Književne novine

ПРЕМИЗЈЕРЕ

РОМАН И ДРАМА

Плачи, · земљо!

.

[

Дуг је понекад и кривудав пут од људи који живе у једној конкретној друштвеној стварности и идеје уметника инспирисане том стварношћу до уметничког облика којим је она речена људима у сасвим другим друштвеним односима. Трагично нерешени односи црних домородаца и белих господара у Јужној Африци — виђени на лицу места — изазвали су у машти Алан Патона замисао једног романа. Ван граница Јужне Африке — у хотелима Норвешке, Шведске, Енглеске и Сједињених Држава — он је замисао претворио у дело. По том делу познати амерички драматичар Максвел Андерсон написао је текст за музички комад у духу укуса бродвејске публике — у прози, са повременим рецитовањем, а честим соло и хорским певањем уз оркестарску пратњу. Музику је компоновао Курт Вајл, који је некада у Немачкој, пре власти нациста, сарађивао са Берт Брехтом, а затим отишао у Америку и већ 1938 г. сараЂивао са Андерсоном. Успех Вајлове музике при овој поновној сарадњи био је већи и од успеха драматизатора и од успеха редитеља Робен Мамулмана, те је снимљена и на грамофонским плочама скоро цела, уз само минималне одломке дијалога. Београдско драмско позориште приказало нам је тај музички комад, у преводу и препеву Драгослава Андрића, у режији Соје Јовановић, без Вајлове музике, али са музиком Боривоја и Војислава Симића. Оскудни текст драматизације, писан свесно као текст музичкот комада и за одређеног композитора, без музике значио би врло мало. Без Вајлове музике и његове богате оркестрације а са новим, смањеним музичким партијама, и поред свег часног напора младих композитора и радио хора са солистом Мијушковићем, тај типични музички комад био је осиромашен као такав, а драма у њему и поред настојања редитеља није могла добити снату Патоновог романа. Вајл је изјавио да су Андерсон и он пришли расном проблему као делу опште људске трагтадије, коју сви проживљујемо, били ми бели или црни, богати или сиромашни, млади или стари, те су зато и наслов дела променили у Изгубљени међу звездама. Режија је вратила оргинални наслов романа, али није могла да тексту писаном са таквом апстрактном концепцијом (због које су неке личности у драматизацији измењене, а неке, које шире видике, изостављене) врати и знатно већу друштвену одређеност расног проблема, коју осећамо када читамо роман, иако ни Патон није нашао право решење. У роману је преображај раси-

сте Џарвиса боље разрађен, а сем Џар- |

виса и црначког пастора Стивена постоје и: личности које не виде:излаз само у хришћанском саосећању. У комаду је преображај Џарвиса неуверљиво нагао и једини излаз. Соја Јовановић је тај преображај. изоставила, хришћански компромис је нестао — остао је само сукоб, мрачан, тежак, безизлазан, (без икакве перспективе. И сувише је дуг и кривудав пут од јужноафричке стварности, преко Западне Европе и Америке, до наше стварности, од Патона, преко Андерсона и Вајла, до Соје Јовановић, од бродвејске до наше публике, а да би поглед у јужноафричку стварност — кроз толике и разне уметничке трансформаторе — остао идејно: незамагљен. Можда би маглу могла уклонити нова драматизација, којој не би била потребна музика, али која би отишла даље тамо где се Патон зауставио или бар не би устукнула тамо где је он устукнуо, Таква драматизација, (без Андерсон—Вајлове апстрактности и без Патонове недоречености, али и без безизлазности којом провејава беотрадска претстава, могла би нас сасвим освојити. Овако нисмо имали ни аутентичну АндерсонВајлову музичку драматизацију, ни драму која би у пуној мери репрезен-

