Književne novine

e Luja M 2

TAJM Pj4z, || 48 380 | 0 daj? | pH k i . iy ali ; h

|) Dušan Ristić: KRALJICA / VIKTORIJA

posesokeooookepevaooeo0saoosaeseeeeooevOeo oteo eee ee00E

Bogdan Čiplić: „Burno proleće“

(Nastavak sa pele strane)

(koje je pritom uslovno — žaviši od njegove moći) uz pravo, kažem, da objasni, analizira, ukaže, Ocenl, POmopgne čitaocu i už druge mozućno” &ti, ne ide pravo na savetovanje pisca koje se kod nas obično vrši sa neke visine, najčešće blagonaklono dode- ljene sebi samom. Redovi koji slede nemaju zato niukoni slučaju ambiciju đa »pomognu« Čipliću, nego su samo konstatacija.

U literaturi, naročito u prozi, a pogotovu u romanu dovršen kompozici" oni plan i (bez Obzira koliko se na to vremena utroši) zrela koncepcija hkova i radnje su uslov bez koga se ne može. Slučajan izbor usputn:h digresija je zavodnik koji vodi u neuspeh. Ima samo jedan način da Čiplić sebe spase za našu književnost. da prestane da buđe periodična pratilačka Pojava i pogodan objekat za »mlade kritičare« da odigraju svoju ulogu »krčitelja«, To je: da se jednom za svagda odrekne površnosti, da se sabere, odredi domet svojih moći, da prikupi svoje pojedinačne dobre osobine (O5ećanje prirode, dobar jezik, smisao za atmosferu i ambijent, mogućnost trahnsponovanog, stilizovanog pripovedanja), da shvati da se bez ozbiljnih psiholoških predispozicija ne mogu praviti psihološke drame ljudi i događanja, da ima gimnazijalskih uopštenih detalja koji se više ne mogu napisati, da nema dovoljno daha za Šširok realistički prikaz, da mnogo rada leži između prvog obrisa i zrele gustoće literamog tkiva i — da iz svega ovoga izvuče konsekvence. Mnogi su njegovi nedostaci organski, ali ih je dobar deo metodoloških, „8zanatskih. Ovi drugi se daju izbeći,

Način na koji Bogdan ŽČiplić piše svoju prozu nije, naravno, ni zločin ni greh. Hor svake literature je neskladan i u svakom od njih ima i tih glasova koji ne znače mnogo i koji, nenametljivo ili nametljivo, prate solističke glasove, one koji se čuju, izdvajaju, razlikuju i jedini vređe. Samo ovaj put nije Bogdana CČiplića odveo do ozbiljnih umetničkih ostvarenja, a pisac ovih redaka je ubeđen da ga do njih i ne može odvesti,

Borislav MIHAJLOVIĆ

Risto Tošović: »Cvijet na Zgarištu« (Nastavak sa pete sirane)

ge i širine za takve poduhvate i da se, jednom istrgnut iz malog broja JTOblema koji ga interesuju, oseća ne“ moćnim, tako da je primoran da se oslanja na drugog, .da pozajmljuje i, očevidno: da pada pod uticaj. Njegova poezija tađa gubi lično obeležje, znači gubi svoju istinitost i uverljivost, postaje hladno igranje metafo· rama po već davno utvrđenom šablonu. Ko u ovim stihovima ne bi prepoznao Rakića, njegov izvanredni pravilni. dvanaesterac i one posebne, tako rakićevski karakteristične rime:

Al ako podlo još to truju laži, „i ako cviječe tvoje*bije krupa. ti srcem, osmieh u kom zora puca w _.B8pokojna stojiš na večito) straži,

I značeš, budna uzdignute glave, segnu li na mir tvog patničkog krova poći ı susret noći grozničave

_ _ za spokoj svojih raspievanihb snova.

