Književne novine
(Наставак с прве стране)
пренет у недоглед, продужен У бескрај, не само заустављен на Једном месту просторне.и пластичве кулминације (Јама), већ динамички устремљен преко конкретне материје у бескрај (Металац). То је савлађивање материје и простора отсуством локалне фиксације,
· материјализовањем у енергију ста-
ва која имплицира једно изванредно модерно схватање, енергетско н аеродинамичко, и коме се
"простор, у недоглед растворен, не јавља као позив на, материјално сужавање и ограничење на крајње пи коначно. Ова оријентација у пла"сттици н простору тражи продужени поглед устремљености, исто као што и вајарски портрети продужују косу вертикалу лица, а скунина „Мир тек из доњег ракурса добија своју масивну тежину центрирану косом вертикалом навише.
За вајарско дело у целини карактеристична је баш та заједничка оса центриране устремљености, [0 јединство динамичке замисли које се фиксира и материјално у простору, као предмету своје одређености, и у профилу оптичких пресека — лебди као латентна суштина и унутарња вредност стила, као кристализационо средиште зрачења.
Свака стилизација и свако упрошћавање је и артистичко редуковање ритмиком линија; а ритмика стилизације као слободног артизма и ритмика унутарњег садржаја као идеје не морају увек да се поклапају: излаз је у превалоризацији става као основне оријентационе масе око које се расцветава помамна експанзија или тихо пупљење простора.
Зато је вајару тежиште на психолошком садржају и доминантној импресији, зато игра пластиком, на сликама трома и непокретна, стешњена од пнавреле сензибилности. Али и изванредна упрошћеност која вије стилизација (Металац). Он се стилизованости _ ослобађа ставом који све прожима, сваки део фигуре и онда када није пластично фиксиран: унутарњи интензитет, преображен у гледаочев утисак, реализује се као несметано _ визуелно _ дограђивање. Упротићеност се модулира овде не према општим законима стилизова“ ња, већ према унутарњој форми потенцираног става. '
Услед тога, на Металцу је вајар дошао до парадокса у материји: став ин покрет истовремено као про. тивуречност између спољне непомичности у фактури (и пљосним обрисима) и унутарње динамике израза коју је решавао и пластичним избочинама са стране тела. Тај парадокс делује као оживљена аеростатика конкретизована као полирана устремљеност по невидљивој жси опружености, муњевити полет покрета у статичности заустављеног тренутка,
Изванредним осећањем материје у минимуму средстава изражен је мовументални и горостасни став. Нема игре тоталитетом масе у просторној нуноћи, већ је маса пластичног волумена у служби једног тежишта и летеће динамике.
На глави анонимног политичког затвореника став отпора и непоколебљивости згуснуст је до универзалне апстракције става као психо-
СУСРЕТИ
Боли ме, боли, до сржи ме боли све што на себи вид старења носи. Боле ме, у јесен, јабланови голи,
ч трва сиједа џ ма којој коси.
И све што крају свом нагла, стари,
срце ми тугом обруби, рани.
Свеједно да л људи, јаблани мл' ствари:
од исте крхке пређе сва смо
. (А г стканљћ.
Ништа ж'о живот ломно није,
та, ипак, ипак, чудесан ли је!
2
КИШИЦА
Иако једва чујно кроти, разговор њезин јасан мо. је. И говори Жи: очи, склопи за чисти живот сањарије.
Ја немам ријечи ни звукова; једино шумом зборит знам.
Ја водим право у свијет снова ф само свилј малште ткам.
И свака моја кат што каме_ лајек је за тугу, бол ч ране.
ДУШАН ЂУКИЋ
б
лошког профила. Циљ је реализација идеје, не. натурализам у индивидуалном идентификовању лика. Онде где се вајар одлучи на индивидуализацију _физиономије у натуралистичкој верности и површинском значењу које претходи уметниковој концепцији, где је портрет сам себи циљ, ту је укупни утисак слабији, нако је мајсторско решавање детаља вајарске технике на лицу, са 0собитим смислом за анатомски функционализам одређених предела.
