Književne novine

GODINA V. BROJ 47

BEOGRAD. 6 JANUAR 19592 GOD.

CENA 15 DINARA

OSNOVNO DANAS

Otkako je sadašnja ređakcija »Književnih novina« preuzela uređivanje OVOg lista počeli su đa kruže izvesni glasovi' kojima se kod javnosti može da stvori utisak kao da ovaj književni list stvarno želi da »uspostavi monopol na književnost i kulturu«, kao da je on nekakav »zvanični organ«, organ »jedne književne sekte« itd. Iako svi ti glasovi nemaju nikakvog

realnog osnova ni u iđejno-umetnič-

kom stavu ređakcije ni u karakteru »Književnih novina«, redakcija je pobuđena da pređ javnošću još jedanput, i srazmerno ukazanoj potrebi, iznese svoj stav. To je potrebno utoliko pre što se ovde ne radi samo o jednom književnom listu nego, u isti mah, i o izvesnim opštim pitanjima i principima daljeg razvoja našeg književnog i umefničkog života, o izvesnim osnovnim principima idejne borbe na području umetnosti, Redakcija »Književnih novina« polazi od činjenice da je naš kulturni život ušao u novu i veoma značajnu fazu svog razvitka, u kojoj se različite stvaralačke težnje, shvatanja i pravci sve više iznose u javnost i pojavljuju u svojoj sve vidljivijoj opreč nosti. To je nesumnjivo pozitivan izraz ojačanja naše socijalističke demo~

kratije. Time je definitivno razbijen

naiypmi ufimak n »jedinstvemostiw, nodušnosti«, »jednosmernosti« naše li-

terature i umetnosti uopšte, a pred našom umetnošću otvorili su se putevi da se kroz slobodnu idejnu borbu, kroz različite i čak oprečne stvaralačke pravce, stalno razvija. Ko danas može još da sumnja u to da je iđejna borba koja postaje sve vidnija ohrabrujući znak života u poređenju s onim prividnim jedinstyom koje mu je prethodilo, ko još može da sumnja da ta borba ujedrio otkriva i to da su

»]e%

· neka, krupna pitanja naše umetnosti ·

i kulture sazrela već do te mere da njihovo rešavanje postaje neodiožno.

Ređakcija »Književnih novina« stoji na gledištu da tu idejnu borbu tre-

ba smatrati kao bitan i normalan u- ·

slov našeg daljnjeg kulturnog razvoja. I to uprkos svih onih negativnih i štelmih pojava kojih ima i koje će se još javljati kao popratne pojave protivurečnog ideološkog razvitka jedne mlade socijalističke društvene zajednice, Međutim, bilq bi smešno i misliti da će ta idejna borba biti od svih shvaćena i vođena na platformi borbe za socijalizam, U uslovima kad u našoj zemlji još postoje ostaci klasa neprijateljskih socijalizmu, u uslovima kad se i dalje oseća ideološki pritisak iz inostranstva, uticaj raznih nesocijalističkih, antisocijalističkih . i dekadentnih sistema i umetničkih pravaca, u uslovima kada jedan deo naše inteligemcije, dođuše mali i manje značajan deo, ali tim nametljiviji, još uvek, omalovažavajući razvitak naše ·umetnosti, a'nekritički se odnoseći prema stranim dometima i »dometima«, ispoljava ustvari svoj kolonijalni mentalitet i nacionalnu igkorenjenost, — u tim uslovima savremena idejna borba objektivno nuž no i neizbežno, stalno i uporno rađa ne samo progresivne socijalističke, nego i reakcionarne, antisocijalističke anacionalne, morbidne i dekadentne težnje i shvatanja.

Uostalom, ako se pre godinu-dve đana o ovim pitanjima moralo još uvek govoriti više kao o mogućim pretpostavkama, 1951 godina nam je u praksi i na delu dala opipljive činjenice u ruke. U toku te gođine, više nego za svih pet godina ranije, iskristalisale su se pomenute tenđencije u svim oblastima kulture ı u celoj našoj zemlji. Čitav niz listova do juče sibovski sivih i nemuštih KOOaJ u pitanju ova naša stvarnost pit 00 skih pruga, novih fabrika, radni :stvaralačkih pobeđa, počeli su VRSE še ispoljavati sklonost da Dp- Ne »zapadnjački« u smislu SenzačiOD a zma, banalnosti i nekulturnosti p OR najgore i najnekulturnije štampe še zapada. Po svojoj suštini te su 10 jave povezane S tendencijama OZ! 7 ljavanja buržoaske reakcije, ii PON najmanju ruku, objektivno DOO Og jer pretstavljaju takav teren na - Su ona lako dolazi do izražaja. Na str: 7 a anda Sa Ponkrolirare