· Ove bi strofe mogle &asvim da se priključe Gazi-Mestanu“ ne bi , tamo smetale; smisao, reči i ritam su ___đjm savršeno podudarni. I ne samo ove _ strofe, već čitav ciklus Za mir tvojih snova. ____Poisećanje na velike uzore ne mora uvek da znači slabost i otsustvo po'etske vrednosti. Ali R. Tošović se seća raznih pesnika: pored Rakića, i Dučića (Tri sonata o radosti), Ki ali čak ponekad i Jesenjina, kao u „Op rTećoj pesmi, Ta protivrečna, . međusobno nespojiva' ugledanja poja_ čČavaju samo šarolikost i neujednače- nost, zbirke, što u mnogome smeta da ge Tošovićev falenat preciznije prooc-

__ ni, Otuda je možđa još rano i donosit?

o njemu određeniju ocenu. _ poezija je još uvek sva u previranju, u traženju i lutanju, koje pretstavlja, kao i svako lutanje, izlomljenu cikcak liniju, i ona još ne dopušta da

Tošović u našoj lirskoj poeziji zauzme posebno i karakteristično mesto.

Zoran GA VRILOVIĆ

"Base iva OM PO Sa jeka bi, ; (Naštavak sa prve strane) iastična tehnika istrgla iz vlasti ljudi, pa je postala samovladar i kao takva gnječi, drobi, prekraja i izmjenjuje i samu ljudsku svijest. Zarobljuje, i tog istog nosioca pretvara u SVOg TO-

· ba, u svoje sredstvo.

Slučajno sam se još iste večeri prolazeći njujorškim ulicama zbog prve , orijentacije našao taman pred Empire-Bu:]dingom u časni kad su se na toj najvišoj zgrađi svijeta OtVOrili svi pipci svih elevatora i kad ie na sve ulaze procurila bujica od 25.000 ljudi, koji su, dnevno u tom neboderu zaposleni Pritisnut o zid, promatrao sam te rijeke ljuđi. Tekla je bezlična bujica kraj mene. Pričinilo mi se da

' su te kolone regimente i čitave divi-

zije sastavljene od jednog fe istog čovjeka, jedno te isto lice. čas mlado čas staro, jednako se kretalo u toj povorci što je na buljuke navirala. Bez vike, bez smijeha, bez glasa, nijema, u istim odječama s malim varijantama, iste geste, šta maska iznurena i izmorena, poluzatvorene oči, stisnute čeljusti naborano lice, žurila se ta stoslava maska u večernji suton. Žurila se automatski, kao da to. nisu živi ljudi nego neki strojevi, automali — roboti. Nad nama se visoko palila na nebu svijetla nebodera i elevatori su dalje radili poput preciznog stroja.

Srefao sam tu bezličnu i iznurenu masku ne samo toga prvog đana već i kasnije za vrijeme mog boravka u Americi. Sretao sam je kako juri auftomatski u nekom polusvijesnom stanju, u nekoj letargiji. Vidio sam je kako leti za nutobusima, gledao sam, je kako juri niza stepenice u tamne ralje unđerground-a, kako automatski posiže, bacivši pet centi, za novinama, kako žvače u blistavim automatfskim bif ima, kako se hrani u žurbi automatskim kretnjama u malim restoranima na crnim stolovima. Posvuda kao da me je pratila. Zagledao sam je na jednoj križanji, gdje je cowboy, kao prometni redar upravo zaustavio čitavu navalu automobila svojim Rkretom ruke, kako sjedi u autu i spuštenih vjeđa diktira u stroj sred urmebesan ulice i kako istovremeno hvata automatski slušalicu i daje kratke naloge. Vidio sam je stovrsnu u repu pred ulazima u. kino, kako se pod velikim Čarliem s halbecom i krivim nogama pomiče između napetih lanaca da uđe u dvoranu, gdje su vrtjeli Č.plinov stari film »Svijetla grada«. Posmatrao sam to jednoobrazno lice u polutami kina, gdje ne treperi samo na bijeloj ponjavi novovjeka iluzija o životu, već i tinjaju pokraj nje na isječku amfiteatra proztačne nage figure u pokretima antiknih boginja. Gleđao tu masku, kako se ukočena, gotovo neživa, pređaje opoju i hipnozi filma s umornim poluzatvorenim vjeđama. TI automatski se smije ta ista premorena maska; kao na komandu, smijehom u kojem je sve prije nego radost i veselje. Jednake takve crte i nabore zapamtio sam na takvom jednom te istom licu, što u tisuće varijanata ukočeno promatra, kako stroj od 30, 60, 120, nagih nogu u iaktu crnačke glazbe bespogrešno diže i spušta svoje krakove pred rasvijetljenom rampom: kod promjene strelimice se takav stroj izmjenjuje u stroj čiji su dijelovi automati akrobata, koji izvode precizno svoje vratolomije. Tek kad četa klovna otvara gotovo mitraljesku paljbu komičnim nekim instrumentima, te i prasak i lomljava dolaze do svog vrhunca, ta patnička maska se trzala, kao prenula ođa sna i regbi i oživjela. Kad je zavladao tajac čitavim varieteom kod smrtnog skoka mladog para s najvišeg tirapeza, raširile se dapače i zjene te sumorne maske. Za nekoliko sekundi prolomio se amfiteatar od elsplozije oduševljenja. Maska se potpuno izmijenila, ona ne samo da živi, ona lupa, ustaje, skače, urla i divlja. i

