Književne novine
КњиИигГгЕ
ГОВОРЕ
' („ЧОВЕКОВ ЧОВЕК“, ИЗДАЊЕ
»Урлам над незавршеним", (О. Давичо: „Човеков човек“)
ЕКОЛИКО хиљада густо збијених и пофронћених стихова; једна читава поема-роман или
роман-поема или, народски речено, бескрајна песмарица; једна поплава речи. којој нема ни почетка ни краја; једна ерупција вербалног, н не само вербалног; један пролом дивље љубави пи дивље мржње за нечим и противу нечега што је само леснику доступно (и долично); једна поезија пуна апстрактних уопштавања и апстрактних обрта (веома успелих, али и веома неуспелих), крцата асоцијацијама и реминисценцијама' на прошлост и садашњост, на живе и мртве наше борце (како кад затреба); један унапред тачно утврђен план и једна намера и тежња да се, преко ове бујице стихованих реченица, у којој прозни елементи ипак преовлађују, до краја спроведе основна мисао песникова, да се, често, у плривидно апстрактној форми и апстрактном начину певања, каже и, ако се тако може рећи, још чешће полукаже један конкретан програм, Један конкретан поетски, и не само поетски манифест — то нам, отприлике, доноси и то значи последња књига Оскара Давича „Човеков човек“.
У изражајном и формалном тледу — после „Вишње за зидом“, после „Хане“ и после „Зрењанина“ — ранијих Давичових збирки, — ова најновија доноси и неке смеле новине, Говорни језик, у смелим комбинацијама с вешто направљеним кованицама или из заборава извученим и пронађеним речима, датим у новим, чак вртоглавим реченичним 0-+ бртима, стекао је пуно право грађанства У овим стиховима, понекад иначе (у чисто лоетском смислу) ванредно погођеним, понекад апсурдним — као што је то, уосталом, био случај пи у неким ранијим песмама. Давичовим. Све остало, а то је већи део књиге, или је најобичнија конструкција и конструктивизам, или мање-више успела или неуспела комбинаторика (тако честа код овог песника и у његовом досадашњем стварању), или — обична проза. И то би, укратко, било све што би се могло, засад, рећи о књижевној и естетској страни књиге „Човеков човек“. Књиге која је, узгред буди речено, још сва влажна од штампарске боје, а ваљда и у табацима, ако не ну рукопису, од једног дела критичара и критике брзометно дочекана с ретким хвалоспевима.
Вешто израђена и дорађена од почетка до краја, и у својим чисто, поетским и у својим прозним елементима, оваква какву је имамо пред собом, збирка „Човеков човек“ претставља типичну књигу „с тезом“. Па и читава њена архитектура, њен спољни изглед и распоред песама и поглавља, показују да је писац строго водио рачуна да усклади технику са самим садржајем. По свему судећи, она би требало, по замисли ауторовој, да буде једно откровење и један позив, и то позив на акцију, јер је акција у самој њеној бити. Давичо-песник у извесним, не баш много ретким моментима, повлачи се скоро потпуно пред Давицом-политичарем, — Давичом-идеологом и барјактарем једне — назовимо је само условно и само засад нове „идеологије“.
У загрцнутим спреговима речи и Реченица, често подигнутих до екстазе огромних размера и димензија, до пароксизма, у стиховима прожетим час радосним и кликтавим а час мрачним, час реторским а час пригушеним и певајућим тоновима, час сустегнутим а час претећим и „бунтарским“ изливима гнева и нелрикривене мржње, па и беса, на и очаја, па и рушилачких анорхоидних и анархистичких расположења и огњене и огњевите страсти једног слепог уверења које хоће да се објави свету — у целој тој апокалиптичној смеши одзвања један памфлетски пркос који не трпи приговора. 4
Основна теза, замагљена у почетку књиге прилично мутним реминисценцијама на предратну и ратну стварност, догађаје и људе, а и осудом У Знеким реченицама пишчевог увода Информбироа — показује се постепено и сигурно као један тачно и прецизно одређен став према свему и свачему, према читавој социјалистичкој стварности наше земље. Ниједна област није остала лоштеђена. У име мртвих, а и неких живих, чије се порекло није у стиховима утврдило довољно одређено, али чији нам је лик прилично, на крају крајева, јасан, песник „урла' (то је његов властити израз) своје анархоидне „истине“ и своју пр НИВА
по-
вост са животом и светом који, како он вели, „није од брашна мртвих“, У уводној песми већ („На рту“), објављујући да је „слободан од условне прошлости и садашњости“ и да „један свет почиње“, он наговештава да је испливао из „нагодинаних година“, година заблуда и да „Низ голу обалу одлази сБеједно камо — још нисмо одлучили“.
