Književne novine

BROJ 59

OOOIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIOIOIIIIOIOIIOIIO III OI III III III XI

KTNUJ

..... seevoveoeeoeeP9eeeee99Pe9PPe999PPO 99 beoeooovoooogdeoepesoveooeoooeoooooooseoogooooooooeoooopooepoeoooooooeoopeooooenoveooepeooeoooeetoneOO

ČETVRTI BROJ ZAGREBAČKE »REPUBLIKE«

S velikim zakašnjenjem izlaze naši časopisi. ''a činjenica, nažalost, nije nova — ona je gotovo kod svih časopisa konstanina; i zasad nema izgleda da će se u tome nešto poboljša*“i, da će i časopisi naime, postati već jednom »ažurni«: još uvijek, više su tlo slučajni zbornici prispjelog materijala mego li stwarno i ukupno, ob uhvatno ogledalo književnog i kultfturnog života u jednom “kratkom vremenskom razmaku. Časopisi naši, često, reaguju veoma posteriorno i zassarjelo, oni su još kod prvog koraka kad je u životu učinjen već peti i deseti. Događaji i pojave ih pretiču —& Oni sipljivo kaskaju za njima, neaktuelni ponajčešće, za čitaoce neinteresantni u većini, uglavnom periferni. Nijesu regulatori književnog života ,ne daju mu impulsa.

Zakasnila je, tako, i »Republika«, pojavljujući se ovih dana s aprilskim brojem. Ali je svakako dobro što je njen feljion — uvijek interesantan. i aktuelan, i živ — usklađen s tim zakašnjenjem časopisa, pa su u njemu članci, osvrti, bilješke pisani i birani tako da se mirne duše mogu objaviti i poslije pola godine. To međutim ne znači da feljton i ovoga puta nije zanimljiv i koristan — esej Iva Frangeša o Leskovaru solidno je i kulturno napisana stvar koja ne može ostati nezapažena. Frangeš nam je zaista oživio i približio ovog s“arog i doĐrog hrvatskog pisca, skoro zaboravljenog, skinuo je prašinu s njegovog doduše nevelikog književnog · opusa — osvetljavajući ga s jednog savremenog i danas prihvatljivog gledi-

šta. O Leskovaru se, u svoje vrijeme,

pisalo i s pretjeranim pohvalama i s oštrom krisikom, njegovu književnu pojavu dočekali su s entuzijazmom i aplauzom, i kad se najviše očekivalo od mjega, kad je trebalo da se rascvjeta u velikog pisca — zamukao je iznenada i neobjašnjivo, živeći preko pedeset godina u neprekidnom ćultlanju. Je li imao Leskovar još šta da kaže? PFrangeš ubedljivo objašnjava: »Njegov se razvitak kretao jednom linijom: pravcem; ali se, vrlo često, u umjetnosti najkraćim „putem ne ide najdalje. Leskovarov je svije bio jednostavan, malen, on ga je prešao, premjerio i sagledao u kratkome razmakmu od neko desetak godina; taj je svijet uzak, &tiješnjen, omeđen, a Leskovar nije imao snage da sori zidove, da ošvori prozore i udahne punim plućima. Kad je došao do kraja, prestao je pisati... Uzimati i dalje iz lektire, nije mu se dalo. Putovanja, ljubavi ,nesreće, nove sredine, novi zapleti... sve je o Leskovaru bilo uskraćeno: utihla su vrela inspiracije, osušilo se crnilo na peru«. Frangeš je uhvatio osnovne karakteristike Leskovarova djela, analizirajući kondenzovano ali i prodđubljeno nedosta“ke i odlike mjegove; i lica u tome djelu — »leskovarce« — za koje veoma tačno kaže da »nisu to ljudi akcije nego kontemplacije, oni život moPre sa strane, umjesto da djeluju u njemu«.

