Književne novine
ТОД. 1 БР. 14 Х ЦЕНА 20 ДИВ.
БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 15 АПРИЛ 1954.
Лист излази сваког нетвртке
„ПУТ ЈЕ КОСОРОВ ПРИВЛАЧАН, ПИСАО ЈЕ, ЖИВИО И УЧИО ДРУГЕ ДА ЖИВЕ. БИО ЈЕ ПЈЕСНИК, И ПЈЕВАЧ, И МОРЕ ПОХОДИО И СРЕД СЛАВОНИЈЕ ДОМАЋИН БИО МЕЂУ ДОМАЋИНИМА... ЧИТАВ ЈЕ КОСОР САЛИВЕН ИЗ ЈЕДНОГ ЈЕДИНОГ КОМАДА, ПА МА КАКО НЕКАПРИЦИОЗАН УЈЕДНАЧЕН, ТИВУРЈЕЧАН НЕ ПРЕСТАЈЕ
БИТИ СВОЈ, ОСЕБУЈАН И НЕДЕЉИВ:" (аз чланка Саше Вереша)
Од праискона ми се трапимо, Да изађемо из звијери... · Јосип Косор
УДАН је то случај, а ево,
спојила се ове педесет и
четврте три писца тако ма-
ло сродна и подударна.
Четрдесет је година од
смрти Матошеве, годишњица рође-
ња несретном Улдерику, седамдесет и пет дочекао је Косор.
Рођен крај Дрниша 1879, преселио се Косор већ у младим данима У Славонију, да немиран и радознао ке пусти ни овдје дубоког коријења и раствори се попут цвијета вјетровима широких путова. Назван је на том путу хрватским Горким, претен-
диозним самоуком, другом босјака и човјеком са брадом Наполеона трећег.
Тражио је Косор и бога, и човјека, и адекватне симболе, и доброг, повјерљивог учитеља. Фикција бога служила је умирењу, штиво Пшибишевског _неистраженим _ сазвучјима,
Био је пјесник и оставио је „Бијеле пламенове“. Романописац са дјелом о „Расапу“ и „Разврату“; драматичар са „Непобјеливом лађом“, „Човјечанством“ и „Пожарем страсти“. · И писаду новела, и путописа без правог путописа.
Занимао га је разврат грађанског лруштва, пропадање задруга на се» лу, слобода недјељива од свијета умјетника и Цигана. Видио је биједу канцеларијског робља, _ радника на цести и жену оплемењену позивом мајке. Није био с оне стране лобра и зла, и ругоби је знао ла каже њено право име. у
Косор пјесник пун је мистерија, магије, васпоне и узвишених визија. Његов је цвијет љиљан, јунак арканђел, загонетка космос а непријатељ фатум. Боја му је по правилу готово увијек бијела: бијела лађа, бијели пламенови, бијела васиона, бијела самилосна рука. И магична је ружа бијела, и крв, и свијетлост.
У овом трансценденталном усхиту тдје је човјек блиједи страдалник, а бог домаћин за небесном трпезом, постоји осим бјелине и прегршт матичних квалитета. Магични су не само Крист и ружа, већ и магла, штап, па и сами небесни архитекти. Магичан је и човјек који пјева;
Мој је живот у души космоса, не у лицу..
„Завјештан космосу и његовим тајнама, овај је блиједи Косор страдалник-човјек и одвећ васионски да 07 био присутан и опипљив, Тражи он и црвени мјесец, и горостасну сјену, пи мистичну храну намијењену оним одабраним. Није шутљив, али није ни повјерљив, ни разговоран. .
Ја: нити вјерујем ни не вјерујем. Свемир не тражи моје исповијести...
Пуно је мучнине, препрека # странпутица у-овом Косоревом космичком свијету. Ни сама васиона није слободна ни независна. Попут немоћне љубавнице лежи сапета у окрутним рукама бога-љубавника. „Није Косор пјесник неискрен, али реторичан, _ заробљен и оробљен фразом, _ прибјегава често и тамо гдје нема излаза и уточишта. Бог Косорев нама ни данас не треба, али разумијемо и прихваћамо Косора човјека. Косора са сунцем налик на наранџу и Косора уморног од пре дугог путовања,
Ах, ја пребродих океане, невидиве . свјетове,
У бијелој чаробној лађи, Што је замакла за: сунца, тражећи . бога, човјека и завичај...