вољена

ђ

ВЛАСТИМИР СТОЈИЉКОВИЋ, КАО ПАСТОР СТИВЕН

товала Андерсона, ни прераду његовог или Патоновог текста, која би снагом уметничке истине отворила чист, непомућен видик у разлоге зашто вољена земља плаче и у чему је њена нада. Али м поред свега тога претстава нас није оставила хладним. Соја Јовановић има веома развијен смисао за сликовно-звучну композицију претстава. При раду њу прати зато стална потреба да оно што жели рећи претставом буде речено на што изразитији и ефектнији сценски на чин, али импулс инвентивности више пута је обузме толико да форма превлада над садржином. Овај пут, от-= кривши да се ради више о клици драме него о драми, трудила се да са сцене уклони све што би ту клицу могло угушити. Пре свега она је црначки хор, који је код Андерсона стално на сцени као коментатор радње или и учесник у њој, довела на сцену у почетку претставе а затим га спустила у простор за оркестар, да би га извела свега још двапут у позадини и сумраку. Неке споредније личности су изостављене, а неке се ређе појављују него у оригиналу. У једној масовној сцени остао је, чак, само пастор Стивен, који се опрашта од парохијана, а ми ове им не видимо и не чујемо: ту је смањивање броја учесника већ прешло меру и нама је недостајао бар једном глас оних који моле Стивена да их не остави саме. Стивен је у том тренутку био сувише одвојен од оних за ко-. је живи, управо они, су, постојали за нас.и сувише у-

МЏарвису, кога је тако по редитељевој концепцији, доследно и уверљиво дао Раде Марковић. Поред Стојиљковића још је само Оливера Марковић темпераментно отпевала песму Линде, док је Ирина (Ксенија Јовановић) _ рецитовала уместо певала своје песме, а песма малог Алекса је сасвим изостављена. То, као и смањење броја Стивенових песама, деловало је као половично удаљавање од музичког комада. Остали интерпретатори трудили су се да своје само прозне текстове обраде тако, да површне скице постану мале улоге стилски уклопљене у целину претставе. — Дикција, захваљујући споријем, стилизованом говору, али и већој пажњи и глумаца и редитеља, била је боља нето што смо навикли на овој позорници на којој је раније завладао неки лежерни, скоро приватни тон, који често постаје неразговетан,

Основна замисао сценографа Миомира Денића допуштала 6би мизансцен масовног спектакла, али он се савршено прилагодио захтеву режије за минималним, крајње стилизованим ознакама често мењаних места радње са малим или смањеним бројем учесника, та минималност деловала је врло ефектно, али понекад и сувише би зарно. Тако су судница и суђење сведени само на оптуженичку клупу, тројицу оптуженика и ограду пред њима, једино осветљене на левом делу замрачене сцене, а све друго и сви други нестали су, сем гласова судија и бранитеља који су допирали из десне ложе крај сцене, на дијагонали према оптуженима. Одмах затим су иста судница и проглашавање пресуде сведени на судиски сто, судије за њим, заставе над њим, осветљене десно на сцени, и на глас оптуженог који је допирао сада из леве ложе, на дијагонали према столу. Две ложе, једине у сали, и простор за оркестар међу њима постају све више део сцене овог позоришта. Кроз десну ложу се једном повукао им солиста после отпеване песме (слично Крсти Лисцу у Укроћеној горопади). Да ли ће се ти изласци из портала, прелази рампе на простор оркестра и игра у ложама претворити у празан манир или у одређену уметничку борбу са границама сцене-кутије — то ће по« казати будућност. Засада делују само као импровизована тражења и варирања већ деценијама раније и траженог и варираног. Али таква тражења не умањују значај чињенице да Београдско драмско позориште покушава да претставама савремених драма (у које претставе, као једна од интересантнијих, улази и ова) изгради сопствени лик.

. СТАНИСЛАВ БАЈИЋ

У ОВОЈ СОБИ

У овој соби остаће неко налик на нас

Да би сутрадан били само онај који је већ тољико тута седео у овој собц тре нас Да би сутрадан била само онај који је на својим коленима трепознао ожиљке. оних који су клечали тре њега (

словно. Нисмо знали да ли је Да би сутрадањ били само онај који је

њихово ћутање одобравање пасторове одлуке да оде, јер му је син убио Џарвисовог сина, пријатеља црнаца, или неми бол због његовог од ласка, или обична равнодушност, на том месту већ до рафи= нираности упрошћена форма није више подржавала садржину. Млади глумац Властимир Стојиљковић играо је старог Стивена зачуђујућом зрелином и чистоћом стила, а три

додиртјо зид ж осетио на њему руке оних који су га додирнули тре њега И били ч клечалм ч додирнули тре њега.