Takvu sam eksploziju doživio, u malom. kađ sam u lokalu prigušenog mo-

drikastog svjetla promatrao tu odugo-

ljastu masku, kako kraj ovalnog cinka sipa sasvim mašinalno od vremena na vrijeme jedan viski za drugim. Ukočena maska nije marila za čitavu okolinu, buljila je pređ sebe. Ćelavi

· glasovirač, koji je od svoje umjetnič-

ke frizure zadržao još samo duge zaliske, prebirao je na tipkama Šopena. A šta bi drugo? Djevice raznih doba u pozama preraf»elitskih figura čekale su, pođ modrikastim svjetlom, valj-

da na svoju točku i nm eventualni

dinner. Crvenkose, ljubičastih usana, zirkale su u večernjim toaletama na stolove, servis i cink. Sve to maska nije zarezivala, ona je automatskim pokretima praznila čaše. Samo su joj se oči zakrvavile i vjeđe još više spustile. Iznenađa se ta maska prene iz svog autcmatizma i zaurla, zavikne iz sveg glasa, ka đa se želi riješiti nečega ž}Teškog i stravičnog: Ustvari, taj

„očajni krik bio je početak neke pje-

sme. koja je vrlo brzo zamukla, jer se u taj tren stvorio pred razularenom maslom račun s konobarom, iza kog.se pokazao ogromni | crnac kao Deus ex machina u kakvoj predratnoj peštanskoj drami. I automat se vrlo brzo ope: uravnotežio pomoći crnca i_a lepršavih zavjesa ulaza. Počela već i drug ı točka...

Vani su krijesili neboderi. Njihova se rasvjeta pričinjava posmatrajući je

SKULPTURE I CRTEŽI PAVLA PERIĆA

Višestruki je značaj dosta skromne, po obimu, izložbe skulptura ı crteža Pavla Perića, koja je u prvoj polovini januara održana u maloj dvorani Umetničkog paviljona na Malom Kalemegdanu. Ovo je jedina samostalna izložba skulptura, uz izložbu Rista Sti jovića, koja je u Beogradu održana od oslobođenja. Zatim, ovo je prvi put da jedan zagrebački umetnik iz:aže u Beogradu u ovom periođu. Najzad, ovom izložbom je pružena jedna od retkih prilika našoj publici, naročito najmlađoj generaciji, da se upozna sa sitnom plastikom izvedenom u terakoti, da ta dela posmatra izbliza i da uoči 'sve pozilivne i negativne osobine ove vrste plastike. Skoro svi primerci OVde izloženih skulptura su rađeni od poečene zemlje — terakote, To su dela malih dimenzija — dvađeset do trider set santimetara visoke statuete. Par izloženih odliva u bronzi su rađeni, očigledno, po prvobitnim modelima u pečenoj zemlji.

Perić najčešće vaja seljanke iz raznih krajeva Dalmacije. Pažljivom posmatraču ovih statueta neodoljivo se nameće zaključak da on ne odabira dalmatinske seljanke za svoje modcle isključivo zbog želje da prikaže žeme svoga rodnog kraja. Postoji jedan drugi, jači razlog koji ga nagoni na ovakav rad. To je, pre svega, široka odeća dalmatinsk:h seljanki, sa bogatam naborima i borama, koje pokrivaju i istovremeno ističu vitka i lepo muodelisana. tela ovih žena. A Penr:ćevim umetničkim stremljenjima ovakva odeća i ovakva tela su neophodni.

