Književne novine

\

STRANA 3

Vuko. PAVIČEVIĆ i Ivan LAĆA

ODGOVOR NA „KRATKU BELEŠKU«

koja je dosta duga, a ipak

vrlo kratka

U uvodnom delu svog kritičkog Osvrta na predavanja prof. Nedeljkovića ukazali smo na razlog Zbog kojeg se na predavanja osvrćemo i pre nego što su štampana, ali nismo kazali zašto se ograničavamo samo na neka predavačeva mišljenja o Engelsu, i na pitanje revolucije u marksizmu, jako je u pređavanjima bilo i dosta drugih mesta s kojima se ne slažemo ,koja ne smatramo pravilnim. To što nismo rekli prošli put kažemo sada: ograničili smo se na po\menuta pitanja prvo zato što su tu pređavačevi sudovi i formulacije bili potpuno određeni tako da nikako nismo mogli posumnjati u svoje·pravilno razumevanje onoga što smo čuli, dok smo kad je reč o spornim mestima koja nisu tako izrično formulisana ili je bilo teško na osnovi jednog slušanja potpuno tačno oceniti njihov smisao, smatrali sebe obaveznim da pretpostavimo mogućnost svog nedovoljnog razumevanja, nerazumeva-– nja i pogrešnog razumevanja, drugo, ograničili smo se i zato što smo kod predavača pretpostavljali nesamokritičnost i sklonost da ne samo povodom druge već i povodom prve gru-

"pe pitanja svaki kritički osvrt olako

proglasi za rezultat nerazumevanja, neznanja, za paralogizme i zamene teza, dakle za nešto što ne bi imalo osnove i povoda u predavanjima, pa da time nužno orijentiše diskusiju na pitanje da li je u našim kritičkim primedbama sve samo zamena teze. Mislimo da „Kritička beleška” predava–

čeva u 54 broju „Književnih novina”

potpuno opravdava tu našu pretpostavku, da je sklonost koju smo kod njega pretpostavljali prešla u čin čim joj se pružila prilika, te da na osnovi čina treba govoriti javno ·o sklonosti. No ovo. mišljenje treba odmah i dokazivati. To ćemo i učiniti.

Pređavač žali što mu „Književne novine” nisu mogle objaviti tekst predavanja i kaže da bi čitaoci, da su predavanja štampana, »mogli svojim očima videti da kako slovo tako i duh, sama argumentacija mojih predavanja u celini i u pojeđinostima sušta su suprotnost svemu onome kako to „razmišljaju” od nečeg grdno uznemireni i preplašeni prikazivači mojih predavanja”. Dakle, čak ni u slovu i čak ni u pojedinostima predavanja nisu pružala osnove za onakve primedbe kakve smo im već učjnili!? Zaista se to kategoričnije nije moglo reći nego što je predavač rekao. No da li je to i tačno?

Prvo ćemo potsetiti čitaoca ukratko na naše primedbe: predavač je, tvr-. dili smo i tvrdimo, neopravdano i ne= tačno pripisavao Engelsu tri ograničenosti (bez navodnica!) — đinamicizam, ekonomizam i mehanicizam, Međutim, on to evo kategorički poriče. A mi mu na takav stav navođimo samo jedno mesto iz zabeležaka sa njegovog predavanja o istoj temi koje je održao studentima filozofije. Tu se kaže: „I kada je Engels trebao .da odgovori na pogreške ekonomizma ne samo Drugoj internacionali već i sVoOjim najboljim učenicima, na pr. Meringu, on je u svojoj dubokoj filozofskoj iskrenosti i istinoljubivosti rekao „Mea culpa” — i uputio one koji se interesuju za ulogu posebnih data pa i ličnosti da pogledaju kako je to Marks rekao u Osamnae– stom brimeru•ili on sam u Anti-Diringu ili u Ludvigu Fojerbahu (pisma). A Marks i Engels su činili ovo na skroz empiriski način, ukazujući na specilično i pojedinačno u okviru opšteg, činili to na deskriptivan način ,ukazujući na vezu objektivnu i subjektivnu(?), ostavljajući široko polje za primenu marksizma u politici, etici.i pravu, no ne dajući celoviti pogled na objektivno i subjektivno, pojedinačno i posebno i njihove zakone.. Bude li Engels po liniji ovog pitanja pritešnjen svojim prijateljima marksistima, bilo Šmitom ili Meringom, ako se ne spnse antidijalektičkom slikom, mitom o bazi i nadgradnji, uzetom iz statike građe-

