Književne novine

| ___NOVELAMA

_ nje probudila je moju nemimu

VS

_ mamljivi spolini obl iskonstruisanosti priča i čudnoj filo-

· (Nastavak sa druge strane)

Bataljon se je zaljubio u lepu zatvorenicu — i kako se kasnije poka-

_zalo, isto tako i komandant Janez. Na

aslušanju ona ne priznaje krivice

govori o nekim drugim krivicama. Sve do kraja čitalac ne može sebi da

___objasni da li je kriva ili nije, ili bolje rečeno komandant i komesar ne

dolaze do jasnog uverenja u to. Ali, mora da umre. Zašto? · Komandant: Dakle, ti si ozbiljno za njenu smrt? Kome sar: Ozbiljno. Njena smrt je naša snaga i'naš spas. Došla je da

| nas spase. Sve nas, i tebe, a naroči-

fo mene. Kad sam se rukom dotakao ežnju za nevinost, ne samo onu koju sam zatomio u svojoj prirodi nego i onu

koju sam izgubio u ovim događaji-

ma. Osećam kako mi skida breme i vraća me samom sebi, Osećam svoju

&nagu, srčanost ostaje moja prva duž-

most... Ne boj se, iako je razbuktala sva moja osećanja ne drhtim kao napeta struna. Neka bude što mora biti i s ljubavlju i slobodom!... Zaista, kakva čarobna žrtva..«

Šta su ta dva partizana da tako govore? Da li su to zaneseni asketski &veštenici kod žrtvenika ili perverzne sadiste, ili možda — budale? Ka-= ko da razumem ovaj razgovor izmevolje, komu treba kršiti unutrašnji đu komandanta i na smrt osuđene devojke:

»Da li je čovek uvek svestan kad čini zlo?«

»Ne, jer je zlo takođe priviđenje.«

»Čega?«

»Nečega što nas jača i čisti!«

»Da li me tešiš?«

»Ne, zahvaljujem ti se.«

»Za što?«

»Za sve što uzimaš na sebe.«

U komandantovom mozgu nešto nije u redu. Ili je pak takvo pisanje »priviđenje« nečega što je retkima da no da shvate.

Ali neobična priča se nastavlja. Devojka je zaželela da umre kao nevesta. Patrola je prati kući gde se preoblači u svadbeno ruho, posle čega se vraćaju. Komesar odlučuje da komandant izvrši smrinu osudu,

Poslednji put se pretvara u očajni izliv ljubavi. A potom komandant ubija devojku.

A »Crna orhidđeja« ja naziv đevojkinog parfema.

III

Bio bi naporan posao raščlanjavati nebrojene autorove misli i postavke kojima objašnjava sadržaj

junaka, smušenih ljudi koji se bore sami sa sobom i sa spoljnim tokom )aogađaja. Zbog toga sam se ograniČio samo na neke najneobičnije postavke i tvrdnje koje nije moguće primiti, a često i nemoguće razumeTi. Ali vratimo se glavnom utisku od koga se nije moguće odbraniti, a koji me je i prisilio da sam se prihvatio Ovog pisanja.

»Strah in pogum« je iskrivio istinitost partizanske borbe. To takođe va-– ži za drugu i poslednju novelu gde je mnogo štošta postavljeno na glavu. Istina je da je u prvo partizansko vreme bilo i prenagljenosti, ali ako je toga bilo, učinjeno je u plemenitom uverenju da se kažnjava izdaja. Opsežnost narodne izdaje kakvu je danas poznamo opravdava mnogo šta od onog što nam se pre činilo prenagljeno ili nepromišljeno. Pre bi sebi mogli prebaciti popustljivost i sebičnost nego preterivanje u borbi protiv izdajica. A kakve nam partizane pretstavlja Kocbek. Dva komesara koji se odlučuju za likvidaciju u oba slučaja s nejasno dokazanom krivicom. U oba slučaja je komesar oličenje bezobzirme akcije, koji prisiljava svoga saučesnika na postupke protiv njegove otpor ili sa sugestivnim uveravanjem ili pak sa sadističko-perverznim rešenjima. Ne, takvih komesara nije bilo kakvih ih opisuje Kocbek. Obično su bili baš komesari oni koji su sprečavali dela koja im se ovde pripisuju.