Prikaz proze dalmatinskog pripovjedača Mate Beretina dao je opširno i dokumentovano Živko Jeličić. Zasnivajući svoj sud na dvije dosad izašle Beretinove knjige (»Djetinjs%vo seoskog mproletera« i »Pralja Pavlova«), Jelačić ulazi dublje (možđa ponegdje i pretjerano i suvišno) u analizu ove proze, »za mene dovoljno ubjedljivo

i iscrpno — i kao ocjena i kao me- ·

tod. Jer se kod nas, već dugo, odoma– čila tzv. sin*etička kritika koja čestc — u nedostatku dokaza ili ne insistirajući na dokazima — djeluje (i kad to nije) kao proizvoljna, subjektivistička, bezprizivna, definitivna, pa i nedobronamjerma. Ovdje to nije slučaj, ovdje je kritika pošteno i otvoreno iskazana misao o jednom savremenom djelu, to je analiza koja je po 12VJesnim detaljima instruktivna, čak, ne samo konkretnom piscu. Smeta samo, ovdje-ondje, pomalo seminarski postupak i prizvuk. Inače, kritika je odgovorno i promišljeno pisana, s očitom željom da se Bereinu pomogne. Ona se, na kraju krajeva, svodi na ovu zbijenu ocjenu dosadašnje Beretinove proze: Beretin zapaža, i ono što zapazi dobro je i uvjerljivo, ali dalje od toga on ne ide... Ondje, gdje jedan pisac tek započinje svojim radom, u Mate Beretin misli da je Sve već dovršeno... Dijalog je osjetljivo slabo mjesto pisca. Pisac ne o5JeCa kako njegov dijalog nema ono tako nužno sazvučje sa ritmom proze 1Z koje proizlazi, iz uzbuđenja koja ga pokreću. | Ono što »nosi« ovaj broj »Republike« to je, Wvakako, esej Vla“ka Pavletića (»Sudbina automata«) O mo-

Moša Pijade: HADŽIPOPOVAC, BEOGRAD 1939

dernom čovjeku u sutonu građanskog društva; o je ustvari veće poglavlje iz jedne obimne studije. I ovaj esej, kao i neki drugi raniji napisi, potvrđuju da u mladom Vlatku Pavletiću imamo vwbilia talentovanog i pronicljivog kritičara, esejistu koji nesumnjivo ima i zamaha, i daha, i sposobnosti za raščlanjivanja i uopštavanja ,da oš“ro i prođorno opservira. Pavletić se ovdje uspješno nosi s jednom materijom koja je veoma komplikovana, i tanana, i gdje je potrebno rafiniranosti i opreznosti u zaključcima. Nad »Ponoćnom ispovijedi« Georgesa Duhamela i »S“rancem« Alberta Camusa — uglavnom Pavletić izgrađuje jednu. porazno sumornu sliku evropskog: malograđanina, već automatizovanog, već bespredmetnog i besperspektivnog, razorenog i *otalno očajnog. (»Očaj sjedi na klupi«!). Duhamelov Salvin i Camusov Mersault protagonisti su toga malograđanina — odveć umornog i sumornog, iako različiti, oni su u suštini, u korijenu svom, u dubini, is“i, oni su komponenta jednog lika. »Rezignacija i bezizlaznost osnovni su motivi njihovih medi“a-– cija... Salvin bi htio živjeti ali ne može; Mersault može živjeti ali mu nije stalo... njihov zajednički krajnji rezul“at je samo jedan — potpuno zamiranje i rezignacija, bez horizonta i perspektive, u neprovidnoj magli, s jednim svijetlom bljeskovite oštrice samoubilačke spoznaje da je život bljušavo besmislen i da je jedini spas iz neizvjesnosti koja nas okružuje, bijeg u trajnu izvjesnost ništavila«. Tu Pavletić zaklučuje:

»Na toj osnovi i Duhamelove i Gamusove umje“ničke koncepcije anticipiraju, odnosno izražavaju, filozofsku problematiku egzistencijalizma, koji je pretendirao ma originalnost i univerzalnost, iako svojom eklektikom, konfuznom he"erogenošću i nerješivim „proturječnostima, mutnoćama i metafizičkim nejasnoćama, kompleino i adekvatno odražava istovjetno stanje duha jednog društva u njegovoj dekadansi«...

od _beletrističkih priloga „časopis donosi četiri pjesme bzrazilijanskog pjesnika Ribeira Kouta, u prijevodu Ante Cetinea — od kojih je maročito interesantna »Pastorala« i »Sjećanje na Pouso-Alto«. Ima u njima elegancije i odmjeremosti u rimmu, i biranosti izraza ima, ekonomičnosti u riječima, pregnantnos*i. Šljokice su tu otpale nema ih da prazno i lažno zveče — emocija je stišana ali prisutna, podvučema zaista svojom diskretnošću... Vladimir Kovačić objavljuje dvije pjesme: dok je prva (»Noć u splitskom peris*ilu«) sva u uobičajenom Kovačićevom rikmu i štimungu, druga je pjesma (»Ljubav je ušla u kuću«), mislim „nešto novo i osviježavajuće u mjegovoj poeziji. Sve je tu suzdržano, nagovješteno, a ipak dao do kraja. I dato emocionalno, i dato uspj.elo, nebanaln6, metaforama koje drago zapljuskuju i iznenađuju prijano. — Augustin Stipčević nije izbjegao izvjesnu hladnoću u pjesmama koje časopis donosi. Nema tu zanosnmog Žara mora “o kojem. pjesnik pjeva: preovlađuju, ipak, riječi, Tek završna strofa u pjesmi o Zadru i druga u »Pjesmi« sadrže stihove koji toplo zazvVuče i koji pokrenu strune u čovjeku.

Proza je ovoga puta zastupljena većim odlomkom iz partizanskog dmevnika Erosa Sequia, poznatog talijamnskog pjesnika sa Rijeke. Sequi je iskreno i sasvim emolivno ispitivao stranice svoga dmevnika iz 1943, partizanska Banija se vjemo ogleda u ovim lirskim zapisima bivšeg talijanskog soldata koji je, kao amtifašista, svjesno i o*vorenma srca stupio u paTtizanske redove — braneći i ovdje, među našim borcima, uz našu slobođu i slobodu talijanskog naroda. To su nadahnuti zapisi, interesanini svakako — pored ostalog i kao aspek“i čovjeka koji je tek prišao, pošteno i iskreno, jednom novom taboru.

Ima nekoliko zanimljivih i novih misli u »Meditacijama o Eshilovu teatru« Branka Gavelle. Ali članak je pisan jednim prilično teškim stilom, koji se prati s velikom mukom.

Među ostalim prilozima »Republike« nalazi se i napis Vinka Cecića o Kosti Vojnoviću, — borcu za sjedinjenje Dalmacije s Hrva*skom, zatim kraći osvrt Mirka Žeželja na Delorkove i Alfirevićeve prijevođe Petrarke i Leopardija; kao i bilješka o znamenitom skulptoru iz XV vijeka, Franji Laurani, koji je obilno zastupljen u likovnim prilozima časopisa.

D. K;

te istog.

L. JSG7 ora

- Slobodan MARKOVIĆ

· KNJIŽEVNE NOVINE

~

GL NA ES S ON

_Seolrna {IL *1a

ve što smo rekli već nekuda, leti... I maše moći sad su možda tice, i naši dami, mali ali sveti,

i ma prozoru mepozmatog lice

i granje kasno i zelemo što bi

provelo s nama do smrti u sobi.

Mi smo mišta, ali suze maše

i maše ruke vezame su tako

da i mrtve razbijaju čaše

i na dmu stola bude se polako, pa alto nema mikog da ga zgrabe one su same i pred sobom slabe.

Nas nema više i svesni smo svega što posle vatre još do vetra traje,

pa zato možda kadikad sa brega mesto nas zvezde sa trešnjama sjaje i megde tamo pod trščamim, krovom žive dvoje u grljenju movom.