vinarstva, onog što je najsuprotnije'

dijalektici i njenom razvoju, tone u neodređenost i govori kako mi sebi stvaramo- istoriju, ali su ekonomski momenti bitni i odlučujući, a sa treće strane i politički uslovi i fradicije igraju ulogu, ali nezadovoljan sopstvenim protivurečnostima i neodre=đenostima(?) pokaže u ovom redu pitanja, taj najveći dijalektičar svih vremena, takvu zaostalosti mehanicističku golotinju koja sve objašnjava paralelogramima 'sila, komponentama i rezultantama i stavlja ih(?) rame uz rame sa najgrubljim mehanicistima kakav je Lametri i Gasendi”, ·

Pre nego se osvrnemo na sadržaj 'ovoga mesta izjavljujemo da smo ga

\

od predavača i čuli u pređavanjima na Kolarčevom univerzitetu, pa ga uzimamo za polaznu tačku u polemici, primajući na sebe svu odgovornost za takav postupak. Nedeljkoviću pak, mislimo, ostaju tri mogućnosti: ili da prihvati mesto kao svoje, pa da onđa i sam kritički oceni ono što naRknadno piše u „Belešci”, a pogotovu da Kritički oceni sudove koje je u tom mestu izneo, ili da tvrdi kako ga nije naveo na Kolarčevom univerzitetu — a u tom slučaju bi ispalo da je o istom predmetu za kratko vreme imao veoma različita gledišta, ili pak da tvrdi kako navedeno mesto UOpšte nije njegovo, već mu ga mi nekako podmećemo. Ali i za ovu trežu mogućnost postoji neko rešenje. Sada malo analize. U navedenom mestu ima nesumnjivo nejasnosti i neodređenosti koje potiču od onoga

· koji je beležio, ma da „jasnost” pre-

davačeve beleške u „Književnim novinama” daje mogućnost da izvor nejasnosti tražimo i u njemu. No ipak je nesumnjivo da on govori o ekonomizmu i mehanicizmu kod EKngelsa.") Govori i po slovu i po duhu, jer izrazi mehanicističimet golotinja i pogreške ekonomizma valjda svojom izrazitošću treba da označavaju i neki duh, neku sadržinu, i valjda je onaj koji ih upotrebljava svestan njihove težine, pa ih ne bi primenio misleći na neke sasvim beznačajne i sitne osobine Engelsove misli. — Tako Nedeljković u pređavanju.

