Književne novine

Li

||

\ STRANA 4

MeONO Jr MUN NU J

oheoseeeoevbeeoogooaoe09e09 Be oo 6pW eee ae obe eee ooo ebebepeegoboeoovobee eee eee ITIIIIIIXI atevevbeeeoevebeBve Bebe eee PE oeeoeoveseobyWpoo90e 608999

KNIIŽEVNE

/

pr+fRe:Bu LI:Bodl5

ITU II II III III JJ

Da ne ostane bez odgovora

Nameravao sam đa već u jednom od prošlin brojeva »Književnih novina« odgovorim na članak Eli Fincija »Pravo smeha i pravo na smeh«, Ne učinivši to odmah i neposredno, kolebao sam se kasnije ima li smisla vraćati se na njega sa jednim priličnim vremenskim zakašnjenjem. Sađa mi, međutim, članak Marka Ristića »Pro domo sua«, objavljen u pošlednjem broju »Svedočanstava«, daje povoda da to ipak učinim. Uostalom, bolje ikad nego nikad. |

Slažući se potpuno s Markom RIstićem kad kaže da nema toga lista koji objavljuje samo remek-dela, ja ipak moram da ga korigujem u jednom: to i nije sporno. Jer, ako zaista nema takvog lista (i ne može ga čak ni teoretski biti), onda zaista može i mora da bude listova koji ne objavljuju vrlo rđave i naopake stvari, a alto ih i objave, onda znaju i da isprave ono što je rđavo učinjeno. Smatrajući dakle da pomenuti članak Eli Pincija nije samo jedan lapsus u ni!zu drugih i ravan drugima, tim pre što dolazi iz pera jednog od istaknutih publicista i kritičara, ja ,evo, smatram da on ne sme biti prošto »prećutno« zaboravljen, svrstan u nekakve »slabosti uopšte« i time likvidiran kao pitanje. Ispisujući ovo ja ne činim nikakav prigovor Marku Ristiću n! bilo kome drugom. Ja samo pokrećem jedno pitanje koje nam je činl mi se svima palo na dušu kao moralna odgovornost i obaveza, a trebalo je da nas oslobodi od nje pre svega sam Eli Finci.

Članak »Pravo smeha i pravo na smeh« Finci je pisao u znak neslaganja sa skidanjem sa repertoara Beogradskog dramskog pozorišta Anujeve komedije »Bal lopova«. Ja ne spadam u one koji smatraju da je to skidanje s repertoara pogrešno (za mene je, naprotiv, bilo pogrešno Uunošenje te komedije u jedan ozbiljan repertoar), ali ne smatram da je pogrešno ni izražavanje suprotnog Eledišta. Međutim, način na koji to čini Bli Finci je đo te mere apsurdan i, rekao bih, maliciozan, da će, verujem, zađugo ostati usamljen primer te VvTste. Utoliko pre, što iz celog njegovog članka izbija jedna skoro hipohondrična strepnja za slobođom i jedno zaista smešno užiVljavanje u ulogu branioca slobođe u društvu koje svim svojim snagama gradi i brani svoju socijalističku slobodu.

Fincijeve varijacije o smešnom buđe u meni, međutim, samo žaljenje nad tim kako jedam čovek koji već godinama pretenduje na to da misli i piše marksistički, a danas pretenduje i da brani ideju slobode, ustvari neslobodno izlaže svoju sopstvenu misao, vrluđajući kroz razne zaobilazne varijacije »uopšte«, dopuštajući pritom da se njegove reči objektivno nužno shvate kao maliciozne aluzije. A da to nije samo zla volja i predubeđenje onog koji čita njegov članak, nego stvarni i objektivni smisao onog što taj članak znači nije teško dokazati jednom egzaktnom analizom.