i pagandđa za ik ane, aa ne MRenjiževne i umetničke

avce. A iza prvih probnih balona i bliku jedne pristrasne i nekritične Sooebagarde Sartra i drugih stranih Sat (što ne znači da smo' mi'protiv svakog upoznavanja naše Jjavno~

'vu

sti 8 tim autorima), došla su i dela domaće provenijencije. U Beogradu se pojavila besmislena »apstraktna« poezija, logičan nastavak i zakonita kći poznatih predratnih dekadentnih pravaca. U Ljubljani je tiho, ali po-

stojano krčila sebi put jedna vari-.

janta egzistencijalističke ideologije, da najzad nađe svog otvorenog izraza u Kocbekovim novelama./U isto vre-

me naš se umetnički život još uvek i

u znatnoj meri nalazi pod pritiskom nedarovitih pisaca, reditelja, filmskih radnika, koji se svim mogućim sredstvima bore protiv svake kritike, svakog umetničkog autoriteta, za »demokratiju« koja nije demokratija nego nekulturnost i anarhija... Ruku pod ruku s tim pojavama idu još u= vek, u ovoj ili onoj formi, neprincipijelna kritika, pojava intelektualnog i moralnog kukavičluka (ili stvaralačke impotencije), koje se onda kompenziraju jednom usmenom »crnom« polemikom,

Mi ne smatramo fakve pojave za zabrinjavajuće (one mogu biti zabrinjavajuće samo onđa kad im se ne bi pružao otpor), jer su njihovi ideološki pravci i socijalni koreni vidljivi i plitki, U. vreme kad je marksizam, baš kod nas, u izvesnom smislu na pragu svoje nove i velike renesanse, takve pojave pokazuju se i jesu drastično inferiorne i unapred osuđene na neuspeh. Kao i inače i svuda, sve te ideološke tendencije i pojave su po samoj svojoj prirodi neprijateljske marksizmu, ali usled specifičnih objektivnih i subjektivnih prilika i odđnosa u kojima se javljaju sve one teže da se prstitavga drao adlyazımioa 11 okvirima socijalizma i socijalističke demokratije i nekakvog jedinstvenog književnog i umetničkog toka i razvitka.

Mi, naravno, nemamo ništa protiv toga da ljudi koji hoće takvo »traženje« idu za takvim »traženjima«, ali smatramo da u takvim okolnostima svako freba da nosi svoju sopstvenu zastavu. U takvim prilikama i u tome smislu mi smatramo da je prošlo vreme kad u okvirima jednog časo-

. pisa svak pomalo piše, a časopis se

uređuje po principu od svakog Dpomalo i za svakog po nešto. Jer, mi socijalističku demokratiju ne shvatamo samo kao pravo svakog da se slobodno idejno-umetnički „opredeljuje, nego i kao pravo i kao dužnost svih pravaca i stvaralaca koji nose u sebi humanizam, zdraljudsku „pamet, vem u čoveka i društveni progres, kođ kojih se oseća dah ove zemlje i vcra u njene sage, dakle — kao' pravo i dužnost svih njih da se odupru najezdi nekulturnosti, netalentovanosti, besmislene apstraktne poezije i apstraktne umetnosti uopšte, da se ođupru onom prezrivom odnosu prema nacionalnim vrednotama (što ne znači nikakav nacionalizam) i prema pozitivnom dosađašnjem razvoju ljudske kulture uopšte, da se odupru shvatanju koje negira svaku lepotu, da se ođupru onom kolonmnijalnom u mentalitetu jednog dela inteligencije, kojoj pripadaju i neki pisci i umetnici, i, iznad svega, da u književnoj i kulturnoj borbi izdignu principe onog društvenog morala koji je izašao iz naše revolucije i koji je u te= melju svih naših društvenih odnosa, morala po kome će pisci smelo kazivati istinu o ljuđima i problemima svoje zemije, a kritičari otvoreno i ljudski pisati o njihovim knjigama i delima, pojavama i problemima. Radi se o borbi za fakav moral u književnom i u umetničkom životu koji će uzdići sve stvaraoce do pravih i suštinskih problema, mora1 koji će učiniti da svaki čovek dođe. na svoje pravo mesto po stvarnom stepenu svoje stvaralačke vrednosti, koji će potisnuti i onemogućiti neprincipijelne polemike i književne šikane, onu amorfnu i neuhvatljivu, destruktivnu kritiku, i stvoriti almosferu za razmah istinskog umetničkog stvaralakritike. i O ši eto, suština stava današnje redakcije »Književnih novina«, Odupirući se svakoj dekadenciji (kako onoj koja ima svoje idejne korene u još neiživljenom uticaju iz SSSR-a tako i onoj koja dolazi sa zapada) doći do stvarnih i gorućih problema naše književne i umetničke današnjice. | A. tih problema ima dosta i oni su danas tako značajni dđa je bez njihovog rešenja u književnosti i umetnosti nemoguće zamisliti stvarni i veći