Naime, Perić je ne samo po materijalu u kome izvodi svoje statuete, već i po načinu obrađe te materije, veoma blizak jednoj vrsti klasične grčke umetničke delatnosti. Njegove statue veoma potsećaju, kako je to već više puta primećivano, na statuete nađene na groblju u Tanagri, izvedene u terakoti, Nabori tkanina na telima Perićevih Dalmatinki se povijaju slično naborima na onim statuetama. Pa i stav figure je često veoma sličan stavu i položaju onih figura. A ponekad Perić i odstupa od želje da prikažs isključivo seljanke Dalmacije i više se

KRIIŽEVNE NOVINE

| vatra Što na vrhu plaminja. Kao da su to zublje što dogorijevaju, kao neki privid ognja. Jest, stvarno i po danu i po noći ti neboderi izazivlju impresiju nckog, privida, a konačno i oni su sami neke vrste eksplozije. Bernhard Berenšon ih na| protiv upoređuje s tornjevima od San ! Điminjema., Njegova komparacija po” stala je već legendarnom, ponavlja se uvijek. Mnozo je duhovitija ona Henri Džema (Henry James), koja upoređuje nebodere sa češljem koji je izgubio mnogo zubi. kad se promatraju neboderi u cjelokupnoj gradskoj slici iz daljine. Mnoge je druge zaveo VO” luntarizam i byabilonizam, koji se nesumnjivo očituje u tim novovjekim strukturama, da upoređuju te vrtoglave konstrukcije s nekim fantastičnim pozadinama na slikama Gozzolija ili Brueghcl-a. Tako je u mnogim opisima nebodera neprestano spominjan Br, -sqshclov »Babilonški toranj«. Svim fim feuilletonističkim kommpanpcijama „nasuprot postavlja . Valdo Frank »Ređiscovery of America« posvemu drugačiju de., finiciju + 'aže: »Nebodđebi nisu iz”2Z moći genija, već su izraz ponosne i samosvijesne ekonomske prepotencije. To su tornjevi bez zvona materijalističke religije bez boga. To su kule plutokraoije: zaista ima Berenson pravo da liče sredovječnim kulama plemića i patricija, što su bili u istom krugu gradskih zidina jedam protiv drugoga

sa podnica kao

pribiižava klasičnim mođelima. Detaljno poređenje bi pokazalo da se Perić nije inspirisao samo terakotama iz Tanagre, već i krupnom plasikom grčke umetnosti klasičnog doba. Njegova obojena »Sjedeća figura« (u jatalogu pod brojem 6) po položaju tela, kao i po bogatim naborima tkanine, neverovailno potseća na jednu od tri ženske figure iz grupe nazvana »Parke« sa istočmog timpanona afipskog Partenona. Ništa manja njje sličnost ove stalue sa sedećom figurom žene sa reliefne nadgrobne ploče »Žene H=msezo« iz Atinskog muzoja.

Ali, dok se po sličnosti u stavu i draperjji može ova slatueta vezati za Antiku. u obradi inkarnata nikako nije moguće naći ovakvu i ovoliku sličnosl. I fu je veoma karsklerističan primer pomenuta »Sjedeća figura«, Te mižice, koje se pomaljaju ispod boga te draperije, nikako nisu rnađeme po ugledu na klasične modele. Kroz njih izbija čulnost, dok je kroz one više izbijala smirenost i klasična lepota, A na drugoj jednoj »Sjedećoj figuri« (u katalogu pod brojeni 8) ova Će čulnost još jače doćj'do izražaja. Tu će se, kao i na nizu drugih statua, mnogo više osetiti snažno pulsiranje | neposredno sagledsnog i umetnički uobličenog živog isla. Takva je i »Pažan-

iZ,

OLUOIIIIIIIIIIIIITIIIIIIIIIIIIUIIIII III III IJ

A_TA:bir a proyu:ići: 'CRTŽ;

jedino sjedinjeni protiv puka, protiv

res publicae.« ,

Uza sve oi suprotno svemu tome iz daljine usred noći ti neboderi djeluju kao ingeniozna scenografija na nekoj ogromnoj pozornici. Milijuni i mi·lijuni luči sastavljenih u fantastične lampijone, što krijese kroz noć, što svojim mističnim svijetlom tinjaju posred neke mliječne staze, koja je po. svema drugačija negoli ona što oluču. je nebesku kalotu. VR 1

