — koji su većinom zap? | stavljali horske tradicije naše muz ke — Vučković prilazi temeljnom proučavanju dela Stevana Mokran} ca, svestan uloge i značaja njegova U | razvoju srpske muzike, U MNIokranjčevim Rukovetima on otkriva realistič ne osnove Rkoje tu leže u idealnom | spoju između narodne melodije i metničkog uobličavanja, pa i sam po. kušava da ide putem velikog prek hodnika. Komponuje Prvu rukoveh sastavljenu od pet makedonskih pesš· ma u kojoj centralno mesto zauzima. »Marika, mome ubava«, dok mu pe sma »Pusta bila, mamo, Amerika« slu-. ži u više mahova za spajanje po Timu i karakeru raznorodnih pesama Tako ova Rukovet ustvari pretstavlja ne samo prvi Vučkovićev pokušaj slanjanja na narodni “melos nego i pi vi pokušaj komponovanja za hor.

Među delima u kojima je već ja sna tendencija ka Dreorijentaciji, kš tonalnom 6mirenju i tematskoj pove zanosti malazi se simfoniska poema »Vesnik bure«, rađena prema poč“ skom sastavu Maksima Gorkog. U t0j poemi Vučković pokazuje i veću VE štinu u instrumentaciji i težnju 74 prikazivanjem psiholoških stanja ! emocija, Rađena za vreme okupacije pod teškim uslovima ilegalnosti u O? | jima je mjen autor živeo, Ona prek | stavlja | poslednje dovršeno delo U kome se ogleda njegov vedri optim". „am i vera u pobedu Revolucije.

U poslednjim danima svoga Života on završava »Muzičku estetiku i piše. veća simfoniska dela, koja, nažalo ne stiže da dovrši: Drugu i ž simfoniju odnosno Herojski oral0P” jum za hor i orkestar na Stihove !? »Gorskog vijenca«, Što u svemu OVO. me nije došao do kraja samo je šteti za našu muzičku kulturu, a ono ŠIO je i koliko je dao za svoje mlade 807 ne, potsećaće uvek na iragični gubi tak naše muzike. i |

Vučkovićev stvaralački put prel , stavlja snažni uzlet jednog MD po nog talenta, uzlet do visina sa kojih bi se nesumnjivo popeo još više VJ nisu oborila fašistička zrna, U vreme kada je bio u punom usponu, kada? svoje dragocene „sposobnosti irebal? da stavi u službu onom društvu koje se tokom svog kralkog ŽIVOĆ borio, Vučković je mučki ubijen: m“ ci beogradske Specijalne policije PP godili su ga u jutro 25 decembra 1947

godine, i Stana ĐURIĆ KLAJN.

|

i WU