Osnovna teza Pincijevih varijacija je u tome da je smešno uvek oblik borbe protiv nečeg preživelog i konzervativnog i da, prema tome, samo strah od novog, dakle konzervatizam, i strah od slobođe mogu da budu pobuda za nepriznavanje i suprotstavljanje tome smešnom. Tako n: mislim da u kratkom obliku lirskih, poetizovanih varijacija na ovakvu temu mora da se sadrži cela teorija i filozofija smešnog, moram da kažem da je ovakvo tretiranje smešnog, s druge strane, dostojno srednjevekovne metafizike i one čuvene definicije ploda »kao takvog« koja prekida svaku dalju misao u razmatranju pojedinog konkretnog ploda. Zaista je čudno da Pinci može da zapadne u tako vulgarnu simplifikaciju. Ali kad je misao mutna i neslobodna, ona okiva i sputava svaki talenat, a duh postaje neokretan i u najprostijim pitanjima.

Jer, pre svega zaista je netačno da je smešno uvek i svuda oblik borbe protiv preživelosti, U takvu tvrdnju Finci je zapao, pre svega zato, jer nl!je video đa ono što je smešno u sva– kodnevnom životu ni izbliza nije uvek ono staro i preživelo, a često ne stoji ni u kakvoj relaciji sa takvim

Bora DRENOVAC

kategorijama kao što su progres i konzervativizam. Zaista, u kakvoj vezi stoji na primer Marksova misao o tome da se čovečanstvo sa smehom opraštalo od svoje prošlosti, na koju se oslanja Finci, sa recimo onom »smešŠnom« scenom kmsd neko padne na poleđici i prolaznici mu se na to nasmeju. Ali ako i pređemo preko ove greške i uzmemo kao da je u pitanju samo terminološka neodređenost, onda dolazimo do onog osnovnog: da li je uopšte moguće dati jednu ovakvu apsolutnu i metafizičku odredbu komičnog? Ja, doduše, takođe mislim da komično, kao i lepo, makoliko inače relativno uslovljeno, sadrži u ovoj ili onoj meri i elemente opšte-ljudskog, zahvaljujući čemu je i moguće na prlmer da izvanredno emotivna staroegipatska lirika iz drugog milenijuma nalazi živog odjeka i u čoveku dva=desetog veka naše ere. Ali jedno je ona najopštija objektivna odredba lepog, drugo šu one njeme prolazne i klasne uslovljenosti i ograničenosti, a treće stvarna vrednost svakog pojedjmog ostvarenja. U tu realnu vrednost upliću se više i niže pobude, različite misaone apstrakcije, više i niže emocije, već prema subjektivnoj snazi svakog pojeđinog stvaraoca. Na toj osnovi i nastaje onaj fenomen da jedna ista epoha u nekim delima dobija svoju savršenu sliku, đok se u drugima ogleda kao u krivom ogledalu, itd. I kada PFinci, ustajući protiv odluke o skidanju Anujeve komedije »Bal lopova« sa našeg repertoara, svoj Stav potkrepljuje ovako apstraktnim rezonovanjem o komičnosti, umesto da dokaže da je sporna komedija zaista komična i zaista umetničko delo, onda

on čini onu logičku grešku koja se zove mutatio elenchi i koja je nedozvoljena u bilo kakvom naučnom tretiranju pitanja. Uostalom, ima li šta

besmislenije nego u jednom spornom

pitanju dokazati nesporne opšte istine kao dokaz za ovakvo ili onakve shvatanje spornog pitanja i još pr! tom pyretendovati da se time kreće diskusija napred? Ali, da se kod Fincija ne radi samo o tome (mada i o tome) nije teško naslutiti. Kađa on, povodom skidanja a repertoara pomenute kcmeđije, piše i insistira na tome da smeh ne dobiia svoju filozofiju time što se udružuje s drugim misaonim disciplinama, da se on, dakle, ne može proizvoljno ispuniti ovakvom ili onakvom sadržinom, onda se postavljaju dva pitanja: prvo, smatra li on zaista Anujevu komediju stvarno izvanrednim „umetničkim delom koje ima tu apsolutnu komično-filozofsku vrednost o kojoj on govori, i, drugo, kako on, koji ne vidi i neće da zna za sve one relativno-uslovljene, vremenske i klasne sadržaje idealno lepog ili komičnog, kako, dakle, on objašnjava činjenicu dđa od ogromnog broja napisanih komedija, često veoma valjanih i rado gledanih u svoje vreme, nadživljuje to »svoje vreme« samo izvanredno mali broj. Međutim, ako Finci neće da zna za Dpomodnu i prolaznu vrednost pojedinih dela i čitavih pisaca, istorija je nažalost prebogata tim dokazima. Šta danas za nas znači celo ono razdoblje italijanske komediografije između Makijavelija i Goldonija sa svojom commedia erudita, tom neospornom gospođaricom duhova i ukusa kroz puna dva stoleća italijanske istorije? Ko bi se danas sećao komedija Boarobera ili Sirana da ih nije »pokrao i ubio« Molijer? A ovog poslednjeg možda se sečamo samo zato što je i-