трагична резигнација Да би сутрадан рекли речи које смо чулм | у устима опиж који су их рекли тре нас

Пре нас колико тута пре нас пре свих нас И рекао

И клечао

И додиртијо

песме је отпевао пријатно и Рукама које нису налце а налце су

У складу са својом глумом. У свим ситуацијама је био не само старији пастор (њетов говор, мимика, ход, стајање, седење, држање штапа и шешира — све до најмање ситнице била је складна, стилизована целина), већ и пуна, можда само мало сувише идеализирана, супротност непомирљивом расисти

Рекао

Коленима која нису наша а наша су Великим језиком који није на али чији укус упорно осећамо у својим устима

Јер ћемо сутрадан опет бити у: овој истој соби м мислити на онога који је отишао тре нас.

ЈОВАН ХРИСТИЋ

__ РОМАН

и Филм

= Сценарио: Ј. Кулунџић према роману Добрице Ћосића. Режија; Радош Новаковић, (.

Није, чини ми се, нимало случајно што југословенски филмови на тему из Народноослободилачке 6орбе углавном имају хроничарски, односно документарни карактер: без обзира што, формално, имају извесне елементе који им дају право да се вазову „уметнички“, они то ипак стварно нису. пре свега, стога што њихова садржина није грађена, односно казана кроз драму у којој, по законима који живе још из старих времена , — одлучујући, прво разредни значај имају не спољни, већ унутарњи фактори (сукоби У људима).

Савремена литература (да се ограничимо само на њу) и савремени Филм дају доста примера који могу да потврде ову тврдњу: сва значајна дела, како савремене прозе, тако и савременог филма уствари полазе у сликању данашњице од сукоба који раздиру савременога човека. То — су, уосталом, већ давно познате и утврЂене истине које се заснивају на Једној општој: да је уметност пре свега У стваралачком транспоновању _ животних чињеница, а неу њиховом хроничарском и фактографском бележењу. Па ипак, колико год ова „правила“ изгледала у својој непорељивости данас сасвим банална, немогуће је водити било какав разговор о нашем филму, ако се претходно _ не потсетимо на њих: наш филм управо (реч је пре свега о филмовима на тему из НОБ) нема тих основних предуслова — он је у својој суштини, и поред напора да то превазиђе, остао у оквирима документа.

Није, кажем, случајно што је све то тако. Претежан део натиг литературе из Народноослободилачкот рата, такође, оптерећен је елементима хронике. Поред тога, (у овом случају то је најзначајније), без обзира на поједине' случајеве, ми после рата такорећи и немамо драмске књижевности. А послератној нашој литератури (на тему из НОБ) у целини недостаје драмска основа: она је претежно хро-

'ничарског карактера. Све је то; ре-

зумљиво, морало да: се одрази и на филму: писци сценарија не праве драму, они уствари пишу хронику!

„Далеко је сунце“ у том погледу значи ипак један напредак, као што је и Ћосићев роман, — по коме је Кулунџић · написао сценарио за овај филм, — у своје време значио један смелији покушај да се људи и догађаји из наше револуције прикажу у новим аспектима. Само тај покушај, без обзира на крајњи резултат, заслужује призмање, а код омих, који од наше кинематографије очекују Уметничку креацију ове наше велике националне теме, изазива охрабрење да се ипак иде напред: када — (ако то уопште може нешто да значи) филм „Далеко је сунце“ упоређујемо с ранијим филмовима на тему из НОБ, можемо без двоумљења рећи да је ово заиста наш најбољи _ ратни

је сунце«

филм. Ревлизатори филма „Далеко јв сунце“ (што није био случај с ранијим филмовима из НОБ) заиста су кренули ову тему с мртве тачке: натовестили су какве огромне могућно“ сти стваралачког транспоновања пруз= жа велика драма наше револуције. |

Па ипак, „Далеко је сунце“ — није добар филм. Није добар, пре свега, стога што су његови реализатори. ста= ли на пола пута. Свесни да једино кроз сукобе у људима, кроз њихову драму, могу дати истиниту слику на= ше борбе, они су ставили главни акцент на њих, али нису имали снаге да их доведу до краја, већ су немоћно капитулирали, положивши оружје пред спољним елементима: филм носи уствари елементарна драматич= ност наше борбе, изражене кроз низ успелих и филмски добро решених борби наших с бораца са окупатором, али не и она стварна унутарња

драма у људима те револуције. на тај начин и „Далеко је сунце“ — најбољи филм о нашој револуцији! — и поред покушаја да то не буде, ипак је остао само — хроника.