A u „Belešci”? U „Belešci, su se „pogreške ekhonomizma“ svele samo na „preteranu naglašenost ekonomskog faktora” (predavač je zaista upotrebljavao ovaj termin i u predavanjima). Ni reči da je u predavanjima bilo govora o pogreškama! Uz to nam se prebacuje da „naglašenost” ekonomskog faktora za nas „nema nikakve veze, uloge ni:značaja za razvoj dijalektičkog materijalizma”, iako smo mi u svom kritičkom osvrtu o tome i te kako pisali, u šta se može uveriti svaki čitalac. Šta je dalje s mehanicizmom i mehanicističkom golotinjom? Oni su između predavanja i „Beleške” sasvim iščezli tako da se u „Belešci“ ne javlja čak ni njihova bestelesna senka u vidu neke „naglašenosti”. Tu se samo kaže da smo mi, tvrdeći da je predavač pripisivao Engelsu mehanicizam, pravili paralogizme i zamene feza. Ne, gospodine profesore, ne zamenjujemo mi fezu već vi, pišući ovako u „Belešci”, zamenjujete predavanje! — Da vidimo šta je to bilo u vezi s bazom i nadgradnjom. U predavanju se izrično kaže da je to antidijalektička slika uzeta iz statike građevinarstva, onog što je najsuprotnije dijalektici, a u „Belešci' „Uzgred sam bio spomenuo da inače vrlo korisna i popularna slika baze ili osnove, i nadgradnje (koju i ja sam često koristim da izrazim odlučujući karakter ekonomskog faktora) ima taj nedostatak da se kao i svaka druga slika može pretvoriti u mit, kad se misli da se ovom slikom kao slikom može apsolutno adekvatno objašnjavati sama suština stvari kao što je to u poslednje vreme u lingvistici Sovjetskog Saveza; i izrazio sam svoje mišljenje da je naučno egzaktnije i adekvatnije upotrebljavati izraze manje ili više neodređen, manje ili više određen određujući, odlučujući u poslednjoj instanci“ (ovde je nešto ne manje ili više, već sasvim neodneđeno!). Da lj da iščitavamo iz ovoga mesta ono što je sasvim lako iščitati? Zar nije ·jasno da je ocena o vrednosti izraza baza i nadgradnja dobila ovde neki golubiji vid i da ovakve dve ocene valjda nisu mogle stajati jedna pored druge u jednom predavanju, da bi nam se onda moglo primetiti da uzimamo samo jednu a zanemarujemo drugu? Uz to, kako to izgleda kad predavač označi nešto kao antidijalektičku sliku a posle kratkog vremena za nešto vrlo korisno? Što se tiče mišljenja da je „naučno egzaktnije i adekvatnije upotrebljavati izraze „određujući, odlučujući” (faktor, valjda -— 'P. 1), izjavljujemo da ga nismo čuli od predavača na predavanjima, već u usmenoj diskusiji s njime. Mi, razume se, mislimo da je nužno i dobro dopunjavati se, ali je red i kazati da se to čini.

Na pređavačeve pokušaje đa u našim primedbama otkrije protivrečnosti nećemo se opširnije osvrtati jer, prvo, to pitanje nije ovde važno i, drugo, jer znamo da se svako lako može uveriti koliko su ti pokušaji neuspeli, a oni moraju biti takvi kad su izraz težnje za odbranom po svaku cenu.

Na kraju se moramo vratiti našoj „odbrani” Engelsa i u vezi s njom pilanju odnosa prema klasicima marksizma uopšte. Neće biti neskromno ako kažemo da i mi dobro znamo

' da se u svaku njihovu postavku, a

kamoli u svaku njihovu reč me ireba zaklinjati. Ne. Svako je, pa i oni, „ograničen” epohom (ma da. je njihov genij, materijalistički svoju, znao da sagleda i sledeću, njihovu epohu). Ali je sigurno da su njihovi stavovi i misli rezultat ogromnog istraživačkog rada, te već i zbog toga treba dobro promisliti, a pogotovu mnogo šta uraditi pre nego se okarakterišu ovakvim ili onakvim.

Treba ići napred, tražili. novo. To je dobra stvar, ali nije dobro kad se „staro”, u ovom slučaju jedan od „klasika marksizma, pogrešno ocenjuje. . &

*). Mesto u kojem se Engels prikazuie

kao »dinarnicist• nećemo navoditi, jer Nedeljković u suštini zaobilazi ovo pitanje).

sagleđavajući'

\ i \; & 1

/

(Nastavak sa prve strane)

plimentiramo jedni drugima kako to obično biva na takvim prijemima. Kad se društvo malo ponapilo ustane neki ruski pukovnik i, klateći se s čašom u ruci, stane govoriti, kako mi griješimo kad veličamo slovački ustanak i praški ustanak 5. maja, jer je

il

;

općepoznato da takvih ustanaka nije ·

ni bilo, kao što nije bilo ni otpora ni partizana u Češkoj i Slovačkoj, i kako je sve to naša izmišljotina, Drug

