Književne novine
ГОД. 1. БР. 6. Х ЦЕНА 20 ДИН.
|" БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 18 ФЕБРУАР 1954
Лист. излази сваког четвртка
З
АМОЗВРЕ ЋЕ
»Ред« Марсела Арлана
(„Ново поколење“ штампаће превод Арлановог романа „Ред“)
ИСУ ли ове Жилберове. речи уједно и: Арлановер Разуме се, Марсел Арлан није Жилбер Вилар. Кад би то био, он би се разбио о живот, као и његов јунак. Али 38то што то није, он је написао овај роман, А. што га је тако написао то значи ону дубоку идентификацију код које нестаје границе између замишљеног и доживљеног. ,
Као Жилбер и Арлан је снебивљив. Он је интровертиран као ин јунак његове књиге. Човек који трага дубинама док га бездан не прогута, или док мисао не постане реч. Такво сазнање није речито, оно израста из тихе срамежљивости, оно не жели али мора да се огласи, упркос. свих хемунга, и ради њих. Јер само бојажљиви могу да знају за храброст. '
Три године радио је Арлан над овом књигом, од 1926 до 1929, „Дуто сам на врло интиман, ако не и фамилијаран начин живео са Жилбером, јунаком „Реда“, пише Арлан у предговору дневника „Сагпеј5 де СПђехћ“, објављеног 1944, па наставља: „Када се данас вратим овим страницама, после свих књига које су им понекад и супротне, или се бар тако чини, — књига као „Антаре“ или „Живи“, „Ла Вижи“ или „Родна "земља“ — онда откријем неки глас који ме још увек гане...“
И мене још увек гане овај глас. После колико година» После колико прочитаних књигар Жилберов глас остао је жив и млад. Иако није остао у праву, иако није постигао животни циљ, иако је побеђен а можда баш и ради тога. Јер не желе само двадесетогодишњаци да. освоје нове обале већ сви људи чије. биће није саломљено, Многи то желе, а само мало њих се усуђује да напусти обалу сигурности и реда. Старост се већином мири, али потајно и у дубини ипак остаје сазнање да је компромисом напуштена најбо.ља цеста живота.
Када сам срео Марсела Арлана у лето 1592 упознао сам старога знанца, Више од тога; човека и уметника кога сам дуго тражио. У оним заједно проживљеним данима на Црногорском Приморју он ми је, по"ред све шкртости речи, казао оно што је битно. Можда зато и пишем ове редове, нако има бољих познавалаца његовог дела. Дакле, позванијих. Дирнула ме посебна смеса његова
духа, смеса традиције и новога, тихо и скрушено прожимање верности и револта, То је школа искрености и савести из које потиче кри-тичар и романсијер. Његова уметност пуна је нечујних гласова, оног недореченог, предосећаног, само наговештеног — онога што ефоји између редака, Његово је писање укорењено у савести. Живот и уметност чине јединство. Човек, моралиста, приповедач, мислилац и естета. (С једним чланком 0 „Новом злу столећа“ ступио је 1922 У МоџуеЦе
Веуце Егапсајве, Раније је, са Кре-
велом, Малроом и Дотелом основао часопис авангарде кога је учествовала у покрету дадаизма. Његову прву причу, „Туђе земље издао је Жид. О њему ми је Арлан, говорио као о мајстору епохе, који је слухом одговорности опипао фиброзан пулс младости, Човек у својим патњама — то је мотив Жидове и Арланове уметности. | . .