U vezi s »Crnom orhidejom« setio sam se pripoveđanja nekog partizana kako je izvršena smrtna kazna nad mladom devojkom kojoj je dokazane izdaja. Čovečnost ni u najtežim iskušenjima nije bila umrla. Verujem par tizanu koji mi je to pričao da se je zaista dogođilo. U »Črnoj orhideji« mi se pak sretamo sa sadizmom i perverznosti, koja je bila tuđa našoj parftizanskoj borbi. Zato je priča neistinita, iskonstruisana, iako je najuz-

· budljivija. uopšte je u objavljenim novelama mmogo iskonstruisanog, nameštenog i

| ma silu napravljenog. To ne može sa-

kriti blistavo poigravanje u dijalozima ni neočekivani obrti u razvijanju misli. Nekoga će možda spoljni oblik zađiviti, a mnapetost događaja možda oduševiti površnog čitaoca. Ali onaj ko poznaje partizansku borbu gadržaće se. pred sadržinom, odupre| Će se neistinitosti koju prekriva priOdupreće se

zofiji koju mišlju i rečju izvršavaju

___piščevi junaci, Time je sve Dproble| matično, istorija i društvena zakoni-

»KNJIŽEVNE NOVINMK« kom_ plet povezane za 1950 god. mogu se dobiti uz cenu od dinara

550.— za 1 komad kod Saveza književnika Jugoslavije, Beograd, Francuska 7. Novac slati unapred na tekući račun kod _ Narodne banke br. 101-953800,

ma e

ija A

| —

kojima je optužuju partizani, nego”

LI O KOCBEKOVIM ~F||

tost, život i smrt, borba za oslobođenje i čovekova sudbina u njoj, mržnja i ljubav, greh i vrlina. Oni ne znaju gde su granice među tim pojmovima, sve se to prepliće i zamenjuje. Ne, to nije moguće primiti ozbiljno, to je u osnovi izopačen vidđ partizanske bor-

be i partizana, iako se radi o intelek-.

tualcima koji su se zađubljivali u teže probleme. :

Žao mi je što Kocbek nije napisao nešto drugo, istinito i — korisno. Kod njega smo očekivali razvoi prce svega u raščišćavanju mnogih pojmova koje do sada u svojim delima nije raščistio. Očekivali smo bar prečišć“n odnos prema istoriskoj istinitosti naše partizanske borbe, prema njenoj unutarnjoj moralnoj vrednosti i sugeslivnoj preobražavajućoj snazi, kojima je borba kalila slovenačke ljude. Ali, sinteresovanjem primljena knjiga Yazočarala nas je i zaprepaslila. Nismo dočekali napredak nego nazadovanje, pad daleko ispod »Tovarišije«, koja ima svoju vrednost kao lično do življena ispovest misaonog čoveka. A »Strah in pogum« je veštački izgrađeno delo, po događajima neuverljivo, a po mislima drsko nejasno i čoveku tuđe.

Pilo bi vrlo pogrešno ako bismo ćutke prešli preko tih stvari. To je bilo unekoliko pogrešno već prilikom pojave »Tovarišije«, tako da je autor čak dobio utisak da se radi o običnoj nedoumici i da se pokušava ćutke preći preko njegovog značajnog dela. Ali »Strah in pogum« je knjiga drukčije kategorije, iako je po filozofskoj strani slična »Tovarišiji«. Tamo se radilo o ličnoj ispovesti i traženju isline, ovde se radi o slici ljudi i događaja iz oslobodilačke borbe. A takvoj slici se treba odupreti, jer je objektivno neistinita.