NOVINE

Moša Pijade: AUTOPORTRE

1910

mao dovoljno snage da se otme od ubistvenih pravila tradicije svojih prethodnika i njihove »forme savante« i da se vrati staroj francuskoj forsi? Kocebu, taj najplodniji Romediograf novijeg vremena „iščezao je zajedno sa svojim komedijama skoro tačno onako kako je i sam u svoje vreme predviđao, uprkos svoj svojevremenoj popularnosti u Nemačkoj i van nje. I najzad, nije ]i Zola sa pravom ismejavao Skriba, tog pretka današnjeg Anuja skoro iz istih razloga zbog kojih i mi treba da budemo protiv ovog poslednjeg? Po čemu bi ohda bilo manje pravo današnjeg našeg društva da se brani od rđavih dela i zašto bi jedna ovakva samoodbrana morala ipso facto da bude opasnost po slobodu?

Eto tih pitanja ne može se PFinci otresti nikakvim »varijacijama«, pa dakle neka nas više ne opsenjuje bilo kakvim apstraktnim razmatranjima o komediji uopšte, nego ili neka dokaže da je »Bal lopova« zaista valjana komedija „koju konzervativni birokratski mentalitet nije mogao da proguta, ili neka še povuče. Ali ja sam uveren ne samo da on to neće moći da učini, nego da on to neće mi pokušati i da će ceo njegov članak ostati zaista samo jedna pusta ilapnja i mistifikacija.

BELEŠKA O DVEMA NOVIM ZBIRKAMA PESAMA

M. Panić — Surep svojom zbirkom Jasika izazvao je neka daleka, draga sećanja. U našoj nervoznoj, raskidanoj poeziji njegova lirika, čista i sveža, uzbuđuje nečim nevinim što nosi u sebi, dalekim „nečim što živi čini mi se od vajkada, od prvih naših koraka ka poeziji. Potsetio me je ovaj pesnik na našu dobru, toplu i iskrenu ljubavnu liriku i ne samo na nju: na jednostavnu svežinu i radost, na vedre manifestacije života koje smo nekuda potisnuli, iako mas oni nasmejnsmo mame i zovu. Ničeg bučnog ničeg krupnog, ili nametljivog nema u ovoj tankoj sveščici stihova. Ničeg surovo ozbiljnog, ničeg razdirućeg, bolnog i komplikovanog. Obični su to stihovi, tihi, bez neke naročite dubine, ali kako je ponekad prijatno i lako čitati ih! Čovek se othresa zamora prepuštajući se njihovom zvučnom ritmu, oslobađa se svoje sopstvene složenosti i vraća u svet lirske nežnosti. Ljubav može da bude i često je povod za izvanredno isprepletane asocijacije, za pun i širok pesnički zamah, ali može i dobro je ponekad da bude kao Surepova: jednostavna, prevučena mirnom setom, neposredna. Onda je poezija predah, odmor, prijateljica sa kojom se ćaska o lepoti koju ljubav donosi koja nikada nije bez izvesne tuge:

Nikad mi lepše,

nikađ bolje!

Na dohvat daha tvoje lice, krila nam nuđi puklo polje, širinu neba radost ptice,

Ozaren tobom — pružam rulz: a ruka stremi, stremi

sama;

zovem te tiho —

tihi šapat nemi,

ni eha ZVUKU. . .

Začuđen, đižem teško frepavice: a ono — tama. Samo tama.

