Književne novine

(ОДЛОМАК

ИЛИЦИОНЕР му рече да се дне на клупу. То је она типична станична дрвена клупа зелено обојена, на

којој путници седе, ручају, дремају, хрчу и спавају каткад седећки, а каткад испружени целом дужином — најчешће и са блатњавим _ ципелама. Снебивајући се, Ђуран седе. Радознао свет поче да пиљи у њега. Ђуран је избегавао погледе знатижељних људи. Руке су му дрхтале, Ноге, малаксале од умора, као да нису биле његове. Кичма га је. болела. Паљевина штале, претње одборнику Гојку, вика против задружне идеје... Ђуран се трудио да заборави све што је починио, али мисао упорна и немилосрдна увек га је потсећала на то,,,

Он извади из џепа замотуљак новина — као клупко. Ту је био замотан комад хлеба са сланином. Био је сит несреће, није му се јело, није ни имао намеру да једе...

— Да вечерамо2 предложи он,

— .Вечерај! рече милиционер,

Ђуран изгуби реч. Затуче шешир на потиљак, поче да се чеше по глави; Поче: да кашље. Жестоко се загрцну. Затим, обухвативши жалосним погледом гомилу жена и људи који су чекали воз, затражи нож — да сече сланину. Милиционер рече да нема ножа. Јави се једна жена са чакијом, (То је ножић са лименим корицама које су увек украшене неким шарама. Жене га носе везаног о појас).

Вуруна болно уздахну.

„Мален нож!“ помисли. Затим, секући хлеб и сланину: „Изгледа оштар, добро је...“ Врати му се „изгубљена нада,

Он понуди милиционера.

Овај захвали,

ЛУМИНАЛ

Добауљај до мене, водо, Приђи ми, хладна ти! Ускочц у мој.тревет, водо, Пожар ми овај угаси. Потокољм брзим потеци у грло

болно. Немој ми натраг из гуше: тотећти

кад на излене уши у ватру ми

ИЗ РОМАНА)

Милиционер одби,

Ђуран поче да гризе хлеб. Жвакао је мртво, без воље, тек да му прође време. Пошто милиционер није испољавао жељу да се наклапа са ухапшеником, Ђуран “се повуче. у себе као пуж у своју љуштуру. Заћута. Занеме.

Пошто је „вечерао“ Ђуран замота остатак јела и спусти га у џеп од капута. Опусти и нож. Затим, мало збуњен и шепртљав — бојао се да нису = прозрели његову намеру — за: тражи од милиционера да га пусти да мокри. Милиционер ћутке пође за њим ка станичном нужнику, Стаде на два корака од врата са две црне нуле, тако да је Ђурана могао да назре пред собом. За Ђураном шкрипнуше врата која се тешко затварају. Милиционер му хтеде рећи да отвори, јер га није видео. Ипак оћута. „Нема куда да побегне!“ помисли.

Наједанпут се тамо зачу некакво стењање, затим кркљање, затим неразговетни крик.

Милиционер потрча ка вратима.

— Шта је тог

Одговор није долазио.

Милиционер отвори врата.

Ђуран је јечао,

Милиционер га дохвати за рамена и извуче напоље, Осети на рукама млаку течност, густу и лепљиву. Препаде се. „Нож!“ сину му у памети. Пошто се Вуруна батргао но-

ан посао

— Бар залогај! рече Ђуран. |

Младен Ољача

Нагрнуше људи, жене. Разрогачених очију, радознали џи престравље- | ни, гледали су једни друге, посматрали рањеника, испитивали очима милиционера.

Мидиционер се трудио да објасни како се догађај одиграо. Овако не. што му се никад није десило,

Кад ли се Ђуран Вуруна подиже са патоса на коме је лежао, хтеде да се ослони на ноге, па седе, продрмуса главу, опипа рану на врату и завапи;

— Јао, жив сам...

Он заплака безнадежно,

—Јао, жив...

Потекоше му сузе низ образе,

Једна жена прасну у омех па побеже 'из чекаонице,

Ђуранову рану завише некаквом марамом. Он је непрекидно запомагао, сада већ гласније:

— Јао, жив, жив.,.