„Мрачни пут“, „Оружје патње, „Етјен“, „Моник“, „Ред“ — судбине су патника. Пре тридесетак година Арлан је објавио своју прву књигу. Отада се појавило тридесетак
ових дела. ју У тим књигама ухваћено је време, Његово трајање, пролазност, смрт и мисао његова. Иза дискретне тишине ове прозе пулси" ра страст романтичара, Можда пуританског романтичара, духовног бра-
та Паскаловог. Прича „Најлепши на- ,
ши дани“ звучи као Шопенов нок-
турно. „Путникова утеха“ 5= књи-
Студије, есеји, нове- '
3. БОЈИ АЕ ТВ ЈЕ
Е-В РРОЛЕ СЛОМИ
: га коју бих волео да видим. преведену на наш језик — је као неки Дебисијев прелид; с тихом резигнацијом каже књижевник жени коју воли: „Немам илузија о себи. И не бих желео да сте мање луцидни, Ја вам пишта не доносим што ви већ не знате; али од онога што јесам и онога што сте ви у овоме часу нашег живота, чини ми се да можемо да уобличимо патњу која је наша и која ће да нас прати. Свет добија неку нову, чудесну младост на којој се примећује да дани пролазе, и којој је дато да још ужива. Ја сам пун мудрости, ви то видите, А затим почиње лето. Чујем као никада раније птицу из Кашмира..,“ Арлан никад не напушта стазу моралисте, али његов развојни пут све суптилније сједињује с бременитом оригиналношћу нова струјања естетског осећања времена. _Крхкост и
"меланхолија, сеновитост минулих ра-
зговора и особени интензитет његовог пејсажа чине хармониску композицију чедне народности џи цивилизоване префињености, Улазимо у пејсаж, али га не посматрамо само очима. Морамо наћи његову бит, његов ритам, његов основни мотив. То је говорио, Арлан једне вечери на Светом Стефану. А млади књижевник Дивињо, који га је пратио: Због тога и путују људи, а да можда и сами не знају шта их гони, трагају, увек трагају за смислом и надом. Упитао сам Арлана по чему се ра-
зликује његово сликање природе од Ђоноа или Рамиа. Кроз тамне, на-
очаре он'ме је гледао опрезним по-' 'тледом кратковидих. Говорио је ти-
хо, скоро оклевајући: 5
И Ђоно црпи своју пуноћу из драматског тока предела и елементарних сила, Понекад и са сувише виртуозности. У Рамијевом делу крије се штедљивије уживљавање. Он, Арлан, не гради своје судбине и доживљаје, већ се препушта догађа-
ПИРАТ
Х ИВЕ СА ЦЈА
КАД БИХ ПИСАО ОНДА БИ ТО БИЛО О ПИТАЊИМА ТАКО.. ПРИСНИМ, ТАКО БИТНИМ ЗА МЕНЕ, ДА, ОБЈАВИТИ ТО, ИЗГЛЕДАЛО БИ МИ КАО НЕКА ВРСТА ПРОСТАШТВА, ИЛИ, БОЉЕ РЕЋИ, ИЗДАЈЕ
ПРЕМА СЕБИ...
МАРСЕЛ АРЛАН
ју и авантури у које га воде његови ликови. Прича, исповест, поезија и дневник који се прожимају.
Откуда та повезаност с природом» Да ли је То сећање на сеоско детињство у Вазени, где се уметник родио» Предели неизрецивих открића из детињства, када упознаје Лорену и Шампању. Идилу земље, њену тежину, њену тугу, Или обрнуто, поглед љубави и чежње управљен из великог града уназад ка изгубљеној земљи детињства — тог најчистијег и најплеменитијег пејсажа срца. И једно и друго. Сада знам зашто ми је Арлан тако близак. То је синтеза нове тоналности, префињене, луцидне | градске музикалности с архаичном, вечитом и виталном спутаношћу плоднога тла.
Можда је овај суптилни _проседе већ резултат касније фазе. „Ред“ показује строгу архитектуру, као и Стендалови романи. Али Арланова унутарња, психолошка структура по'нире дубље у потсвесно и бесвесно. Слом његовог јунака није диригован пресудом званичних судија већ проклетством неког невидљивог унутарњег суда,
Између Жилбера Вилара и Стендаловог Жилијена Сорела постоји не-
БОНАР: ДВЕ ЛИТОГРАФИЈЕ
„има. Када га брат после
" ЖИЛБЕР, ЈУНАК РОМАНА „РЕД“
што више но случајно сродство. По- ·
чевши од малог Жилбера у лицеју који прождире Плутарха као и млади Жилијен Успомене са Св. Јелене, до зрелог човека који се разбија о стене живота. Постоји дубоки душевни афинитет њихових амбиција, силине страсти, наглости револта. Али јунак код Арлана не стреми спољњем У“ спеху и остварењу љубави, Оно што га уништава то је тежња ка гпсодутном, И једино стремљење њему изгледа вредно напора. Све што је достигнуто, фиксирано, остварено све то: бледи, замара, разнежује, убија. Жилбер. напушта друштвене позиције које га терају на компромис. Напушта место учитеља, уредника, па и анархистички обојену комунистичку грулу пријатеља, јер ни у том кругу не добија одговоре на своја питања,
Интелектузлно причешће код Жилбера долази из строгог хришћанског васпитања. Истина, неограничени лик божанства касније се транспонује, па ипак — остаје нешто од те верске догматике; чак и у његовим револуционарним тежњама. Можда ту налазимо извор његовог душевног аскетизма, те боље схватамо његово колебање између врлине и греха. Одрикње и жртва су средства тлорификације људске патње,
Жилбер не може да се улије у социјалну заједницу јер не може да подреди своје Ја Он јесам у колему у Валеу, у кругу младих интелектуалаца који жарка срца и циничким речима траже истину; он је сам У редакцији часописа „Вајаше“, у неумереној егзалтацији својих публикација које значе бекство. напред. Сам и у ноћима своје љубави, јер упркос дубине својих осећања и снаге своје страсти никад не може да напусти себе, јер још и у најнежнијој вези анализира своју мисао.