Oko te teme, neiscrpne u svojoj 5uštini, okreće se sva pesnikova pažnja i inspiracija. On ne napušta nljednog trenutka tle ljubavi koja se proteže svuda „kroz skoro svaki stih. I nikad

nije zamorna, nikad teška, niti to uopšte želi da bude. Možda je majlepša osobina Panića — Surepa što je uspeo da ostane nemametljiv, bezbrižan na sud čitaoca ,skroman i iskrem. Njegov mali krug u'kome zabruje pokatkad vrlo čisti lirski tonovi, ima u sebi ne» što od one naivne lepote koja može da dirne ,da potseti i đa izmami osmejak: Kađ podiže glavu s grudi:

nebom sivim osmeh sinu,

ruj zaruđi

iznenada

krilom ptice, stenjem golim. . .

Da 1' ne reče ti to tada: Volim!

Od ove poezije ništa drugo i ne treba očekivati do da nam dočara atmosferu bezbrižne, mlađalačke radosti i ljubavi. Vedrim ritmom, slobodnim i glatkim stihom i naročito nekom svojom posebnom ljupkošću, ona to i uspeva.

II

Branko Đukić ni izdaleka nema ma ovih osobina. To sanfo po sebi ne bi značilo da je njeKvovo Zamagpgljeno sunce bez poetskih elemenata, ali ih prigušuje tesno i tromo, pretežno „prozno, infelektualističko nizanje monotonih i uskih motiva prirođe đavno već opevanih i prepevanih. Poezija Đukićeva puna je pretenzija na ozbiljnu misaonost, a ustvari se razvila u jednolični panteistički misticizam, bolje rečeno u prilično navinu, dogmatsku, religioznu koncepciju prirođe. Pa i na tome planu, Đukiću nije pošlo za rukom da izrazi pesnički dublja osećanja, niti se, ustvari, odmakao od proste i jednostavne deskripcije. Samo kad se udaljuje od prirode, kad se pozabavi turobnim, bolesnim stanjima tela i đuha, pesniku se otima i poneka čistija misao ,poneki uzbuđeni stih. Inače će se on radije zadržati na plitkim opisima jeseni i njenih darova, tako dobro znanih, i tako mnogo opevanih: Preko noći je došla iz bogatog Banata,

i pokupila sve dragocenije od zlata i spremila u ambar.

LO =

Oslobođila motika vrtlare,

a sprova žeteoce i žetelice —

neka do godine leže.

Sredila je sve bolje od ikojeg domaćina i domaćice

već u svitanje prohladno i sveže.

Ako se i pređe preko banalnosti ovih slika, ostaje težak, mategnuž stih, koji se mućno nameće, vređa sluh svojim nasilnim rimovanjem. Idealizacija i panteističko obožavanje prirode nisu ni blizu podigli Đukića na visinu dalekih prethodnika. Slikovitost njegove metafore, pokatkad upadljivo u ovoj stihovanoj prozi, pre je iZraz izvesne -lične literaturne kulture, nego pesničkog talenta. U njima se nazire čak i stari slikoviti jezik »Ilijade«, ali me kao proživljenost, već samo kao učena reminiscemcija, mehanički ubačena u opis. Tada mesto zvučnosti i punoće, dobijamo disharmonične tonove, koji samo još više remete i Onako neskladnu poeziju Đukićevu.

Gotovo kao anahronični kuriozum deluju ovi stihovi puni skrušenog, ali i nameštenog milosrđa spram plodova božjih:

Sedđimo i motrimo taj svet iz Zam inoE aga.

Bože moj, kolikim rukama donesen do

našeg stola? što nije naša

snaga.

Ni ruža nije naša koja nam nije dlanove izbola.

Ganuti smo, Nije naše

A koliko rađa i saradnje na ovoj gomilici! I krvi sunca, i krvi ljudi! Vidim sve crkve, sve nedelje na najlepšoj slici, Voće, to su najveće reči i milosti iz . božjih grudi.

Kako je to uzbud\xivo i diljvilo ali kao nešto sasvim preživelo! I baš zato mnogo ovih pesama nije trebalo oživ-

ljavati. Preseci skroz književno stvaranje su dobra stvar (Đukićeve pesme su sakupljene od 19927 do 1951), ali prilikom izbora trebalo je biti pažljiviji i odmereniji. Time bi zbirka samo dobila.

