Književne novine

књи

БЕЗ ЗАБОРАВА

Жива реч · Томаса

–

ОМАС Вулф је један од оних писаца који оптужују модерну цивилизацију, али који верују да се кроз способност духа да добродошшлицом поздрави нова животна искуства отварају нови светлији хоризонти. Поједини критичари, правећи претпоставке о даљем развоју његове каријере, (да га рана смрт није претекла), тврде да би се Вулф развио У изразито левичарског писца. Међутим, Вулфа као писца није лако класирати. Он је подједнако романтични реалиста у стилу Вашингтона: Ирвинга, симболиста који трага за Апсолутним као лисац „Моби Дика“, (Мелвилова дела често пореде са: Вулфовим) и поклоник идеалистичке Витманове филозофије који ће се под утицајем Драјзеровог натурализма определити за један свој

пут у америчкој књижевности и 0-'

стити до краја свој.

Ретки су писци у стању да поред толиког апсорбовања својом сопственом личношћу имају толико срца за друге као Вулф. Несрећне породичне прилике нису створиле мизантропа од њега. Вулф се развио у хуманисту изразито прогресивног правца. Још од детињства борио се против утицаја мајке којој су материјалне вредности биле идеал. У једном пиосму мајци он горко оптужује ту карактеристичну црту Југа; „Новац је у нашој породици био смртни отров — због њега сте изгубили мир, а на крају и сам новац; он је био тај који је ширио сумњу, љубомору и лаж између брата и сестре.“ Борио се, исто тако, и против апстрактних идеала свога оца који ни у оним најранијим данима није за Вулфа био прави отац, и због кога је толико пропатио у животу.

У таквом осакаћеном детињству његова егоцентричност била је само глас побуне против непријатеља који је „имао многе облике и многа лима“, био и та егоцентричност и он сам, На ушћу свога живота успео је

ла бар делимично, ако, не потпуно, ·

сагледа предрасуде које је посисао у детињству, угуши комплексе провинцијалца, да се ослободи фобија, оптерећења Севера и Југа, илузија Љубави и славе, и да постане социЈално свестан и одговоран писац свога времена,

Као да је у себи носио једну лреосетљиву антену примао је све утиске у себе, упијао их сваком пором. Бујица тих утисака одликовала се интензитетом и емоционалношћу реакција. Вулф ту потсећа, и невољно, на речи Дикенсове чији је уметнички принцип био буђење тих емоција код читалаца. Често су и његови карактери маркирани гестом, неком речју или изразом, мада умереније и убедљивије од Дикенсових ликова. Вулф је имао дар“стварања карактера од крви и меса, различитих и нових. У његовим романима обухваћен је толики свет и тако многобројан и жив да се не може пописати, Једино опште за његове личности то су огромни животни апетити од којих пати и сам писац, апетити који потсећају на Раблеовог јунака, или Свифтову земљу Бробдингнаг. И Вулф је такође имао развијену сатиричну жицу, која је најјаче изражена у последњем роману, где је писац сати ричар америчког друштва и његових негативних појава.

Живот је фасцинирао Вулфа и отежавао му да буде објективан. Па ипак, он је дао најулечатљивију слику америчког живота из година кризе, „Америка и Американци његовог времена су у његовом делу, Он није,

4

ГЕ ГОВОРЕ

ПОВОДОМ ПРЕВОДА ВУЛФОВОГ РОМАНА „ПОГЛЕДАЈ КА ДОМУ СВОМЕ, АНЂЕЛЕ,“

, ИЗНЕНАДА, потсећате се како трагична светлост вечери пада чак и на ту огромну и рујаву џунглу овога света која је позната под именом Бруклин и на лица свих људи мртвих

очију и пути као сивкасти лој; и на то како се чак и у Бруклину они нагињу увече на прозорске прагове у тој тужној пригушеној светлости. И сећате се како сте једне вечери лежали на "постељи у вашем хладном подруму у Бруклину и ослушкивали вечерње шумове и песме птица које су замирале у вашем дрвету; и сећате се како су се два прозора широм отворила нови зачули два гласа — глас неке жене и глас неког човека — који су започели разговор у тој мекој трагичној светлости. И сећање на њихове речи поново вам се враћа, као рефрен неке ста"ре песме која вас прогони — онако како сте је чули и изгубили у Бруклину. ·

„Ви сте сигурно били на путу“, рече први глас у тој тужној светлости.

»Да, била сам на путу. Тек што сам се вратила“, одговори други глас.