· progres. Izgrađnja socijalizma i život

u njemu razvili su i obogatili naša saznanja, tako đa nam se naša današnja književnost i umetnost čini zaostalom, da počinjemo da osećamo mnogo šta u njoj kao neistinito i nedovoljno istinito, kao površno i ba-

nalno, kao efemerno i apokrifno. StoJjimo pred problemom kako da dublje i trajnije, smelije i vernije kažemo istine o svom vremenu. U tome svetlu, mnoga sadržajna pitanja književnosti i umetnosti postaju nova i najdublja idejna pitanja, a mnoga formalna pitanja nisu samo formalna, nego i sadržajna: kako naći novi izraz za nove istine, a pre svega gde i kako tražiti tu novu istinu. Mi smo uvereni da će se samo polazeći od toga, i upravo u tome smislu, najbolje pokazati suština svakog traženja, da će se pokazati šta je u tim traženjima istinski novo i napredno, a šta je prividno novo i nedarovito.

U ime tih goručih problema redakcija »Književnih novina« želi da okupi na jednu živu i konstruktivnu saradnju sve one snage našeg kulturnog života koje su saglasne s njenim osnovnim idejnim principima. Pritom je ova redakcija stajala i stoji na gledištu da je potrebno i da je moguće dati samo one osnovne, napred istaknute, principe, koji čine idejno-ume{iničku bazu jednog lista. Takva baza je s jedne strane dovoljno široka da u »Književnim novina– ma« omogućuje konstruktivnu saradnju i diskusiju oko otvorenih umetničkih pitanja, diskusiju koja polazi s te baze, a s druge strane ona je dovoljno određena da isključuje ma kakav ideološki kompromis sa svim dekađentnim pojavama. U tom smislu su »Književne novine« organ jednog shvatanja, jednog opšteg idejnog stava. No u isto vreme one su tribina JAVOR TO).SiJeniJO 020 toga stava. : =

Prema tome, glasovi koji se šire o tome kako su »Književne novine« postale zatvoreni organ jedne male grupe pisaca nemaju stvarne osnove. Više negoli ma šta drugo, o tome svedoči praksa lista u svim dosadašnjim brojevima. Ovim se, naravno, ne misli reći da redakcija nije imala i nema ovih ili onih propusta i grešaka. Ali ovde nije reč o pojedinim greškama, nego o liniji u celini. A ta linija izgleda u praksi tako da je život i činjenice u potpunosti opravdavaju i potvrđuju. Da ona nije nimalo sektaška i isključiva, svedoči činjenica da je već u prvih sedam brojeva u listu sarađivalo preko šezdeset imena. I bolje negoli brojke o tome svedoči činjenica da u znatnom broju dosađašnjih saradnika nalaze svoje mesto različiti pisci od Isidore Sekulić do Ive Andrića, od Slobodana , Markovića i Ljubiše Jocića do Mihai-

{eT ah: yr a „J9LJi

TivzOijčnje “

la Lalića, Branka Ćopića i Dušana Kostića, od književnika i umetnika do političkih i javnih radnika. A to upravo znači da je baš ta linija izraz realnih stremljenja širokog kruga naših pisaca i umetnika.