Jest, u kasne noćne ure neboderi po-.

primaju naličje sna, oni su prekrasni. U njima kao đa je oživjela ljepota iluzije, ljepota čarolije. Neki čudni de-

mon iz mitosa novovjeka civilizacije ·

ostvario je tu demonsku ljepotu. Iz daljine, i to samo iz daljine, uistinu je čarobna slika megalopolisa. Taj se čarobni privid magijski pretvara prad zoru dana u očaravajuću »fatu morganu« priče i bajke. Približavanjem bajki blijedi i gubi se. Raspadaju se frepetljivi prividi, trga se koprena »fata morgane«, a na mjezinom se mjestu pojavljaju i izviruju grdosije i monstruoznosti velikog grada, komu njegov pjesnik ovako pjeva: »O građe, ličiš razdrtom purpurnom ; snu, Prekrasan si, nečovječam si, očaravaš, zbunjuješ i ubijaš. O veliki grade!« | Ljubo BABIĆ

ka«, fakva je i »Vodonoša« i takav je i niz drugih ovde izloženi statueha, Ovoko neposredno prikazane dalmafinske seljanke u našoj posleratnoj umetnosti je dao još jedino Tošo Dabac na svojim poznatim umetničkim fotografijama. Na taj način, ovaj vajar je uspeo, kao relko koji đrugi, da stari klosični stil izražavanja spoji sa savremenim životom i da pritom izbesne eklektički manir i da stvori svoj lični stil i metođ u rađu. Ove Dpozitivne osobine ne može da umanji ni činjenica što Perić po prirodi svoga stila, obrađ: likova na statuetama ne po= klanja nnročiti značaj i da su oni tek summrno naznačeni. A pomenuta »Sjedeća figura«, kojoj je ovde posvećeno nniviše prostora, samo je najkarakterističniji primer u kome se umelnik pajviše udaljio od živog modđela.i Dribijžio antičkom uzoru,

Uz trinnest komađa plastike izloženo je i dvadeset sedam crteža. To su mahom studije rađene pred oslvarenje umeftnikove zamisli u plastičnom materijalu. Na njima je primefna težnja umelnikova, đa crtežom dočara što jače i sebi i posmatraču zamišiiemi izgled statue, te su namerno izbegpnufta đetaljisania u opisivanju i ljudske figure i materije, što ponekad ide na uštrb umetničkih kvaliteta dela.

Posle ove prve izložbe jednog hrvatskog umetnika u Beogradu, doista se nameće kao nužno da Udruženje likovnih umetnika Srbije i Udružerje

' likovnih umetnika Hrvatske ulože više nopora u upoznavanju i naše i zagrebačke javnosti sa savremenom delatnošću i srpskih i hrvatskih likovnih ume{nika. Jer do sada, sem preko jedne izložbe Saveza likovnih umeinika Jugoslavije, u Beogradu nismo imali prilike da se upoznamo sa delatnošću slikara i vajara iz drugih republika. A našoj kulturnoj javnosti je to neop-

hodno potrebno. . :\ Miodrag KUJUNDŽIĆ

BELEŠKE

KNJIŽEVNE ANKETE

Pre pedeset godina, na početku novog stoleća obraćajući se najpoznatijim francuskim piscima onog vremena, naučnicima i političarima, Raul Obri (Raoul Aubry) je preho pariskog »Tana« (»Temps«) otpočeo anketu o »tri naimilije knjige«.

Odgovori su bili razni. Žil Le-

be,'

mena,

šli ma putovanje! naivno i idilično pitanje sa početka ovog veka dobija u naše vreme, nemirno i »loslutno, u znaku ratova . razaranja i atomske bommnogo dramatičnije akcente. Jedna nedđavna u Ttaliji, postavila je. u đuhu vrepitanje na. sleđeći! način:

to pomalo

književna anketa

Rimskog carstva, Manconi: Verenici, Marks: Kapital, Stivnson: Ostrvo zakopanog „blaga; Bokačo: Dekameron, Emili Bronte: Orkan-

ski visovi, Kipling: Džungli, Montenj: Mobi Dik, Rable: Ga "Tolstoj: Ana Karenjina.