„Заиста2 Баш то сам и помислио“, рече први глас, „Тако сам и мислио да сте мора бити отпутовали,“ „Да, била сам на одмору. Малочас сам се вратила.“

„Ох, истинар Тако сам и мислио. Баш јуче сам помислио како вас већ дуже времена нисам видео. Верујем да је она отлутовала'; тако сам у себи говорио.“

А онда, неколико тренутака владала је тишина — сем песме птица, гласова на улици,

пригушених звукова и повика и прекинутих дозивања, и нечег притајеног у тој вечери, далеког, огромног, нечег што је испуњавало ваздух пригушеним жагором.

»„Е па, шта има ново откако сам отишла>»“ настави глас у тишини, у тој мекој танушној

Нема врата

(Одломак)

трагичној светлости. „Да ли се нешто десило откако сам отпутовала»“ Ј

„Не! Ништа се није десило“, одговори други глас, „Све је исто као и обично — ви знате»“ ово је речено с великим устезањем које је призивало интуицију. да притекне у помоћ штуром напору речи које не могу све да изразе.

„Да, знам“, одговори други глас с мирном резигнацијом — а тада завлада тишина у Бру“ клину,

„Мислим да је отац Гроган умро откако сте ви отпутовали“, настави онај први глас.

„Ох, је ли2“ одговори други глас мирно и уз једва приметно интересовање.

„Да,“

И, за тренутак у коме је било неког очекивања, завлада тишина.

„Е па, то је штета, зар нер“ рече тада мирин глас уз призвук једва осетног жаљења.

„Јесте. Умро је у суботу. Када се вратио кући у летак увече, осећао се сасвим добро.“

»„Ох, је ли “могућер“

„Тако је.“

За тренутак гласови су се ућутали и остали тако у тој снажној тишини, ј

„Е па, жалосно је то, зар нер“

„Да. Нашли су га тек сутрадан у десет часова, Када су дошли да га потраже нашли су га како лежи на поду у купатилу.“

„Ох, одиста»“ –

„Да. Нашли су га мртвог“, рече први глас.

А онда, још једном, за тренутак гласови застадоше у ћутању које настаде.

„Ех, то је заиста жалосно... Мислим да сам била на путу када се то десило.“

„Да. Мора да сте били на путу,“

„Јесте, мислим да је тако. Сигурно сам била

на путу. Иначе бих то чула. Нисам била овде.“

„Е па, онда довиђења, мала моја... Видећемо се ускоро.“ . ·

„Е па, довиђења!“

Један прозор се затворио и завладала је тишина; вече и далеки звуци и искидани повици у Бруклину, у Бруклину, у тој безобличној и рујавој пустињи безбројно многих живота,

А сада, црвенкаста светлост брзо бледи са старих црвених цигала кућа које имају боју рђе; чују се гласови и однекуда музика, а ми ту лежимо, слепи атоми у дубини наших подрума, сиви безгласни атоми у овом људском мравињаку земаљске пустоши и наша слава се губи, наша имена заборављају, наше снаге одроњавају као поткопана земља док лежимо овде увече и река протиче... и мрачно време кида нам утробу хранећи се њоме као лтице лешинари; а ми знамо да смо изгубљени и не можемо ни да се макнемо.,. а тамо су бродови, тамо су бродови!... и, боже, сви ми умиремо у тами!,.. а ви би требало да нисте ту... а ви би требало да сте на путу...

И ово је један тренутак мрачног времена, и ово је једно од чудних мрачних лица Времена које има милион видова. =,

ревела В, И)

као . Витман, славио Америку; он је покушао да је опише, асимилује, да она постане. ехо у њему“, каже. А, Казин. ~

Вулф је ретко тачно и верно писао о животу великога града, о животу људи у тој „претрпаној празнини“, коју ствара бука, врева атмосфере, у вечитом кретању, У трци за временом, У кошници у којој су толики! људи трагично сами, скучени у ку-~, ћама за издавање, уморни од тврде арабеске твожђа и бетона, сивога асфалта, притиснути зидовима, жељни зеленога даха, жељни и гладни усред изобиља. Описи су му снажни и импресивни, готово чудесни у својој поражавајућој тачности до танчина, или лирски, поетском имагинацијом изаткане благе и топле речи, или музички интерпретирана распе-

