Književne novine

Чежња

(П Р и Џ о 67 посљедњој уској улици, на изласку из вароши, подмукла поледица као мутно смрзнуто валовље грозила се њеним дугим крхким ногама, Он примјети ту невољну неспретност с остатком женствене дражести у ходу, у посртању, и без ријечи чврсто је подручи. Мекоту, слабост, крхкост у сваком предатном дрхтају цијенно је у жена и према таквима је осјећао дужност и сласт заштите. А она је проблиједила. Није се усуђивала да му захвали нити једним погледом, јер је знала да су јој подочњаци мрежасти на дањем свијетлу; (у салону се смјестила тако да јој је топла сјена глачала и натапала лице). Трепћала је и хотице и нехотице с профила, надајући се безразложно да ће он у том трептању прочитати њену захвалност и осјећала како јој се рађа поизгубљени осмијех,

Ђрзином погледа поудаље им се, прошире, просукну у вис пробијељени простори У проласку до стрмог пропланка, утмашћени ту

и тамо смеђим и сивим, каменим и земљи“.

ним жиљем, Гајевиу и продоља блиска од младих дана. ;

Ади је пред очима пукнула наивна ђачка слика. Цртала је једноставно, замишљајући одлијељени живот боја. Маслинаста – маглицаспојница сребрног неба, плавкасти вршци далеких брежуљака, стакласти кораљи иња на кораљу грања, црвени носић крова, црни дим и тако даље, (можда љубичасти обруб) а пејзаж је обмањивао чудесно изложеним спектром боја, нанвно компониран, као сцена! Но професор никад не би хвалио одређено, већ би на слици пронашао нешто нестварно, али

в > к

ћала да књишки умује, јер није заправо никад ни испуњавала своје жеље. Она би их само зажељела и на томе би остало. Онда би још жеља зажељела да и оне угину јалове, у неиспуњењу, То није било оно трошење времена и боја =— што би бида срећа — него неиспуњење људске сврхе уопће. Учини јој се сад да је нешто крупно измислила — ваљда под утиском и утјецајем докторова ума — и пошто су јој предбацивали егопцентричку нарав, убрзо се ускромни, убијајући мисли. Али није могла да ми опет не зажели да склизне » нечујно тамо до долетишта, жмурећке, и. ла

"Ај

за њега постојеће, на о ва ов ша примјер, „зрачи зелен- | 3 се тек ћ пестту дејеце или | Мирко Божић | ди. Пробудити се У „ћути се студен“. И тек : неосликаном пејзажу, У онда одлично оцијенио. И тек — Боже! — да- несниваном | сну, У незамишљеном _ кранас... можда... поима. Да, само угођај, до- ју. У невиђеној оцени. Затомљеним бојам, нестварна стварност, што се осјећа, што лом помисли како се никад човјек не

тишти... а не боје, саме за себе, стварне боје. Боје су у том дојму стопљене, невидљиве, у свакој је свака разливене-сливене, а црна иако невидљива — извор је и стјециште свих, почетак и крај. Кад би се могло поновним умијећем утрошити вријеме и боје у другу слику, чија ће душа бити трајна властита радост» Радосни дојам» (Звиждук с пропланка; ђачко сјећање; мушка њежна и сигурна рука; угођај приснога дома; дјечји ивркут). Утрошити, не... растрошити... живот» Живот» Лињање косе до сједина, несигурност чула, и на крају — дојам. Касно. 5

он се подсјетио на ђачко лудовање, на прву љубав, на радост у снијегу, кад је крв црвенија и топлија јер је земља свуда мека и чиста постеља. Био је добар ђак, из сите обитељи, самолоуздан с раног мушког успјеха, никад у придворју среће, с непрестаним успоном као добра фирма. Увијек је цептио од жеље да бучно и самољубиво пригрли радости, које је покушавао пронаћи и ондје гдје би друга нарав брзо зајадала.

— Дивна околице! — ускликне. -— Хелиос снијега, као у Швајцарској. А тек кад дође прољеће! Ја мислим да све одише, како да се изразим, парфемом натуралних љубичица. Сретни сте кад то можете гледати и кад сте у том велесјају сваки дан, пар корака и... Дивно! Завидим! Тај мирис, оштри, опојни, све чисто, свјеже као кошуља. Сухоснијежна уздушна купка! Чини ми се да чујем прастари Керубинијев „Рјепј зипф соећ ве ћетга“. Прекрасно! Тамо је ваш пропланакг Погледајте, погледајте! — задише се претјераним намјештено лепрхавим одушевљењем градско га салонца, 6

Она погледа. Низ стрмину слетјеше сањке, иршећи снијег у сипљивом спусту, узлетјеше залетице благим облим хумом и стругнуше у непознати предио иза борика. Тог трена, межда, подсвијесно, наче је жеља.

