Književne novine

к сохос: аглибмнон

« у

Грчки уметнуци

Београд је постао зајан уметнички центар не само по томе што се ствара на пољу домај ликовне у-

' метности, него и по минифестација-

ма страних уметника које су све чешће, Само у току прошт године београдска публика је имаја прилике да види изложбе белгискг и холандског сликарства, енглеже. сценографије пи швајцарске грађике. Ове јесени организована је јепрезентативна изложба францускетаписерије, а сада изложба грчких мковних уметника, сликара, вајараји графичара. Значајна манифестациј! Никада досада ми нисмо имали трилике да видимо савремене грчке уметнике, окупљене у толиком бр са таквим избором радова. Да будемо искрени; мало смо их и познавли. Политичко зближење наших нарда морало је да уроди плодом и ш пољу ликовних уметности, Било је скоро нелогично да два суседн; савезничка и и пријатељска народ у погледу у метности имају такд мало додира. Данас је та празнина уклоњена. Јутословенски уметницунедавно су излагали у Атини. Садшња грчка изложба има за циљ ја продуби ове везе, да омогући шт, свестраније упознавање и зближеђе између уметника и публике наших земаља. Посматрана с те тачке џедишта ова 'изложба добија нарочти значај,

Грчка уметност нјвијег доба, нарочито после ослофђења Грчке у ХЕХ веку ишла је ји ] некле био сличан рајвоју наше уметности, После 1832 грчки уметници оријентишу се ка Минхену ги Бечу преко којих се притремају елементи неохеленског уцене израза. Грчжа уметност у ХЛХ веку дала је низ значајних имена и тешла кроз оне исте фазе као и уметност у другим европским земљама. |

Сложени темпо грчког уметничког развоја огледа се и на овој изложби. Ина њој су #етупљени поборници разних схватња: Петар Астеријадес са својим тречишћеним пределима у којима (јорма добија примитивиститку нотј, Андре Георги јадес са реалистиким _ портретима који носе призвук сликарства ХЛХ века, Никола Гикачија се експресионистичка декоратфност кристалише у оквире рационаног, Јован Моралис, мајстор скулпорског осећања форме, Николоу колос, фрескиста у чијим фигурама се провлачи сећање на фајунске портрете, Спирос Папукас, чудни Јајстор предела у коме боја задржфа своју функцију као у каквом виа Јован Спиропулос, кога пришаче могућности У дводимензноналн(ј концепцији преде ла, Василијус Строс, у чијим сликама се огледају Фатроченска сећања упоредо са кубиетичким, задахнута једном романтичфм нотом. Па ипак све ове разноврбје тежње имају нечег. заједничког. 'уни нам се да кроз сликарство свакф од ових излагача провејава извесн, јасноћа која потсећа на пеонозреКи дух дипилонских поворки. |

И скулптура јЕдобро репрезентована радовима А Сохоса, који је пнспиришући се абајским елементима умео да оствари џонументалан лични израз, солидим портретима Георгија Зоголопуоса и радовима Михајла Томброса, ћутора „чудовишта“ која се као кака! дајтмотив провлаче кроз његову скуптуру да би живела искључиво пласууним животом, контрастима волум(на ин тамног п светлог, Гравиру етстављају изврсни уметници као Димитрије Галанис,

" гравер светског гласа који је у па-

риској школи дјбио лепо место, Димитрије Геолушкис, мајстор линије и синтетичних облика, Бутин Пападимитрију, Једи од оних који) су страсно заинтејесовани проблемом композиције У црно-белом и Апгео "Теодоролулос, мајстор у тумачењу материје, У Кштрастима валера, У компоновању астичних елемената.

Кроз мелу Њложбу струји известан дух строгбти и озбиљности који би се мог сматрати печатом школе, Та умећост не изгледа намењена само појдинцима него човеку уопште. УТтико је она универзалнија п већа.

ПАВЛЕ ВАСИЋ

год Х

ВЛАДИСЛАВ РИБНИКАР

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 14 ЈАНУАРА 1954 Ж

Деца и револуција

Поводом 150-годишњице Првог српског устаљмка,

се за малу матуру, бубају историју. Кроз

врата чујем њихове гласове (један мутира); ређају;датуме и имена места и војвода из Првог и Другог српског устанка, По треперењу, по топлини гласа осетим кад су узбуђени а кад равнодушни, шта распаљује њихову машту а шта не. Мислим; као и мени, као и сваком, остаће и њима дубоко у сећању само оно што их сада, при учењу, може да одушеви као лепа прича. Остаће за цео живот, Као и ја што сам, као и свако, заволеће Хајдук-Вељка, Синђелића, Танаска Рајића, осетиће колико им је присна судбина ових и других јунака, запамтиће добро и славне бојеве код Иванковца, Мишара, Делиграда. Сећаће се сваког херојског подвига, Као н ја некад, као ови дечаци.