(Nastavak sa pete strane) ~

kompozitor često pokušava da izvu če iz svoje filmske partiture konceri nu syitu. Naginje. se verovanju da filmska muzika nije zgođan materija! za koncertnu muziku. Razlog koji se iznosi jeste da odvojena od svozž likovnog opravdanja filmska muzika je suva i bez odgovarajućih akcenata. Mislim da svaka partitura mora da

egseegevgobyveebaoRpa BBB Bee Bee ee

Bo 388 rj “i

Đorđe Popović: SMEŠNA PRECIOZA

buđe cenjena prema svojoj posebnoj vrednosti, Bez sumnje retko se mo.· že zamisliti da filmska muzika može biti upotrebljena u koncertne svrhe bez velike prerade. Ali sa druge stra. ne. ako je bilo moguće napraviti uspešnu svitu od prigodne pozorišne mu zike devetnaestog veka kao što je slu. čaj.sa »Per Gintom« 5; Griga, ne vi:

dim zašto se to isto ne bi moglo uči

niti i sa nekom filmskom muzikom. Moeđutim sa gledišta filmske muzi

ke samo u bioskopskoj dvorani kom.

bozitor može prviput oprobati dram sko dejstvo svojih omiljenih mesta, oreniti čudnu važnost odnosno nevažnost detalja, zaželeti da je neka

stvari drukčije uradio i iznenaditi se ·

da druge zvuče bolje nego što se nadao. Jer umetnost povezivanja film.

ske slike sa muzičkim tonom još uvek ·

je prilično tajanstvena. A jedan od ne malih tajanstvenih elemenata jeste i odziv filmske publike: milioni će slušati ali se ne zna koliko njih će zaista čuti.

Aron Koplend je danas jedan od najpoznatijih kompozitora Sjedinjenih Država. Neđavno je proslavljena njegova pedesetogodišnjica. On pripada generaciji američkih kompozitora koja je vaspitana u Parizu pod neposrednim uticajem Erika Satija i Stravinskog i koja je poznata pod zajedničkim nazivom — amerikanska škola. Poznata su mu dela Treća simfonija, Klavirski kvartet, balet »Proleće u Epelehiji«, itd. Osim toga je neobično mnogo komponovao za film.

(Preveo N. MR.)

DEČJA IGRAČKA IL

STRANA 8

POSEBNA UMETNOSTI

(Nastavak sa treće strane)

Torianovo pozorište u Španiji detaljno opisuje Servantes u svom “Don Kihotlu«. I Šekspir pominje pozorište Jutaka u svojim spisima. Lutka-glumac doprla je u Francusku iz Italije, a sudeći po mnogim činjenicama i u Bnglesku. Zna se

. tačno da su godine 1662 i 1667 pret-

stave lutaka u MEBngleskoj priređivali umetnici iz Italije. Pa i englesko ime ove luike — Panč, potseca na italijanskog Punčinela ili Pulžinela. Svakako da su rukovanje Jutkom kod Jongleza usavršili Holanđani, koji su došli sa Viljemom Oranskim, a koji su tada ovu umetnost odlično poznavali, } }

Tipohe barcka i rokolkoa ne mogu da se zamisle bez pozorišla lJutaka, koje se u to vreme u popularnosti vezivalo sa operom i baletom. Filozo-

POLOOIVLIIIILIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIOIIIIIIIIIIIOIIITIILIIIIIIIIJ

ManerSulejmanovski: SKICA

BELEŠKE

svojih · _ priča. Autor govori kroz usta svojih

Gogen u novom svijetlu

Na koncu XI stoljeća na Zapadu, ističu se svojom posebnom originalnošću dva slikara: | Gaugin i Van Gogh. Vječiti nezadovoljnici i tražioci novih oblika izražavanja, obojica nisu „mogli trajno pripađati nikojoj školi, nikojem umjetničkom pravcu. Neko vrijeme saputnici impresionmista, oni se zatim na trenutak među-

sobno zbližavaju i pokušavaju zZa-

jednički raditi. Ali dvije tako izražene individualnosti nisu mogle dugo surađivati. I dok Van Gogh ostaje vjeran svojoj umjetničicoj domovini, Framcuskoj, gdje će uskoro utonuti u mrak ludila, Gaugin zakašnjeli učenik J. J. Rousseana) okreće. leđa civilizaciji i odlazi na „Tahiti, đa ondje traži nove inspiracije i teme.