Na ovome mestu, a posle svega napred iznetog, jedva se vredi zadržavati na primedbama takve vrste da su »Književne novine« »oficijelne novine«, jer u njima sarađuju »zvanični ljudi« itd., itd. Ređakcija ne smatra za potrebno da posle rezolucije

_ IV plenuma CK KPJ »O ideološkom

radu«, još jedanput sa svoje strane podvuče da u oblasti otvorenih ideoloških ·i specifično umetničkih pitanja nema nikakvih »oficijelnih« i neprikosnovenih autoriteta, čija se mišljenja i sudovi, javno napisani, ne bi isto tako mogli javno i kritikovati,i pobijati. Ustrajavanje na suprotnom gledištu značilo bi vezivanje ruku mnogim, i često najjačim, stvaraocima, teoretičarima i kritičarima u našoj sredini. Baš zbog toga redakcija »Književnih novina« smatra da u. interesu našeg javnog i kulturnog života treba odbaciti, kao štetne predrasude, sva ta shvatanja koja polaze, od toga da pisci, javni ili politići"k,.... radnici koji se nalaze na istaknutim funkcijama u našem kulturnom i uopšte društvenom životu »ne mogu« i »ne treba« da istupaju kao Rritičari aktivno u našoj književnoj i umetničkoj štampi. Po mišljenju ove ređakcije čitavo pitanje se svodi na to je li neko kritičar ili teoretičar, i vredi li ono što on piše ili ne vredi. Najzad mi, želimo još jednom da bodvaconi” da sno svesni Voga da je svaka definicija u suštini defektna i jednostrana, pa i svaki pokušaj sažetog formulisanja stava. jedne redakcije. Ustvari, za svaku redakciju, kao i za svakog čoveka, vređi pravjlo da o njoj, freba prosuđivati ne po tome šta ona o sebi govori, nego šta i kako ona stvarno radi. U tome smislu za svakog dobronamernog i konstruktivnog čoveka, koji ima pre svega u vidu opšte kulturne potrebe naše ruštvene zajednice, nije i ne može biti presudna ova ili ona formulacija, ova ili ona eventualna greška, nego praksa i idejna linija u celini, osnovna tenđencija jednog lista, bez obzira da li on ima sve polrebne snage da je dosledno iu svim pitanjima sprovede do kraja. A ta linija će u celini biti bolja i doslednija ukoliko redakcija đobije širu i svestraniju podršku i saradnju. Ta stvar sađa više ne za-

· visi jedino i u prvom redu od re-

dakcije,

ogcsBoenavooeeo beep aa W eee Beo O00 000 eD909e9O06O6969009eO 98900 o9 ee egODDD ee O9e9eeO 8BO6BGeOGOVa0O6Oe099O90009OOPAeOO0eOO8O

Lazar,

Ličenoski:,.»RAZBOJ«.......

age ORAO 8EP PP ve Oe 000 0000000ya86090089 P4008B004090690009009090000D6000805000000000%00000D000?006G We 20

Baoeoveoo00000008O0e

009009006990996800000Gapo00009OVOVO bi

Maša Živkova:

..... * eeoeoo..vveeee deeesevevsebsepeee eee be Bee eee Ee eV e up 69 eee eVeBe PP V BBB ee eeVeBB Be eeE e. Eee

UMETNOS

\eeveveesyaavaEayae eye aaa WyaoWVyaVaWVyeveaVe Poe

· + : : : :

IZ LOKRUMA

opevann:09997

» pre OE TON Pp a

”

e ovo

ŽIVLJENJA

napisao za „Književne novine“ Zan DIVINJO

MARSEL ARLAND

Svojim delom »Prancuska proza, istorija i kritika jedne umetnosti« (I)i Marsel Arlan (Arland) pređaje publici, posle mnogih godina zaljubljenog razmišljanja o francuskome jeziju, Tezultate iskustava jednog od najvećih sovremenih stilista. Može se mirno reći Ga dosad još nijedno delo ove vrste nije bilo zamišljeno. · Bilo je, doduše, »anto!ogija«, i naročito »antologija« poezij „(i baš ona koju je Arlan' objavio krajem, rata), ali niko još nije zamislio da obuhvati u celini prozu jedne zemlje kao izražajni BOVOrT; niko se još nije setio 7a postoji problem goropenijiy tšiye šenje je zamislivo kroz govorenje samo.