Gotvlad, naravno ,i mi ostali, šutili

smo. Nitko nije kazao nijednu jedinćatu riječ. Ipak, našao se tamo netko tko je na neki način protestirao. Sjećam se dobro. Sjedila je kraj mene. Krotke, sivoplave, malo kose oči, na= smijano lice. me o našem pokretu otpora, o ustancima u Slovačkoj 1 Pragu. Kad je čula šta govori ovaj polupijani ruski pukovnik, sagnula se k meni i rekla:

»Kako možete trpjeti ovakve bezobrazluke? Zašto mu ne odgovorite? Rekla je to svojim dubokim, promu– klim altom, tako strastveno i energično. To nije bila Čehinja. To je bila vaša djevojka, Jugoslovenka, gospodine” ambasadore. Nažalost. Ja sam momentano ustao i od sramote napustio prijem. Glupo i bespomoćTON. ć +

Stojimo još uvijek na opustjelom Trgu pred crkvom sv. Nikole na Malostranskim Namjestima, prozebli i prokisli.

— TI danas, kad se sjetim scene 8 tim pijanim ruskim pukovnikom, pobjesnim. Vi sigurno niste imali prilike da doživite nešto slično?, upita me doktor Vacek.

— Čudno, i ja sam nešto slično doživio. Bilo je to, ako se ne varam, iste godine 1946. Šetao sam jedne sunčane nedelje po Avali u društvu dvojice ruskih novinara. Gnjavili su me, ne znam po koji put, da im uvrstim u glavni organ naše partije neke članke. Ti ruski novinari, to su vam neka vrst kočevera, torbara, koji vam stalno nude tu svoju jeftinu bazarsku robu: molim izvolite, članak o nuskom baletu, napisala prima balerina Bolševo teatra, ili o kolhozima, napisao akađemik Pavel PFjodorič, ili možda o ruskoj nauci, napisao akade= mik Fjodor Pavlovič. Molim izvolite, stvari odlične, prvoklasne. Nude oni tu svoju kramu, člančiće, reportažiće i feljtončiće, drsko i nametljivo i čovjek ne može da ih se otrese. Popeli smo se tako u razgovoru na Meštrovićev mauzolej i tamo zatekli generala Ždanova, koji je upravo objašnjavao nekim ljudima kako je i na koji način njegova armija zauzela ovaj avalskostrateški položaj, koji je bio vrlo važan, zapravo najvažniji ,u sklopu napada na Beograd, i kako je on, lično, kad je trebalo jurišati na tu najvažniju Rkotu, tjerao jugoslovenske partizane s. batinom u ruci: „Toljagom sam ja njih tjerao na juriš, moja gospodo, evo ovuda, ispod ovog spomenika. Ali šta da kažem, neće gespodičići da ginu „njihovi su životi skupi, dragocjeni. A zašto bi i ginuli kad je tu glupi Vanjka koji će za njih poginuti. A neće taj gospodičić partizanski ni da pogine ovako pseći. Naučio je da ga sahranjuju u nekakve mramorne dvorce. Bio sam vam ja neki dan u Zagrebu na njihovom groblju Mirogoju i vidio u kakove to .skupocene mramorne dvorce sahranjuju svoje mrtvace. Sve je to, moja goBpodo, pokvarena i trula buržoazija. A ti Vanjka, glupane, tuci se za tu gospodu, i krepaj negdje za plotom.”

Slušam ja tog generala oslobodioca kako trabunja o buržujskim partizanima, o Vanjki, i o skupocjenim mramornim mirogojskim dvorcima, kako

Cijelo veče ispitivala ~

psuje naše partizane, i kako prezire sve šlo nije rusko, i bijesan, odlučim . da mu priđem, i odgovorim, Pokrenem se violentno stegnutih vilica i pesti., Međutim ,ovi prokleti novinar= ski kočeveri ,primjetili su moju na-

mjeru „nekako se ispriječili „predamnom i vješto improvizirali nekakav razgovor. Tih nekoliko trenutaka bilo je dovoljno da savladam svoj bijes i da pomislim na skandal koji bi mogao da izbije, i tako, s obzirom na ovo I na ono, ustvari zapetljan nekakvim glupim „građanskim „predrasudama, ostao sam stajati bespomoćno... A. tre= balo je nešto učiniti...