Али зато портрет Станчићев није само препознавање једне личности, или, то се препознавање изводи не једноставно и искључиво на основи фигуралне аналогије, већ кроз дубље психолошке афинитете. Кроз динамику материјализованог израза овде све стреми, све хрли да се наметне, освоји: то је таивна игра млада лачког експанзионизма.
мм | ростор и пластичне визије лика.
ШМПРЕСИЈЕ СА ИЗЛОЖБЕ ВАЈАРА ДУШАНА ЏАМОЊЕ)
3:
ДУШАН ЛАМОЊА: ЛЕДА С ЛАБУДОМ ~
А тај исти стваралац неспутане експанзије уме да обавије своје ликове и нарочитом нежношћу колора и лириком мекоће у наоко смиреном дрхтају, зрачењу, у пластичној опојности простора кроз једну димензију (слике). Ова бескрајна река интензитета (Металац) може да буде пресечена, „заустављена“, материјализована тако да сама заустављеност потенцијално значи максимално набирање оног што је релативно мирна тачка пресека између два акта и две линије течења (Јама).
Метаморфози нигде неће бити краја, јер је распон развоја тек опружен. Вишеструка диференцираност садржаја само је еволуција ствараоца на путу ка себи, поједини ква-
транспоботатству литети само тренутна новања у индивидуалном избора.
Зато се једно поред другог ређају као јединствено органско течење надахнућа: мека лирика и нечујна песма пластике без продорне резлизације; предметна устремљеност савладана штимунтом тренутка; савремена динамичност и стилизована експресија без стилизације — лоред пуних облика обнажене муровске стеатофигије; _фигурална слобода у цртежу, архајско растапање обриса и модерни апстракционизам _ који прелази у драперију снова и ритмичко ткање _филигранског веза у модерном сензибилитету,
Речју, старо и ново у преобража-
вајућој имагинацији уметника који још није одаслао свету све своје поруке.
ЗОРАН ГЛУШЧЕВИЋ
п и с ом
О и “а П А
Р И З А
Изложба Цемса Енсора р
ОСТАВИТИ данас једну добру изложбу није лако. Један од основних услова је да публика _ ништа не разуме. Ако је све јасно већ на први поглед, онда ту нешто није у реду: или уметник не вреди ништа, или вреди врло много. Енсорова изложба, отворена ових дана у Музеју модерне уметности, стоји на срећном отстојању ових услова: она је као увод у разумевању „модерне“ и као коментатор „старих“. Џемс Енсор је већ постао класичан, — то јест, помало заборављен. Овај Белгијанац енглеског порекла увршћује се смело у нимтресионисте и ломало стидљиво у експресионисте, али да је неким случајем био Енглез белгиског порекла, или једноставно Француз, ми бисмо сви данас знали да је он већ 80-их година прошлога века сликао ентеријере као Вијар, пејзаже – као Дерен и фигуралне композиције као Морис Дени, н називали бисмо га претечом. Дела његове младости су право уживање за чове- у ка смирених – импулса. Он је скоро школски пример како се од заната. иде у мајсторију; како се, списатељски ре чено, од вредности материје иде у врепност пасте и од забелешке до искреног ложивљавања. Стојећи чврсто на тлу фламанских | традиција, он је чист и прозиран у колориту а минуциозан у форми. Тужва жена вли Веслач су платна здрава и побро нахрањена као портрети Ван Ајка-или _композн-, ције Рубенса. Кад је томе дошло време, — знао је и да остари: слике његових зрелих година имају _ златну _ Латину времена им густину одлежанот вина,
И одједном, —- У старости, — када се на западу обично постаје 2кадемик или барон (Енсор је постао и јелно и друго), овај се еликар подмладио. Сунце је про: било фламанску маглу, оно исто јужњачко сунњ-
це које је пробудило ми Ван Гока. Његова је палета одједном постала буктиња. И осветлила један тајанствени живот фантазије, кошмара и халуцинације. Пут у Дамаск га је затекао у сну, — тешком н стравичном сну пророка или уметника преморене савести.