Неки људи, не кријући то, почеше да се смеју. Навалише са питањима на милиционера.

— Зашто је хтео да се убије

Овај је објашњавао, објашњавао... Затим једна жена рече врло пословно: — А шта је са мојим ножићем 2

Ђуран није имао снаге да јој од говори.

— Па то је он... са мојим ножи“ ћем...

У том тренутку зачу се писак во“ за, Путници нагрнуше на врата.

„Пропао сам“, закључи Вуруна

РИСТО СТИЈОВИЋ: АКТ (бронза)

гама, милиционер дође до закључка

да покушај самоубиства није успео, · Он унесе Ђурана у чекаоницу,

кад га милиционер ухвати око паса и изведе из станичне чекаонице.

У идућем броју савремена хрватска лирика

| њ Опет једна ствар

ПРИПОВЕТКЕ)

(ОДЛОМАК ИЗ

АНАС се обесио Непсовач. То је било

веома ружно и имали су муке док

су ме пробудили. Један је рекао да

је све видео из своје кујне. Да он

увек све види из своје кујне и како

је хтео да га спречи, али да Непсовач није чуо или није хтео да га чује. И како је забијао ексер у зид. Он је говорио, а ја сам мислио да је свакако послушао мој савет и узео већи, јер да није опет би испао из зида и од свега не би било ништа. Овако је завршено и ја сам ослобођен једне велике бриге. Више не морам да га чувам. Доле су већ разваљивали врата и били су снажни и моја им помоћ није била потребна. Ја сам силазио сасвим полако и нисам уопште мислио на Нелсовача. Мислио сам на тај сан који није био завршен и како је добро што је тако и што су ме пробудили. Јар, сањао сам да сам био пикавац који је сам и који трули у једном огромном лавабоу. . Осећао сам да немам главу и да се распадам и да је вода у којој се .распадам ужасно устајала и смрадна, Био сам пикавац, а била је ноћ и трулио сам. Није то било сасвим пријатно осећање. Јер онда је неко пустио воду и имао сам да се борим са тим огромним млазом који је расипао делове мога тела и који ме је мрвио и све је изгледало да ћу пропасти кроз отвор у канализацију и да ће се све завршити тиме. Онда је неко викао и ја сам устао и затворио чесму и нашао своју главу на стаклу поред сапуна и флашица са колоњском водом и рекли су за Непсовача и да сиђем и онда

таднеш. 1 а Непсовача Је / то видим ил не видим е|Пои сила на ну ОМИноа Е : ' ОЕЕ него на тај сан и како је то био веома ружан

Узаљид се до плафона верем ја

то зиду

да је тражим, воду ожедну.

Шта оно мину улмцом треко

мрака7 Златна. одежда — усправљен змај.

Да ла бежи или у помоћ хита... Читава једна катедрала, растада се до зоре.

А насред постеље јама. Не! Не! То је жеђ... И жеђ се зове јама.

Ходницима блуде плаве мислм, Посивеле, усмирене.

Добре мисли помирења,

мудре мисла трегорења.

Нема наде, нема безнадежја,

у тредворју пеожла мог.

Чим троговорим,

изда се.

Некц ме трозор натред води,

чудан трозор, неизрецив. Вуче ме да кроза њ погледам.

И во вјекц вјеков вуче тај на материји прозор.

