Književne novine
_ свеж
· ди толико да опет не би имали цело-
ПЕЂА МИЛОСАВЉЕВИЋ: ЦРТЕЖ Бич
(Наставак са седме стране)
сопственим и туђим очима. Ти квалитети су тако снажни да су се наметнули чак и у интепретацију Боркмана, какав се појављује у драми, после своје катастрофе и година убиственот пасивног живота, Маска, став, глас, тест, све је то у Живановићевој интерпретацији Боркмана ванредно снажно, импресивно, али све је то пре онај некадашњи Боркман, него садашњи, стварни, живи леш, коме је потребно, ето, како показује крај драме (који се догађа само који сат после њеног почетка), само да изађе на ваздух и да га потресе оштра сумња у реалност сопствених снова, па да и физички умре. Ако Живановић, глумац у зениту своје уметничке снаге, мора да, полазећи од некадашњег Боркмана, који постоји само још у Бормановој машти, да тражи још увек, и после премијере, тог садашњег, стварног Боркмана — то је само знак да је тежина интерпретшције Боркмана, заиста, особита. Целина Боркмановог лика измиче интерпретатору било с које стране да је покуша захватити. Живановић је, например, у потпуности дао спремност једног Боркмана да бескрупулозно жртвује појединца — и најближег ради остварења свог наводно филантропског сна, Зар се не би могло десити да у интерпретацији, која би наглашено дала већ аветинскот Боркмзна, пред саму смрт, та толико значајна и карактеристична црта не избле-
витог Боркманат Где је тачка У којој са срећу некадашњи Боркман, стварни и из своје замисли, са садашњим стварним __Боркманом и садашњим Боркманом сопствене илузије2 На то нам питање може временом одговорити само сам Живановић,
Како Живановић тако су и Нада Ризнић и Марија Црнобори својим преливима вајања реалних ликова, објективно _ трагичних, и субјективно трагично-патетичних акцената, донеле основни тон претставе. Соња Хлебшова (као Фани Вилтон) и Дубравка Перић (као Фрида Фолдал) уносиле су у тај тон промену већом једноставношћу и природношњћу, али и сувишном Упрошћеношћу. Та промена одтовара делимично и разлици између те две трупе ликова. Старчић је створио ванредну синтезу те две групе, истичући објективну трагичност из једне, али без субјективне патетичности и животну непосредност из друге, али без претеране упрошћености. нејасна, растрзана, помало грчевита интерпретација Ерхарда Боркмана (Слободан Перовић) замаглила је и тај лик и односе других према њему, те је постало мање јасно шта друти виде у том младићу, а шта он стварно јесте.
Штета је што су екстеријери Миленка Шјербана били знатно слабији (тештко је рећи који више) од успелих ентеријера (тешко је рећи који је био бољи). Колико су ентеријери помогли стварању атмосфере и глумцима.у изразитости и физичких и психичких радти у оквиру те атмосфере, дотле су екстеријери _ подвукли јоит више драматуршке слабости четвртога чина, а глумце скучили мизансценски до скоро нелагодне статичности, која није могла деловати ни као неки симбол.
Претстава _ Јона Табријела – Боркмана у режији Томислава Танхофера остаје као добродошао повод за теориско претресање и као интересантан пример практичног решења проблема: како играти Ибзена данаст да ли на тајанственој, тешко ухватљивој траници реализма прожетог поезијом и драмске патетике која извире из самога текста: Разни прелази с ове или оне стране те границе У будућим, "сличним интерпретацијама иозенових драма, помогли би, можда, да она лостане видљивија и јаснија. Тада би се лакше могло одредити им докле би
: се мотло удаљити од ње у правцу _ животне непосредности и истинитости,
_ по осетљивом
критеријуму модернот
_ тледаоца, знатно различитом од оног
,
__из Ибзенова времена, а да то, ипак,
у основи остане још увек ибзен.
СТАНИСЛАВ БАЈИЋ 8
ЕРИХ КОШ
долазила од Славије. Познао сам је изда~
лека: она мене тек кад сам јој пришао близу, збунила се, оборила главу и — покушала да ме прође.