BIBLIOGRAFIJA

| Novi književni Knjiga o časopis i Splitu

Eseji, Melvil:

rgantua i

»Knj iŽevni Jadran«

„Niegova .

metr, poznati kritičar, izjasnio se za klasiku (Virgilije Montenj, Rasin); Moris Bares. izabrao je fri knjige o starim francuskim crkvama uz primedbu: »Vaspitale su nas crkve i naše majke«; „Emil Fage: Horacija, Montenja i Lamuartinova „»Razmišljanjae« (ova mudrost antike i sve što je najbolje u mođernom ·sanjarenju•); Moris Meterlink: PasWala, Bosiiea i La Fontena; Pol Margarit: Šekspira, Mišlea, Viktora Igoa; Romen Rolan: vvčke tragičare, Seksp:ra Servantesa.

Sabrani pdgovori doneli su ova– kav redosled po brojiu glasova:

Monteli — La Rošfuko — Volter — Rasin — Igo — Mise — Sveto Pismn — Paskal — La Brijer Sen-Bev — Šatobrijan — Lamar– tn ~ Korneji — La Ponten — Renan — Stendal — Šekspir — Mi-

. Šle — Erman — Ronsar — posled-

nji su bili Vijon i Rable.

Kako se viđi, ukus „francuskih istalsnutih intelektualaca, tačnije, književne simpatije onih francu' skih intelektualaca s početka ovog veka koji su hteli da se odazovu na anketu »Tana«, bile so pre svega na strani francuskih pisaca, klasičnin FPrancuskih pisaca, i to onih »ozbiliniiih« |} omorn\niilhae Vijon i Rable prošli su slabo.

Međutim, više od ovih odgovora karakterističan |e za epohu potpun tekst pitanja koje je posta~

.vio Obri: »Ako biste pošli na pu«*

ćirilicom, str. 203, cena 150 din.

tovanje ili na selo i ako biste moeli poneti samo tri sveske, koja biste tri dela izabrali za pratioce svoga duha?« Ako biste po·

»Alo biste hteli da spasete dcset knjiga... itd... koje biste izabrali:«

Tako je sa pitanjiilma. A ukus se začudo malo izmenio — bar u one vrste ljiudi koja odgovara na ankete. Izbor još uvek nosi pretežno nacionalno obeležie, a simpatije su na strani klasika. Široka anketa „engleskog časopisa »Britejn tudej« o Četrdeset najboljih Mpjiga u prozi pisanih od stote godine „naše ere (»najprivlačnije kniige za intelientne liude svih gzemolin+). ofpočefa u septembru prošle godine, dala je dosad sledeće, manje više konačne rezultate (red. ie prema broju glasova: Servantes: Don „Kihot; olstoj: Rat i mir: Svift: Guliyerova putovanja: Dikens: David Koperfild, Defo: Robinzon Kruse i Igo: Jadnici: Banjan: Poklonikovo puto-' vanie: Pilnber Madam MBovari. TTekeri: Vašar faštine i Volter: Kandid; Bosvel: Džonsonov život, Dikens: „Pikvikovci, Dostojevski: Zločin, i kazna i Skot: Ajvanho; Sv. Toma AMvinski: Suma teologika, Džein Ostin: Ponos i predđrasuda, Sv. Augustin: Ispovesti; Toma. Rempiski: De imitacione Kri sti i Makijaveli: Knezi Andersen” Bajke Šarlota Bronte: Džein A;jr, Darvin; Poreklo vrsta, Dostojevski: Brača Karamazovi, Mor: Uto-

pija Pips: Dnevnik; Hiljađu i jed- Izdanje na noć, Karol: Alisa u zemlji ču- 1951. da, Gibon: Propađanje i raspad dinara.

Rodoljub Čolaković: Zapisi iz Oslobodilačkog rata, Knjiga IV.

ćirilicom, str. 286, cema 220

š Prepiska Đure Jakšića. Priredio

dr Milan P. Kostić. Izđanje »ProsVetc«, Beograd 1951, ćirilicom, str. 505,

||_ __Dr Ivan Ribar: Politički zapisi.