— Да, — рече, — лијепо је, али и ми као и сви желимо промјене. Ја бих се волила тако одушевљавати градом.

— Па што вас пријечи» — упита он простодушно, учинивши неодређену кретњу раменима. Могла је одговорити „све“, али то би био само дио оне нестварне стварности, Зато ушу“ ти, свијесна свога ипак претјераног уображења. Дошли су до руба осјајеног пристранка, избразданог и побрананог сањкама. Бљескави изукрштани трагови преко сањкалишта нитили су се у недоглед попут расутих непрекинутих сребрних коријандола. На обзорјима, уокруг, хлапила је тамноцрвењава свијетлост, а над овом двораном зимског весеља, доступној свима жељницима, доранила нова студен, Урешене до изданака озрњеним пахуљама као бијелим крижастим чешерима-наметницима, смреке су привиле гране уз вити струк, понизне у слављу зиме, као претворице што отроме руке пред моћником. Залетиште под смрекама, како су се попели, претстављало је и за њих врх чежње, почетак жеље, половични осјећај среће због неистрошеног а ишчекиваног задовољства. С тог мјеста изгледало је да сањке преко хумчића у видном подножју пропадају у провалију, пријеко, на далеко доскочиште, у неистражене спусте обронка, Који су сад били плаветни, тамно плаветни, дубоки и студни,

Долетиште је, дакле, као и свако испуњење, мислила је Ада. Оно је празнина, испражњење осјећаја.

Али гледајући у те дубоке модре матлице У инзини дуге и валовите падине, она се досје-

осјећа толико старим да се не зажели сањкати; сањкати се бар низ бијеле падине пустих "жеља, толико пустих жеља колико и бисеркастих снијежних зрнаца. Човјек је толико богат жељама а сиромашан остварењима. Миријаде жеља, миријаде зрнаца. Касно. Као неко жалобно позивно клатно опет цимне у њој страшна ријеч. Задрхти, обузета мишљу скорашњег ишчезнућа.

Тада је спопадне изненадна веселост, бунтовничко реагирање живота тијела, које познају они што су пронграли „благо. Тежњу да се искали у дивљем раслусном иживљавању

».

САВРЕ

униониста би етар Си следи

ке ~ Ада У а

жихотања кочи, снажно кочи извјесна страшива ужурбаност за што бржим проласком тешких тренутака, за што брже отеречење. М

тако, само су јој усне дрхтуриле, као вањски

знак унутарњег противљења нестанку, Први пут она оддучи исказати ријечима своју најлакшу жељу,-и то у,наглом одушку, и то једном странцу. Али рече тихо:

се не зажели сањкати.

— Тужни»г — узвикну он. — Код тисућу прекрасних божићних јелкиг! О, бит ће жао... бит ће жао маленом Спаситељу. Али ја вас разумијем. Видите, можда је то баш оно што сам поподне говорио, потврда оно-

га: обиље и сиромаштво, — респективе туга и весеље. Ви имате овдје то обиље тако рећи први...

— Кад бисмо имали сањке... 2! — уздахне она и тихо зациличе у ведром смијешку.

Он је добро осмотри и опази на њој грозничави стварни полет.

— Сад сам тужан ја — рече куњен.

— Зашто

— Ех, зашто» Што ми се младеначки нагон, највеће човечје благо, јао! утрнуо!

Она гримизно поцрвени неприправна за ову_ врст ласке, која јој је истовремено нетактично

звута,

— Треба хтјети! — рече банално, са сумњивим поуздањем и окрете се према шуми. —- Сами сте то наглашавали.

-— Треба моћи хтјети! — исправи он жалостивим климањем главе, осјетивши варавост свога ироничног ока, а затим настави, губећи се све више у неувјерљивостима: — Прижода ме напросто парализира, Не могу описати то стање. Ја сам опчаран, уклет. Дивим се самом себи што могу бити тако опчињен њеним чарима... до потпуног заборава... и љутим се у исто вријеме на самога себе али беспомоћно — што се у томе сасвим пасивизирам, до стања неке чудне, неке потенцијалне летаргије. Не знам да ли ме разумијете, али... Доживио сам чак и неке безазлене трагедије у природи...

