Književne novine
.
(наставак са прве стране) љавање, проналажење и креативно продужавање и развијање ових других квалитета У самој на“ родној поезији и у уметничкој књижевности инслирисаној њоме било јаче, утолико су и они први, чисто национални моменти, добијали у свом значењу. ;
Кад је, на пример, Гете писао о нашој народној поезији и хвалио је, њега су на то нагонили баш ти уметнички и општељудски квалитети те поезије, али је самим тим Гете и политички заступао националну српску ствар пред културним светом, Кад је, бар до извесне мере, била извојевана политичка битка на самом националном тлу, преостала је једна исто тако озбиљна и по дуготрајности још и тежа борба на плану културе и духовних осведочења националних права, не само у земљи, него ван земље, пред Европом и с Европом,
У ту борбу се улазило, разуме се, и са чисто националним адутима, али само уколико су они сами по себи могли да значе као вредности, као докази и провера у једној много широј У“ такмици трајнијих људских и општих међунаРодних квалитета, Позивање на националну прошлост и на постигнућа остварена самом устаничком борбом била су убедљива, али обезбеђење националних права и њихово даље учвршћивање и усавршавање могло је бити извршено и осигурано тек даљим и новим, савременијим облицима и садржинама тог истог народног и националног духа,
То се показало самим развојем књижевности ХТУХ века. Писци који су, било због недовољног талента, било због тога што нису могли да схвате и разумеју дух свога доба, остајали само на народној књижевности, који су ТУ књижевност сматрали непостижним узором и последњом речи — давно су мртви, Тежња ових писаца да се што више поистовете с народном песмом, да тако за своје време и кроз уметничку књижевност продуже живот ове поезије, почивала је на заблуди да се два различита времена могу поклонити и идентификовати ма у чему. Коликогод велика и значајна, народна књижевност је као жива, непосредна, делујућа уметност била завршена, готова, заједно с временом које ју је условило и коме је она служила. Као свако право уметничко дело могла је она и даље да потстиче, да инспирише, да даје мотиве, пружа грађу, утиче и загрева стваралачке маште, али се више није могла продужити, Покушај да се У потпуности остане у фолклору нису могли донети плода ни код најдаровитијих и најјачих писаца, као што нам показују примери Змајевих имитација народних песама или Његошевих песама испеваних сасвим на народну.
Тек само једном јаком стваралачком синтезом и продубљивањем онога што је имала народна поезија (Његош) или суштински новом и друкчијом уметничком праксом могла су бити створена дела трајне вредности (Бранко, Змај, Јакшић, Костић), Та нова и код сваког од ових писаца друкчија уметничка пракса није била У томе да се пронађу, варирају, испреду и уметнички. профине ткива и форме народне, песме, него у смелом и слободном захвату свега онога што им је, у границама њихових талећата, њиховог знања и образованости, могла пружити општа, а нарочито савремена европска књижевност, И баш тим слободним, несметаним одласком у Европу српска књижевност је стресла са себе студ манастирских ћелија, мемлу провинције, тар робовања и постала први лут општом српском књижевношћу. Некако у исто време и исто тако у тим плодоносним додирима с идејама и културама осталих европских народа може се говорити да су и хрватска и словеначка књижевност престале да буду провинцијалне, дијалекатске и локалне и да су постале општим националним књижевностима.
Но ни то одлажење у Европу и преношење Европе код нас није увек доводило до истих резултата. Кад год се, као и у односу на народну књижевност, радило о простом преношењу, о усвајању готових шаблона и имитацији, без креативног односа и отвореног погледа према сопственој стварности и њеним конкретним и специфичним могућностима, захтевима и кретањима, увек се завршавало јалово, упразно. Било да је у питању био уметнички поступак, литерарна форма или готов стави образац (лсевдокласичари), било да се тицало естетичких назора и теориских схватања (Малетић). Само они писци који су стварали своја дела У најближем додиру са савременом им европском културом с једне стране, и у животној повезаности са својим народом, с друге стране, само ти писци су успевали да створе дела од вредности и једино ти писци су могли да буду истински настављачи _— стварно продужење оне духовне револуције која је почела с Првим српским устанком.