Почетак је био у славној композицији Улазак Христа у Брнсел. Сликана 1888, она је постала скандал и датум. Они који у ликовном траже _ литературу, видели су овде друштвену сатиру. Енсор се завитлавао на рачун социјалиста, мисле они; чине му рђаву услугу, јер сатира без — одређеног дриштвеног става _ спада у област сладуњавости и симболике. Тек после Интриге или Чуђења маске Воуљ свет је схватио да Еисор иде некуда у дубине потсвести и традиција, и да је већ срећно стигао до Боша.
Шта је овај сликарски Едгар По заправо
хтео, није нам познато. А-
ремс БНСОР: ФАНТАСТИЧНИ МУЗИЧАРИ
»
ли то није ни важно. Визионар и симболиста, неуравнотежен и смео, он је пре свега бно песник. Остављајући на страну његове маске н карневалске костиме, којима је он био опседнут скоро до смрти и којима су људи још увек опседнути
једанпут годишње, Енсор је умео да распева своја платна до чисте љиртке и ла им остави заслужено
право „грађанства у свету лепоте и стварања. Можемо га уврстити У експресионисте и оставити га да полако бледи у музејима и ликовним приручницима, али ће он бити за нас још увек млад и актуелан, докле год успомене два светска рата остану живе. Као да је предосећао масакре грађана и логоре — смрти. Сликао је ужаснуте људске поворке н смрт над њима, људе као скелете и људе упрскане крвљу; и свуда људске лобање, свуда: по земљи, по трави, по скупоценим теписима, по поду сиромашних кућа, по комодама између цвећа... И одједном, као да се и сам уморно од тога, постаје песник лепих старих времена. Трага за успоменама, враћа ишчезле дане. Постаје нека врста сликарског _ Пруста н слика мирис увелог цвећа, старе бочице од парфема, светлост давно. зашлога сунца, спарушене лепотице у собама пуним старог намештаја. А кад изиђе напоље, он слуша хујање ветра над пустим пешчаним лунама и далеки шапат мора.
А кад скине маску н одбаци увело цвеће, онда Енсор слика шкољке. Одрастао на обали мора, изнад радње где је његова мати продавала шкољке, сликар је у тим љускавцима видео можда не први, али свакако најреалнији симбол једног живота. _Ну он вије сликао шкољке као његов земљак — Снајдерс и његови суседи Холанђани; не као мртву природу, укусну храну на столу или празне љуштуре на тањирима. За њега су шкољке сачувале не само шум мора већ и визију обале. Оне се пењу до неслу-
"Кетих размера брегова и длуна. То
су чудне мртве природе претворене у живе пејзаже.
После тих слика оста је пасиван двадесет година: св; до своје смрти, 1947. Ј
М. КОЛАРИЋ
27,
ЕЊИЖЕВЊЕ НОВИНЕ ХО ЧЕТВРТАК њ АПРИЛ 1954
ДРАМА ИНСПИРИСАНА ИНДУСТРИСКОМ _ НЕСРЕЋОМ У САД
Године 1948 градић Донора у Пенсилванији био је једно време у средишту међународне пажње и саосећања: на Донору се тада спустио облак дима и прашине засићен индустриским тасовима и проузроковао смрт двадесеторо, а повреде на оргавтма за дисање код шест хиљада његових становника.
инспирисан тим дотађајем, драмски писац Берт Марник начинио је драму „Џијанамид“, која је недавно прика-_ зана у Њујорку. У том комаду смртовосни облак спушта се на један град. у Пенсилванији услед немарности утраве фабрихе хемиских производа. Радници у „Цијанамиду“ су утњетени људи које до крајњих могућности исхори ићавају хорумпирани тпослодавпи, Компанија која је власник фабрике хемиских производа,
" мајмањих обзира према правима и жи-
готима својих радника, те допушта ла се дим са отровним гасовима ослободи из пећи и проузрокује ката-
„строфу.