— Ostavite, to, gospodine ambasadore. U to vrijeme niti je trebalo niti ste mogli nešto da uradite. Ovo, što ste sad uradili, to je nešto. Ne znam, meni se čini da ste vi uzdrmali svijet. Ovaj vaš Tito nekako se ispriječio pred svakim revolucionarom i kao da ga pita: Šta je s tobom poštovani, imaš li ti savjesti, gdje ti je revolucionarna proleterska svijest, jesi li ti papagaj i magare glupo koje čati molitve ili čovjek koji samostalno i razborito misli? Eh, gledam ja tog vašeg Tita kad je bio ovdje u Pragu kako Be, samo ponašao suvereno ljudski. A kakav je ovaj naš, sa Hradčana? Promatrao sam ga nedavno na defileu sokolskom. Prolaze stotine hiljade sokola ispred njegove tribine i demonstrativno mu okreću glavu, a on gle= da ispod oka svaku skupinu koja pridolazi, i, ako mu se učini lojalna dig= ne ruku na pozdrav ,i naravno po ne= ki put se prevari i onda brzo spušta ruku, crveni i okreće ljutito glavu, a

grupica njegovih ljudi u publici ne=~·

prekidno histerično viče: „Da živi

Gotva1ld“,

Još sad mi brenči u ušima piskavi, histerični glas neke žene. Sramno i nedostojno. Kako je samo bio jadan i bijedan. Neka ih đavo nosi.

— Doktore, kasno je, hajđemo.

— Da, imate pravo, kasno je... Nego..., znate li vi, gospodine ambasadore, kako je onaj naš „svjati bojovnik” Jan Žižka osvajao Karlštajn? Ne znate naravno? Opsjedao je on

Karlštajn prilično dugo, i ona milo

gospoda u gradu neće da se predaju. Onda on dovuče do građa bačve đubreta i izmeta ljudskog i stane svojim bacačima, katapultima, bombardovati ovu „preuzvišenu gospodu } dame ovom mirisavom municijom. Ha, šta kažete, dobro je to smislio? Eto fako. Pa, laku noć gospodine ambasadore, i 'doviđenja.

— Laku noć, doktore.

Kiša još uvijek sipi. Po praznom j pustom irgu odzvanjaju naši koraci, Sviće.

stiva

JBSEN BEZ PLODA

Sjedim u bašti naše rezidencije na Dejvicama. O, kako je dobro sjedjeti "na mekanoj travi u kasno jesenje popodne i gleđati igru boja na bršljanu koji se penje uz stupove i zidove rezidencije. Kako je mudra biljka ta povijuša. Penje se i puzi, podmuklica jedna, uz platna, stubišta i stupove, i neprimjetno ispravlja i prekriva sve slabe improvizacije neke nevješte

Vera

eoobto.bokge vee ego go ue Pao o eee

Josifović: HVAR-

etBeb0o00o08 990989 900900 999969 o eee 0U

ljudske ruke, Kad bi samo mogla,

· nevaljalica, ispraviti i prektiti sve gluposti i nevaljalštine ljudske, čo vjek bi poživio nekako smirenje, i uživao ,eto, u igri boja, toploti sunca i mekoći trave i jesenjeg neba.

— Gospodine. ambasadore, molim vas, dođite ,zove telefon, javlja sa stubišta sobarica. |

Ustajem nevoljko ,mrmljam nešto i grdim telefon.

— Halo, šta je opet? aaa

— Druže ambasadore, omladinci iz

· doma u Čakovicama mole ponovo da

ih posjetiš. Što prije. Kažu da je stvar hitna, javlja savjetnik nmbasade Zdenko Štambuk. :

— Dobro. Poruči im neka ne brinu. Doćiću svakako.