Ako delo počinje sa prvim tekstovima jezika, sa »onom vulgarnom prozom koja je polagano proizilazila iz niskog, narođskog latinskog jezika, sa romanskom prozom koja se javlja na kraju dvanaestog veka« i mada se prva sveska ovoga dela (koja je sad objavljena) „završava sa Sen-Simonom, čovek nesumnjivo oštaje zaprepašćen raznovrsnošću alkcenata i divnim kontinuitetom koji nam ona otkriva, »Od biskupa Bogorodičine crkve do vojvode od Sen-Simona, koliki registar i kakav razvoj!.. Ako se u istoriji francuske poezije može da naiđe i na prilično šuplje periode, izgrađivanje proze, kasnijeg porekla i u početku nejasnije, nije znalo za zastoje...« Taj isti kontinuitet mi nailazimo i u francuskom slikarstvu, od Fukea (Fouquet) do Sezana, i muzici, od Kuprena (Couperin) Velikog do Ravela. 1 ona kao da traži da postigne intenzitet iskustva, ono uwtreptalo nervozno prosvetljavanje kroz najprozirniju i najmanje sagledivu konBtrukkciju., Arlan ima potpuno 'pravo što se kroz sve svoje komentare, ispod svakog teksta koji nam je predložio, oslobađa (oslobađajući i nas) od banalnih beznačajnosti zvaničnoga Univerziteta i od germanskih legendi, Više nego li traženje »jasnih ideja«, wiše nego li »lakoća«, stil francuske proze nam se ukazuje kao napor, nikad prekinuti, da se postigne jedan način saopštavanja jedne »otadžbine«. I to što du stranci, kao Brine Latinac (Brunet) u Srednjem veku, filozofi i ljudi JlJatinskoga jezika u XVII veku, izabrali ovaj jezik pre svakog

– ~

tek

' drugog, pokazuje u najvišem stepenu

Šta je genije francuskog jezika značio: više od »jasnoće«, on je emoHlivni intenzitet tačno sređen prema Svojim wocijalnim „efektima u daljem produženju; više nego li »hladni razum“, on je neprekidno traženje bistre jasnoće i iskustava, stečenih bez ustupaka, u očevidnosti. I ništa se nije reklo, ako se nije pojmila ta DpDunoća francuskog jezika, koja je ljudima pružila mogućnost zajedničkog govorenja i bratstva bez izdaje,

Ova »antologija« navodi na mnoga razmišljanja, a pre svega time što nam, jedno kraj drugih pruža najproučavanije tekstove jezika, one koji su najviše pređumišljani, kao što je proza Vožla-a (Vaugelas) ili Rasina, zajedno sa pismima kraljeva, uspomenama, narodnim poslovicama. I.doista se čini čoveku da sve postaje proza; ili bolje reći, da sve, u ovoj zemlji, može fežilii da se izrazi pod uslovima jednog opšteg stila saopžtavanja. Najdruštveniji jezik u jednom vremenu uđahnjivao je svoje. oblike, sasvim prirodno, i onima. čak koji nisu ni-

malo brinuli da nešto »dobro kažu«. ·

Govoreći o pismima,

( enrika IV, Arlan kaže: »Nikakvo;

doterivanja u

njegovom jeziku, to.je dobar narod-.

ski jezik. Ali koliko se njime postiže! Začuđujuća tačnost reči, pa konciznost, smelost sažimanja, i familijarne slike, i žestina i boja, i iskrenost:

i) Izdavač Stok (Stock) Pariz, 19851, |

hteo on ili ne, imali bi mu na čemu zavidđeti i neki od naših najslavnijih pisaca. Jer ja ove strane ne navođim kao dokument, već da im' pokažem ton i formu, njihov sžtil...« :

Treba obratiti pažnju na ovu poslednju reč. Ona objašnjava glavnu brigu Arlana, onu brigu koja isključuje svaku sitmičarsku pedanteriju koja se obično povezuje sa ovom VIstom poslova: prozni stil je za našeg pisca „obeležie jednog „postojanja, istraživanje jednog vrlo realnog na= čina življenja, i vrlo efikasnog: na= rodne poslovice, živost u nekom seljačkom tekstu, zadihanost u kakvoj mističmoj priči, moćnost Bosiea, fantaziranja Sirana, nemilosrdna jasno= ća Dekarta za njega su od podjedna= k kog interesa; sve to teži da uspostavi ia jedan način života koji se ne da sve= :a sti na neki drugi i koji se zove fran- ı : cuski jezik. Može se reći da, isto ona=a |] ko kao što za Mišlea (Michelet) u nje- b govoj »Istoriji«, Francuska postaje orič: soba, za Arlana francuska proza Ise kui staje jedno osetljivo i moćno bić o reč