I stid ih nije što starost korača pored prozora i jedva bronosi dve suze sreće i dve suze plača i mešto blaga srebrmog w kosi, a njih se dvoje stislo i bez daha živi od krvi i sumčanog praha.

Dvoje po dvoje dolaze i idu...

Sto se života jedmom, cestom, kreće, a zemlja traje i ruže ma zidu

i kraj ograda pobunjemo cveće

i sve ostalo besmrtno u boji stajaće živo i, pred nama stoji.

Polako samo sad su ruke duže...

Nad vatrom zimskom još su bile veće, ali one će tek tad da se pruže

kad ih na groblju potseti drveće

na šapat daha vedrih u tišini,

na zvezdu, mesec, oblak w visi.

Slikarstvo meće moći da nas spase! Naše usne u ramu još ruje

i meki osmeh i meke terase,

ali govor više se me čuje

i sve je tiho i sve tako tiše

odlazi da se me povrati više.

Sve što smo rekli već nekuda leti.. I naše moći sad su možda ptice, zato je bolje masmešem, umreti

i bez očaja svesti trepavice.

I bez očaja svesti trepavice.

ke,

Lazar Vujaklija:

»NEMUŠTI JEZIK

OTIOOIIIIIOIIIOOIIIUUIIIUIIIIIIIIIIIIIJ eseetese.... ...... bee...

TITOUIVIIIIIIIIIIIII III III III III III ILITI II ..

JUNSKI BROJ „LETOPISA“

Pored linski madabnutog člamka Veljka: Petrovića »Na dan šezdesetogodišnjice maršala Tita«, Letopis Matice srpske donosi i članke Stanislava Vinavera »Bora Stanković i pusto tursko« i dr Stevana Josifovića »Đuzepe Verdi i njegovo doba«, zatim tri pripovijetke, dva pjesnička priloga i više kritičkih osvrta na knjige.

Pišući o Bori Stankoviću u njegovoj skadarlijskoj okolini Vinaver, pored, njemu svojstvenih, nedovoljno osnovanih interpretacija, donosi niz zanimljivih memoarskih. crtica i anegdota karakterističnih za tu sredinu, kao i originalne »namćorske« Borine simpatije i antipatije u umjetnosti. Osnovu za njih Vinaver nalazi u Borinim životnim i psihološkim osobenostima. »Nije on priznavao plačevnu đuševnost i zašećerenu „prepodobnost. One su mu bile bljutave. Nije mogao ni hteo da zamisli život vazda kao »kod majke na krilu. Gadio se usudovih mezimaca ili onih koji su se u takav plitki san zanosili. Hteo je po svaku cenu nešto oporo i maćijsko u životu, što nam daje snage za otpor i potstreka za snove, što nas drži u atmosferi bajke koja je slatka, dokle je god nepravedna. Život bez gorčine bio mu je život bez slasti... Od slasti se izgube svi zubi, sve čvrsto, sve muško...« š

Time, izgleda, Vinaver objašnjava i Borinu averziju prema grčkoji umjet-

nosti, prema Rafaelu, Mopasanu, pa i

Tolstoju i Romen Rolanu. »U književnosti, u to vreme, Bora je voleo samo nas »mođerniste«, a pre svega, Raku Drainca, koga je jedared, kod »Tri šešira«, sveg izljubio, čak mu i ruku poljubio, uprkos konvencijama, i svome ugledu velikog pisca..« Ali da li se postupci u pijanstvu, učinjeni u alkoholiziranoj atmosferi »Tri šešira«, mogu uzimati kao merođavni za zakliučke koje pravi Vinaver?

No i pored ovakvog, za Vinaverov

način mišljenja i pisanja obaveznog, zaplitanja u protivrječnosti, u članku

ima nekoliko zanimljivih zapažanja i pogleda.