Prvih godina svog boravka na TahMiju · „napisao je i ilustrirao »Noa-Noa«, svoj san o blagim i profinjenim smeđim ljudima, koji ne poznaju ratove, već uz ljubavne pjesme i plesove žive punim i prirodnim životom, pođ žarkim suncem, na kome sve klija, buja i cvate plamenim bojama,

Ovoj knjizi Gaugin gotovo toliko zahvaljuje svoju popularnost koliko svojim osebujnim i veoma dekorativnim „slikama, nađahnutima nekim egzotičnim lirizmom.

Međutim, ma koliko da je zavolio ovaj kraj, ma koliko da se nastojao saživjeti s ovim »barbarima« stare kulture, Gaugin se nije mogao posve osamostaliti i otrgnuti od svijeta, koji je napustio. Pored više manje labavih porođičnih i nešto čvršćih prijateljskih veza (Gaugin se za čitavo vrijeme svog dobrovoljnog izgnanstva dopisivao sa ženom i nekolicinom prijatelja, te su sačuvana njegova brojna pisma). Stari svijet ga čvrsto drži ekonomsizim nitima. Neprestano ga more materijalne brige; njegove izložbe izazivaju senzaciju, ali slike ne nailaze na prođu. >

Nakon kratkog i nesretnog boravka u Francuskoj, vraća se opet na svoje otoke, gdje „umjetnik Gaugin dostiže najviši domet sVog slikarstva.

Za to vrijeme čovjek Gaugin polako propada, nepriznat, mučen nemaštinom, „bolestima i nepre= stanim pamicam.

Umro je 1903 na otočju NoukaHiva (Marquisas); smrt ga je spasila zatvora, na koji je bio osuđen zbog sukoba s nekim žandarom, predstavnikom Kkolonijalnih vlasti, |

Sada pola štoljeća nakon knjige »Noa-Noa« i gotovo pola stoljeća nakon njegove smrti, izišla je kođ „pPaleza „(PFalaise) u Parizu

skica: »Mazalove Brblijarije« (Les Racontars de Rapin). Ali dok je »Noa-Noa« pisana u iđiličnom raspoloženju, ovu je knjigu sastavlo bolestan i ogorčen čovjeM, koji je prije vremena ostario, i koji je osjećao potrebu da iskali svoj gnev protiv kritike, što mu je dosljedno ostajala neskloma. Dosad su njegovi biografi bili dali samo nepotpun i ublažen prikaz Ovih bilježaka., Sađa je prvi put objavljen. potpuni tekst, popračen skicama, koje su poslije Gauginove smrti nađene u njegovoj kolibi, *

Pronadjeni Didroovi Sp1S1

U XVIII stoljeću, za nasljednika Luja XIV, cenzura je, istina, uzalud, ali tim ogorčenije nastojala da spriječi širvnje ideja francuskih materijalista i revolucionara. Napredni pisci, đa bi izbjeEli zloglasnu „mBastilju, morali su se služiti lukavstvom i pribjegavati raznim književnim mistifika– cijama, Ukoliko'ni to ne bi uspjelo, prepisivali su se manusicrripti i davali na čitanje, pa čak i slali u Inostranstvo. Didro (Diderot), jeđan od najplodnijih i najrevolucionarnijih umova toga stoljeća, ređaktor i đuša Enciklopedije, dovijao se na razne načine, ali premda je okusio i zatvor, nije uspio da objavi za života nekoliko svojih najvažnijih „djela, kao: Redovnica, Ramoov nećak, Dodatak