Ima već dulje vremena kako se goiovo u svima domovima naše djece, učenika u privredi ,osjećaju nečiji prsti. Nitko od te djece i mladića nije prije tri mjeseca pošao za rezo!ucijom, a sad, pojavljuju se tu i tamo, njeni podmukli zagovorači. ''reba vidjeti šta je to i razgovarati s njima.

- 4

Odlazimo u praško predgrađe, Čakovice. Dočekuju nas dječaci nekako zabrinuto. Nekolicina njih stoji po strani. Polazimo u učionicu. Mole me da govorim. Objašnjavam mlađićima o čemu se zapravo radi. Većina pažljivo sluša, dvojica trojica negođuju.

-- Šta je momci, u čemu je stvar? Hajde da čujemo i ove koji se ne sla= žu sa mnom.

— Ustaje jedan suhonjavi mladić, Crnogorac. Ne osvrće se na moj govor nego priča o Arsi Jovanoviću, kako smo ga mučki ubili, kako je to narodni heroj, veliki vojskovođa i kako su najveće bitke u ratu dobijene njegovom zaslugom,

— Reci ti meni, prijatelju ,odakle ti to sve tako dobro znaš?, upitah mladića. — Pa ja sam bio u partizanima, odgovara nabusito dječak. |

—.A poznaješ Ji Arsu Jovanovića, jesi li bio s njim u ratu?, pitam dalje.

— Pa, Arsu ne znam, ali su mi govorili da je on taki junak.

— A tko ti je govorio, koji ljudi?

— Pa, eto, kako da vi kažem, partizani su govorili, nesigurno odgovara mladić.

— Vidiš, momče, ne zboriš istinu. Nitko od partizana to nije mogao da govori, jer ga:nitko ma ftakvom“junačkom “poslu nije nikad” vidio, — i ispričam momcima tko je Arsa Jovanović, šta je radio u Vrhovnom štabu, i da sam ja lično, svaki dan kroz sedam mjeseci 1941 i 1942 godine gledao kako se Arsa Jovanović zapravo ništa ne razumije u to ratno umjeće.

— A kako je onda mogao da postane general i načelnik Vrhovnog štaba?, ispada oštro mladić. :

— Dešava se prijatelju, da budale i nevaljalci postanu i generali. To ne bi trebalo da bude, ali desilo se...

Razgovarali smo još neko vrijeme. Suhonjavi crnogorski momčić i još je= dan njegov prijatelj ostadoše tvrdokorno na svome. Odosmo. Pitamo se putem zašto ona dvojica ne slušaju šta im govorimo. Nešto nije u ređu.

Sutradan rano ujutro budi me tele-

fon. Javlja jedan dječak iz Čakovica ·

da je u njihov dom upala policija, da premeće njihove stvari, da im prijeti hapšenjem i batinama, jer tobože izazivaju neređe i tuku pristalice rezolueije. . :

— Neće nas uplašiti prijetnjama, mi se ne bojimo, druže ambasadore, viće dječačić kroz telefon.

Isti dan uhapšeno je u Čakovcima 80 dječaka.

Dane i noći, cijelu sedmicu, zvonili su telefoni ,stizale depeše, pisma, pro= testi.

— U domovima u Pragu i na Cihlažce policija prekinula električnu struju i zaprijetila obustavom vode.

— Dom u Marjanskom Udoli opkoljen policijom i učenicima ne dozvoljavaju da izlaze iz doma.

— U Katovima policija uhapsila 30 učenika i jednog odgojitelja.

— U Kouržimu 77 učenika štrajkuju glađu i traže da se odmah pusti iz zatvora odgojitelj i da se vrate kući.

— U Vlašimu kod Benešova policija sprovodi učenike u menzu. Učenici odbijaju hranu, građanstvo im donosi jelo i piće. 300 čeških radnika u fabrici oštro protestira zbog nasilja policije. — Neki jugoslovenski stuđent pokušao je u Komarovu da nagovara učenike da ostanu u Češkoj, Izbacili su ga napolje.