Чак ни чудесно савршену Ренеину љубав он никад не схвата до краја, он мора да је разорни јер разара самога себе.
Рано је почео да напушта све што завршене гимназије пита шта би хтео — да буде лекар, професор, војник — он одговара: „Слободан човек“,
Али слобода, како ју је он схватио, није се могла превести у прак-
Марсел Арлан »Књижевним новинама« 17
Тања мами
Бол. ФУ
поеме Фиш пале ил • фмђејд има И ДА
, (а
„Еф У Љае + с. У Даја Мол
Бајо Фриц ње (ома
ере а С Ра |
1— '. (СМ бо АДЕ
“
Ма асша о ба
и У РИГЕН боља ~ –~ ~ пом Ра. | пао ме бе беду ба а Ала
~ од по ~, о сасе Зе це а на споја ње миље њи
ем ~ ома · •
~
Упућујем најлепше жеље „Књижевним новинама“, најискреније жеље за успех. Ми, југословенски и француски писци, знамо да књижевност коју волимо и бранима, макакве биле особености једног народа, језика или појединца, стреми жа једном истом идеалу, остварењу | најплеменитијих човечанских вред| ности.
тичан живот. Ова слобода без грани ца, без мере, без сазнања нужности, без обавезе сем оне према сопстве» ној савести — ова слобода била је унапред осуђена.
Анри Мишо пише: „Онај ко не прихвата свет, неће саградити куће“, Жилбер није градио куће, у овом грађанском свету он не жели сигурност и својину. Свако „имати“ изгледа му конформистичко мирење с буржоаским поретком и редом.
Жилберов револт је потпун, Он је
управљен против моралног и социјалног реда. Он мора да се разбија. Али величина, интензивност, чистота тог револта ипак од Жилбера чини јунака а не од Жистена, доброг грађанина, способног лекара, верног супруга н славног посланика, који је себе покорио и подредио. · Да ли је Марсел Арлан писао сво“ ју књигу у име реда или можда њоме жели да покаже само његов меч ханизам да би открио свирепу силу“ робовања која се зове редг 2
Да ли је било праведно жртвовати | Жилбера молоху тога реда, или је он ипак мученик у праведној борби»
Шта је, дакле, аутор хтео када је изабрао наслов за ово делор — питале су младе девојке у једном лицеју. У извесном смислу овај је на слов. ироничан, одговара Арлан, Че-
"сто је бирао контрадикторне наслоч
ве, супротстављајући се тако фрази, Једна се књига зове „Живи“, а У њој се наилази на много мртвих, Друга се зове „Најлешни наши дани“, а скоро су сви ти дани Зли; трећа има наслов „Самилост“, а њени су ликови изгубљени и осамљени, И наслов „Ред“ има призвук двосмислености: „Видео сам границе једног револта“, каже Арлан, „који је стремио замозадовољењу. Који није умео да оствари ширу, великодушну човечност, Видео сам и ускост, егоизам и опасност реда, заувек успоч стављеног, без немира, без траже“ ња, без стварности... Дело не престаје да подрхтава, оно открива сво ју законитост само зато да би одр• жало свој дубљи унутрашњи живот, Па ипак, ово је живи ред, увек у о6нављању, увек угрожен, храњен нај« бољим садржајем револта, плод про гласа а не декрета; такав ред сам тражио, мање више несвесно, кад сам писао ову књигу.
Али као завршетак тог разговора између зрелости и младих, између реда и лобуне, Арлан помиње реч „најмлађе али не и најмање лепе“ учеснице: „Не мари, ја сам ипак за Жилбера!“
И ја сам за Жилбера. И не само за њега, Сваки ол главних јунака изра+ стао је у прототип, у симболички карактер епохе, Човек их све види пред собом. Они нас прате, они живе с нама, као Жилијен Сорел или Раскољников. .
Овај роман компонован је с луно осећања. за музику. Сваки део налик је на став једне симфоније. Дијалог је једноставан, с дуплим призвуком. Пун болне животне мудрости, Мотив — чудна легенда храбрости, усамљености и несхваћеног живота, ·
Можда је овај роман постигао свој велики литерарни успех и 1929 добио Рох Сопсоџмгћ управо зато што његови јунаци нису победници. Што су ти јунаци саграђени од оне чудесне материје која се зове истина, и у којој нема ни победника: ни побеђе-
нихХ. у 4, БИХАЉИ-МЕРИН