SCENA

MUZIČKI

OOIIIIIOIIIIIUIIIIIIIIIIII II eoeeoeoeeoooapeoooooonnopopeo ee

Stana ĐURIĆ-KLAJN

———c

PREGL

BROJ 5.

E D

eee apbevevevanegeseeeeee Bee eee NAB

SAVREMENI. MUZIČKI ŽIVOT

u svetlu jednog međunarodnog muzičkog procesa

Zapravo i nije bio isključivo sGaepjajeg! muzikološkog karaktera Međunarodni muzički kongres koji je održan druge polovine maja u Beču. Nije zbog toga što je čuvemo i staro bečko »Društvo prijatelja muzike«, doduše, pozvalo na kongres muzičke naučnike ,ali i kompozitore, muzičare i ljubitelje muzike uopšte. A to je imalo i svoju dobru stramu: mlje Se slušalo samo suvo, pedantno slovo teoretičara, nego su izlagama i iskustva, potrebe i želje praktičnih muzi!čara ı onih koji sa muzikom imaju veze ili po svojoj ličnoj naklonosti ili po profesionalnoj dužnosti. Stoga je ovaj prvi posleratni međunarodni muzičarski sastanak šireg obima imao svoje korene i u životnoj stvarnosti zapadnih zemalja, u najraznovrsnijim potrebama i uslovima za razvijanje muzičke ume*nosti, u realnim činjenicama koje uslovljavaju njem razvoj.

»Društvo prijatelja muzike« je predložilo teme Kongresa već pri sazivanju učesnika; one se ,realno uzeto, svode na ovo: nije sve u redu sa posleratnim muzičkim životom i jasno je da su uzroci tome i političke i društvene, i nacionalne i umetničke prirode; zato neka jedan međunarodin kongres ispita sve strane problema i neka doprineše onome što je to društvo umelo, između ostalog, u svoj statut kao prvi član, još 1812 godine: »Podizanje muzike u svim njenim granama«. Podizanje muzike u ovom današnjem slučaju odmosilo se pre svega na to da »saznanja do kojih bi se došlo u referatima i diskusiji dađu idealistički posirek koncretnom ŽživOmu koji je ma mnogim mestima letargičan, mehanički komercijalan i da time prenesu nove snažne impulse na kulturni život uopšte«. Očigledno, ta letargija muzičkog života, *o komercijaliziranje muzičkih prilika karakteristično je i zajedno svima kapitalističkim zemljama. A da bi tome pnpnašli uzroke i lekove, buržoaski muzičkki pisci ne gledaju napred nego se učauruju u izvestan konzervativizam, traže mogućnosti da se opet vrati ono »dobro staro«.

Po njima, jedna od nevolja je u tome što modđermsa muzika n• samo da ne privlači slušaoce nego E. izvođače; ne samo da je 'eška za slušanje nego i za izvođenje. Gde je ono lepo, staro vreme, pitaju se. rmuzikolozi, kada se savremema muzika recimo Mocart, Mendelson, Šubert ili Šopen — svirala u svakom iole obrazovanijem građanskom domu? I danas bi trebalo negovati tu »Hausmu-– sik«, ali zar će moći ikada jedan pevač ama*er da ispravno otpeva Hindemitove »Marienleben« ili pijanista da otsvira Šimanovskog ili violinista Miloa kada su tu takve izvođačke teškoće koje mogu da savlađuju jedino ume“nici profesionalci, a uživanje u tim delima nije ravno onome koje se ima svirajući Šuberta ili Mocarta. Prema tome, konstatovano je da se »Hausmusik« kao jedan od važnih faktora kroz koji se dolazi do ljubavi prema muzici i do podizanja muzičkog života, skoro potpuno izgubila.