РИСТО РАТКОВИЋ

сан. Осећао сам се још увек нелагодно и мислио сам да сви гледају у моја рамена и да су она још увек црна од тога пожара. МИ после, да је све то ипак само сан и како ми је Љиљана једном рекла, да је сањала како сам умро. Да сам лежао поред њених ногу и да сам имао отворене очи, И мислио сам како је то чудно и колико пута ми умиремо у сновима разних људи, ИУ Скоро су већ били развалили, онај из кујне гурао је врата столицом. Онда су врата попустила и сви су улетели унутра. Ја сам | сачекао да се заврши клаћење врата, па сам ушао. Дохватили су један нож па су пресекли конопац и Непсовач је сео. ИМ мртав, био је веома меланхоличан. Тај нож је донела нека жена и њиме је секла лук, сва је соба заударала на лук, Мени је лук гризао очи и нисам могао да гледам и уопште, све је то изгледало глупо, јер је изгледало да га ми оплакујемо. Нама то није било ни на крај памети, то је било само због лука. Онај из кујне имао је пуне очи суза и грдио је ону жену и рекао јој да је могла да узме други нож. Најсмешније у целој ствари било је оно парче канапа које је остало на крају ексера. Ексер је био велик и видело се да је послушао. Непсовач је седео и гледао на једно око, а други су стајали и свађали се због чега се обесио. Онда је ушао милиционер и сви су заћутали. Он је питао ко га је познавао, а сви су упрли

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 4 МАРТ, 194

"из кујне је рекао да је то немогуће.

прстом у мене, Ја сам потврдио и рекао да сам знао да ће он то урадити. Онда су се сви запрепастили и нико није рекао ни реч, а онај Ја сам рекао да није и да ми је он то саопштио у ресторану, То сам рекао врло сабрано и сви су скочили на мене. Да сам скот и како то нисам никоме рекао и да сам као животиња, а били су врло смешни са очима пуним суза. А то је било од лука. Ја сам рекао да нисам имао коме да кажем, јер он није имао никога и да сам га ја чувао дотле док ми то није досадило И док ми он сам није рекао да је то бесмислено, И како мислим да је то најбоље решење и да је то најбољи излаз који је он пронашао. Опет сам то све рекао веома сабрано и она жена чији је био нож рекла је да би ме заклала. због свега тога. Ја сам рекао да то не би имало никаквог смисла и да је овако најбоље. И онда су дошли неки дру“ ги људи и више нису дозвољавали Нелсовачу да седи, већ су га положили на отоман и покрили једним чаршавом. Чаршав је покривао све осим канапа који је извиривао са једне стране, Онај први милиционер ми је рекао да треба да пођем с њим да потврдим све ово што сам рекао, Ја сам рекао да сам увек спреман на тако нешто п да пристајем. Онда смо ја и онај из кујне отишли у милицију.

У Па

Ћ а

Тамо су ме питали знам ли ја због чега је он могао да се обеси, а ја сам рекао да знам. Да је то због тога што је био меланхолик, непсовач и онанист и да је он могао да учини једино тако. Да је чекао писмо од једне девојке н да није добио то писмо и да је свакако због тога. Онда сам поновио оно што сам рекао код Непсовача и да сам ја то знао и да сам то очекивао сваког часа. Онда су ме питали зашто То нисам спречио и због чега нисам утицао на њега, а ја сам рекао да сам

Бора Ћосић

САВРЕМЕНА ПРФЗА

упочетку хтео да га извучем из тог шкрипца, али да ми је после досадило и да сам дигао руке од свега. Онда су ме питали да ли сам ја био његов пријатељ, а ја сам рекао да нисам и да он није имао пријатеља“ и да ја немам пријатеља и да смо само становали у истој згради. То сам рекао у прошлом времену, јер он свакако не станује више у мојој згради нити уопште' игде станује. Онда су ми рекли да потпишем све то и да могу да идем и почељи су да испитују оног из кујне,

Пикавац је догорео и нико није ништа знао и било ми је добро због тога. Осећао сам опет једну ствар и једно друго са стране да је та ствар добра и да је одвијем до краја и мислио сам шта је то, шта је то, та ствар која је добра и због које ме то голица да је пронађем и после будем задовољан, нисам могао да се сетим. Ово је било неодређено н пробијало се и опет било само као једна ствар и то као једна добра ствар, тога нисам могао да се сетим и било ми је криво, јер био сам сигуран да је то добра ствар и да није пикавац, и распадање, и лавабо, да је све то' прошло, требало је наћи ту своју ствар у себи ин видети и проверити да ли је заиста добра или се то само тако чинило. Онда је изненада постало јасно и било је то што се Непсовач обесио.