„ вана рапсодија. Сви ти нагомилани

утисци прикулљеног искуства јурну“ ли би као поплава када се дигне брана са језера или разбесни олуја, тако да Вулф није могао да их задржи. „Изгледало ми је да носим у себи огромни црни облак који се надима и стално расте,.. са неком ураганском жестином која се више не може дуже обуздати...“, признаје Вулф. Он често није ни био свестан када је и како створио једно дело, јер каже: „То је било нешто што ме је шчепало и држало у власти и пре но што сам се ослободио — тојест, пре но што сам коначно избио на површину са првим довршеним де лом — чинило ми се да ме је та снага уништила, То је изгледало тачно као да се онај велики црни олујни облак изненада отворио и усред севања муња излио из својих дубина бујицу несавладиве поплаве, Овом поплавом све је било збрисано и понето као великом реком, И ја сам сам био њом понет.“

"И све је то Вулф желео да изрази

својим речима. Реч је симбол који се јавља у свим његовим делима уз слику оца и брата. Реч је страдање да се дође до израза. Вулф гомила речи, уместо ·једне просте, просипа десет комнликованих, тражи и кује нове. Речима су. лретрпани, загушени и његови романи и приповетке. Та борба за реч, каже Вулф, то је мучење... „да некако нађем реч. Увидео сам да'морам да нађем за себе језик да изразим оно што сам знао, али нисам 'могао да кажем“. Зато у писму Фицџералду он каже. „Ти си знао шта то значи радити и крваво се знојити и знаш како је то покушати да се напише једна жива реч, или створи једна жива личност“,

Међутим, Вулф често не може да натера речи на послушност, Придеви код њега нису обични придеви већ сами суперлативи, хиперболисани смисао речи. Они и дају тај грозничави пулс појединим Булфовим задиханим сценама,

Најчешћа замерка коју овом писцу стављају на терет то је слаба композиција и те непрекидне катаракте речи. На њега се не могу применити познате речи Томаса Мана да је извор литературе „мистериозно спајање у коме патња и осећање форме (Бејдел џипа Кот теђ), постају јед: но.

Данас Вулф има оцену коју његова вредност заслужује м, ако га не

у групи најеминентнијих претставника америчке литературе, онда га стављају испред тих писаца. Од европских књижевника и критичара Морнс Коендро сматра да снага. Томаса Вулфа лежи у његовој поезији драмског карактера, а Андре Беј, у свом закључку о овом Американцу, каже: „Огромно много хуманости укључено је у Вулфова дела, Упркос наших традиција, захтева у погледу форме, препрека које нас паралишу, нашег дара расуђивања, треба прихватити дело Томаса Вулфа јер оно поседује вибрације самога живота и више но ма које друго открива истину о америчкој реалности,“

Поједини критичари, истина, заме-

цитирају У

трају да Вулфове мисли остају бледе "због" непотребног широког развија“

ња једне идеје, други да догађаји код њега немају довољно рељефа или да немају полутонова и да је цела композиција сувише бучна. Изражавајући се најповољније о Вулфу и истичући моћ и тачност његове књижевне критике о Чехову, драмској уметности и Достојевском, (с којим Вулф има сличности), Пјер Броден је дао сумарну оцену о овом великом писцу с оне стране океана; „Томас Вулф је мислио о проблемима Америке свога времена и дао је најаутентичније сведочанство о упутарњим сукобима једног оданог Американца који је кроз индивидуализам, захваћен неком врстом „тај аи зјесје“, стигао после мучног тражења и трагања до Истине, до једне социјалне концелције о Свету и. до великог разумевања за патње човечанства,“

А данас, двадесетак година после објављивања прве књиге, на Вулфа и. његова дела могу се оправдано применити Прустове речи о Бетовеновим квартетима; „Једно уметничко дело сазрева временом, чинећи да сазревају његови поштоваоци и сазревајући кроз њих.“

· ВЕРА ИЛИЋ ња

ТЛИХА-СЕЛАН вИЛКО: ДЕВОЈЧИЦА (линорез)

.

Два превода

једне

М. ПАНИЋ-СУРЕП

ВА наша позната преводиоца превела су, сваки посебно, једну славну поему — М. М. Џешић и Ст, Винавер

Дванаесторицу А. Блока., Први прево-

дилац ужива глас одличног познавао-

ца руске поезије, други изврсног зналца српског језика. Поред тога, обојица одавно преводе с руског, а Винавер и с неколико других језика. Сви

оти подаци као да нам унапред сведоче "за успех последњег значајног

подухвата, Међутим, ни Нопоковим (Пешић) ни Просветиним (Винавер) преводом „Дванаесторице“ не можемо бити задовољни, У овим интерпретацијама, по моме мишљењу, велики песник је изневерен и у духу и у речи. Промењене су поетске фигуре, ритам, па и смисао мнотих места, што значи да је поеми као целини одузет онај квалитет који је уздиже на једно од највиших "места руске поезије, па и светске поезије о револуцији. У српским преводима ЕБлокова „Дванаесторица“ изгубила су мајвећи део оног чара и магнетизма који су ову поему Уносили заувек у душу читаоца. Остала. је неповређена само пуста фабула, која — авај! — с поезијом тако ретко присно другује. Пређимо на примере.