У првом поглављу, међутим, у сновима у којима се сусреће с мртвим другом и вољеном девојком и палим борцима, приказује се рађање сумње. У другом делу књиге сумња се већ проверава, о чему сведоче чак и наслови, као што су, например, „Проверити“, „Потерница за собом“, „Издржати“, да у песми „Чињенице“, која претставља најгори поетски памфлет који је икада игде написан све пада под песникове ноге, и све је на домаку његове пљувачке. Стварност наше земље. — то је за Давича, сада, апокалиптична ноћ „безобзирно непрожета митровачким штрајком. глађу“, „непропета крвљу Лепоглавске буне“, „ноћ хоризонтална“, у „којој ни подлост није више монопол богаташа“, „ова ноћ ово мало, ово ништа што се изменило упркос другој стотини нових димњака у пет година“, „ова ноћ с двеста високих и танких вратова што се
»(Откровења« (Оскара Давича
НОПОК, БЕОГРАД, 1953 Г.)
двеста хиљада димњања над једним другим континентом угнутим од 0блакодера“, где „фрижидери, паркери, хеликоптери, електрони и
дармоли раде уместо омладине...“ („Чињенице“, лодвукао Т, М.)
Оперишући оваквим по сличним,
„чињеницама“, по којима излази да смо криви што нисмо за пет година могли да постанемо ништа мање него Америка, песник тражи своју „пстину“ која, по њему, „има свој врх“, и затим надовезује; „Али ти знаш само стазе с лешевима са“ стране, само _ степенице _сига од капљица зноја. Свеједно, напред. Напиши нов летак о високој пећи једнакости коју дижеш; намести путоказе тако да из свих праваца доведу једном врху раднике и остале студенте који још тестеришу и млекаџишу и гардеробишу и инструирају. Не смета. Они би опет по први пут јурнули на баријере п рамле и забране слободе као што су њихови старији то чинили, о Шпанијо, прва рано младости у оној и овој ноћи мадридској, о Шпанијо, освећена Сутјеском у овој опет изданој ноћи у којој издан стојим опет решен на све, али не на издају снова о себи и свету. Искуства ме знају. Она стављају све у
диме над неизмереним мраком“, „ове сумњу...“ ' („Чињенице“, подвукао ноћи унакажене секретаријатима још све Т. М) У песми, опет, „Неувек угојеним над бедом“, „ови у- стали споменик“, у којој медитира дарци ногом у ус- о нестанку слобоправно чело, у ре- а 341: де („Можда словолуцију“, Ка Танасије Младеновић бола зна само традарци кундаком по јање муњег2“), у
њеним очима у патроли“, и тако даље. И тако даље.
За бившег песника „Зрењанина“ и многих других стихова о револулшји, за бившег песника „Србије“ ин сужањског живота митровачког, и снова о будућем, све садашње је не само лаж већ и узалудан напор, јер, вели он: „И чему утеха кад се ових двеста димљивих вратова не могу пружити ни за педесет година до краја губера ислод кога сукљају
низу питања у вези с нестанком споменика-слободе, који је „још малочас надимао платно над лостољем одједном празним“, Давичо исписује и следеће стихове: „Можда је нашла склониште сигурније но што је илат-
но покрова уочи откривања споменика нашег тајног рада» Слободо, можда се стидиш7.. А можда се
предуго задржаван дах жеља претвара у буру што ломи и брод којт нас је носио, кантиненту потонулом
АЛЕКСАНДАР ШИВЕРТ; ИЛУСТРАЦИЈА (дрворез)
под младићима чије разбијене громаде сада плутају,
очајне што снови тону пре но што су почели да грлер“
(подвукао Т. М.). У песми, најзад, под насловом „Издржати“ читају се следећи стихови: „Тутњите, _добоши, просипајте ситну сачму тог људског стрпљења да би и звезде и атоми на њихов начин појмнли све што се могло, а није хтело“
Је ли то песимизам, оправдан великим тешкоћама изградње новог2 Или је, можда, тренутна ·посусталост и умор борца Не. Ништа од свега тога. Као гласноговорник свих мртвих и њихов једини опуномо-
"БОШКО КАРАНОВИЋ: У ОЗИДАЊЕ СКАДРА (литографија)
ћеник и намесник на земљи писац књиге „Човеков човек објављује, пошто се процес „сазнавања“ ствари у њему завршио, да палим борцима „сан њису сломиле колевке умора које. љуљушкањем