Možda je najveća vrijednos} OVOg broja Letopisa u uspjelim prilozima umjelničke proze, među kojima se ističe vanredno lirski topla | poema Mihaila Ražnatovića »Čavli u kestenovima đačkog parka«. Pripovjetka »Leon i Hana« Milice Zorić nagoviještava zanimljivog pisca koji je kadar da živo govori o jednoj sredini o kojoj se dosad vrlo malo pisalo. 1I pored izvjesnih slabijih stranica pri kraju, i neke nerazumljive žurbe, to je ozbiljan i uspio umjetnički prilog, Po mnogim elementima zanimljiva je i pripovijetka Ivana Krkljuša »Mutnjača«.

Pored toga, časopis donoši u pre-

vodu odlomak poeme »Albu« mladih pjesnika rumunske manjine Radu TPlora i Jom Balana. Činimiseda bi češće donošenje sličnih djela iz manjinskih Mmjiževnosti korisno poslužilo i da je zato i preporučljivo. Sem toga, junski broj donosi i pjesmu Dušanke Radak, pod naslovom »Mladost«, koju u cjelini donosim — zato što je ne razumijem. Ali možda će je neko drugi odgonetnuti.

Pijem vođu sa izvora sveta zubi mi trnu, usna hladnoćom grca na livadi Pratim tragove aprilskih voda sitim snegovima olakšanjem kopnim Dočekujem prvu lastu što ne čini pro leće Svaki mi korak raskrsnica Burom se lomim Plovim Tdem za santama ispucanih reka I pečem očima i sevam očima Žednin Što odlaziš proleće zeleno pre nego Što si procvetalo Svaki mi je korak raskrsnica Uzbrdo grabim

Na kraju časopisa donosi prikaze Rista Ratkovića, Dimitrija Kirilovića, Koste Milutinovića i P. Adamovića, na knjige Petra S. Petrovića, Rista Tošovića, Rista Besarovića i dr, Simpatična novina je to što »Letopis« donosi i bilješku o svojim mlađim saradnicima. ı M. L.

I S I

OIIIIIIIIIIIIOIIII III III UI III III adueevavesoavoeovovaseovaseosevspogevooookebeveveoobopepavepooeseoe ese eeve evo oo oeeo eee Pet VV

ı STRANA 3

III

Vojislav M. JOVANOVIĆ JEDNA TOBOŽNJA NIEGOŠEVA PESMA

U »Manjim pjesmama vladike crnogorskoga Petra II Petrovića Njegoša«, koje je Srpska književna zadruga izdala 1912 godine u redakciji d-ra Milana Rešetara, štampana je na strani 91, pod brojem 80, pesma kojoj je redaktor izdanja dao naslov »Svome brku«. Ona iznosi svega dva stiha. Njen minijaturni obim dopušta nam đa je bez velike muke navedđemo u polpunosti. Ona glasi:

Crni brče, đe ćeš okapati al' u Mostar, ali u Travniku?

Ovaj dvostih nije ranije bio objavljen u Njegoševim delima, ali posle 1912 on je ušao u sva dosadašnja izdanja: Rešetarevo od 1927 i obadva Vušovićeva, od 1935 i 1936 godine, kao poslednja koja su do danas objavljena u celini.

Današnjem čitaocu naveđeni stihovi me mogu biti jasni bez izvesnoš komentara. Pre svega treba pomenuti da ih naš veliki pesnik nikad nije svojeručno napisao, a još manje štampao. Njih je zabeležio poznati skupljač »narodnog umotvorja« Vuk Vrčević, koji je kao mlad opštinski šekretar u Budvi s proleća 1836 godine, imao prilike da provede četiri nedelje svakodnevnog rada i razgovora Sa Njegošem u manastiru Majinama, na granici austro-crnogorskoj, prepisujući vladđičin spev »Svobodijadu«. Kratko, ali jasno, Vrčević je Oopisao jedno od svojih viđenja sa Nje'gošem: »Slušao sam ga 1836 godine, kad je dolazio u manastir pod Majine, čerek sata daleko od Budve, kad stade jednom zasukivati brk spram ogledala, pa sam sebi govoraše:

Crni brče, đe ćeš okapati al' u Mostar, ali u Travniku?«

Ove redove, sa navedenim stihovima, Vrčević je objavio tek 1876 godine u »Dubrovniku«, zabavniku štionice dubrovačke. On ih je dao u jednom odlomku »Životopisa« Njegoševa, koji je u celini štampala Matica srpska u Novom Sadu tek 1914 godine.