Попут радозналог дијетета радо“ вао се Косор увијек изнова сваком новом путовању, Знао је и Беч, н Париз, и Лондон, и Русију. Дијелио је путничке немире Франа Мажуранића, и био наш други путник-Ахасвер. 6 у
Није се Косор бојао великог свијета, и није страховао Као Донадини од сензибилности модерног човје-
ка. Оно чега-се бојао био је човјек
И ПРОНИКАДА бруталан и праисконски, Дивљи прачовјек заостао у човјеку еманципираном и разочараном. х
Прачовјек Косор у непрекидној је борби са човјеком. Не жели он ни примирја, ни. сношљиве нагодбе. Његову цијену ни један „еманципирани“ не може зато да исплати. У „Пожару страсти“ посудио је овај прачовјек, лик оца и лик сина, Није успио да савлада човјека, и у једној борби пуној промјенљиве среће био је приморан да поклекне. Није био добар, али није био ни одвећ зао. Неукротиви пустахија заостао у јелном времену које га не разумије.
Косор воли живот и не страше га демони уживања. Паганин је што се клања лијепоти и тајни њених животних извора. Плаши се тек пролазности и са једним од својих јунака машта о броду који године не дотичу. Трајност би љелоте хтио да сачува, па га отуд и брину препреке што их поставља вријеме,
Ведар, пустопушан и млад, не зазире да пркоси и самој природи, свијестан да је права срећа тек У сфери немогућег. Лукана у „Непобједивој лађи“ отјерао је међу гусаре, а пред крај му дозволио да побјесни и помахнита. Овај Лукан светио се на тај начин и прироли, то ускопгрудим _ њеним _ законима. „Чему та преогромна спознаја кроз коју гледамо у нашу бијелу, немоћ и просијаштво“,
Ако се Лукан из „Непобједиве лађе“ бори у име младости и љепоте, Лерјин се у „Човјечанству“ бори за правду и опћи напредак. За Косора је он и модерни Одисеј што Пенелопу Русију ослобађа крвничких просаца мрака и заосталости.
Немиран у свом пркосу, неконвенционалан је Косор и као стилист. И захуктао је, и мутан, и јако китњаст у исто вријеме. Реченица и паунасто Кочоперна и непотребно помпезна и баластом претешког накита напирлитана. Да буде једноставан не зна, да се у грозници ус: хита умјери не умије. О богат ство се властитог искуства саплиће попут свих самоука стеченим знањем парадира.
И одвећ бујан и пробирљив да се
са већ постојећим рјечником поми-, |
ри, Косор је ковао нове рјечи и
стварао рјечник свој — косоровски,:
Каквих све ту није било ријечи и
ОСИ п К осор.
Седамдесет и пет година једног живота
колико је комбинаторске храбрости
у овај вокабулар „доливено“! Вели
чина. је постала овдје величје, Аме-
_рика се од капитала напирамидила и нахималајила, човјек је могао по-
стати и углупљен и угоропађен, док је тширокогруди писац ковао ријечи: свепожар, свеосвајање, свесилан и сведеликвент. |
Разбарушен бохем, читалац Пши бишевског, натурилизирани Славонац и космополит за дугих путовања, волио је Косор на свој начин и море и равницу. Знао је плодну и питому Славонију и људе њене меке као восак; дивио се мору пјаном од властите прасиле и мириса. Горд је био и у ненмаштини, кушајући у нужди звање тамбураша и типографа. Попут Горкога друговао је са босјацима, и попут Горкога постао из нужде чак и пјевач.
Радознао је био и проматрао је живот. Волио је да гледа, и радовао се да забиљежи. Донадини је гледао у себе и кад је
знатижељно
ОБИЧНА СТАРОСТ
Тамна.
Човјек у татучама на кухињски балкон изађе
; Ванш, "а мјесечинм, њему се чини
' да му потонуше лађе живота,
А уза плота. један се мачак сиви радује гласно што жива...
| — „ЈБепота, то је дјевојка гола у огњу звјезданих коља!"
Чалма. | · Човјек у патучама 1 самотну свијећу пали | и тражи крчаг вина.
Самољме себи се жали: = „Ноћас је југовина!"
ГУСТАВ КРКЛЕЦ
| ликовни пРИЛОЗИ У ОВОМ БРОЈУ: ОД ПИКАСА, ГУТИЕРЕСА СОЛАНЕ, ГОЈЕ | Ра ТЕКСТОВЕ ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ ПАНСКЕ РЕПУБЛИКЕ), ДУШАНА ЏА. МОЊЕ (УЗ ЧЛАНАК О ЊЕГОВОЈ из„ПЛОЖВИ.- ОД 3. ГЛУШЧЕВИЋА), С. КРЕ-
ЖАРА; Д. СТОЈАНОВИЋА-СИПА (ПОВО· дом њихових изложБИ),. ЏМЕМСА __ЕНСОРА (УЗ ЧЛАНАК М. КОЛАРИЋА). |
тледао; у свијет — Косор и кад говори о себи као да говори 0 другима. · Одушевљавао се знањем, путовањима, вели ким свијетом. Да ли је . био мегаломанр По Матошу недостајало му је више културе, свијет му је био несхватљив а да пробави европску културу рудиментарним сво јим мозгом није могао. Зато га је Аугуст трећи
и називао мегаломаном,
и зато управо препору“ чио да из велеграда побјегне. Наравно бијег је то био незамислив. без бријања, јер је брада а ла Наполеон Ш Матоша грдно нервирала.