Срели смо се по уставили насред улице, Десно, под кестеновима, стојао је ред такси-аутомобила. Било је пре подне, топло, и пролазници се нису журили.
— Здраво! — казао сам прилазећи,
— Здраво! — одговорила је, полако ми пружила руку, а ја сам јој прсте мало задржао међу
4: сам се спуштао Делиградском, а она је
својим.
Како сир — упитао сам меко, што је могућно присније. 4
- Добро сам — казала је. — А тир
—- И ја сам добро! —- рекао сам и — 34ћутали смо.
Један старински такси, налик на кочије, лагано је око нас направио круг и уврстио се у ред оних који су чекали уз ивицу тротоара, а поплашени врапци прхнули су међу грање кестења. — Чувај се! — опоменуо сам је лако је дохватио за раме п померио удесно. На себи је имала сиви платнени костим, зеленкасту блузу, у коси јој се пресијавала коштана копча.
— Одакле ти овде» — упитала је узмичући.
—- Па, ето — рекао сам и показао некуд пеодређено иза себе. — А ти2
— А и ја — казала је п осврнула се Славије, — Куд си пошаог
_— Послом — рекао сам. -- А ти, Вера
— Кући — одговорила је. — Ту станујем.
Заћутали смо опет и стојали неко време збуњени, не знајући шта сад да кажемо једно другом.
— Одавно се нисмо видели — јавила се најзад, гледајући преда се, вршком ципеле померајући опали кестенов лист на асфалту улице.
-— Одавно! — потврдио сам. — Од пре рата.
__- Да! Бар десет година... Орзо су прошле!
Било је мање, много мање како сам је последњи пут видео, али, она се тога није сећала.
—_ Да! — потврдио сам — Десет целих година. Заиста су брзо прошле!
— Зар нер — шанула је и подигла ка мени поглед. Очи су јој биле исте, округле, тамне 1 топле, али уста, румених м напућених, више није било. А у коси, изнад десног ува, вијугао јој је уморан прамен проседелих власи, · Ето шта чини време!
Приметила је да је посматрам; осетио сам ла по она испитује мене. — Добро изгледаш казала је. — Ниси се много изменпо.
Збунио сам се... Требало је да ја то за њу кажем. — Ах! — узео сам да се браним. Чини ти се само, — и додао: -— Па џ ти изгледаш добро!
Није било тачно; нисам то рекао како ваља и могла је погодити шта мислим. Била се постарила, раскрупњала, и изгледала је лоше,
Од Славије је опет долазио аутомобил,
пут
-- Да се склонимо на тротоар — предложио сам, — Ови ће нас најзад прегазити! — Померили смо се, аутомобил је прошао; шофер нам је у пролазу запретио руком.
= Шта сад радиш» — упитала је равним гласом, пошто смо опет могли да чујемо своје речи.
= Па, ето, у струци. Пишем помало; знаш да ми је то и раније била мана.
= Да... да! — рекла је. — Сећам се... сам нешто.. у новинама Мислим...
Није. читала; у раније је мало водила рачуна о оном што сам чинио, Биб сам на то навикао.
Стојали смо на пола корака једно од другог; капути су нам се готово дотицали. Са кестена пад нама пао је бео иветић и уставио јој се У коси. Пожелео сам да га скинем. Раставила нас је нека узбуђена жена, вукла је за собом двоје
читала
ЗУКО ЏУМХУР: ЦРТЕЖ
деце, муж, ознојен, носио је кофер; журно су се укрцали у такси који је затрубио и кренуо. А кад смо се опет нашли цвета више није бпло; заборавила је о чему смо говорили.
—_ Јеси ли се оженио = упиштала је и погледала ме опет. .
Лице јој је било без сјаја; као пспарано и пзбледећо на сунцу. Постала је пуна... у врат јој се усекло неколико тамних бразда. Очекивао сам њено питање, а ипак оклевао да одговорим.
__ Јесам — признао сам најзад, — После рата.
ФРАГМЕНТИ
__ Је ли! — зачудила се као да се томе није
надала; а била је радознала и хтела да сазна још "више. ,
__- Није одавде -—— казао сам, — Нећеш је познавати! — и онда упитао, као узгред: — А ти. А ти, Вера2
Мислим да је прошло неколико тренутака
пре но што је одговорила. Лишће на кестену
било се сасвим умирило. — И ја — казала је _- За кога, Вера»
Поменула му је име, — Познајеш ли аи а упитала је.