мекшају све своје људе спремношћу“ да“ се протегну зевајући у хладу навика где под изговором
вода што теку низ Мораву и зноја изнојеног да се схвате„виши интереси, а у интересу саме ствари и добро схваћене сопствене беде, мењају виђено јесте за дошапнуто није“. М одмах, да би све било јаспо, додаје: „Остали су немилосрдни У име мушке љубави, тражећи од руку да сруше темеље у које су до малочас себе узиђивали,“ („Вечита младост“, подњукао Т. М.). У песми „Говор за мртве и живе“ оно што је пре тога мог: и да личи некако на неки песимизам добија сада сасвим одређени смисао и одређену форму: „Урлам црвен од стида... МИ урлаћу док не изурлам те новоградње што не говоре текућим језшжжом жеља... како. да не урлам у име просуте крви попљуване... у име маште која је веровала да је тај побачај ипак онај град коме је плела џемпер, урлам, плела без игле и вуне, упркос свему. Сад нема коме да га поклони. Урлам над незавршеним. Нема, урлам, нема' града — очекиваног тамо где му је основа исткана. С ева суровост старинска и све је старински неизједначено“ („Говор за мртве п живе“, подвукао Т. М.)
Пошто је неопозиво _ констатовао да се не. разликујемо од капиталистичке стварности, разочарани писац „Човековог човека“ објашњава на следећи начин своје раније „заблуде“: „Потребно је да будем руке су“ рове као доследност тако мало човечна, њој нужна више него икада, ако је човечност оно што демас знам о њој, Али сутра је даље. Оно оставља доследност ради другарства
ретког, _ свакако _ необичног, по свој прилици новог ту где сам у чопору клицао лажи идентификоване сувише прекасно,гда не бих прекоревао луцидност ко-
ју је засенило све што се ригало · из неприродно спојених судова мисли и
СКАНДАЛОКО ЈЕДНЕ НАГРАЂЕНЕ КЊИГЕ
Цензура у Западној Немачкој
У Западној Немачкој постоји такозвани закон против „прљавштине и шунда“ који треба да онемогући продавање уметничких дела „неморалне и „шкодљиве“ садржине, Право о одлучивању шта пада под удар овог закона припада јавним тужиоштвима немачких федералних“ јединица.
Пре увођења закона многи немачки уметници и јавни радници су протестовали. Тврдили су да против порпотрафије постоје јасне законске одредбе, а да овај нови закон претставља вређање уметника, и да су слични законски прописи већ једном допринели да дође до — једног Хитлера.
Још! 1949 пише немачки ПЕН клуб У једној резолуцији: у
„Немачки центар ПЕН најодлучније се противи свим мерама и тенденцијама У свим деловима Немачке који желе да спрече слободно литерарно стварање. Директна или индиректна цензура је у противречности са међународним карактером ПЕН. Одлучно протестујемо против увођења такозваног закона против „прљавштине и шунда“, јер се бојимо да ће од стране власти бити злоупотребљен,. .
Преко две године се у немачким парламентарним круговима дискутовало о овом закону. Године 1952, Ерих Жестенер, У чланку у коме тај закон назива тројанским коњем, који у Западну Немачку треба да унесе и друте антислободарске уредбе и законе, пише поред осталог:
„Предлагачима овог закона једноставно је потребан закон против умет-
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ # ЧЕТВРТАК, 1! ФЕБРУАР. 1984
ности. Они кажу „прљавштина“, а ми+ сла „абракадабра“. То је за њих додуше једно те исто, али није за досадашњи кривични законик, зато им је потребно ново слово закона, да се одрасли људи ме би више могли сматрати пунолетним. Ту не помажу никакве заклетве, да би се закон употребио „широкогрудо“, чак ни онда када“ то не би биле лажне заклетве. Јер после садашње владе доћи ће и друге на ред; Можда и такве које ће још више желети да дресирају уметност, грађане: и разоноду...“
На крају; Аденауеровом већином, закон је изгласан. УМ већ је дошло до првог међународног скандала.