Bugenvilovu „putovanju i Saloni. ·

»Ramoov nećak« objavljen. je, na primjer, prvi put tek 1805 g. i to

na njemačkom jeziku, u Geteovu prevodu. Gete je to djelo preveo na Šdilerov nagovor prema jednoj kopiji manuskripta i popratio iscrpnim komentarima, Kako se u to doba u Francuskoj stalo pokretati pitanje štampanja sveukupnih djela Didroa, dva Francuza, vikont de Sor (de Saur) i Sen Ženje (Saint Gćnićs), iskoristili su interes „publike i preveli Geteov prevod matrag na francuski, te ga objavili kao original. Kad le zatim 1823 g. Brijer (Bričre), izdavač sveukupnih Didđroovih djela'štampao »Ramoova nećaka« prema manuskriptu, što mu ga je predala gospođa „Vanđej (Vandeul), piščeva kćerka, napali su ga »prevodđioci originala« kao falsifikatora. Razvila se žučna polem“ka, u kojoj je poslednju riječ kazao fa> da već stari Gete, prepoznavši Brijerov tekst kao pravi. Didroo• va ostavština ostala je čitavih 150 godina zakopana i neistražema među papirima porodice Vandej. Čak je 1880 g. Turne (Tourneux) otputovao u Rusiju da ondje prouči kopije, što ih je Didro slao Katarini II, dok je na svega nekoliko stotina dilometara od Pariza ta ostavština polako propadala nemarom ·baštinika „obitelji Vandej. Tek u ovom stoljeću, između dva rata, raspečaćeni su u velikoj tajnosti pišćevi lični papiri i objavljena »Pisma Sofiji Vollan«, njegovoj dugogodišnjoj prijateljici. Sada je posao oko sređivanja te ostavštine povjeren Dieckmanu, koji je izradio točan inventar i objavio ome spise, koji još nisu bili objavljeni, među kojima je osobito zanimljivo »Apologetsko pismo opata Renala gospodinu ·Grimu«. Ovaj inventar i neobjavljeni spisi (Inventaire du fonds Vandeul et Inedits de Diderot) izišli su u Ženevi kod Lil, Žijara (Lille Giard).

BIBLIOGRAFIJA

A. Šenoa: „Četiri pripovljetke, Izdanje »Novog „pokoljenja«, Zagreb 1951, latinicom, str, 430.

TIsiđora Sekulić: Pisma iz Norveške. Izdanje »Prosvete«, Beograd 1951, ćirilicom, str. 196.

odgovor maršala Tita na pitanja dopisnika strane i domaće Štampe u 1951 godini. Izđanje »Kulture«, Beograd 1951, ćirilicom, str. 169, cena 50 din.

Čedomir Minderović: Rrbiji. Izđanje »Prosvete«, grad 1951, ćirilicom, str. 100,

Đorđe Jovanović: Protiv obmana. Izdanje »Prosvete«, Beograd 1351, ćirilicom, str. 237,

Bogđan Ćiplić: Burno proleće. Izdanje »Prosvete« Beograd 1951,

Zapisi o Beo-

druga knjiga njegovih bilježaka i ćirilicom, str. 305,

eoseooeoo. 966666 969 eBOe9ee9ee pe e ee Pe. Bee opevao popa ee eee Bee Be BRae9 PO 9BP99e9 Eeee 68999 9B9eO9ROpOBO999OO9O699OU|

M aner CRTBŽ,

OOLIIIIIIIIIIIOIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIOITIOIIIIL OU III O II III III LILAI ILI AL bio ui aki)

Sulejmanovski:

SunčaZagreb J. PF. Franičević-Pločar: na. Izđanje „»Mladosti«, 1951, latinicom, str. 69. Zbornik Ezopovih basana. Pre-

veo s grčkog Milivoj Sironić. Iz-.

danje »Novog pokoljenja«•, Zagreb 1951, latinicom, str. 253. ~

Tornton Vajdler: Most svetoga kralja Luja. Prevela „Jelisaveta Markov“ć. Izdanje »Prosvete«, Beograd 1951, ćirilicom, str. 118.

Zane Grey: Grmljavina stada, Preveo Vlatko Šarić. Izdanje »Mladosfti«, Zagreb 1951, latinicom, str. 281. -

Lazarillo đe Tormes. Sa španjolskog „preveo Jakša Sedmak. Izdanje »Mladosti«, Zagreb 1951, latinicom, str. 74,

Petar P. Jeršov: Konjić Grbonjić. Preveli Radovan Ivšić i Malik Mulić, Izđanje »Mlađost:«, Zagreb 1951, latinicom, str. 62.