Nema sumnje da su ove obaske do- ”

nekle tačne, jer pasivni, dakle manje upućeni slušalac može daleko manje da oceni vrednost i tumačenje umetničkog dela neso onaj koji je sam, sviranjem ili pevanjem, iskusio lepote, draži, pa i teškoće muzičkog dela. Ali nije jedini uzrok današnjoj le*argiji u muzičkom životu nepristupačnost i nesavladljivost mođerne mu-– zike, Drugi neprijatelj je mehanizovana muzika, naročito radio. Danas nam je muzika, kaže jedan muzikolog iz Londona, stavljena na raspoloženje u najčistijem industriskom pakovanju, ona je postala masovni fabrički artikal, gotova konfekcija; protiv toga se treba boriti, treba naći mogućnos“i da se opet oživi individualno

muziciranje. Gde su oma zlamma vremena kađa su grofovi Esterhazi imali u svakom svom dvorcu po jednu domaću kapelu, kada su pomagali muzičarima da ne skapaju od gladi?

Međutim, muzikolog iz Londona ne vidi jednu činjenicu: da je baš radio neka vrsta »Esterhazija« današnjice jer ne samo da rađio-stanice daju posla tolikom broju muzičara, nego 'o= liki milioni ljudi, kađa jednom stek= nu aparat, stiču itekako široku mo= gućnost za uživanje u muzici, pa i za muzičko obrazovanje. Tako rad1o, gramofon, a naročito megafon, čine danas ogromne usluge ne samo muzičkoj mauci nego i ume“nosti, izvestan komzervativan, gotovo bih rekla nazadnjački stav prema tim izumima bio je dosta čest kod pojedinih referenmata na Kongresu.

Pitanje moderne muzike, mjemog odjeka, njene vrednosti ne samo upo= trebne nego i umetničke, provlačilo se kroz ceo Kongres, skoro kroz sve referate, Smatralo se dosada da modernističku muziku mogu da shvate i zavole samo uski krug upućenih i muzički s*ručnjaci, Međutim, kada se baš na kongresu stručnjaka izjavljuje: da kompozitori sve. više zaboravljaju svoje slušaoce, da treba da ispitaju svoju savest kada slušalac ne prima muziku; kađa se kaže: da savremena muzika ne živi više s nama nego da visi u praznom prostoru, da se danas ne stvara više iz oduševljenja nego cerebralno; kada se kons*afuje: da je sa Riharđom Štrausom oišao u grob poslednji veliki stvaralac, najzad kada se postavlja pitanje za koga savremeni kompozitori pišu i ko u modđernoj muzici uživa — onđa i onaj najdobronamemniji pris*alica savremenog stvaralaštva dolazi u stanje zbunjenosti, dileme i sumnje. Onda se čovek mora zapitati da li su sporne umetničke vrednosti moderne muzike ili naša nedoraslost za njemo poimanje. Da ]i smo pritom konzervativni i reakcionarni ili umetnost ere kapitalizma ima svoj specifični asocijalni karakter, nasuprot umetnosti drugih društvenih oblika.

Sama mođerna muzika povlačila je sobom i druga, uže teoretska razmatranja kao što je pitanje konsonant-= nog i disonan*nog u shvatanjima au= tora pojedinih epoha, a naročito, dosada vrlo često tretirano pitanje Osvetljavanja pojma “onalnog i atonal– nog. Pod atonalnim laici često pogrešno podrazumevaju disonanino, a pod istim tim terminom kao pravcem, male ne kao ideologijom, izgovaraju se i pravdaju kompozitori koji nisu savladali pravila harmonije i kontrapunkta, S obzirom da atonalne kompozicije kao takve ne postoje, jer iz čega drugog su one sastavljene ne= go od *onova, nezavisno od harmon= ske konstrukcije, došlo se do revizije termina (koji je, uostalom i sam Šemberg negirao) i do zaključka da bi možda bolje pristajao izraz »atonikalna« pošto je tonika onaj osnovni pokrećač, onaj stub na kome se drži kompozicija, a ne pojedinačni ton za sebe, i pošto u atonalnoj kompoziciji nema fonike. I mađa se na Kongresu mođema muzika kao takva negira= la, ipak su pojedini referenti, anališući teorijski izražajna sredstva te muzike, izrazili nađu da će se tokom vremena i naše uho srodđiti sa njom jer kao što danas slušalac prima proširenje konsonanca kod Debisija i Stravinskog, tako će, navikom, primiti i ostale harmonske novine; kao što je u Srednjem veku postojao »horror tritoni« tako danas postoji »horror enharmonicus«; »ono Šo se danas smatra disonantnim neće to biti sutra«, rekao je jedan od učesnika Kongresa ,a time je sažeo u neku vrstu možo-a razvoj muzičkog izražavanja počevši od prvog notama zapisanog dvoglasja do danas, Manje smeli i