Х
кар пјер Крижанић прославља ових Љубиша
рада. У петак, 22 јануара, у Улусовој галерији на Теразијама, биће 0отворена јубиларна изложба његових
радова.
оркестра У“ р р:
Композитор Петар Коњовић наврштава ових дана 70 година живота, Тим поводом, Удружење музичких уметника Србије (Београдска филхармонија) приређује у петак, 22 ја-
били Злата Сесардић, Милица Мила- нате Ј. диновић и Стјепан Андрашевић, а чело,
З ја
Наш познати карикатуриста и сли- рецитатори
дана педесет година свог уметничког хор Дома ЈНА.
Бразилијански диригент Елеазар де Карваља,
гостовао први пут У нашој земљи У новембру прошле. године, имао је 1 зитету одржан је 14 0. м. концерт се стипендије Комисије за културне о. м. концерт са камерним оркестром симфониског оркестра . Радио Београда. Солиста је био мМир- културно-уметничког друштва „Иво зацију м студије у страним земљако Дорнер. На концерту су изведена Лола Рибар“. Дириговао је Драго- Ма доделе сликарима Влади Војнодела Хајдна, Бокеринија, Де фаље љуб Ерић. Солисти су
и Гварнерија. пијуковић — алт, Дејан Михајловић ТРУ Крстићу. Они ће провести више
рово дело „Краљ Давид“. Дириговао м. концерт у Хрватском ; је Крешимир Барановић. Солисти су заводу, У Загребу. Извео је две со- Данон и пијанисткиња С. Баха, писане за виолон- сављевић, На програму
; Бјелинскот, Листа и Тостаковића.
НАШИ ПОРТРЕТИ
АЛБЕР
КОРО сви француски књижевници који ( данас тврде да говоре у име пролетарија-
та рођени су од имућних и богатих родитеља. То није мана, има случајности у рођењу, и не налазим да је то ни добро ни рђаво, Ограничавам се на то да укажем социологу на једну аномалију и један предмет за проучавање. Може се, уосталом, покушати да се објасни тај парадоке сматрајући, с једним мојим пријатељем, да се говорећи о некој непознатој ствари на крају та ствари упозна.
Било како било, човек може имати своје склоности, И, што се мене тиче, одувек сам више волео да неко сведочи, ако смем тако ре“ ћи, пошто је био задављен. Сиромаштво, например, оставља онима који су га доживели једну нетрпељивост која тешко подноси да се говори о неком " разрешењу без познавања ствари, часописима и књигама које су уредили стручњаци за прогрес, често се говори 0 пролетари“ јату као о неком) племену са чудним обичајима, и о томе се говори на начин који би изазвао гађење пролетера кад би они само имали времена да читају стручњаке да би се обавестили
ЛУЈ ГИЈУ
о ходу прогреса, Од одвратног ласкања до „безазленог презира, тешко је установити шта је У тим приликама увредљивије. Не може ли се човек заиста, лишити тога да користи и унизи оно "што „тврди да хоће бранити» Мора ли беда увек бити два пута покраденаг, Ја то "не мислим.