Као и Матош, није ни Косор волио оне умјерене, пузаве и филистеријом 'импрегниране. Нека се и пропадне, само никаквих концесија средине и помирљивости. Један Косорев јунак рекао је то језгровитије: „Или живјети или екапати, само не животарити!“
Човјек треба да буде чудотворац, та да у Косореву свијету опће невоље и пакрачких декрета, сачува понешто од мира и ведрине, Није 'Жосор пао у безизланост песимизма али ни чврстог тла као да није ни напипао, Ни класну борбу није мокао, без мистике. разазнати, ни Ле њина одвојити од закучастих Сим“ бола и сапутника.
Све у свему пут је Косорев и привлачан и разноврстан, Писао је, живио и учио друге да живе. Био је и пјесник, и пјевач и море походио м сред Славоније домаћин био међу домаћинима, Нема. право Матош кад га тјера из града: и оспорава му да. се на. врелу једне богате културе освјежава. Нема право ни са брадом Наполеона. малог. Читав је Ко сор саливен из једног јединог комада, па ма како неуједначен, каприциозан и притивурјечан не престаје никада бити свој, осебујан и недјељив. Са брадом и без браде Косор страдалник је сапутник Косора умјетника, а и један и други тек тужни савезници на једном путу без конвенционалних лутоказа.
САША ВЕРЕШ
ДУШАН ЏАМОЊА:
ПРОСТОР.
и пластична визија лика
(Имтресије са изложбе вајаре Душана Џамоње)
ЗОРАН ГЛУШЧЕВИЋ
ОСЕБНИ дух згуснутог на“ ивитета _веје обрисима и плохама ове пластичне кон» кретизације. духа. Један нидивидуални свет експанзије
и чежне пулности у ставу без похо» те, једна хипнагогака омамљеној простора, зачараност у лирској валоризацији фактуре: то је смисао за скулпторску пуноћу обриса.
Монументалност у садржају, _минијатура у обради и димензији формата. Монументално је и концепција, не само квантитет у односима. А напоредо са тим чипкаста и паучи“ наста преплитања у цртежима. Анатомија линија са унутарњом пулса» нијом и слецифична динамика ритмаг
ТЛАВА
сложен интензитет и изванредна сен,
зибилност у артизму и интелектуал ној имагинацији, Ови цртежи нису. само развезене чипке филигранске декоративности. То је расцветавање љупкости У линеарној минијатури, рококоовско паперје, драперије арабеске у растапању чврсте контуре,
Фактура цртежа као да каткад прекида основни распоред линија и концепцију садржаја: то је ненаметљива склоност велике и наивне
разнежености за невидљиве линије
ствари, скровити пијетет за мелоди=
ју струна.. | #24 Вајар | „хвата“ људе у основном
ставу и психолошкој доминацији ди-
ка, његова. је савременост не само у -
компликованој арабески асоцијатив= ности, већ и у незавршеној отворе ности дограђивања у полазном ста= ву: и концепција и реализација дате су у бескрајном продужењу. преке су само у одбрани продужења (Јама). Противуречја нема. Улпрошћеност се гради као максимални Из• раз унутарње згуснутости једнога стања. у
Овде је расцветавање одређе~
ног функционализма. између. носивости садржаја и његовог формалног
уобличења. Зато се у „јами“ не са-.
мо стилски спонтано већ и „нужно
функционално занемарују сви. дета-.
љи тела да би се у рукама и на прстима руку кулминативно истакла теза. основног става у скупљеном психолошком интензитету, Све је не~
„важно у детаљу да би се интензи-“
тет, не само онај унутарњи, аутохтоњи, већ и оптички — одређен
утиском погледа који незадрживо површином тела — на одре-. _ђеном месту попео до врхунца: то
клизи
је филмска реализација кроз монта» жу детаља и укупног става у дру“ гом плану. | Али то отсуство осталих. детаља, који дају маси реалистичку пуноћу; не мора да буде само знак локалне ограничености у једној тачки тренутка и једној локализацији пластике. Интензитет може да буде (Наставак на шестој страни)
!
Пре- ~ :