Književne novine

Тод. Т БР. 15

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 2

Хх ЦЕНА 20 ДИН.

2 АПРИЛ 1954

пист излази сваког четвртке

ДИСКУСИЈА ОКО ДЕЛА ВЕЛИКОГ ФРАНЦУСКОГ КОМЕДИОГРАФА

НАСЛОВНА СТРАНА ПРВОГ ИЗДАЊА МОЛИЈЕРОВОГ ,„ТАРТИФА“ (ИЗ 1669 ГОДИНЕ)

Е варају се они који сма-

трају Молијера најрепре“| зентат не Јим писцем француске _ књижевности, Према _ једној недавној

статистипи сваких пет година појављује се не мање од десет или дванаест књига вз његовом - делу ни жада неки редитељ жели да дође до оне освештаности која га сврстава уза највеће редитеље, он се прихвата Молијера, Тако је било са Диленом, тако са Жувеом; Данас Вилар режира Дон Жуана.

Речено је да комични геније више одговара духу ове земље но трагични. Мислим да се у томе претерује: изузимајући Корнеја и Ра"сина, француску трагедију налазимо 'у француском роману или у пстори"и. Читали су се и читали, на пример, комади Виктора Игоа и Диме 'а да се није нашао ни један трагични акценат тако снажан као онај који провејава кроз Миплеово дело, жога једна нова књига Ролана Бартеса опет уводи-у моду. Мишле је велики драмски писац Х1Х столећа, онај писац код кога је највиша тратична концепција: средишна личност драме је Нација као идеја, чистота народа и његовог генија, Перипетије борбе су чинови једне неодређене трагедије која почиње са пофеклом Нације п достиже до парокфизма са Револуцијом од деведесет м треће. Уз Мишлеа радо бисмо -оврстали Као драмске писце имагинарног. живота књижевнике као Стен. дала, Балзака, Флобера: њихов ге“ није је трагичан, Слика коју су дали о својим основним "личностима личи на слику позоришних лично“ сти, То разликује личности француских романа од личности енглеског или руског романа: све се оне предају једном конфликту воље или со“ пијалнога овета, Оне сачињавају једну епску литурпију индивидуалне

енерпије. Било--би, значи, узалудно |

говорити да геније овог народа није трагичан“) и да комедија Французима више одговара но трагедија!

Јер: је. и: Молијер такође био промашени -трагичар: могућно је“ тумачити његов. геније. полазећи од ње“ гових неуспеха. које је он нагомилавао играјући. и пишући трагедије на почетку свога списатељског рада. Проналазе се трагови корнејевских пили расиновских јунака у личности“ ма које. се он труди да смехом дис“ кредитује. · Споменућемо одмах про тагонисте, Дон Жуана: то су аве људи који су изишли из једног Корнејевог "комада. " Стихови Мизантропа често потсећају _ на,

1) Уосталом нису ли велики француоки романописци ХХ столећа били заокупљени бригом да пишу за | позори- | ште, Најбоља књига критике коју је написао Стендал су кило и Бе спир. Његово п Ј ром ха. мојсије. Флобер је ду-. то сањао да на сцени стекне славу

коју су му сурово штедели романи,

' у

би

је Расин и Шек-

стихове песника: Сида. До те мере да је један савремени молијеровац. Пулај, тврдио да је Молијерове комаде писао сам Корнеј. То сигурно значи преувеличавати оно што знамо — или мислимо да знамо ._ о сарадњи двају драмских писаца.

Не упуштајући се тако далеко“), било би могућно гледати на молијеровеског генија као на генија побуне против фасцинантних _ трапичних. фигура из доба његове – младости, Молијер уништава извесно схватање величине у личностима које потсећају на корнејевске јунаке. Зна се да су савременици Сида или Сирене _ били буквално „затровани“ моралном климом трагедија руанског песника. Била је то без сумње клима Фронде али транспонована н разрађена у кружоцима високе буржоазије и _ племићких Класа које је диктатура Ришељеа и Луја ХТУ лишила њиховог политичког утицаја, Могла би се од речи ло речи поновити анализа коју је дао Марк Блок у своме делу о „Стварању Веза зависности“ заљубљивог витештва: оно одговара једној епохи у којој феудална класа лишена својих реалних моћи гледа да у измишљеном | надокнади једну изгудљену величину, Као што су феудапне класе ХШ-ог и ХГУ-ог столе. ћа покушавале да се у фФанстастичној магији витешких романа поново дочепају егзистенције чија им је суштина измакла, тако су класе, које