Мислим да ова основна слабост филз ма потиче од сценарија, а слабости сценарија од — романа по коме је сценарио прављен. Јер, сценариста Кулунџић, и поред заиста значајног сценског (позоришног) искуства, при= шао је, чини ми се, сасвим механички адаптацији 'Ћосићевог романа: трудио се да остане што вернији роману, уместо да, пре свега, у њему тражи мотив, односно садржину на којој ће, савременим филмским језиком, изградити филмску драму. У том случају би све оно што је у роману хроника, било сведено на најмању, најнужнију меру. А роман је, заиста, ако не сасвим у свом основном сукобу (УчаПавле), онда у Гвозденовој драми, кроз коју се, чак и у роману где је само периферно фиксирана, рељефно назире оштрина класних и људских сукоба у нашој револуцији, — давао изванредне могућности да се, без 06зира што би се отступило од романа, направи заиста велики филм. 5 Кулунџић је, уствари, у свом сценарију направио две драме, и то обадве половично, што значи да ниједну у ствари није дорекао,

Овако,

Редитељ Радош Новаковић, тим, није могао да спасе филм нити да, са својим знањем композиције, нешто више учини. Напротив, патетика — (ако би се говорило о стилу филма, онда бисмо могли да га означимо овом речи) — позоришка

међу“

тлума, као и инсистирање на спољним ефектима, учинили су да ове основне. драмске слабости сценарија и филма: буду јаче наглашене. '

РИСТО ТОШОВИЋ

у складу с њима, ма колико да иначе ова поезија искрено и јасно изражава песничке индивидуалитете и сведочи о интензивном преживљавању данашње личне и друштвене стварности, " Поред ове збирке изашле су неке књиге (као: Јернеј Рој, Патетични поем; Полде Облак, Лирична симфонија) које су формално ближе и експресионистичким узорима и песничком надреализму, али су мутне пи недотеране у осталим квалитетима које тражимо у свакој поезији па и у савременој. Крајем године изашла је и нова књига песама сарадника ревије „Беседа" Јоже Шмита (Двојни цвет). И Шмит није ни у којем погледу револуционаран. Међу његовим песмама има“ неколико врло успелих штимунга и баладних мотива, иначе оне само употпуњују ону слику стања словеначке поезије коју су дале песме четворице, Укратко то значи: превлађивање _ осећаја за реалност над свим напастима апстрактности и над бегом из стварности живота, — Међу осталим књигама истиче се избор песама Јанка Глазера (Песми ин написи), изашао је за шездесетогодишњицу овог поета похорских шума и мариборских винограда песника, који је непосредан наследник Жупанчичеве аге роенсаве, У Марибору изашла је и једна књига сатиричких — стихова (Душан Мевља, Збадљивке). Крајем Године издала је Приморска заложба у Копру нову књигу лирике Маричке

сна занимљивост ових песама налази се у њиховим регионално колорисаним пејсажима. Једну књигу стихова издао је и најзначајнији данашњи словеначки песник Алојз Градник (Наробе свет), али она је и садржајем и обликом писана за децу и не доноси никакву нову црту у већ у-

тврђену _ уметничку _ физиономију овог песника.

У драми изашло је неколико дела, од којих су најзанимљивије

„Крефли" од Ивана Потрча, Ово је трећа књига његове трилогије о судбини породице кулака на Дравском Пољу и у њој налазимо многе одјеке друштвених збивања на словеначком селу после ослобођења. Али Потрчеве стваралачке способности јаче се испољавају у роману им његово најновије дело „На кметих“, које је недавно ушло У – штампу, значи заиста снажну афирмацију Потрчевог епског талента. – Изашла су и нека мања драмска дела, изашао је и избор драмских дела Павла Голие, али обећаваних новости, међу којима би се зацело истицала нова драма Братка Крефта „Југословенско питање", није било ни на позорници ни у књизи.