Јер то је сада било готово и могао сам да будем савршено миран. Обесио.се као што је рекао и то је било добро што је одржао реч и понео са собом све и црева која су ме про“ гонила и која није умео да чува топло у себи као једну слику или једну обичну мисао и није могао да осети, никако није могао да. при“ мети да те ствари које су биле његово уну“ тра, нису никога интересовале. Увек мп је све то показивао и мени је било одвратно слушати сва та његова унутра по којима су пузала вешала и обесићу се, обесићу се, и која нису стизала, било ми је ужасно непријатно све то, и добро је зато што се обесио и то је онда та ствар коју сам тражио, и то је занста једна добра ствар. Он је отишао тамо и све је изгледало прилично глупо, И олла је цела смрт изгледала доста глупо и то ми се свиђало, Непсовач је изгледао страшно глупо док је седео и док га нису положили на отоман. , Сада је ствар била одгонетнута и дефинисана и онда је неко звонио.

Казала је да се зове Ана и да зна све што се десило. Ја сам јој рекао да ија знам и по“ мислио сам да је онда ипак тачно то и да она постоји, Рекао сам да знам и да не вреди више говорити о томе. Поготову ако знамо обоје. Онда сам је ипак пустио и ми смо се» дели, а она је рекла да ја не знам све. Ја сам рекао да знам тога исувише и да сам тиме потпуно задовољан. И дођавола због чега му није писала кад је знала какав је он. Она је питала какав, а ја сам одговорио исто онако као у милицији, Она је рекла да је-то ружно што сам рекао, а ја сам рекао да се слажем, али да је то ипак тако. Она је онда хтела да оде, а ја сам је зауставио и тада први пут рекао Ана, То је било моје прво Ана и то је било свакако нешто ново и ја сам то осетпо у ваздуху где су била та слова и рекао сам да заиста не треба да иде и да треба да се привикне, Да сам ја тако и тако и да ако жели да разговара да мора да се привикне. Она је рекла да жели и да је због тога и дошла. И како га није видела и како је хтела да га види. Ја сам јој испричао како је изгледао и како је заборавио да затвори једно око и да сам мислио да намигује и како је то било блесаво. Онда је она рекла да је сада све про• пало, а ја сам је питао шта. Она је рекла то с њим и да је можда могла да стигне на врег ме и проклета недеља, проклета недеља, могла је да дође и не чекајући ту недељу, тај мрак и то шкиљење на једно око као кад се намигује ни када је све блесаво као смрт. Ја сам рекао да је то тачно и да треба увек доћи један дан раније,

Било је извесно ћутање а онда сам ја рекао да је он због тога што је већ имао купљен _ конопац. Ана је рекла да није, да зна она њега и да није волео псовке и да је био меланхолик и све оно што сам ја већ рекао у милицији. Ја сам је гледао и осећао сам како тече, како се слева са стропа из једне непо» стојеће чесме, како се слева и вруће и хлади се од тога, али то је ипак једно труљење, једно ништавно труљење у некаквом лавабоу, Осећао сам тај млаз са стропа, тај млаз који је био до пола ништа а од пола Ана, тај млаз који је у свом доњем делу имао Ану као себе, као свој ток и своју бојазан да се не иструли, и онда је тај млаз са рукама нешто радио и то је можда било кршење прстију или тако нешто, али за мене је то било једно огавно течење на крају овог јула, ове паклене мекоће ваздуха, где су била сва наша слова, тај млаз Ане који се кривио и отицао прека једне столице у ноге, у патос, у неповрат, у Једну наду на ход или обично стајање _ на сопственим ногама, тај млаз са стропа који нисам могао да зауставим. Да би стао, да бн престао и отекао, морала би да оде, низ степенице хучно као поплава, али једна нова ствар која се јављала у мени, говорила је да то није добро, да то никако није добро и да

је добро док имам тај млаз ту пред собом можда увек у животу, јер ништа не постоји и Непсовач ми је намигивао у смрти ин људи су се свађали, да све то није ништа и да чувам то мало течење, тај мали млаз, ту воду са пучином коже, све То док је она говорила нешто о томе да је уморна, да је тако јако уморна ин да нема никога. '

5