Dragan Savić: PIRAT

\,

III III III IIIIIIIIIIIIIIIIIIITII

Novi roman Grahama Grina

Graham Grin (Graham Greene), engleski pisac srednje generacije (rođem 1904), koji je neposredno pred rat skrenuo na sebe pažnju romanima mračne psihologije i napete radnje, od kojih su neki i filmovani, a posle rata, konkuriŠući američkim piscima, „novim knjigama i filmskim sšcenarijima (Treći čovek«) počeo da izlazi na glas naročito u Francuskoj i Italiji (među ostalim i zbog SVOE iz razitog, naglašenog, bigotnog katolicizma i pisama i poslanica upućivanih papi) izdao je nedavno novi roman »Kraj afere« sa temom o »večitom bračnom četverouglu«, za ražliku ođ dosadaŠnjeg, uobičajenog, bračnog trougla francuskih lakin komedija i romana,

Roman „počinje sa završetkom, 1946, i, opet za razliku ođ uobičajenog načina pisanja, kreće se unatrag sve do 1944 godine. Glavna lica su Henri, beznačajni privatni nameštenik, Sara, njegova „žena, Moris, njen ljubavnik, mladi romanopisac koji priča celu istoriju i najzad, tek pri kraju knjige, pojavljuje se i četvrto lice kome se ostali obraćaju sa »Vi«. To je gospod bog.

Moris, zaljubijen u Saru, sav je preokupiran osećanjima ljubavi i mržnje. Krijući se od muža on mora da se zadovoljava povremenim telefonskim razgovorima sa Sarom, muči ga ljubomora i sumnje, gubi mnogo vremena u jalovim svađama sa ženom koju voli nepodnošljivo; te mu ni samom nije jasno da li je voli ili mrzi ustvari, ali je svestan da cela »stvare ne može trajati dugo pošto Sara suviše žali muža da bi ga napustila, a on — Moris — suviše je nepoverljiv đa bi verovao da će ga Sara uvek voleti. Najzad, u leto 1944, kađ je njihova strast na vrhuncu, dolazi do raskida usled — čuda.

London je bombardovan i Mori, sa su oborila i poklopila neka vrata upravo u času kad je napuštao kuću svoje ljufavnice, Sara otkriva njegov telo, misli da je poginuo, vraća se u svoju sobu i bogu, u koga ne veruje, zaklinje se da će napustiti ljubavnika za svagda samo ako ga bog oživi, a njoj ulije snagu vere, Posle neioliko časaka ošamućeni Moris ulazi u njenu sobu govoreći: »Umalo ne pogiboh«.

Osamnaest meseci Sara je čuvala svoj zavet, a Moris, njen bivši ljubavnik, ne znajući zašto ga oma odbija, misli da ga više ne voli i verovatno vara, Najmio je privat-

nog detektiva da je prati, uspeo

je đa ukrađe njen dnevnik iz kog saznaje koliko je velika njena ljubav prema njemu ali i nepokolebiva njena nova vera koju joj je ulio neki propovednik. Dešava se zatim još nekoliko daljih čuda,

Maner

gnev božji progoni Saru i najzad je ubija, pa nastavlja zatim da goni i Haria, njenog muža, Morisa, propovednika, pa čak i malog najamljemog, privatnog detektiva.

To bi bio vrlo instruktivan sa držaj ove Grinove knjige, za koju i poluzvanični časopis »Britejn tuđej« kaže da je od trivialnosti spasava samo njeno kvazi teološko značenje i da, i poređ dobrog sti. la kojim je pisana, u odmosu na pisca deluje »krajnje razočaravajućia. *

Posmrtni roman Marsela Prusta

Krajem ove gođine list »L, e F igaro Littčraire« prvo, a zatim časopis »La Table Rond e« otpočeli su da objavljuju delove dosad nepoznatog i neobjavljenog romana Marsela Prusta »Žan Santej«, a poznato izdavačko preduzeće Galimar izdaće 1952 godine ceo roman, čiji ruiop:s iznosi preko devetsto stranica.