Taj »Životopis« Vrčević je napisao 1870 godine. Po svemu izgleda, gornje redove sa zapisanim stihovima on je napisao oslanjajući se isključivo na svoje pamćenje, a ne na kakvu stariju ličnu zabelešku, najmanje na zabelešku još iz 1836 godine. Stoga se možemo s pravom zapitati da li je Vrčević zabeležio do slova verno tekst navedenih stihova, koje Njegoš jamačno mije »govorio sam sebit, kako on kaže, već za svoj račun pevušio. I ako osnovna činjenica Vrčevićeve amegdote blista verodostojnošću, Dfrirodno je posumnjati u njenu doslovnu autentičnost. Da li je Njegoš, na primer, sučući svoj brk, svakako desni brk, pred manastirskim ogleđalom, doista »govorio«: »crni brče«, ili mu tepao: »mrki brče,« što meni izgleda priličnije? Ovakva versija ne samo što bi nas potsećala na poznate završne stihove »Gorskog vijemca«, na gromku apostrofu vladike Danila Vuku Manđušiću, koja počinje sa: »Mrki Vuče, podigni brkove...« već bi uopšte pre bila ma svome mestu. Kako meni izgleđa, epitet »mrk«, kao reč iz Njegoševog rečnika, pristajala bi ovoga puta bolje od epiteta »crn«. Ipak, kao što ćemo dalje viđeti, ovde bi mogla &tajati (a svakako da je stajala) i druga jedma reč.

Što se tiče pominjanja Mostara i Travnika, u drugom i završnom stihu, turskih gradova na čijem bi bedemu, jednoga ili drugoga dana, megde, imala da »okapa« i Njegoševa. glava, onako kao što su na cetinjskoj Tabiji »kapale« mnoge turske glave i kao što će svega nekoliko meseci docnije, posle grahovske pogibije od 11 avgusta 1836, osečene glave devet Petrovića, među kojima glava rođenoga Njegoševa brata Joka i sinovca Steva, okititi gradske kule mostarske, imamo še ovde zapitati đa li je Vrčević dobro zapisao Njegoševe reči. Da ni sam on nije bio siguran u svoj zapis vidi se već po tome što je taj drugi stih dvojako zabeležio. Uz tekst koji u pomenutom zabavniku »Dubrovniku« glasi: »a? u Mostar ali u Travniku,« Rešetar je zabeležio varijantu iz pumog izdanja »Životopisa«, gde isti stih glasi: »aP u Travnik ali

Moša Pijade: BORIK. U LEPOGLAVI 1980

u Mostaru« Ipak, ja nisam siguran da je ijedna od ovih varijanata tačna. Jezovito je reći, ali mogućnost izbora bila je mnogo veća, Crnogorske glave su išle ne samo u Mostar ili Travnik, već i na nikšićki grad Onogošt, u Skadar, i drugde. Posečena neprijateljska glava, kao pobednički trofej, mogla je ići i do Carigrada, kao što je imala sudbu glava Karađorđeva. Poznato je da ova nije bila javno izlagana samo iz obzira prema evropskim diplomatima u turskoj prestonici.

Stvarno, mi ne znamo kako je u Njegoševom pevušenju glasio taj drugi stih. Ali ono što znamo sigurno, to jie da Njegoš nije pevušio svoje sopstvene stihove: io uostalom ne tvrdi izrečno ni Vrčević.

