Književne novine

К пауци

ТЛАВНИ УРЕДНИЦИ

Танасије Младеновић и Ђуза Радовић

РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ

Ото Бихаљи Мерин, Велибор

Глигорић, Радомир Константи-

новић, Душан Матић и Ристо Тошовић

| У

УРЕДНИШТВО И АДМИНИСТРАЦИЈА Француска 7, тел, бр. 21.000, број чековног рачуна 102—Т—208

Претплата за годину 1954 Дин. 900. поједини примерак Дин. 20.

сваког

Лист излази "етвртка

МУЗИЧКИ ЖИВОТ

Концерт грчког ___виолинисте Бајрона Коласиа

РЧКИ виолиниста Бајрон Коласи је уметник који се, стварно, односи живо и узбуђено према својој делат-

ности на подиуму, он збиља слади, „густира“ свој меки, сензибилни тон, он је, просто на просто, темпераментан човек. Посебно је, наравно, питање да ли је темперамент човека искоришћен за извођачку акцију путем његове трансформације и пуног саображавања _ задатку интерпретације, или та снага (као водопад који не покреће електричне турбине) тече мимо акције тумачења извођеног дела. У приличној мери то је случај баш и код овог виолинисте. овом конкретном случају одлучује 9 озбиљности, чистоти, висини — коначно, о уметничкој лепоти — интерпретаторског деловања, то је показани, манифестовани, јавно откривени идентични уметнички укус, естетички однос тумача према делима која изводи. Жако у том погледу ствар стоји са овим уметником, нека просуди и онај који није присуствовао концерту, ако има поверења према грађанском поштењу музичког критичара (и ни према чему другом), када овај јасно и категорично изјављује да је свирач у чувеној Тартинијевој виолинској сонати „Ђавољи трилер“ пазио и на тон и на фразу и на стил и на све потребне мере и сразмере при употреби техничких средстава свог инструмента (пазио, јер се том првом тачком претстављао новој публици), али да је он — потпомогнут у томе од свог клавирског сарадника Андрије Прегера — већ у сонати Сезара Франка почео отварати све славине једне све мање контролисане експресије по себи, експресије која је емоционалну и миса; ону дубину ове славне сонате, ове прекретнице у развитку сонате као, музичке врсте, постепено претварала у празну, техничку хуку, јурњаву, у неко сухо, скоро акробатско надметање између виолине и клавира (уместо страсне и уздржане у исти мах лирске сарадње једног и другог, заступника дуо-сонате), ко ће јаче, ко ће брже, ко ће — шта ти ја знам све шта,

У другом делу свог програма, Бајрон Коласи (увек мало запнем на овом имену) свирао је сонату у старом стилу, подражавалачко преслишавање У историји стилова из пера претседника Савеза композитора Југославије, тј. Матије Бравничара. А онда се темпераментни свирач докопао свог све-

· та, неког у лексикону тешко налазивог Нин-Коханског (који би на виолинским жицама да прикаже крв и остале органске сокове страсне Шпаније, или сординирано-заковрнуте нођ= не очи те исте толико злоупотребљаване Шпаније) и неког Заржинског. Е, ту свирач више није потребовао (ни имао) ни тона, ни интонације, ни фразе; ту су просто пуцале жице, врат виолине одјекивао као ускршње клепало под киданим и прстима одапињаним жицама.

Публика је била одушевљена, страсна мазурка је била поновљена. Један баритонални извикивач бисова редовни концертни харангер чулне

екстазе — тражио је, ваљда, завршни

ударац, у срце.

на крају, виолиниста је извео псалмодиски лелек старојеврејског Нигуна (популарна композиција _ Ернеста Блоха) и пет младалачких Бартокових „Румунских народних песама и игара“. То је, наравно, опет била музика, добра, недавно прошаста музика, али је за њу било доцкан, после егзибиционистичког весеља свирача и сасвим сигурно већинског демократског весеља трисутних.

ПАВЛЕ СТЕФАНОВИЋ

Сећање на један минули март

робљеници који тек што су се пробили до куће из Русије и који су нам мунавим, припростим речима говорили о Лењину.

Међутиму интернатска омладина древних колегијума, храњена мршавим псећим супама и благодејанским хлебом купованим, за камате од капитала побожних завешталаца; сиромашни синови кириџија и надничара, кастинског система, су захтевали и надали се.