Delo je, razume se, pobudilo interesovanje javnosti Prusta radi, čija se književna reputacija, pošto su splasle kontroverzije koje je njegovo delo pobudilo, u Francuskoj sve više učvršćuje. Kritika se, međutim, pita zašto je sam Prust toliko đugo držao đelo u rukopisu, „oklevajući đa ga objavi (roman je napisan negđe između 1895 1 1900 godine) 1 zašto su izvršioci Prustovog testamenta čekali đa prođe skoro trideset gođina od Prustove smrti pa da delo pređaju u štampu,

Iz dva kraća fragmemta koje je objavio »Le Figaro littćraire« (ođlomak iz uvodnog „dela »Jedna ljubav Žan Santeja« i studija o »Aferi Drajfus«) kritici je teško đa da i približan sud o delu, te se na osnovu ovih prvih fragmenata zadovoljila đa konstatuje: da se rađi o »romanu u romanu«, u tom smislu što glavnom licu ko= je pripoveda pađa slučajno u ruke roman koji odlučuje da objavi; da roman mnogo pofiseća ma docnija, najbolja Prustova dela i, najzad, da u poređenju s ovim »Žan Santej« ispada slabiji i manje zreo.

Odajući zato' priznanje Prustovoj kritičnosti i upornosti s kojom je materijal iz ove knjige prerađivao posle u svojim zrelijim delima, kao i taktu izvršilaca Prustovog festamenta, koji su, ne žureći za senzacijom. radije čekali da se ustali Prustov &njiževni renome, književna kritika u svojim prvim osvrtima daje u isti mah i objašnjenje pitanja postavljenog u početku — razloge ,zbog kojih je ovo Prustovo delo tako dugo ostalo u rukopisu,

eooooeeoooaopopo00pO00e0ODO0OO0POeeapDopOO000O000OD0OOOo0BODpO000ODOe0ODOGOOOO00OOOOOP—

Sulejmanovski: CRTEŽ

fi, kraljevi, kneževi, slikari, pesnici i prvi pozorišni umetnici ·zanosili su se ovom bizarnom umetnošću. Jedinom Ginjolu bilo je dozvoljeno da druguje sa vladarskim ličnostima i da im ukazuje na njihove neđostatke. Slikari rokokoa u kompoziciju svojih slika unosili su i zanimljiv detalj pozorište lutaka. Čuvdno je bile DOzO» iište lutaka XVIIĆI veka u Lionu, koje vodi Loren Murge (Laurent Mourguet). U isto vreme Pariz ima stalnu

” operu lutaka.

Goldonijev otac bio je direktor pozorišta lutaka u Veneciji. Za to pozorište napisao je Goldđoni, kao dečak, svoju prvu komediju. Italijanski kompozitor Đovani Batista Pergolezi napisao, je godine 1733 vrlo svežu i ljupku operu sa svega dva lica “La serva padrona« — specijalno za operu lutaka. Hajdn je komponovao nekoliko opera za lutke, ali su partiture izgorele, pa nam nisu poznate. Takođe naročilo za pozorište lutaka komponovao je i Mocart svoju poznatu operu “Bastijen i mBastijena« Volfgang Amadeus Mocart.

Veliko priznanje pozorištu lutaka odavao je Gete. Posećivao je često pretstave i jednom prilikom i naročito se oduševljavao prastarom igrom za lutke “Faust« — iz koga naslova se rodilo i njegovo genijalno delo istog imena. Jedan od najvećih engleskih pesnika lord Bajron, gledajući pretstavu lutaka, uzviknuo je (a kasnije i napisao) »Ko ne voli lutke nema smisla za život«! U prvoj polo= vini XIX veka bilo je veoma poznato pozorište sa unekoliko mehanizova=” nim Jlutkama, zvano »theatrum muhn= dum«. Na njegovoj sceni prikazivali su se istoriski i savremeni događaji je iz Napoleonovih ratova i slično). Među najpoznatija pozorišta luta> ka našeg veka spada Fianovo DOozoOrište u Rimu. Dvadesetih godina ovoga veka ono je doživelo prave triumfe u svim prestonicama Evrope. Kritika ga je proglašila za remekdelo ove umetnosti. Takođe su veoma istaknuta pozorišta Jutaka u Minhe= nu, koja imaju svoju stalnu odraslu publiku. Pariska pozorišta lutaka pored bajki, muzičkih drama i političkih satira redovno stavljaju na repertoar svoje klasike Rasina, Korneja i Molijera. Londomsko pozorište lutaka daje sa zaviđnim uspehom Šekspirovog »Hamleta«.