Неколико је људи бар, и Дабиому
са Валеом знало да нађе једини одговарајући језик. Ето зашто ценим и волим дело Луја Гијуа који не хвали нити презире народ о коме говори и који му враћа једину величину што му се не може отети, величину истине. Зато што је · полагао разреде У школи нужности овај велики писац научио је да без сметњи суди о томе шта је човек. Он је ту стекао У исти мах неку врсту стидљивости која је изгледа рђаво расподељена у свету у коме живимо и која ће га увек спречавати да сматра да туђа беда може послу“ жити _ Као степеник или пружити неку живо писну тему коју не би сам уметник платио. Д. Х. Лауренс приписивао је увек своме рођењу У рударској породици оно најбоље у себи самоме и у своме делу, Али Лауренс и они који су му слични знају да, ако се сиромаштву може приписати величина, потчињеност која га скоро увек прати неће никад бити оправдана. Поврх њих самих, и њихова дела осуђују, и Гијуове књиге не устежу се од тог великог задатка, Од Народног дома, његове прве књиге до Хлеба снова и до Игре стрпљења, све оне говоре о једној верности. Сиромашно детињство са својим сновима и побунама пружило му је надахнуће за прву и за последње књиге. Ништа није опасније од таквог предмета који наводи на лаки реализам и на сентименталност. Али се величина једног уметника мери искушењима које је победио. И Гију који ништа не идеализује, који увек слика најтачнијим и најмање сировим бојама, не тражећи никад гор-
лепосава "Ђорђевић и
санка Максимовић,
на Радничком универзитету у БеоЈовановић. Учествовао је и граду одржано је 14 о. м. Вече са- ликовних уметности Босне и Херцевремене поезије, Учествовали су Де- говине, који је одржан 140. м. одОскар Давичо, лучено је, поред осталог, да ликовни
КАМИ
чину ради ње саме, знао је да дћ стилу невиност свога предмета. Тај тон, јединствен и. чист, тај помало промукли глас који је глас сећања сведоче о. ономе који прича, о врлинама стила које су такође врлине човека. и се ЕВЕ иераае побеђено искушење кад се види како Гију узима за једини предмет Другова смрт једног радника. . Сиромаштво и смрт заједно чине газдинство тако безнадежно да се о томе не може говорити а да се не буде Китс, тако осећајан, кажу, да би рукама могао сам бол да додирне, Не смета то што У 0В0Ј књижици _ која има тон великих _ Толстојевих новела (Иван Илић постао је овде зидар) Гију не престаје да се одржава на тачној висини свога модела, не унижавајући га и, нарочито, да, нарочито, не подижући га. Ни један једини пут тон се не диже. Ипак, чикам некога да чита ту причу а да му се грло не стегне кад Је Оуде завршио. Гију зна, као и ми сви, да има једна тарифа у нашим лепим општинским предузећима и да је умирање постало луксуз који човек себи, заиста, не сме више допустити, Али он не говори о томе; ниједна жалба није подигнута У Друговима Напротив, Жан Керневел изгледа да умире срећан, Просто, пред том необјашњивом радошћу која га обузима неколико тренутака пре његовог краја, он изражава само неку невешту сумњу, као да та радост није на месту. „Шта ми је, каже он тада, шта ми је 2“ Зашто, уствари, више речи Срећа захтева једно расположење за које сиромаштво припрема човека мање добро него за мирну смрт, Рекавши то, ја бих издао Гијуа ако бих вас оставио у уверењу да је он само романописац сиромаштва. Једнога дана, када смо разговарали о правди и о казни: „Једини кључ је бол, рекао ми је. Преко бола најстрашнији зликовац одржава везу са људским.“ М навео ми је Лењинове речи за време опсаде Лењинграда, када је овај хтео да У борби учествују и затворени“ пи=криминалци: „Не, протестовао је неки од његових другова, не с њима. — Не с њима, одговори Лењин, али за њих!“ Другом приликом Гију је приметио поводом заједљиве природе једног од наших пријатеља, да сарказам није обавезно знак злобе. Одговорио сам му да се сарказам не може схватити као знак доброте. „Не, рече Гију, али као знак бола, на шта се никад не мисли КОД других!“ Запамтио сам те речи које добро оцртавају свог аутора, Јер Гију скоро увек мисли на бол код других, и зато је он, пре свега, романописац, бола. Најпрезреније личности Црне крви, у очима њихових аутора имају оправдање У својој патњи
"живљења. Јасно је да бол не значи овде безна-
ђе, Црна крв носила је безнадежну траку: „Истина овога живота није да се умире, истина је да се умире покраден.“ А ипак та напета и раздирућа књига, која меша бедне пајаце са прогоњеним и пораженим | личностима, стоји с оне стране безнађа и наде. Ми смо са њому средишту оних непознатих области које су велики руски романописци покушали да обрађују. Уствари, има ли и једног великог уметника који тамо бар једном није ступиог Бића тамо хрле своме крају, усамљена и збуњена, истоветна и незаменљива у исти мах. Постављена с оне стране правдања, она се онда одвајају снагом живота, довољно слична нама да бисмо их препознали аљи ношена над нама, увеличана болом који урезује њихове ставове у наше памћење и чини их на крају примернима: то су велики ликови сажаљења. Ето велике Гијуове уметности која користи свакодневну беду једних да би боље обасјала бол света, Он подиже своје личности до универзалних типова, али их најпре проводи кроз најпонизнију стварност. Не познајем другу дефиницију уметности и, ако се толико писаца данас мргоде удаљујући се од ње, то је зато што је лакше зачудити него убедити. Гију је себе лишио те лакоће. Његова скоро разуздана склоност за људима, дуго судчавање са једним унутрашњим светом који ври од личности, одвели су га природно најтежој уметности. За мене, који сам поново прочитао све његове књиге, нема никакве сумње да се ово дело не може поредити ни са једним другим. (Превео В. П.)