(Наставак са шесте стране)

икаквог оклевања су се помприли селом новином.

Била је то лудорија, али лепа лудорија.

Тако исто је тих дана ступио на сцену и пространи балкон Градске већнице. Говорнике месвих и централних партиских организација слуиз дана У дан велике масе. На балкону су се појављивали и махом бивши ратни за-

шале су, с побожном пажњом,

повремени говорници,

Али оно што У.

са овом ве-

ЈАНКО СМОЛЕ, секретар Одбора. за привреду Савезног извршног већа

Не треба заборавити конкретне чињенице које одређују цену књизи

— Проблематици цене књиге не можемо прићи само са уског економ“ ског гледишта. Таква констатација у досадашњој дискусији анкете потпуно стоји. Али, то не значи да можемо мимоићи извесне реалне чињенице, које данас одређују цену књизи код нас. Те објективне чињенице, у новом привредном систему, дошле су само јасније до изражаја, У прошлости, оне су биле великим делом замагљене и зато се, у довољној мери, нису могле друштвено сагледати.

Капацитети наших фабрика хартије, више или мање, потпуно су данас искоришћени. Према томе, засад не постоје неке стварне могућности у земљи за озбиљније повећање производње папира. Даље, ту се појављује дефицитност нашег платног биланса са иностранством. У погледу повећања увоза, њиме су нашој земљи везане руке. То су, иначе, опште познате чињенице. Али, кад је реч о одређеним конкретним питањима, о њима се ипак не води довољно рачуна. У таквим условима, цена хартије није последица неке одређене друштвене политике акумулације, која би ишла за тим ла ограничи потрошњу хартије, а тиме:и већу продају књиге, Цене хартије у протеклој години формиране су на тржишту, и то на основу расположивих количина хартије с једне, и дате потражње с друге стране.

једино спречава већу продају књига. Остале ставке у структури цена књиге, о којима су писали неки наши дневни листови, скоро нису ни споменуте, Мислим, да би требало сагледати н ту страну, иако одлучују“ ћу улогу приликом одређивања цене књига игра хартија, И кроз делимична смањења тих позиција у цени књиге, могућно је нешто допринети побољшању стања на књижном тржишту. По неким подацима, ти елементи претстављају 30 до 40% цене књиге. Ту су садржани трошкови издавача, рабат, хонорари и слично. На крају, дотакао бих се још једне стране тог проблема. У 1953 години Савезно извршно веће упутило је препоруку народним одборима и предузећима. да са средствима својих фондова помогну. библиотеке, а тиме и пласман књиге, Јасно је да сама по себи таква препорука још није могла дати озбиљније резултате, У овој години, и то у најскорије време, комуналне заједнице ће изићи са својим предлозима друштвених планова и буџета на дискусију. Од активности друштвених организација, друштава и културних радника, У доброј мери, зависи како ће они та своја средства употребити ради васпитања радних људи, . Средства народних одбора нису

таква да би могла задовољити све

могућне потребе комуналног живота

— станова, културних, здравствених, ,

ТУЛУЗ-ЛОТРЕК:

Стопе акумулације, које су важиле у 1953 години за индустрију папира, претстављале су само одређени инструмент за захватање акумулације. Оне ни у ком случају нису претстављале инструмент којим би се закивале цене на вишем нивоу, и, кроз то, ограничавале домаћу производњу хартије. О таквом закивању цена може се говорити тамо где су индустриски капацитети били неискоришћени и где су постојале могућности да се обезбеде потребне: сировине У земљи. У том смислу, биле су донете · прошле године одлуке да се кроз снижење стопа акумулације обезбеди већа производња, а тиме ин већа потрошња (индустриски прехранбени иртикли, угаљ, текстил и сл.) — и то свуда где су за то постојале реалне могућности, У погледу хартије, такви услови нису постојали и снижавањем стопе акумулације не бисмо снизили и њену цену. У овој години наша привреда иде линијом општег успона производње. Тек на тој основи, а у првом реду повећањем извоза, створиће се средства да се цена хартије битно промени. Поред тога, улажу се велики напори за изградњу објеката индустрије хартије, који ће у ближој перспективи побољшати ситуацију.