Добро сам другови,
— Зар — зачудих се, звучало је као да сам рекао: — Зар си баш њега нашла» — А хтео сам рећи; — Могла си онда и за мене поћи!
Пречула је; намерно можда» У осаму наше лишине, као кроз отворен прозор, провалила је бука улице: аутомобили и аутобуси су трубили, на Славији су шкрипали трамваји, такси шофери су се препирали, У дворишту, десно, врискало је дете. 2
Затим је настала тишина; били смо опет сами,
7 Имаш ли деце2 — питала је. |
__ Једно, —- рекао сам. — Девојчицу.
— Мојој старијој — казала је — већ је осам; млађој шест година.
— Да ли на,тебе личе2 — шануо сам, што сам могао тише. |
Чула ме је овог пута. — На мене! — потврдила је и подигла ка мени поглед.
Гледао. сам је: очи су биле исте, влажне, баршунасте. Али свега осталога није било. У полеглој, увелој коси уморно су вијугали проседи, избледели праменови; У борама чела ухватиле се. ситне капи зноја. Усне су јој малаксале и горке, под вратом, у отвору блузе, раширили се црвени печати, а сиви платнени костим 3атегао се па крупним, отежалим грудима и издигао ниже паса... Да ли је опет трудна 2 |
тихо, — Још пре рата,
га познавао; били смо школски
Било јој је вепријатно што је посматрам и повукла ск у сенку кестена, — Виђаш ли наше познанике2 -— питала је
н морао сам да подигнем главу. =— Да — потврдио сам, — Понекад... с вре-
мена на време.
= И Јелица се удала. Живи у Земуну. — Је лиз — Има троје деце! — казала је, __- Тако! — рекао сам. "
__ Слабо се слаже са мужем! Живнула је, поменула је још неколико на-
ших познаника, места која омо некад заједно“
посећивали. Приметила је да одговарам кратко и суво...
— Морам да идем, -—— рекла је и показала корпу у десној руци. Из ње су вирила пера лу“ ка и листови салате.
— Здраво! — казала је уморно и повукла се неколико корака устрану, као ла се увлачи У се пн измиче мом погледу. Била је у неприлици; снебивала се п стидела што је видим такву!
· Гледао сам за њом, Пете су јој изгажене, једна чарапа немарно окрпљена, шав друге померио се у страну. Отежала је и навила се на десну страну вукући тешку корпу.
Пела се полако Делиградском, а ја сам се спуштао ка Славији. У стаклима излога, узгред, посматрао сам своју слику и било ми је силно жао и ње и себе,
ин Анан ==_––_——_—_—_—_—_—_—_=_—_–0—_—=_# 07424
Библиографија
~. А РАНКО МАРИНКОВИЋ: „РУКЕ“
Под заједничким насловом „Руке“ изишла је, у издању загребачке „Културе“, нова збирка прозе Ранка Маринковића, која обухвата девет но вела.
Маринковић је још пре рата обе• лежио свој пут талентованог писма, а након рата објавио своје радове заједно с драмом „Албатрос“ и књигу под насловом „прозе“, која је због својих уметничких квалитета била и награђена.
Од „Проза“ до „Руку“ писац иде путем непрекидних успона, тако да неке новеле из ове збирке — на пр. „прах“, „Загрљај“, „Анђео“ и др. — откривају такав замах и такве особине, које лоседују заиста само велики писци. У једном од наредних бројева нашег писта донећемо отширнији осврт на Маринковићеву књигу.
Књигу је издала „Култура“, Загреб 1853, латиницом, стр. 278, цена дин. 300.
жх Иван Дончевић:; Пред зору. Из-
дање „Просвете“, Београд 1953, ћирили+ цом, стр, 307, цена 250 дин, пов, дин,
500.
Владо Мађаревић: Казалишне студије. Издање „Просвјете“, Загреб 1958, латиницом, стр. 87, цена дин. 100.