Kod Jugoslovena osnovano je pozorište lutaka u umetničkom smislu posle prvog svetskog rata. Prvo u Ljubljani. Osnovao ga je akademski slikar Milan Klemenčić. On je sam izrađivao lutke, koje se danas čuva= ju u ljubljanskom Gradskom muzeju. Posle nekoliko meseci osnovano je pozorište lutaka u Zagrebu. Inicijator je bio akađemski slikar prof. Ljubo Babić. Do 1941 godine ovo pozorište vođio je Mladen Širola. U pretstavama su učestvovali i prvaci Hrvatskog narodnog Rkazališta u Zagrebu. (Dubravko Dujšin, Emil Karasek, Marica Imbejeva i dr.) Na repertoaru su bili između ostalih i sledeći pisci — LaV Tolstoj, „Dostojevski, Marin Držić (“Skup«), Milan Ogrizović, Vladimir Nazor i Viktor Car Emin. Oba pozorišta osnovana su 19920 godine. Posle gostovanja zagrebačkog kazališta lutaka osnovano je treće pozorište Jutaka u državi, gođine 1922 — u Beogradu. Vođio ga je novinar Žika Kovačić. U radu ovog pozorišta učestvovali su učenici tadanje glumačke škole. Pretstave &u se davale u staroj zgradi današnjeg Jugosloven= skog dramskog pozorišta, u takozva= nom Manježu.

Kod nas su do 1941 gođine pisali muziku za lutke — Dr. Božidar Širola, Oskar Jozefović, prof. Boris Krnic i Alfred Pordes. U zagrebačkom kazalištu lutaka izvedeme su dve opere: Mocartova “Bastijen i Bastijena« (pevali su Zdenko Knitl, I. Sestrić i Josip Križaj) i »Nikolinjski dar« od Krnica. Scenografiju za pozorište „lutaka megovali su prof. Ljubo Babić, Milan Klemenčić, Marijan Trepše i dr. ;

Posle drugog svetskog rata pozorište lutaka se kod nas naglo razvi1o. Gotovo svako veće mesto u zemlji ima pozorište lutaka, U Beograđu rade dva pozorišta. Marionetsko i Ginjol (Gradsko pozorište lutaka).

Kađ se pažljivo posmatra razvoj pozorišta lutaka, kad se pregleda književna i muzička literatura i prikupe imena svetskih umetnika, kmjiževnika, muzičara i slikara, koji su sarađivali na razvoju OVOE pozorišta, može se jasno videti da je pozorište lutaka zasebna, pomalo neobična umetnost, ali od velikog značaja. Potpuno isto kao i scema za ljudeglumce i scena za luftke-glumce sastoji se iz svih pozorištu potrebnih

· elemenata. Pozorište lutaka obuhva-–

ta razne vrste aumuetnosti: književnost, muziku, slikarstvo, pevanje, umetničku interpretaciju i najzad veoma tešku i složenu glumu minijaturnih pokreta. |

Verovatno je da će pretstave za Ođrasle zainteresovati našu kulturnu javnost (u prvom ređu književnost i kritiku) š da će kod nas, kao kod ostalih kulturnih narođa, pozorište lu-= taka biti prihvaćeno neposredno i ozbiljno. Nađajmo se da ovo pozorište ubuduće neče biti smatrano samo kao dečja zabava, nego će biti poštovano i negovano kao polreba široke publike, naroda, koji ga zaista prihva=– ta sa najvećom pažnjom i ljubavi,

. Dušan LONČAREVIĆ '

UREDNICI

MILAN BOGDANOVIĆ SKENDER KULENOVIĆ

_ Odgovormi uredu; Ww4dlau MjugdaAQ0VIG, — Slamparija 2Borba« Beograd, Rardeljeva 31, telefon 25183. Broj čekovnog račuma 102-9032020, Pošt, fah redakcije 617, Poštanski fab administracije 6209, Rukopisi se ne vraćaju.