SAR

Branko ĆOPIĆ

„u ZBJEGU

(Odlomak)

Glavna struja bjegunaca iz ugroženih podgorskih sela tekla je preko Marjana i Pijevčeva Dola starim drvarskim putem, uvirala u planinu i zaustavljala se visoko u jeliku, u prostranoj ukrivenoj dolini zvanoj Stojanova Uvala, Tek poneko se usuđivao da okrene u Vrgelj, kod poznanika, računajući da neprijatelj valjda neće i tamo provaliti.

Stojanova Uvala bila je postrani od svih poznatih prolaza kroz planinu. Do nje su stizali samo lugar, ćumurdžije, lovokrađice i seoske drvodjelje koje su krale jelovu građu ili krstarile kroz planinu tražeći rijetki javor-đžever. Tu se uvijek nalazila· poneka UDpola srušena ćumurdžiska kolibica, ostaci drvenog uglja, gomile jelova triješća i pogašena crma ognjišta, Ljude koji su tu radili i konačili obnoć je često uznemiravao medvjed.

Bojeći se da idu u Lisičjak, već poznat i provikan zbog bolnice, i Jaružani radije okrenuše u Stojanovu Uvalu, Saonice su se s mukom probijale vrletnom drvarskom putinom, nastavljale sniježnim bespućem kriveći se sad na jednu sad na drugu stranu, da se konač.

no svale u mirmu sumračnu dolinu koju su bezbrojna stabla jela, prava kao stubovi, činili još prostranijom i tajanstvemijom.

Za dan-dva nikoše po uvali mnogobrojne niske kolibe pokrivene famno zelenom četinom. Planuše pred kolibama Vesele vatre, shažno zapraska jelovina. Na sve strane letjele su krupne iskre, padale ljudima na odjeću, uporno tinjale i pravile velike progoretine. Čitava šuma mirisala je na smrčevu smolu i na gar.

Mnogi su u Stojanovu Uvalu dojavili ovce i koze, dotjerali goveđa i konje, pa je to još više pojačavalo opšti metež, gužvu i larmu. Oko zadimljenih vatara, punih praske i svjetlica, motale su se žene i v.kale na djecu. Ovce su u gomilama sukale po zbjegu, zbijale se oko ispregnutih saonica i provlačile se između Vezanih konja, Oko koliba su beskućno lunjala i svakom dosadjivala gladna goveda. Gledana poizdalje, s ivice doline, čitava uvala ličila je na nekakvo bučno vaša· rište.

Odraslija djeca u zbjegu su brzo zaboravila sve patnje i stravu bježanije, pa su se, opijena oporom oštrom divljinom duboke planine, jurila po šumi sjekirama, Jožila vatre i radila još mnoge druge stvari koje su im kođ kuće, u selu, bile zabranjene, Tu nesvakodnevnu slobodu koristili su i psi koji su u planinu došli za svojim ukućanima videći da domovi ostaju pusti. Uzbuđeno su štektali po jeliku u potjeri za nekakvom uobraženom zvjerkom, skitali se od kolibe do kolibe, kupili bačene kosti i „a skikom bježali praćeni zapaljenim ugarcima.

Stojan Kekić, komandant opštine, nije se ni ovdje dao zbuniti, iako mu je život u zbjegu nametao sasvim nove i drukčije zadatke, Njegova opština, razvučena i sva razbijena, koja ga je koštala nogu i vremena, sađ je postala smiiešno malema i dobro pregledna, Sa svakog uzvišenja iznad Stoianove Uvale on je

mogao đa obulvati pogledom tu svoju 'zadimljenu opštinicu, punu vatara, saonica i larme. I uvijek bi se gorko i podrugljivo nasmijao i u čuđu zamahao glavom.