на пленарном састанку Удружења
х Милорад панић-Суреп, Мира Алечко- уметници Босне и Херцеговине са у-
шеф. државног симфониског пе у Рио де Жанеиру, који. је
Енрико Маинарди, кога наша кон- Моцарта и Бетовена,
Београдска филхармонија приреди- цертна публика врло добро. познаје ла је 17 0. м. концерт за омладину на са предратних и послератних госто- организује коме је изведено капитално Хонеге- вања У нашој земљи, имао је 14 о. Србије, учествовали су Симфониски Солисти су били Хилда Хорак-чатлазбеном оркестар Дома ЈНА, диригент Оскар сова и Марјан Липовшек. на програ-
Концертна
вић и Славко Вукосављевић.
на Коларчевом Народном универ-
метницима из осталих наших република учествују на Међународној изложби у Западној Немачкој.
На истом састанку је одлучено да
Омладинског везе са иностранством за специјали-
били Марија вићу. и Фрањи Ликару и вајару пе-
нуара концерт симфониске зике ј ара. ПО БВИћА) % 1 х = виолина и Драган Латиновић — месеци У паризу. виолина, х чувени италијански зиолончелиста __ На програму су била дела Глука, %
. Пети концерт у претплати "Слове- | на У концерту у претплати, које начке филхармоније одржан је 15
пословница д. м. Дириговао је Ђого Лесковиц.
Данка Стани му: Бетовен: мт симфонија „Ероика“, су била дела Бах-концерт за два клавира и оркестар и Верди — 4 збора. ј
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 3 ЧЕТВРТАК, 21 ЈАНУАР 1954
ж
Књига
Како намеравамо да
шири словеначки културни
првом свом писму дамо најпре је општу слику тога живота. Та с
својим
проширимо.
дела. Као и са издавачком
сати посебан чланак,
број остао је умавном исти као
свој велики опус даљим издањима
нути словеначко издање
блиографију за 1951“ и др. „Словенски књижни
жевности нарочито савременој, та скоро сва
колекције и у њих сврстао
издање роман „Жан Ролана,
Бевка „Пут у слободу“. '
модерних литература. Можемо
су биле нарочито новеле
Харди Форстер,
ресовање код словеначке публике,
хиљада. мораћемо проговорити доцније, сада испуштамо набрајање најновијих издања у
равнотежу између
жевног живота.
"постоје и друга, предузећа, као
дала више домаћих дела.