% Knjiga III. Izdanje »Prosvete«, Beograđ 1951, latinicom, str. 193, cema 120 din.

Mlađen Leskovac: Po Dnažoj postojbini. Knjiga I. Izđanje »Matice srpske«, Novi Sad 1951, ćirilicom, str. 303. i

Bogđan Čiplić: Đorđe Zličić-Ciga; Izdanje »Prosvete« Beograd 1951, ćirilicom str. 46, cena 15 din.

Đula Lukač: Žuta kuća, Izdanje »Prosvete« Beograd ~ 1951, ćirilicom, Str. 42.

P. S. Finžgar: Razrušeni život. Drama 8 JE ii Izdanje Waloac nog poduzeća »Glas rada« Za) 1951, Jatinicom, str. 54, e Tai |

TO MAJG-Hallč: Teške sjene. Drama u tri čina (pet slik Izđanje „Nakladnog OR O »Glas „rađa« Zagreb 1951, latinicom, str. 83.

„Maksim „Gorki: Zivot Klima Samgina (četrđeset godina) — roTEOı Taa ea Izdanje »Kul-

«, Beogra: 51 ći i 5831, cena 170 din, SINU NB

Stefan Cvajg: Novele. Prevodi dr Vladana Jojkića, Rađivoja Koai Ž Milana Tokina. Izđa; »Matice srpske«, č /1851, ĆirHicom, al, 233, OVI SB

Sigurd Evensmu: Hteli sa u Englesku. Preveo Vladeta Piščević. Izdanje »Prosvete« Beograd 1951,

Sarajevo

* I .

Ovih dana izići će u Splitu prvi broj časopisa »Književni Jadran«. Pored književnih djela, novi će mjesečnik objavljivati i napise iZz ostalih pođručja umjetnosti i kulture, Prvi njegov broj donosi, među ostalim „člancima, „uspomene Vicka Krstulovića »Iz prvih dana ustanka u Dalmaciji« historijski esej Dr Josipa Smodlake »Dalmacija i Hrvati kroz vjekove«, pri-

povijetku Novaka Simića »U sla

vu božju«, esej Ervina Šinka »Intervju« i studiju Kalmana Mesarića »Peatar i publikası U njemu Cvito Pisković iznosi još neobjaVljena »Pisma Ignjata Joba« Ćiro Čičin Šain.piše o splitskoj, Ilirskoj akademiju čija se 250-Hodišnjica osnutka doskora navišava, Dušan Berić o jednom splitskom protuaustrijskom |pučkom _pjesniku iz 1848. godine, a D. Kečkemet O

'Emanuelu Vidoviču, povodom Te-

frospektivne izložbe u Zagrebu 80-

godišnjeg doajena slikara. List objavljuje i odlomak govora Dr Rendđića Mioševića na proslavi 130-godišnjice splitskog Anheološkog mužeja kao i više Rkraćih članaka, prikaza i bilježa-

ka. „Pjesmama zastupljeni su u ovom broju Ante Cettineo, Ćiro Čičin Šain, Ćiro Čulić, Srećko Di-. ama, Milica Kostić, K. Quien i Augustin Stipčević, a reproduscijama slikarskih „rađova Emanuel Vidović, Rudolf Bunk i Bertul Petrić. lj

List uređuje odbor. Glavni uređnik je Branko Smodlaka.,

Broj čekovnog računa 102-9032030, Pošt. fah ređakcije 617, Poštanski fah administracije 629, Rukopisi se ne vraćaju. |

_ blema. SA

dalmatinskih ”

Dušaan Vlajić: AUTOPORT7?M

Remek-delo materijalističkog duha Antike

(Nastavak sa druge sirane)

ne posebne delove vidi veoma ograničeno, jer istoriski stupanj razvitka ljudske prakse (proizvodnje, tehnike) u Antici još nije došao do Onog raščlanjivanja prirođe, društva i ljudskog mišljenja koje bi dozvolilo da se razviju posebna saznanja (posebne nauke). Odvajanje specijalnih nauka od filozofije miogla je da izvrši i iz«

· vršila je tek moderna enoha (icapitali..