су биле господари политичке моћи,

пре Верских ратова и Фронде, сања“ ле да у једној славној слици живота

"нађу утехе за овоју уништену по-

литичку моћ, Рекло би се да у тренутку када престају да имају неког стварног утицаја, класе измишљају фасцинантне „вредности“. То је био Корнејев случај и разумљиво је што се Молијер, пошто је претрпео утицај херојства, окренуо против „величине“ и осветио јој се дискредитовавши је.

У том смислу Молијер се уклапа у један посебни покрет књижевности ове земље која опева вредности да би их срушила чим достигну своју највећу моћ. Касније ће Флобер

3) Ова хипотеза ослања се нарочито на чињеницу да ми не познајемо ни један Молијеров рукопис.

.е

; У овом броју доносимо, ложбе стари јапанскиг дрворез«,

маписао за „Књижевне новине“ ЖАН ДИ В ињо

дискредитовати романтику коју је носио пишући Госпођу Бовариа, а Стендал усмерава све своје романе против Шатобријановог тевија којег је сматрао писцем. „за собарице,..“

Ипак, нова појава у односу на Молијера је збрка која се види када се читају студије о Молијеру. Професор на Факултету у Лозани Рене Бре објавио је једну књиту која је изазвала велику буку: М олијер позоришни човек. Тема књите садржана је у наслову јер аутор пре свега жели ла потсети да је аутор Мизантропа пре глумац и редитељ но писац, да су његови комади начињени да би били играни и да ми радимо нешто таопако ако их данас читамо као књиге.

Метод анализе којим се сљужи Бре јесте метод француског универзитета од Лансона наовамо, то значи да се врши често некорисно истражи вање текстова, литерарних докумената који дозвољавају да се снтуира аутор у књишки свет свога времена а не у историју. Често би се рекло да се тај метод задовољава тиме што супротставља књижевне догађаје једне другима не водећи бригу о пси“ хологији или социологији. Да је Молијер могао отелотворити оно што Гретхизен назива „буржоаским духом“ -п-драмеки дали један посеони овелтаншаунг““ то не пада на ум нашем коментатору који се задовољава тиме што једно дело изводи из другога и што порекло једног писаног текста проналази у другом писаном тексту. Тотално непознавање поихологије још више парализује истраживање: онај који врши анализу не познаје све услове потребне _ уметничком стварању и једноставној и“ баналној интелигенљији живота човека. Он измишља

мит једног чистог писца који је пао

у једно чисто доба на радост професора књижевности!

Изузимајући ове учињене резерве, дело Бреово је богато и често ново: он почиње тиме што прецизира суштину молијеровског генија, најпре _ генија драмскота _ писца.

„Драмским писцем који је глумац више управљају у његовоме стварању техника претставе,.,

но неки

| ХИШИКАВА МОРОНОБУ: ИЗА ПАРАВАНА — ЉУБАВНА СЦЕНА

као ликовне прилоге, меколико радова, са и3коју је Унеско приредио у Београду |

ове концепције о Меолијеру

карактер... или неке идеје“. Човек има право да се упита: „Мисли ли Молијер“ ако му падну на ум сви они који су хтели од њега да начине филозофа а од његовот дела „лисертацију!“ Заиста, Молијер посећује Ла Мот ле Вајер и оспођу Оноре де Биси, огњишта „разврата“, дакле „нонконформизма“. Без сумње се преувеличавала безверност _ ТИХ трупа, али се није водило рачуна о менталној и 'психолошкој клими, важнијој но нека истинска настава. Молијер налази у тим „салонима“ мање неки догматизам ин неку доктрину но једно „стање духа“. Он је ту налазио једну слободу духа која му је дозвољавала да се боље изрази, Било би апоурдно да се у његовом делу проналази неки јасан одјек разједињавања које се ту спроводило. _ Уосталом „нема резонера код Молијера, сваку личност захтева Њена драмска функција“, Ова је идеја свакако веома богата јер 0“ могућује да се молијеровска бића стварно поставе у уметничку перопективу која их објашњава: пер: спективу~ сцене. На тај начин одвикавамо се да тражимо где су „то ворници“ драмског писца: јадни ти-

кван Кризал не претставља | мисао ауторову више но млади Алцест. Драмска _ ситуација има. првенство

над сваком другом преокупацијом. Личности распоређује вештина редитељева а не филозофски смисао који би им био придаван у меком систему.