Поводом стављања на репертоар „Ци-
' јанамида“, лист „Њујорк тајмс“ изра-
|
жава мегодовање, тврдећи да је опз штепозната чињеница да је до несреће у Донори, која је надахнула Марника, дошло услед изненадних атмосферских поремећаја. Аутор написа признаје да је драма иначе успела, им. посебно хвали Марниково мајсторство У дијалогу, али жали што је драматург „пошао од тако искривљених чиР њеница“. а
ПОРТУГАЛСКИ АНАТОЛ ФРАНС
Последње дело португалског кљњижевника Макада де Асиса „Дом Касмуро“, које се сматра за једну од најуспелијих белетристичких студија љубоморе, преведено је последњих година на неколико европских језика. О-. вим својим делом писац је у Портуталији, па и ван ње стекао назив португалског Анатола Франса. Критика тврди да Макадо де Асис тај назив. дугује стилу и концепцијама својих личности, иако њетовој прози недо-_ стају 'Ррансова бриљантност и духовитост. Де Асис је оригинални таленат први пут испољио у „Епитафу малог победника“, делу које је такође превођено. ~:
ЖИРОДУОВ КОМАД ОСВАЈА СВЕТСКЕ ПОЗОРНИЦЕ
Према писању западноевропске штамме, Жиродуов комад „До Тројанскот рата неће доћи“ биће ове јесени истовремено приказан у лондонским и“ њујоршким позориштима. Интересовање англосаксонског света за ову драму у два чина долази после њеног успешног приказивања у низу европских земаља, између осталог, у МИталији, Холандији и Немачкој. 3
Комад Жана Жиродуа „До Тројанског рата неће доћи“ игран је први пут У Паризу 1985 године, када су главне улоге у њему креирали Луј Жжуве, Мадлен Озере и Пјер Реноар.
на репертоару европских позоришта. налазе се тренутно најмање четири позориитна комада Жана Жиродуа: „Ондина“, „Амфитрион 38', „Лудакиња из. шајоа“ м „Сигфрид“.
ка
___НОВИ РОМАН АЛДОСА ХАКСЛИЈА
„Врата перцепције“ је назив који Х Алдос Хаксли дао свом последњем роману. Основна тема романа, како пише критика ЖХакслијевот завичаја, сестоји се у бекству у Не-Ја уз помоћ дроте мескалина. Употреба ове дроге, коју писац предлаже као замену за алкохол и дуван, пружа ономе ко је ужива најчудесније визије обојених геометриских облика. На једном месту Хаксли описује како су чудесне постале његове панталоне под дејством мескалина: „А набори на панталонама7 Какав лавиринт бескрајно значајне сложености! А текстура сивог фланела — колико богата, дубока, загонетно раскоштна“. Запитан због чега се у свом најновијем делу уогште не дотиче људских односа, аутор је признао да ово „суделовање у превасходном величанству ствари није оставило. места... за мисли о људима“.
+
АРТУРУ МИЛЕРУ УСКРАЋЕН ПАСОШ ЗА ЕВРОПУ
Вашинттонски Стејт департмент је ускратио издавање пасоша познатом америчком драмском писцу Артуру Милеру, који је био позван да половином марта присуствује бриселској премијери свог комада „Топионичка посуда“. Милеру је саотштено да је њетова молба одбијена на основу прописа којима се ускраћује издавање пасоша лицима осумњиченим за потпомагање комунистичког покрета.
Кад су драматургу јавили о одлуци
из Вашингтона, он је са чуђењем приметио да још. досад није подржавао микакав комунистички покрет. Не разумем због чега би моје присуство У Европи могло штетити Сједињеним Америчким Државама, рекао је он, додајући да његови комади могу створити више пријатеља америчкој култури, но што је то у стању Стејт департмент. Међу комадима које је написао Артур Милер налазе се „Сви моји синови“ и „Смрт трговачког путника“. Ово последње дело добило је пре извесног времена Пулицерову награду.
+
нема ни