Прва строфа 'оригинала гласи: Чернеши вечер. Белми снег. Ветер, ветер! На нотах не стоит человек. Ветер, ветер На всем Божем свете!

Како то преводе Пешић и Винаверт

Пешић; Црно вече. Бео снег. ,

Ветри јече! Није сад човек ту, као стег, Ветри јече — у Сав свет јека сече!

А Винавер:

Црно вече

Бели снег,

Ветри јече! Ветар руши где ко крочи Ко ће с ветром да се бочи.

Ветри у лету на целом божјем свету!

Дакле: И код једног и код другог ветри јече (а они, тј. он, заиста не јече, код Блока чак бесни моћан, силан), Код Пешића човек није као стег чиме се уноси један сасвим конкретан и крут објекат каквог код Блока нема, а код Винавера и сасвим банална фраза „ко ће с ветром да се бочи“ каква се једва може употребити у импровизацијама за децу. То је неозбиљно, Код обојице су пак ветри, а не ветар, чиме се мења унутрашњи смисао оригинала, јер код Блока нису макар какви и макар који ветрови, већ ветар симбол револуције и преврата. О музици и ономатопејском сазвучју просудиће сами читаоци.

Узмимо трећу строфу (ма да ни друта није сасвим добра):

От здаши к зданно Протлнут канат, На канате — плакат: Вел власт Учредителљному Собранно!“

пешић: А од здања ка здању Везали клатно. И на клатну — платно: »Делокупна власт Уставотворном Собрању!“

Бинавер: Од здања ка здању Обесили жицу А на жицу реченицу: Сва власт „Уставотворном Собрању!“

поеме

АЛЕКСАНДАР БЛОК НА ОДРУ

Овде коментар једва да је потребан, Констатујемо да не може бити речи о клатну (то је, брате, шеталица!), ни о реченици на жици (на којој, шее, понеко може и играти, али не Блок), а најмање обешеној. Зар треба бити изузетно добар зналац језика па знати да је обешено увек у вертикалном положају, а реч је о хоризонталном! Како се тек може обе» сити реченица Како пак заменити појам плаката реченицомт Заиста, у овој строфи од Блока ничег не оста! Винавер је мајстор банализирања. Тешкоћа коју нам намеће руска ћирилица ' спречава нас да даље цитирамо, из чега би се виделе све апсурдности Ст. Винавера које Блоковој поеми одузимају најосновније вредности и спуштају је на ниво бећарца. Ви+ навер у основном греши. Он руски товорни, улични језик, који употребљава Блок, замењује“ нашим, односно његовим, шатровачким. Међутим, то нису еквиваленти. Код Блока је та фраза звонка, лапидарна, карактерна, рафинирана, — код Винавера сирова, вулгарна, проширена до развучености; од шест стихова Винавер зна да направи једанаест, од којих је сваки други Винаверова измишљотина (Упућујем на место: „А Вањка ес Каћком,,.“), Пешићев превод је вернији ориги+ налу и по форми и по речнику. Мана му је та што додаје појмове, најчешће слика ради, И баш та намера, да „Дванаесторицу“ преведе у оригинапном метру и са сликовима, упро+ пастила је овај значајан потхват.

Познате су ми све тешкоће које ис+ крсавају при оваквом послу. И далеко сам од тога да потценим им омаловажим туђи напор, поготову кад је У другим приликама уродио веома добрим резултатима. Ови преводи даће извесне претставе Блокове поеме, али ту неће бити оних квалитета који „Двамаесторицу“ чине славном и заиста

великом песмом револуције, — то мо-

рамо истаћи Блока ради и наших читалаца ради који не познају оригинал. Овде би се могло поставити и питање: Како преводити особито тешке поетске текстове7 Без слижрза, само ритмички, прозом, буквалним превођењем...7 Начина има више. У сваком случају само не мировати. Покушава+ ти, и покушавати! Један ће дати најбоље што се може. Ова два превода то нису дала.

ЕЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ ЧЕТВРТАК, 11 ФЕБРУАР 1954

доду“.