Velike zabune, u svoje vreme, stVOrilo je proizvoljno tumačeno kazivanje Ljubomira Nenadovića da je 1850 godine, u Napulju, čuo kako vladika u jednoj šetnji pevuši stihove:

Vidi mu se mrijet! mu se neće, A jest nešto, što ga naprijed kreće.

Kao Što se zna, stihovi su iz (tada već objavljenog) Mažuranovićevog spe va »Smrt Smail-age Čengića«. Svedočanstvo Nenadovićevo imalo je da posluži kao dokaz da je Njegoš pravi autor Mažuranićeva speva. I onda, kao ovo danas povodom Vrčevićeve zabeleške, imalo bi se postaviti pitanje: da li jedan pesnik (pa i Njegoševe veličine) može »pevušiti« ne samo svoje već i tuđe stihove koji mu se dopadaju i koji izražavaju njegovo trenutno raspoloženje, ili on nema toga prava kojim raspolažemo mi ostali smrinici? U stvari, Njegoš je »u sebi govorio« stihove koji nisu bili njegovi. Oi je pevušio narodnu pešmu, 'upravo sakramentalnu formulu narodne pesme koja je bila poznata u Crnoj Gori i koja je već tada bila zabeležema od jednog skupljača narodnih pe= sama u Crnoj Gori. Stihovi koje je (inače tako oprezni i uzdržljivi) profesor Rešetar pripisao Njegošu nlsu ništa drugo do parafraza narodnih stihova iz pesme koju je zapisao Sima Milutinović od Blagote Lekina Pavićevića, sa Sretnje u Bjelonbavliću, i štampao pod naslovom »Žeravica Vido« u svojoj »Pjevaniji« u. Lajpcigu 1837, pod br. 120. Početak pesme glasi: .-

320.

mRepasMma Bina. (0, ucrora Daarore Bbaonanaha.)

Bwuno nito o Ba 3ro0parnma

E. ra nio ma Bpxb Koconora,

EaHo mu e BouHoBb Muaxotmy,

A apyro e jioepasum,a BiM,XO,

IIa Ka/ace TIOHaTIMHAM BMHI\a,

B ce Bikao 3a Opkb AoBaTiO: „„/lecHhijt 6pue be žieurb oKanaTu!? {au ocraT' croMHy IlapwrpaaAy,

AM hemrb ocTaT' olje y Bocopo?"“ Yy pio oro 6ećbbawme,

'Mloraeaao mocpe,A/ Koconora,

Ob yrnxeđaa HNyHb 6apak», Typakaxt đfia cBobm' ux»b mo6parHMy Kaše?: A ny Bulu Mio no0pjirMMe , Morae,aalt mu iuTOCaM»b yr\eđAao |?

| Euo Typat? y waure HocoBo'

Očigledno je da je Njegoš ponavljao, sučući svoj brk pred ogledalom, poslednja tri stiha iz gornje ili slične, njemu poznate crnogorske pesme, bilo fekstuelno, bilo u parafrazi koju je Vrčević samo približno po seća= nju zabeležio posle trideset četiri go= dine. Ono što se meni lično čini sasvim sigurno, to je da je u Njegoševoj versiji »desni brk« bio »desni« brk a ne ni »ornj« ni »mrki«.

'Preba istaći da je 1836 godine, kad pađa Vrčevićev susret 5 Njegošem, Milutinovićeva pesma već u veliko bila zapisana, pošto je rukopis cele svoje »Pjevanije« Milutinović još 1829 godine poslao preko varšavskog pro= fesora. Andreja Kuharskog knjižaru Milovuku u Budim, radi štampanja.

Mogla bi se, može biti, načiniti 1 pretpostavka da je celu Milutino= vićevu pesmu ispevao Njegoš i da bi »Blagota Bjelopavlić« bio kao neki psevdonim. velikoga pesnika. Ja se ne usuđujem u nju poverovati.