— Ах, пустимо то... — рече она потиснутим пркосом, користећи се својом ведром узбуђеношћу, која је незамјерљива као и болест, и опет се због тога зажари, Као да је још осјећала на лицу пламен оне некадашње осамнаестогодишње дјевојке у цвату и бијелини, којој је био понижен стид у блиставој чистоћи природе, уз милозвучне ријечи, а којој се након тога, у њеном душевном схватању, срушио читав један неоскрвњени свијет, никад више неподигнут од никога, Али није могла да огруби, да се опростачи, јер су је грубостима и просташтвом засипавали дневно а она је осјетила да им се може осветити, вјечно освећивати, једино својим уфињеним одбојним муком, као чудна биљка.

= Ја ћу сама! — надовеже, задрхтавши што се супротставља и својој урођеној ћуди,

%#

На дунавској обали

(О Д ЛО М А кК

АВЛЕ Константиновић возио се колима низ дугу, запуштену и прашњаву КнезМилетину улицу, у правцу Кланице, и иза ње, на обалу Дунава, где река оби-

чно избацује утопљенике, н где је дано

раније вода избацила један леш, за који су неки сведоци тврдили да је леш његовог брата Тасе., Увијен у скупоцену бунду, са дебелим шалом око врата, ло појаса ушушкан тешким ћебетом од камиље длаке, са велурским шеширом набијеним на очи, Павле није осећао зиму, пако је хладни ветар тукао право “ лице и задржавао својим моћним ударцима бесне Павлове коње. Осећао је само неугодну језу, не толико од хладна ветра, колико од онога што. га је непријатно очекивало.

Утопио се човек у Дуваву, вода избацила леш после неколико дана и сада, ето, њега власти зову да потврди да ли је то леш његовог брата или није. Дознао је да Тасина жена, Соја, иначе његов крвни непријатељ од првог дана њиховог брака, тврди да је то леш њеног мужа, па је чак изјавила да је само он, Павле, крив за његову смрт. И дабоме, сада од његове изјаве, да ли је то леш његовог брата или није, зависе многе ствари. Између осталог м да изјави колико Таса има још свога капитала у њиховој трговачкој заједници. А то Павлу није никако било повољи,

Када после дуге вожње по ветру Фијакер сиђе са друма ка. обали, . Павле виде у, дну ледине, поред саме песковите обале о коју су ударали запенушени таласи, у заклону од ветра једне на суво избачене дереглије, гомилицу људи како тапкају у месту од зиме н пешто гледају у земљу. Павле се сети да ће то бити леш и уздахну дубоко.

Зато одмах викну кочијашу:

— Стани!

Фијакер се заустави.

— Ти остани овде! Гледаћу да се што пре вратим да коњи не пропадају на ветру! — па чврстим кораком сиђе са кола и пође ка оној групи људи.

Истога тренутка из гомиле се издвоји омалени дежмекасти човек у униформи полициског писара са набијеном шапком на очи и са дебелим шалом око врата. Он готово потрча ка Павлу да се овако издалека чинило као да се котрља нека лопта, Како стиже до Павла, човечуљак га поздрави салутирајући и проговори нешто као да му је изјавио саучешће, на што се Павле направи да није чуо, већ само упита доста осорно: ·

= Ко су они људиг Јефто, зар се овакве ствари. износе на. пазарг Ј

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ % ЧЕТВРТАК, 18 МАРТ 1984

и 3

РО М АН А)

Газда Павле, само што морам: два присутна грађанина, зласи који су нашли (ту прогута реч) и моји цивилни органи!

Еј шта ми направи... уздисао је Мавле корачајући крупним корацима и тонећи тако Кратконогог писара да трчи поред њега.

— Свршићемо брзо посао, газда Павле, само најнужније формалности,..

Корачајући брзо даље Павле је ћутао. Јефта је видео да читава она група гледа У њих двојицу и да не би одао своју забуну због Павловог ћутања, говорио је непрестано машући важно десном руком, док је испод леве мишке придржавао подигнуту сабљу.

Тако стигоше до леша. ЈЊуди се размакоше ћутке и Павле тек сада опази на расушеном и изврнутом чамцу испружену надуту лешину утопљеника у поцепаном и изгриженом оделу, Одело је било од бољег, чак и финог штофа. Како је крупни леш био испружен по облом чамцу који је према кљуну и крми био нижи но на средини, то му је надути стомак још више стрчао увис док је глава била забачена наниже да се лице није готово ни видело, већ само испружен врат са јако испупченом јагодицом која је отскакала некако неприродно: На крају врата била је зачудо мала глава, јер се уместо лица назирала само са ту п тамо висећим и пихтијастим дроњцима меса и коже кост лобање.