Пуниша перовић; Са српским
пролетерима. Издање „Просвете“,
Београд 1958, Вирилицом, стр. 18, це-
на 60 дин, ; Милован
Ристић: Устанички
законописац Теодор филиповић (Божидар ГТрујовић). Издање „Просвете, Београд У текућим,
ЛАЗАР ВОЗАРЕВИЋ: КОЊИ
Најновије издање
Аполинерових »Алкохола«
редовним издањима А- фотографијама
Аполинерових своје~
књижерне норинпе
џ идућем броју доносе, торед осталог, прилоге: Ива Андрића, Ота Бихаљија, Шима Вучетића, Јанеза Гради штижа, Јожефа Дебреценија, Владана Деснице, Боривоја Јевтића, Десанке Максимовић, _ Владимира _ Петрића, Владимира Погамића, Миодрага. Протића, Ђузе Радовци ћа, Јаре Рибникар, Риста, Тотшовића, Живојина Здравковића. Затим позоришни, Лу зимки и ликовни – преглед; сталне рубрике „Од четвртка до четвртка“, „Читалац и
књига“ ц др.; вести, бељешике, | ликовне прилоге.
ТЛАВНИ УРЕДНИЦИ
"ганасије Младеновић и'Ђуза Радовић
РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ
Ото Бихаљи Мерин, Велибор
Глигорић, Радомир Константи-
новић, Душан Матић и Ристо Тошовић
х
1953, ћирилицом, стр. 61, цена 35 дин.
Александар Блок: Дванаесторица. Превео Станислав Винавер. Издање „Тросвете“, ћирилицом, стр.
53, цена дин. 60.
Јарослав Хашек: Доживљаји доброг војака Швејка. Обе књиге превео Људевит Јонке, Издање „Зоре“, Загреб 1958, латиницом. Прва књига, стр. 445, друга књига, ·стр, 464, цена за обе књиге 900 дин.
Е. Т. А. Хофман: Тоспођица Скидери. Превео Славко Трбешић. Издање „Културе“, Загреб 1958, латиницом, стр. 298, цена дин. 270,
ла Бријер: Карактери, превео Драгослав Илић. Издање „Просвете“ 1953, ћирилицом, стр, 426, цена дин, 400, пов. 500, ј
полинерове прве збирке стихова „Алкохол“ књижевних Тристан Цара је, како пише француски критичар Андре Бији, пронашао тридесет и седам штампарских грешака различите врсте и различитог значаја, од ин-
терпункције до искривљавања сми-,
сла. да би. се убудуће избетле овакве или сличне ствари, Тристан Цара се прихватио задатка да, У едицији Клуба најбољих књига, опре_ ми једно потпуно коректно издање ове чувене збирке стихова која је, уочи Првог светског рата, значила прекретницу у француској, и не само у француској, поезији. Ово'најновије. издање Аполинерових. „Алко-
хола“ дато је на врло луксузном па-
пиру у три боје, белој, црној и роце, са насловима у љубичастом, и
песника“,
ручно вршених коректура („Аполинер би волео то“ — каже Андре Бији, дајући оцену техничке опреме књиге). Збирка је попраћена, како даље каже Бији, једном продорном студијом "'Тристана Царе о оригиналности дубоке аполинеровске инепирације и ономе што је супротставља бодлеровској, јер, као што је познато, Аполинер је, својевремено, У једном предговору „Џвећу зла“, у име новог духа у поезији, супротстављао свој оптимизам и веру У бу-
дућност човека бодлеризму и песи-.
мизму Бодлера. Не негирајући ни мало значај ни ЕБодлера, ни Рембра, ни Жарија, Цара поставља тезу да се уствари са појавом Аполинера завршава ера такозваних ·
„проклетикх ·
УРЕДНИШТВО 1. АДМИНИ“ 6 СТРАЦИЈА Француска 7, тел. бр. 21.000, број чековног рачуна 102—'71—208 Ј
х
Претплата за тодину 1954 ДИН. | 900. поједини примерак Дин. 20.
х |
Одтоворни _ уредник _ Танасије |. Младеновић, Београд, Францу“ ска 7. Издаје Удружење књижевника Србије. Штампа „По литика“, Цетињска 1,
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 3: ЧЕТВРТАК 14 ЈАНУАР 1954