испуњава нас ни делатност (наставак ма стр. 3 — први стубац)
КУЛТУРНА ХРОНИКА
у Словенији
за _ читаоце „књижевних новина“ редовно пратимо љубљански, а по могућности и
сматрамо да ће бити корисно ако у
коју мислимо дати овота пута требало | би да послужи као основа за доцније извештаје, као оквир У који ће читао. ци „књижевних новина“ моћи увршћивати оно што буду чули о културним збивањима У Словеначкој, Због | тога ће и ово наше писмо бити углавном једна врста инвентара наших културних установа и манифестација. нНесумњиво је да ће извесном броју наших читалаца бити већ познато мното штошта од оног што ћемо ми овде поменути, па ипак држимо да за вевину читалаца неће бити на одмет један овако уопштен преглед. У идућим чланцима ми ћемо се потрудити да детаљним освртима и дубљим захватима У поједина културна подручја овај општи оквир попунимо и
Сва наша издавачка предузећа јако су успорила темпо свог рада. Како су књиге веома поскупиле, оне се продају много спорије, залихе се гомилају и то приморава издавача да' буде опрезан и уздржљив при издавању нових
делатношћу. тако исто и са овогодишњом књижевном жетвом не можемо бити задовољни. Та жетва је била доста оскудна како У оригиналној тако. исто и преводној књижевности. Што се тиче преводне литературе, кривица по нашем мишљењу лежи у приличној мери на издавачким предузећима, док то исто не бисмо могли рећи у погле-
оригиналних дела. У нашој штампи јављају се додуше с времена на време тврдње да издавачи из комерцијалних разлога нису склони издавању домаћих дела, али нама изгледа доста уверљив њихов одговор да су епремни да издају свако домаће дело које има бар донекле књижевну вредност и да одбијају само оно што није штета да остане необјављено. Несумњива је свакако чињеница да је словеначка изворна књижевност У протеклој тодини била бледа и незначајна, макар да она бројно није била тако малена. Али о овоме као и о малочас поменутим питањима било би потребно пи-
Иначе што се тиче издавачких предузећа њихов положај као и њихов
ранијих година. „државна _ заложба Словеније“ (ДЗО) „која издаје велику већину школских књига, наставља.
збирци „Словеначки песници и писци" која ће нам — великом већином први пут — дати сабрана дела наших домаћих класика. Иначе издавачка делатност ДЗС још увек је претежно. посвећена“ светским класицима, мада предузеће ту и тамо захвата и у модерне књижевности. Као најјаче издавачко предузеће ДЗС је У могућно сти да издаје и друга стандардна дела, која због своје специјалности или због високе цене могу рачунати само на ограничен круг купаца. Између новијих издања ове врсте треба споме» „Историје народа Југославије“, »„Словеначку би=
1 завод“ (СКЗ) остаје и даље отворен домаћој књии У свом доста широком програму обухва« подручја књижевног стварања. Да би дошао у што тешњи додир с публиком, СКЗ је за годину 1954 увео супскрипцију на поједине већину својих издања. Ове збирке су „Светски роман“, „Савремени роман“, „Нова народна _ библиотека“, и као посебно Кристоф“ од Р. песничка збирка Ј. Шмита „Двојни цвет“ и мемоарско дело ФР.
„Цанкарјева заложба“ (Ц3) Уз марксистичке класике издаје и другу научну литературу и значајна дела из рећи да су за последње две три године издања цЗ донела најзначајније новости у словеначку преводну литературу, дела која су побудила велико ин тересовање у јавности и дала доста потстицаја домаћем стваралаштву. та Веркора, Хемингвејев роман „Коме звона звоне“ им Фокнеров роман „Светло у августу“. И остала издања овог предузећа (Дедијерова биографија о Титу; Штајнбек и други преводи из енглеске, америчке и дру« тих литература) претстављају оно штд је најживље у савременој литератури света и што побуђује најживље инте+
„Младинска књига“ (МЕ) издаје сву словеначку и омладинску литературу. Она је успела да се одржи "на ранијем нивоу, не правећи никакве јевти+ не компромисе. Нека њена масовна издања, која излазе свакога месеца, постижу тираж просечно 13 до 14.000 о богатој делатности мк зато | њених
У Марибору ради издавачко преду“ зеће „Обзорје“. Оно је још релативно ново предузеће и изгледа да је сада, после извесних колебања ипак нашло „комерцијалне“ и литерарне делатности м да ће постати један од важних фактора нашег књи+
мања“ издавачка „Словенска матица“, „Кмечка (сељачка) књига“, а исто та= ко и књижевна друштва: Прешернова дружба и Мохорјева дружба“ Њихова делатност већином је споредична и отраничена на мањи број издања. Најмлађе међу тим предузећима је „приморска заложба“ у Копру која је из"
Неким нарочитим задовољством не наших
при прдинруте
оати-5' свила ==“