АВГУСТ ЧЕРНИГОЈ: АДАМ И ЕВА

Човјек није никад толико... тужан, да“

лажно по--

МЕНА ПРОЗА

алат

| Никола Грајковић

Павле је застао пред том трозном масом надутог меса, док су неки из гомиле, они при сутин грађани и дућанџије из околине Кланице, нако је баш тога тренутка фијукнуо нови талас ветра, поскидали шешире. Полициски агенти повадише руке из џепова и десним кажипрстом додирнуше ободе од натучених шешира. Један одбаци испушак са усана. Чак н аласи, да се нечим упосле, својим дебелим и од зиме отеченим прстима прихватише се својих шубара као да хоће да их скину, али се убрзо преломислише и још боље их натукоше на уши п над своје космате обрве.

Јефта се једва усуди да погледа Павла, али убрзо нзмаче погледом од њега ка земљи, и збуњен, тек да нешто ради, промени ногу на којој је застао,

-— Јефто — чу се после краће почивке раплави глас Павлов — зашто си ти мене“ зват овамо 2

Јефта претрну и свој поглед, којим је. умео да збуни или згроми чак и најокорелије типове из свога кварта, сада обори кукавички поново ка земљи;

— Па, газда Павле...

—- Зашто аи ти мене звао овамо, питам те —— чуо се упорни по некако сухи глас Павлов, —- Поступно сам по наређењу управника града, газда Павле! — осмели се да одтовори некако јадно Јефта, не знајући шта да ради због осталих присутних, јер му се учини да га присутни погледаше потсмешљиво, а уствари згрануто, јер се нико није надао таквом ставу газда Павла. -— Их, кад бих могао да их све овако џумле подавим у овом Дунавуг — по“ мисли кевни Јефта у себи.

— Какав управнике Шта трабуњаш%., Зашто си ти мене овамо звао, питам ја тебе» Немам ја овде никаква посла!

— Али, газда Павле...

— Остављам свој посао, долазим по овој ветрини чак овамо. Тужићу те твом министру, Шта ти радти са нама, грађанима >

= Али, газда Павле, ваша снаја већ десет дана тражи мужа И када је видела овај леш, она је одмах...

Павлу прасну:

— Шта — она2 Па она је луда жена!

-— На лешу је одело које је мајстор Сто“ јанкић правио за газда-Тасу! — као последњу, карту тресну Јефта.

Павле и не трепну:

— Глупост! Његова одела носе већ годинама сви његови кафански пајташи; келнери, примаши, кочијаши... Он је делио све што има свакоме! То зна пола Београда, па би требало и ти, као вајна власт, да знаш...

= Извините, ово је ипак ваш брат! осмели се да мало оштрије и званично некако каже Јефта.

Тога тренутка Павле осети на себи поглед свију присутних и као да се због тога укочи још више. Поглед му се изгуби негде у даљи“ ни, У оним белим пенушавим таласима. Више јекну но да изговори:

— Није!

— Газда Павле, погледајте боље! Ја разумем вашу ситуацију! —— осмели се Јефта, јер као да осети известан немир код Павла.

-— Немам ја овде више никаква посла, одох! — промрмља Павле им хтеде да крене, али Јефта, а можда и остали присутни, опазише да се Павлов краичак погледа закачи за леш и као да се није могао одвојити од њега,

Јефти је било јасно то колебање, а ако ништа друго оно да бар Павле није сигуран у себе да ли је то леш његовог брата или не, па да би спасао свој пољуљани ауторитет код присутвих, они који су на хладном ветру гладних но смрзнутих очију више гледали у њега но у Павла, бринући једино хоће ли бити неке части од стране газда Павла (врућа ракија мезе у оближњој кафаници), Јефта се охрабри и превали преко свог дебелог језика:

~ Ама, побогу, газда Павле, па нећете ваљда да дозволите да газда Тасу саранимо онамо на Коњском гробљу Карабурме, поред, стрељаних разбојника и цркнутих стрвина»

На те речи, које као да дирнуше у неку нарочито осетљиву рану, Павлу удари крв У главу да поцрвене до суза и више рикпу него што изговори са неком непојмљивом снагом из дубине широких груди:

= Није то он!

А погледом бљесну, оним његовим леде“ ним, челичним, као оштрицом бријача; п као да из тих очију дуну неки страшни ветар и разголити одједном несретног Јефту, тако да се тај Мали, здепасти, кривоноги писар осети

· сада Као да је само у гаћама и кошуљи, ја-

дам, ружан, лишен чина и сваке власти; а Н (Наставеж на четвртој страни)