— U Usti nad Labe odgojitelj se za= barikadirao u hotelskoj sobi i ne dozvoljava da ga policija hapsi,

— Građani u Pragu, Karlovim Varima, radnici u Kladnju profestiraju i demonstriraju protiv nasilja policije.

—•Druže ambasadore, — zove me sekretar ambasade Feliks Gorski. O-

pet je stigla jedna grupa dječaka u

ambasadu..

ĐušAn Rast: WERHMSJCA bo STAROG. NAGORIČANA

keve

Silazim dolje i pozdravljam se s djecom. O. — Koliko vas ima? Odakle ste?, u= pitam. aa-IL3

— Osamdeset i dvojica, iz Djetina. Kad smo stigli na prašku stanicu dočekao nas je kordon policije i uapsio. Rekli smo da se ne damo hapsiti ida naše stvari nećemo da nosimo. U času kad su policisti zgrabili naše kofere, mi smo se razbježali po Pragu, i evo nas sad ovdje, pričaju djeca živo i u koru. Sjaje im oči kad grde policiju. \

Dok smo još bili u razgovoru, dojure policiska kola. Iskaču policisti i izvlače iz kola kofere i stvari dječa-. ka. Iz grupe mladića, koji gledaju veselo taj prizor „izdvaja se jedan švrća, pjegavi, uzdignuta, smiješna nosića i prilazi policistima.

— U ime mojih drugova, ja vam gospodo najljepše zahvaljujem što sta. nam donijeli naše kofere.

(rohotan smijeh. Policisti uskaču brzo u kola i odlaze.

Tako je to išlo iz dana u đan, od 15 do 29 septembra godine 1948. Blokiranje domova, hapšenje djece i odgo- j jitelja „protesti i demonstracije građana i radnika, prekiđanje telefon=-· skih linija, električne struje, vodovo- · da, štrajkovi glađu. Nagovaraju dječake i prijete im. Nude im prostitutke, žene ,novac ,namještenja, bicikle, satve, radio-aparate. 1

Grupe dječaka iz raznih „domova bježe,i sklanjaju se u ambasadu, naše diplomatske žene organiziraju kuhi-· nju, jugoslovenska kolonija u Češkoj Bkuplja i donosi hrahu. Vrvi ambasada kao ratni logor. | |

Čitav policiski ,sindikalni i partiski aparat i ono nekoliko emigranafta bijednika stavljeno je u pokret da zadrže naše dječake u Češkoj. Češka vlada održala je za to vrijeme dvije izvanredne sjednice. Upućuju protestne note. Mi opet kontra-note.

crvene,

22 septembra u 23 sata prelaze vozovi puni dječaka granicu kod Subotice. Otišli su. Ostavili su za sobom pismo upućeno Česima i Slovacima. Čitam. „Bez obzira na ovaj nečuveni napad čehoslovačkih vlasti i pojedinih rukovodilaca, tri hiljade jugosloven= skih učenika ostaće tri hiljade braće tri hiljade vjernih prijatelja čehoslovačkog naroda. Mi emo svjesni da čehoslovački narod nije odgovoran za ovakve postupke vlasti”,

Ulazi u sobu Zdenko Štambuk.

— Druže ambasadore, došlo je nekoliko preostalih. dječaka, koji tako= đer žele da se vrate kući, Iz doma U Čakovicama. Pričaju da su ona dvoji- 7 ca pokretača, onaj suhonjavi Crnogorac i njegov prijatelj, bili stalno u dodiru s ruskom ambasadom. A cijelu · akciju protiv nas vodio je u ime Cenfralnog: komiteta Komunističke partije Čehoslovačke, Geminde,

Geminder? Vidio sam ga nekoliko puta, ali' nikako da se sjetim kako zapravo izgleda. Neka zbrčkana fizionomija, ofucana pojava douškivača, koji se skitao po moskovskim hoteli-" ma godinama.

Odlazim prozoru. Vani grije sunce. Izlazimo napolje. Dočekuje nas to” pli jesenji dan. Jesen bez ploda. vl

Dušan Ristić: BOGUMILSKI ·. · . RELJEF 75 0a0i

/

*