I kako smo daleko od onih tvr-O da koje su kazane u jednom izveniku lji intervjuu u »Pravdi«, gde Staljip dečje ! riče Marovu tezu kojom se gorouče ( jednog jezika objašnjava evoluč veli Sti određene socijalne i političke pne ljubi Izvesno je da Arlanova knjigae izvođe! nimalo polemična, ali što naneba upri donosi nagoni na opreznija razmB Se HDI: nia a. lin:zvistišrim Pr?bismima.ije dubri

Sudbina ovog francuskog jezika, i -č. rođenog u Il-de-Fransu (Ile de Pran= ce), sa romanskom epohom, izgleda da je vezana, od samih njegovih početaka, za koncentraciju kraljevske moći; čini se da se u tome može da odgonetne lagana i strpljiva politička i kulturna borba preko koje »kra= ljevski govor« postaje »francuski go vor«, i kako se on nameće lokalnim dijalektima, jezicima Bretanje ili Provanse. Bilo da je reč o Vilarduenu (Villehardouin) ili o »Dnevniku jednog pariskog građanina«, jezik raste i osnažuje se sa političkim i socijalnim životom: i ukoliko se više u ovoj prozi traži da postigne superstrulcbu= lura jezika, utoliko je u njoj većeg bogatstva izražaja nego li što je bilo bogatstvo jezika na dvoru ili u Parizu: ona oličava jedan tip ukusa, jedan način života. Nije to nimalo apstraktna sivar, koja bi se nametnula kao nekim čudom, kao što se pretva= ra da u to veruje Staljin. Jezik mora da se bori, da savlađuje ogromne teškoće i da samome sebi postavlja nove teškoće. I njegova sudbina se uobličava prema sudbini kraljeva: kadgod njihova moć raste i uzdiže se, jezik teži izvesnoj univerzalnosti; a čim. se njihova vlast raspađa, lokalni narodski govor ovladava opštim stilom i kolektivnom riznicom.

I sami ovi dijalekti nisu nikako, kao što zbrzano kaže Staljin, »izrasline iz opšteg narodnog jezika zajedničkog celome narodu, izrasline bez ikakve lingvističke autonomije, osm» đene da vegetiraju«, već su to moćni jezici (kao što je to nekad pokazao slavni francuski lingvist Meje (Meillet), jezici koje je trebalo ili pobeđiti ili propasti. Nepobitna je činjenica da je bretonski ili. provansalski Mo mogao da se nametne jeziku Il-deFransa, ali je isto tako činjenica { to da se ovaj poslednji pokazao ište koncentracijom jednom životnoga &tila i stila misli, i da se nametnuo svima ostalima, uključujući ih istovre-

meno u sebe. irao celinu. Istorija fre Slaror cuškoga jezika i francuske proze ;elim koprekidno je pobijanje staljinskihVIII veku za: ona pokazuje da rađanje jec narodni} socijalnog problema može da mo isklju·

svoje rešenje Samo u proznome đelu, ona pokazuje da se francuska pri

: | Oza 'koja se rođila u Il-de-Fransu stvorila,

bez ustupaka, ali i nikad preziruči ništa od onoga što je mogla da usvoji iz provincijalnog: govora (viđeti Mon= tenja ili Rablea ili čak Bosiea!). A to grandiozno jedinsbvo je obeleženo sa toliko isto krvi i života kao i politič« ke borbe.

Izvinjavam se za ovaj lirizam; ali Arlanova knjiga nagoni čoveka da se zaljubi u francuski jezik, čak kad je i on sam Francuz. Jednoga dana mi je sam Arlan govozio-da ovu knjigu, —Dplod njegovih islustava Fi njezove strasti — namenjuje i strancu, id 1 dentu, i piscu, zanatliji jezika, I tako treba i čitati, stranice u njoj i njene komentare kao »umetnost pisati pro= zom« i, takoreći, kao umetnost življenja, |

(Preveo M. B.) '

j"– \

2 u We ad