Највећи број нових дела отпада на прозу. На овом подручју треба да одмах истакнем неке несумњиве књи жевне успехе прошле године (иако су књиге деломице изашле у овој години): Цирил Космач је прерадио своју већ г. 1950 насталу приповест „Помладни дан“ и она је изашла ме-

Жнидаршич (Земља ин људје): изве- ђу издањима Прешернове дружбе у

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 4 МАРТ 1984

47.000 примерака. Ово је без сумње најбољи словеначки литерарни текст г. 1958, нако је јелна његова варијанта штампана већ раније. С друге стране није ни овај текст потпуно беспрекоран, особито што се тиче композиције у другој половини приповести, Међутим, књига је у свему жива: у њеј су ауторове успомене на први и на други светски рат, 0граничене на догађаје у једном приморском селу под планинама, попримиле форму снажног епског дела,

каквих нема много у словеначкој прози за последњих десет година. Извесно _ изненађење _ претстављају

и новелистичке књиге Мишка Крањеца „Рад сем јих имел' (Љубљана) и „Некоч бо лепше". (Марибор). Мишко Крањец био је и раније најјачи у новелама. Чини се, да се је овим књигама вратио на висину својих књига из предратног доба. Док у књизи „Рад сем јих имел' евоцира успомену на своју младост у Прекомурју, на људе који су му дали осетити беду у сјај људског живота, на природу, на којој је откривао себе и свој осећај лепоте, у другој књизи предаје се пуном животу садашњости. Ова књига обухвата две опширније приповести настале у г. 1949 1953. Писац са снажним захватима продире у саму суштину данашњег збивања, бавећи се било питањима људског срца које тражи свој посебни излаз из лабиртнта данашњих лишних и друштвених противуречја, било врло акутним појавама у нашем социјалистичком друштву,

Од осталих дела у прози треба да споменем барем нека. Тако је један од најстаријих словеначких књижевника Ф. С. Финжгар, коме има већ више од 80 година, штампао књи гу врло згодних прича о животињама (Из младих дни), Франце Бевк је поред мањих дела за децу (Тончек) издао књигу својих успомена на талијанске затворе и на ослободилачке борбе приморских Словенаца (Пот в свободо), Јуш Козак се јавио прозом „Алеш", у којој приказује живот детета у наше дане, психички развитак дечака до шесте, седме го» дине. Богомир Магајна издао је књигу „Одмев кораков“, испуњену доживљајима у ослободилачком _ рату. Илка Ваште је написала историски роман „Свет в затону", Антон Инголич износи у својој новој књизи (Сончна ребер) тринаест својих најновијих новела и цртица доста различите вредности од уметничког 0брађивања поратних појава до репортажних и активистичких скица, Иван Рибич издао је међу књигама Прешернове дружбе новеле „Стопиње в снегу" и „Заклад в гозду“ с мотивима из народноослободилачке борбе. Омладину под окупацијом и њен пре лаз у редове бораца за слободу и праведнији живот приказао је млади писац Иво Зорман (В оброчу). Већина ових књига настоји да „ухвати корак с временом“ и да приближи читаоцима свој посебни свет, а нарочито велико збивање за време ослободилачког рата, међутим ниједна не значи ванредан допринос било

досадашњем раду свог аутора, било целокупној литератури Словенаца, њеним уметничким тежњама, њеном, настојању да ослободи савремену“ тематику сувише тесних веза са ДО“. кументарношћу, хроником, репорта« жом о данашњим лојавама, Њихов“ реализам и психологизам, као и њи-. хова формална својства не истичу се ви нарочитом оргиналношћу ни дуби ном пишчевих погледа у суштину данашњег збивања; '

Од дела која не припадају областима лепе књижевности, али су У тесној вези с њима, треба да истак-. нем Ферда Козака књигу „Чланки ин“ записки“ и Фр, Месеснела збирку чла нака и есеја „Уметност ин критика", Из области научних испитивања, иза= шао је међу књигама Слов. академије интересантан прилог проучавању психологије _ уметничког — стварања (др, Антон Трстенајк), а др. Братко Крефт обрадио је у посебној. књизи проблеме _ Шекспировог утицаја на Пушкинову драматику и читав склоп“ питања око „Бориса Годунова". У. почетку ове године изашао је у Ма-

рибору преглед словеначке књижевности од Станка Јанежа, књига, која. је била потребна али ће са својим“ погледима и недостацима зацело.

"узвитлати много прашине која је па-, ла на раније приручнике за историју “

словеначке литературе,

БОЖИДАР БОРКО