zam), koja ne zna ni za kakve granice u razvoju tehnike, pa prema tome niu ispilivanju pojava. U sistemu ropstva, koje je imalo granice preko kojih nije moglo preči, taj proces nije mogao da ide dalje nego što je išao, nifi je mogao đa pređe granicu koju je Ari= stotel obeležio svojom klasifikacijom amtičkih znanja. | Ne bi se mogao prihvatiti ni stav da su »atomi i prazan prostor... elementi sa kojima se grade mođerne koncepcije«. Tu se Anica Savić-Rebac oslanja na Bimdreiđa, ali sko se pod pojmom »moderne Kkoncepcije« bodrazumeva savremena nauka, onda je takva misao nenaučna, jer su već De. kart i Lajbnic, a da o savremenoj nauci ne gevorimo, „odbacili amžičiu tezu o praznom~prostoru. ''a teza'nije ustvari ništa drugo nego jedna od oih embrionalnih misli O-materiji, ko. ja je mogla da nastane i mastala je na određenom stupnju razvitka ljudsk saznanja, koji je još bio nužno egra= ničen ođređenim stanjem Jiudske prak: se. Danas više nema, i ne može db bude nijedne ozbiline ngsučne teorije koja bi polazila od antičke zamislj O postojanju nedeliivih atom; df prostora. Ta zamisno pri razvitka paužne i filgxS Dalje, nile Amica Savić vilmo i jasno obeležila ča Demokritove i Epi! fije uopšte, a između nji saznanja, posebno, Tako ona ističe da je Dermokrit »još ijdealistički smatrao da je opažanje izloženo m?nogim zabludama i da je fek rnišljaznje pravi put saznanja, ističući s druge strane .da lije Epikur »dokozivao da eventualne zablude potiču baš ođ akta mišljenja koji propraća čulno opažanje&«”"” Čitav problem, međutim, ne može da se gleda tako uprošćeno. Očigledncs je da A. Savić-Rebac takvim stavom prema Demokritu zastupa ona ftuma.” čenja atomističke materijalističke filozofije koja tek u Epikuru vide Vrhunac njenog razvoja, premđa se iz onoga što nam je ostalo od Demokri„ ta jasno vidi da Demokrit nikad nije napuštao osnovni materijalistički stav — da bez čulnog saznanja ne može u-– opšte biti saznanja. Prema fome, ne može se Demokritu zamerjti što je shvatio opasnost od senzualizma i šio je pokušao da se toj. opasnosti ukloni, jsto onako, kao što ee ne može smatrati da je Ppikurov stav »da e ventualne zablvde potiču baš od akta. iišlemia«s — dozglednije rešenje Droble: saznanja, nego što ga je poku-, šao dati Demokrit. Moglo bi se šak reći suprotno da je Epikurovo shvatanje o apsolutnoj verodostojnosti čulnog saznanja grublje i uprošćenije F od Demokritova i dalje od istinskog rešenja osnovnog problema, nego ŠtO ga je pokušao dati Demokrit, jer bi se po takvom shvatanju i svaki privid morao smatrati istinitim, Uosta~ , lom, ni Demokrit ni Epikur nisu mo- | gli da objasne svu dijalektiku ljudskog saznanjš, od oseta do pojma i obratno, pa su nužno padali u izvesne, manje ili veće, grubosti i idealističke. nedoslednosti. Tek će dijalektički ma. terijalizam ukazati kojim putem treba ići u rešavanju ovog osnovnog Pro

_ Poređ ovih, mogle bi se predgovoru učiniti još i neke druge primedbe, Međutim, sve one ne umanjuju veli= ko priznanje koje zaslužuje Anica Sa, vić-Rebac što je našim čitaocima daJa prevod jedinog potpuno očuvanog „| dela antičke matemijalističke filozofije i jednog od najznačajnijih književnih dela Antike. Može še reći da je to 7 prevod koji, i sa filozofske, i

sa knji ževne strane, stoji na visini najboljih

mođernih prevođa Lukrecija. 7 |

ić

Veljko KORAĆ

UREDNICI

MILAN BOGDANOVIĆ SKENDER KULENOVIĆ _____--—-——1 –— –_ —----- OLOŠČLR—