У анкети узета је у обзир искљу"аиво цена хартије, као елемент који

гомљавани у духу

стаклука, ни највулгарније руске

АКВАРЕЛ

социјалних и сличних институција, али, она ипак претстављају значајан фактор. Политиком народних одбора у расподели средстава са којима ће располагати у овој години, а која ће бити одређена свешћу радних људи, њиховим сагледавањем ширих друштвених интереса — могао би се постићи известан напредак у погледу решења постојеће проблематике књиге, Зато би и у том правцу требало много више учинити.

МОЈ ИУ АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“; КЊИГА НИЈЕ САМО РОБА.

. БОЖА ПРОДАНОВИЋ: мотив из пЕЋИ

ФРАНЦЕ БЕВК

Књига мора бити приступачна свима, као и свакидашњи хлеб

Већ се много писало о кризи наше књиге. Сви који су се бавили тим питањем мишљења су да су књиге сувише скупе, У том погледу ништа не мењају наводи појединаца да је инострана књига просечно још скупља него наша и да цена књиге код нас није порасла у оној сразмери у којој су порасле цене неким другим потребама. То је несумњиво истина, али ако књига није луксуз — што треба стално: наглашавати — и ако признајемо изванредно важну улогу коју књига треба да одигра у културном изображавању народа, онда књига мора имати такву цену да би могла бити приступачна свима онима којима је постала свакодневном душевном храном, А исто тако и свима онима које тек навикавамо на књигу и које тежимо да привучемо тако да помоћу књиге иду у корак с општим напретком, Данас нарочито оне књиге које су већег обима и које излазе У мањем броју, примерака, што их још више поскупљује, не могу набавити сви они који би то желели. Ето код нас на селу чак ни народне књижнице, које би морале своме читаоцу пружити на читање сваку нову књигу, по више месеци не могу вршити набавку нових књига, јер немају довољно средстава.

Пре неколико година, док су књиге још биле јевтине, поједина издања су се распродавала чим изађу из штампе. То није било нормално. Данас издавачка предузећа нису задовољна ако неку књигу не распродају у току једне године. М то није нормално. Свака књига морала би остати на тржишту бар пет година, али се издавачи жале да немају довољно обртног капитала, Знамо да на лоскупљење књиге највише утиче скупоћа хартије, која некада на цену књиге није имала одлучујућег утицаја. Ту би требало ухватити овна за рогове и бар хартију за издавање књига и материјал за њихово повезивање толико лојевтинити како би се цена књиге' што више приближила куповној моћи читалаца.

ОДГОВОР М. ПАНИЋУ—СУРЕПУ

Игра на жици

Мм. Панић-Суреп у последњем броју Књижевних с" новина“ обара се најоштријим речима на оба превода Блокове поеме „Дванаесторица“, и Пешићев и мој.

Моме преводу Суреп замера „банализирање“. Он вели да спуштам Блока на ниво бећарца. Кад би Панић-Суреп боље знао руски, и да је више читас о“ Блоку, он би знао: да се Блок у »Дванаесторици“ не либи ни вулгарних, шатровачких, жаргонских про„че- стушке“, која надмаша наш бећарац У томе и јесте „распон“ Блока: од вултарности до узвишене поезије. Ту је Блок пошао стопама Франсоа Вијона.

им мени и Пешићу Суреп замера што смо превели, онако како треба, она: познати став о жици преко улице; о тој је жици висила крпа платна са паролом („плакат“): „Сва власт Уставотворној скупштини“, То су биле пароле противника Октобарске револу-

су добили, поља.

„ајнпрен“-

припи-

узалуд посматрали

шареним униформама.

ције. Највећа таква парола висила је на Литејном проспекту, и сам ми је Блок причао да на њу и циља у оним својим чувеним стиховима терајући спрдњу и са паролом и са платном. (колико би гаћа хрпе — узвикује нека кукавна баба — изашле из те крпе, за дечицу гладну, босу), Да је Суреп био у Петрограду Октобра и Новембра 1917 (а Пешић и ја били смо; боравили смо У Русији године и тодине), онда би он знао нешто о тим паролама по улицама. Уосталом Суреп је такве пароле могао видети и код нас, на Булевару Револуције, приликом разних манифестација. Али се није сетио. Нечега се није сетио, а остало не зна.

Вицеви Панићеви о игрању на жици уствари су доказ не само његове злонамерности, него и његова незнања, На њима, и ни на чем другом, заснива Суреп читав свој приказ.