Некад. Причали су нам о народној прошлости као да је сва у бајкама, у чудним догађајима које често прати игра натприродних духовних сила, Косово је пред нашим очима лебдело негде између земље и неба. Као да смо учили више из народне песме него из упбеника. Сваки час историје у школи могао је почети речима: „Боже мили, чуда великога...“ Било је то у време балканских ратова за уједињење, у време другог цветања националне романтике, па је донекле разумљиво што су нам прошлост народну хтели да прикажу улешшану, поетизовану. Карађорђе је за нас био легендарна личност у истој мери као и Краљевић Марко. И у нашим детињим главама, у којима време мало зна за границе, изгледали су нам један и други скоро подједнако удаљени у фантастичним маглама прошлости, (А ипак, од наших тада још живих дедова могли смо слушати како су“ ИМ Њихови ~ дедови „причали 6 своме војевању уз Карађорђа и Милоша), Претстава коју смо примилњ“о Устанку сводила се на низ одвојених слика, — талерија с Гвеликим композицијама битака и с портретима славних људи у раскошним оделима и са сјајним оружјем око паса. Све су то, говорили су „нам били обични сељаци, на почетку сви једнаки, само су се неки изванредним јунаштвом пстакли и постали војводе н попечитељи. Знам да сам касније, У вишим разредима, тешко могао да доведем у склад ове прве слике са новим сазнањима која сам стицао. Како су моји хероји, који су се тако неустрашиво борили за слободу народа "! извојевали независност, могли у исто време да се подмукло гложе међу собом п да нуде протекторат над Србијом час рускоме час аустрискоме цару, час Наполеопу» Како је Милош могао да дигне народ на нови устанак, а да безмало у исто време „у име султана“ гуши Хаџи-Проданову буну, па касније и самога Карађорђа да убије и његову главу да пошаље у Цариграда Зашто та стална подела на узле п „добре“ Турке по којој ми један паша може да добије надимак Српска Мајка МИ откуд очи-

Т: добра друга у суседној соби спремају

ДУШАН МАТИЋ

гледно тезадовољство народа и Карађорђевом и Милошевом владавином» У школи, све то доводило ме је у велику забуну, Налазио сам толико „ружних“ догађаја да је и оно лепо и јуначно чему сам се као дете дивио тамнело пред мојим очима. Осећао сам се преварен и разочаран пи о многим „стидним“ стварима које су вређале мој, у детињству пробуђени, национални понос више сам волео да не мислим, Одбацивао сам све то као нешто што није у реду и многе чињенице отишле су у заборав. С таквом неодређеном, мутном претставом о Устанку, о

Српској револуцији, и завршио) сам гимназију. .

Хоће ли и ова три дечака који понављају датуме у суседној соби бити за коју годину поколебани у својим осећањима дивљења и гордости» Да ли им треба већ сад говорити, сад кад су на прагу живота, и да ли је „педагошки“ објашњавати им оно што се мени, и вероватно многим другим, тек после школе, касније, много касније, разјаснилог Или можда већ сада знају»

- Слушам њихове гласове, Један говори: „Најближи сарадник Карађорђев, члан Правитељ-

(Наставак на четвртој страниу

ПУНО

НАПОМЕНЕ |

; , Б у „Књижевне новине“, које са овим бројем тпредајемо нашој јавности, % јесу м нису оне некадашње. Јесу, у“ толико уколико задржавају своје ста» ро име ц најбоље традииије, ако ба · се тако могло рећи, једног културног ч толерантног уређивања, чије је 0снове дао њихов оснивач покојни Јовам Поповић, А нису, утолико што, су замста нов листи што недвосмисље но желе да се одвоје од свих м свахаквиг бивши, и евентуалних будућих, покушаја да се претворе у орган било какве групе са пчскључивим и ским циљевима и програмом, што, 0пет, пе значи да редакција. сматра да би постојање група на заиста при цитијељлњним основама било штето но по развој нашег књижевног живота, Међутим, наша књижевност је већ давно пребољеља „дечју болест“ јаљовиф пи личних дискусија, јаловит и лимнаш натада по лични разрачунавања, по својим готовим остварењима. сваким дамом све више нуди материјала да се, на основу готови реслаизација и готових текстова, – поведу приницитијелне естетске дискусије у дуту социјалистичког демократизма % демократских _ тековина, __ Богатство форми у којима се испољава нала савремен живот, а самим тим и богатство форми у књижевности ч уметности, намећу као императив омогућовање штрохже слободе испољавања раз пат мишљења ц стватања, То значи ди. се, данас и овде, борби милиљења на тлану књижевности ч уметности не могу постављати никакви други загтеви. осим захтева квалитета џ одређеног м нужсног нивоа. У том смислу, „Књижевне новине“ ће настојати да, као. социјалистичка трибина, обухвате, колико од то буде могуће, све видове књижевног ц културног живота у земљи,