Ако смо навикли да гледамо на Молијера као на писца пре но што се сетимо његовог глумачког дара, то је зато што је он једини фран-

цуски писац који долази из,позо-.

ришта пре но што је постао писа. (Овде, дакле, треба најпре мислити на то да је молијеровско дело Упућено гледаоцу: личности одређује искључива брига да се ухвати шала у петље конца затегнутог као замка. Јунаци овог позоришта не разумеју се кроз оптику глумца; они нису апстрактне алегорије рођене из једног филозофског снстема који је постојао пре самога дела.

Уосталом, не потичу ли невероватне тешкоће које је млади уметник преживео у годинама учења од друштвеног одвајања које је постојало у то доба међу положајем глумца, декласираног _ човека, и писца широко прилагођеног буржоазији, 1

(Наставак на четвртој страни)

|. ТРИДЕСЕТ ГОДИНА + ОД СМРТИ ДУШАНА ВАСИЉЕВА |

ДУШАН ВАСИЉЕВ

ИКАО у самом освиту овога столећа, песник Душан

Васиљев _ није имао срећу да се даље и дубље '0тисне низ матицу година.

Он као да је бно предодређен да својим кратким, стреловитим животом (1900—1924) драматично и трагично потврди ону још од Јована. Скерлића утврђену чињеницу да се код нас брзо живи и још брже стари; и, често, много и ужурбано ради, и, не ретко, нагло и напречац, нестаје! Одрастао у годинама које ду све јасније слутиле хаотичну помаму Првог светског рата, и онда у“ чествујући у њему, овај песник је осетно н пнтензивно доживео вервозу, страх и стрепњу времена, по кров ровова и смрти, н слом младалачких илузија, нада, очекивања. И тада су, као једино оправдање пред собом, као спас и једини пркос који је слободно могао да изађе У свет — заструјали н потекли стихови. Песме.

„Песник се налази у тешком положају, и често опасном, на стеци= шту двају планова с окрутно Наоштреним рубовима, на плану сна и стварности“, Овим речима француски песник Пјер Реверди обележио је не једну драму песника, оно неумитно пи непрекидно трвење између слутњи, жеља, радости, перслектива, и њиховог одбијања и ломљења на суровим и бритким бридовима. живота. МИ није само једна песма ДУшана Васиљева у којој је он испољно то разочарање, ту горчину пред неиспуњењем, _ тај бол пред поразом, језу јаве. „Сузама морам да молим срце да — моје снове спасе.“ каже он у песми „Ноћи“, и то. претапање суза и снова постало је, опстинатна опсесија која се продужавала неуморно, упорно, из пе“ сме у песму. Ове се тако грубо и бездушно било налегло на песника! Детињство скоро без иједног ведрог зрака: Као четрнаестогоди= шњи дечак Васиљев је био. слу-: жбеник у млину, п после "дневних послова, у Темишвару, негде на кра, ју града, прао је фијакере. Затим је дошао рат — ровови, гробови, провалије смрти, и болест која ће га одагнати (са света. И. немоћ, неразумевање, немање блиске руке ко= ја би га у том себичном и саможивом свету придржала и потпомогла, Стајао је усамљен, измучен и изра“ њављен, са својом ' осетљивошћу И својом једином снагом — стиховима... % | [

Сам је одмах нагласио да неће поклањати речи 0 руменим, слатким догађајима“, о принцезама, тишина ма, водоскоцима, да ће оне бити против „закона старих Поетика“, против блиставих песничких опрема, рима, звончића ритма. За оно шта је он доносио биле су потребне речи — ОГЊЕВИ, И ов их је дао, Страхотна, апокалиптична визија рата, абоминална атмосфера покоља и жртава оживела је бурном, дра-_ матском снагом. Душан _ Васиљев постао је гласник и симбол целе је“ дне генерације коју је разнела олуја рата, она је „Каин који се каје“, несхваћена, _ исмејана, понижена... Бол и 'сажаљење, гласни, узбуђени вапај за човеком; плач за сваком

(Наставак на осмој) страни | ~