„Рандеву У паклу“, роман француског . књижевника Мориса _ Дриона (Маимсе. Пепоп), издат у Немачкој од издавача Мартина Хиеронимија, заплењен је и забрањен одлуком јавног тужиоштва у Келну због „развратне садржине“. Тек касније се сазнало У Немачкој да је та књига трећи том трилогије „Велике породице“ за коју је Дрион 1948 године добио награду Тонкур, једну од најважнијих француских књижевних награда.
"Како јављају и међуародне телеграфске агенције (Јунајтед-прес) и у немачким и у француским издавачким и књижевним круговима, избила је бура негодовања. Париски претставник Дриона изјавио је да је по његовој молби специјална комисија француског министарства правде прегледала књигу и једногласно донела закључак да нема никаквих примедби
на моралну садржину књиге.
На међународни протест «Федерални јавни тужилац У Бону повукао је одредбу о заплени књиге, али овај скандал је ипак доказ да су немачки уметници били У праву У свом ранијем
протесту и у својој категоричној изјави да је свако бирократко решавање о квалитетима књите уствари цен-
И. И.
зура: >
ВИЛИМ СВЕЧЊАК:
ЕВРОПА (литографија)
љубавни“ („Потерница за собом“, подвукао Т, М.) по
“Да ли је потребно ма шта још цитирати2 Изгледа да треба, јер постоји схватање, да ова књига излаже „погледе непријатеља“, с којима се тобоже у њој полемише. Интересантно је само да су ти „непријатељски погледи“ дати у необично снажној субјективној форми, тако да се потпуно идентификују са ауторовим Ја, а да полемике скоро нигде нема (осим, на једном месту, с писцима такозваног реалистичког правца). И
зато — молећи унапред за извињење читаоца —- настављам с цитирањем: „... али постоји и свет на који
се нећу навикнути,.. Знали су да у том свету обзири прелазе сунђером заборава преко ситних крађа и-великих злочина, знали су да саучесници аминују на јектењија идеала, кадгод се они потржу, још алелујскије од истренираног хора бискупа и знали да страх ламка све кичме услужности што каже да псујући себе за не којег је нечујно свесна, урлам, и знали да су за емикранију савести, дизгине ре» волуционарне самодисци“ плине најефикаснији комбиновани прашак, састављен од два дела дивљења, три дела заосталости, једног дела умора и милион дела кукавичлука... Ја знам. Урлам. Знам све што се може знати, о друговима којима долазим на њи-
хов позив... да лечим истинобољу. И смрт сунце да буде. Урлам. Пре но што насрнем“ („Говор за
мртве и живе“).
Трећи део књиге је, према томе, решеност, Четврти је већ „објављење“ потпуне „јасности“, јер песник изјављује: „Зажелиш ли да опет подижемо нове родове из незнане пловидбе ако се вратимо људима, снова о бновљених чињеницама (подвукао Т. М.), онда прислони уво на лапор, разгрни паучину, стенографиши сваки свој корак изашао у сретање слободи, запали мо стове за собом“ („Мир“, под» вукао Т. М.).
И тако, попаливши све мостове за собом, побуњени интелигент, „нестрпљив на лравду“, дефинитивно лрокламује (у име чега баш онр какоз с којим правом): „Миришем на па« ле другове“. И у име, ето, тих палих, у име мртвих револуционара, позива, у петом поглављу ове књиге, на „ју• риш“,
Противу бирократизма2 Противу непријатеља који револуцији подмећу клипове» Не. Јер: „И доста ва шег једног дана биће! И доста тих глупих цвркута испод стреха непостојећих ... Ту вашу песму гладне будућности и сами добро схвата» мо. Она није неразумљива, како ка» жете, она је глупа и досадна као ислужена супруга. А ја сам гладан девизних герли“ („У жижи“).
И тако бескрајно, с пуно мржње,“ којој би се могао дати (и мислим да, се мора дати) далеко, далеко шири коментар. У кривом огледалу ове књиге која се, усто, као ло некој пронији, зове. „Човеков човек“, све добија фантастичне и моиструозне размере. Из ових редова и ових стихова, често емотивно подигнутих до правих кристализација, често, из спекулативних разлога, замагљених разним апстрактним комбинацијама и екскурзијама лево и десно од главног предмета, говори једна посувраћена савест и један посувраћени поглед на свет. То је прелазак песника, Давича на другу обалу; у царство анархистичке бесмислице и анархистичког беса. И човека не може а да не обузме жалост кад помисли на шта је отишла и на шта утрошена толика силна енергија и таленат, и У које је сврхе написано ништа мање него — меколико хиљада стихова.
5