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

С ову и с ону страну Тисе већ су тутњали тенкови сила победница. А те силе нису хтеле да путем револуције изгубе на ћуприји оно што односно похарчили на царини бојних

Пролетерски Дебрецин се спремао на опсаду, али до одбране није дошло — град је пао бег икаквог отпора, "без иједног удара сабље.

А са балкона Градске већнице град у коме је осамдесет и четири дана отварао своје пупољке други мађарски. Март — радознало

без иједног опаљеног метка,

су краљевски официри У ЈОЖЕФ ДЕБРЕЦЕНИ

румунски

Сви други предлози како да се појевтини књига нису ништа друго "него ударање прутом по води, Било је предлога да се књиге штампају на слабијој хартији, и у већем броју примерака како би им се на тај на» чин снизила цена и нашао што већи број: купаца. Али није свака књига по својој садржини погодна за издавање у великом тиражу, а сем тога

љубитељи књига су бар код нас про» тиву тога да се издају броширане књиге са слабом хартијом, као што се то обично дешава са књигама које нам пружају слабу литературу. Књига не привлачи човека само својом садржином већ и својом спољашном страном, Бар код нас купци не купују радо књиге штампане на слабој хартији или броширане књиге већ узимају у првом реду повезане књиге које имају трајнију вредност. Појевтињавање књиге на рачун њене спољашне стране могло би

"постићи сасвим супротно дејство,

Појевтињавање књиге несумњиво је код нас врло важно културно питање. Нас не може интересовати какве су цене књига у овој или аној капиталистичкој држави, где се издавачка предузећа утркују за што већи добитак. Код нас књига мора бити приступачна широким народним слојевима, као и свакидашњи хлеб, како би им отворила погледе на свет и на живот и утрла им пут к напрет= ку. Било на овај или онај начин то нитање треба што пре повољно решити.

Марсел Дрлан

(Белешка уз чланак О. БихаљиМеритна) Марсел Арлан рођен је 9 јула 1899, у Верени на Марни. Почео је да публикује године 1922, када је објавио своју прву новелу. За о-+ биман и разноврстан књижевни рад награђен је у два маха, Гонку.“ ровом наградом (1929 и наградом фрранцуске академије (1952). Годинама је радио на уређивању листа „Нувел реви франсез“, и то од 1927 до 1940 као члан редакције, а од 1953 године, заједно са Жан Поле мом, као главни уредник. — Засебно штампане књиге: „Туђа земља“ (1923), „Етјен“ (1925), „Моник“ (1926), „Оружје беде“ (1927), „Едит“ (1929), „Ред“ (1929), „Антаре“ (1932), „Живи“ (1934), „Вижи“" (1935), „Најлепши на шти дани“ (1937), „Рођена груда“ (1938), „Милост“ (1941), „Земља у пустињи“ (1944), „Од свега да се створи свет“ (1947); „есеји „Тамни пут“ (1924), „Етапе“ (1927), „Где се срце дели“ (1929), „Жилбертов дневник“ (1937), „Над угроженом земљом“ (1947); критике „Антологија француске поезије“ (1941), „Шетач“ (1944), „Паскал“ (1947), „Хроника савременог сликарства“ (1949), »Мариво“ (1950), „Есеји и нови критички есеји“ (1952), „Француска писма" (1951), „Француска проза“ (ан| тологија, историја и критика једне уметности) (1951).

Зе НИТИ о ГЕЈЕ

"Социјалистички покрет у Војводини (1890—1919), документи. Издало издавачко предузеће „Братство—Јединство“ Нови Сад 1953, ћирилицом, стр, 263, цена 7

перл Бак: Павиљон жена. Превео Ненад Јовановић. Издало Новинско

Пелин „Омладина“

еоград ' ћирилицом 512, ,

а - р цом, стр. , Издавачко предузеће „Техничка

књига“ Загреб, издало је под уредништвом Драгана Илића „Књижарски приручник“ алманах издавачке делатности у ФНРЈ. Ова укусно опремљена књига обухвата око 500 страница формата 14,5х20 см. с омотом у Ма а а

| . ни Одговорни уредник Танасије Младеновић, Београд; Француска 7 Ф Издаје Удружење књижевника Србије. ф Штампа „Политика“, Цетињска 1, _