— Cigani, pa C ~-ni, ništa drugo! I de ti sad, šta ćeš s njima? Lako je bilo u selu.

Otišao je da se posavjetuje s komandantom susjedne opštine koja je bila u jednom zbjegu nedaleko od njih, ali ni taj nije znao ništa više od njega. Ostalo mu je samo da se ispomogne s ono nekoliko uputa druga Milana i da s odbornicima i šačicom partijaca kako-tako održava i smiruje razvaljen ljudski mravinjak svoje opštine.

Neki uskolebani odbornici bili su skloni da pošalju dovraga svoju dotadašnju dužnost i đa se pozabave

isključivo svojom porodicom, ali ih budni Stojan nije.

ostavljao na miru. Izvukao bi takvog ošamućenog čovjeka iz njegove kolibe, odveo ga gdjegod u kraj i tamo uzeo da ga ruži, pokazujući svaki čas na zbjeg ispred njih: v

— Bolan, kako te nije sramota pred ovom dječicom, pred ovom starčadi, pred ovim zbemavljenim jadnim ženama? Kome će se one obratiti, ako „neće tebi i meni, a? Pa, brate moj hoćemo li valjda, s poe zvati partizanske komandđante da nam zbjegove

Odbornik je smušeno pokušavao da se izvuče najrazličitijim razlozima, ali se ništa od toga nije lijepilo za nepokolebljivog Stojana. On je i nadalje „čvrsto držao svoj pravac.

— Što ćeš onda reći onoj staroj ženi, onoj kukavnoj snašici, kad si ti takvi? Razmrdđdaj se malo, majka mu stara, osokoli ovo nejači.

Ostavljajući naglo zbunjenog odbornika đa mu ne bi dao vremena za posljednji izgovor, Stojan je odlučnim korakom kretao kroz uskomešan zbjeg đobacu-

—_____-__________--_-___ – —– đđĆ(đK–KCC «C ĐŽ”–o :––:::[Ž1T T c – – ––_ -–- _—_ Ic)Š( ~ –- __—

jući lijevo i desno bodre primjedbe, Preda nj su ispadale uzbrinute žene i tražile svakojake savjete:

— Stojane, šta bi ja s ovom svojom kolibom, bog ti je ne ubiće? Navađile se nečije koze, pa mi se penju na krov, razvukoše svu četinu.

— Odi de, Stojane, zdravlja ti navalio djed Milija da se vraća u selo.

— Stojane ima li šta novo, brate?

Po zbjegu se nalazilo mnogo ogorčena svijeta koji je jedva čekao da vidi Stojana, pa đa na njemu iskali sve tvoje nezadovoljstvo.

— MH, moj Stojane, bome nas uredi tvoje fašizmu«.

— Eto ti vaše borbe i vašeg... Kažem li ja vama: ne možete vi s državom. Gdje će se šut s rogatim bosti. ,

»smrt

— Nije dosta bilo ustaša, nego ste i u Taljjane zagrizli. Eto ti vam sad. ? S

Najviše mu je dodijavala Mika Ćupurdijina, Gojkova strina. Kad god bi ga spazila, ona Ba je presretala upola bugareći:

— Joj-jooj, moj Stojane, moj Stojane, do4i de da vidiš našta sam ja spala kod onolikog mog dobra, kod onake moje kuće.

— Znam, bolan, Miko, svi smo tako,

Škoravi sitni Gojkov stric, pomiren s nevoljom i predano pokoran svemu što ga snađe, izlazi iz kolibe i miri ženu:

— Ajđe u kuću, ženska glavo, šta džabe kukaš. Izbjeglo se, pa šta ćeš ti tome.

— Kako šta ćeš, crna kukavico! Zar ostaviti ona ku svoju kuću, onako svoje... Joj, Stojane dragi, jesam li ja tebi govorila, jesam li ja... Gdje ćete vi na vlast, majka vam jadna? i

Njezin muž, slijepi poklonik svake države i vlasti, sad već nije znao šta da odgovori svojoj ženi. Jest, ono