ПЕТАР ЛУБАРДА; БОЈ НА КОСОВУ (детаљ)

Књижевност и књижевност

отсечне као гиљотина, којом сваки час

одруби — и заиста сече парампарчад многа књижевна дела. суда што та реченица има неутр формулишу закони, те. нам се чини д апсолутне, надземаљске исти поговора нема, што је у ств

И МА КЊИЖЕВНОСТИ И.. „КЊИЖЕВНОСТИ“, ево једне фразе, ,''

крију се субјективна, најсубјективнија претпостављања. И стварно се тиме само каже:

снија. Исказује се једно лично мишљење, „Ја волим ову или ону књигу,

мртво слово, не говори Ми ништа.“

главе многим писцима и. поцепа у И утолико страшнија изгледа преалан, безличан облик, облик у коме се а се исказује у име неке ако не не а оно свакако апсолутне естетике, којој ари једно те исто, Међутим, иза тог „има“

овог или оног писца; За илустрацију

човек олако може да ло којим пише,

најпристра-

остало је за мене те пристрасности

_ Од пристрасности дакле књижевност живи, а писац пре пуни, рекло би се, свом праскавом својом пристрасношћу но мастилом своје стиИначе само је стихотворац пи фабрикант Против тога нико не' може ништа, И добро је што је тако, јер ако уметност и књижевност нешто значе, тај смисао је управо у томе што у тој области имагинарно оствареног, међу тим и егзистенцијама, свако од нас, бар потенцијално, може да нађе, по налази и нађе, непатворенији лик своје индивидуалности талности. Да збаци, бар тренутно, олово своје судбине. Да не умре бар коначно преварен. То је изузетно место префигурације слободе.

Међутим, ако покрећем овде то питање страсности само је зато што бих хтео,

осредњости.

присуствима, естетским

и своје пдеалне то-

пристраспости и непришто желим, да допринесем бар

узмимо само класичан пример Толстоја у доба кад га је захватила његова фамозна религиозна криза и кад ]

уметност Из евангелистичких побуда, уметност и књижевност 3а њега нису више били ни његов Рат и мир пи Ана Каре њина, ни Шекспир, коме је упутно највеће погрде, већ су то оиле приче и текстови пуни религиозне и морализаторске придике.

„Далеко је од мене помисао да устајем противу сваке пристрасности, Напротив, од пристрасности књижевност живи, И онда када је човек читалац, и онда када је писац. Свако од нас, према свом темпераменту, као да из тог бескрајног мора свега што је написано и сачувано, извлачи своју личну „историју“ књижевности без обзира много на неку „објективну“ и „општу“ историју, која покушава да суди сва дела према неким јединоважећим естетским таблицама. Она коренита промена, да не кажем револуција, која је настала за последњих педесет година, у гледању на ликовне уметности, после отресања диктата класичне ренесанане _ концепције ремек-дела и лепоте, намеће се и у књижевности. Нема сумње, овде је посао много тежи и до краја неће можда бити никад изведен, јер између нас и многих песничких дела стоје границе језика које их чине нензлечиво рањивим. и

је писао своју књигу Шта је.

мало да се у тој на први поглед безазленој реченици „Има књижевности и... књижевности“, у којој иста реч „књижевност“ има једном познтивно значење а други пут негативно (оно „мн“ каткад неочекивано понесе собом и метлу обезвређивања) врати равноправност том појму, врати равноправност књижевности, независно од тога ла ли је волим пли не волим. Мислим да то треба рећи, у нашој данашњој књижевној ситуацији, јер ми се чини да за оно кратко време пре 1948, ми смо“ биди усвојили једну уску концепцију, усвојили или себи паметнули, дреговољно, или по дужности, или по нужности, сад свеједно, концепцију “ књижевности, која се од. Толстојеве разликује само по, другим, својим, специфичним, мсто тако неуметничкам, побудама, но плошем“ се да, ако је далеко од нас тог духа нестало, нису сасвим нестале по неке

· његове навике, које нас нестрпљиво гоне, рекао бих, ла један гре-

ћом напуштени догматизам заменимо новим, опасним по мени, па макар то био и модертистички, како то неки прижељкују.

Још увек важе Рембовљеве речи: „Треба бити апсолутно модеран“, ако то значи да треба запрабити својим рукама, загристи својим зуби-./

ма, упити свим својим мМозгом до дна ту нашу пролазност, бити „»за- [ 5

бтаставаж на 2 страни — први стубац) | |

у