Književne novine
ЈБАН
"ИЗ КАТАЛОГА ЗА КА БАЗИЛА ГРЕЈА,
АПАНСКИ дрворези Укијоске школе заслужују да буду проучавани и њихову вредност није тешко
ан уочити. Они у целини сачињавају дело велике разноликости, високог техничког квалитета џм савршене виртуозности извођења. Теме су, што се суштине тиче, од свеотштег · интереса: _ драмске — сцене; људска. осећања (љубав, материнска љубав); поезија свакидашњег живота; природа, дивне одеће ношене са љупкошћу и елеганцијом. "Најзад, то је најприступачнији облик графичке уметности Далеког Исто ка, једне од најкрупнијих на свету, коју тако можемо научити да ценвимо. Одлична техничка својства ових радова сведоче о дугој пракси израде дрвореза у Кини и Јапану. Већ од класичног кинеског доба Т'анг (620—918) дрворезом је вршена ре-• продукција будистичких слика у серијама, неке од тих репродукција, достојних поштовања, још увек лостоје. Касније, пред крај Јуан-овог доба (1368) наилази се на будистичке текстове рађене на црвеној земљи у две боје; али уствари тек преп крај династије Минг, почетком ХУП века, кинески љубитељи књига .усавршавају, у Нанкингу и Сучеу, вештину прештампавања слика на финој хартији служећи се са најмање пет плоча, Али они су радили само за ограничен број људи и узимали су теме које су одговарале том префињеном . друштву, али формалистичком и декадентном.
Отисак у боји, међутим, почео је ла се употребљава тек у идућем веку и стварно се развио тек, приближно, од 1764 године надаље.
У то време отприлике једна група дрворезаца која се настанила У Једо-у, новој престоници, нашла је довољно финансиског ослонца да обавља специјализовани рад високог · квалитета, ' Нарочито се поклањала, пажња. штампарској која је морала да буде јака, глатка и подобна за упијање. Дрворезац је пронашао начин да репродукује на дрвету потезе кичицом источњачког сликарства, различито ударајући ивицу унутрашњег од ивице спољашњег зареза. Заједно са својим помоћником, штампар је пронашао читав систем слагања табака који му је омогућавао да усаврши скалу тако да су прво пет, а затим осам отисака могли да се наслажу један на други у композицију слике; он је начинио четкицу ож седам природних боја: три црвене од земље м две плаве и жуте од биљака, које су, комбиноване у прештампавању, давале дивну скалу јединствених боја. Тај исти дрворезац је паучио да прави рељефну хартију помоћу изрезане али необојене плоче дајући тако на савршен начин слику одеће беле као снег и прозирне као вода. Он је имао такође на расположењу пуно златних нијанси и један нарочити црни лак који се стављао непосредно. Такав технички напредак могао је да буде остварен једино захваљујући традиционалној јапанској вештини у ручном раду, преношеној занатом, сликарском Таленту овога народа и његовом укусу. Крајем
УТАГАВА ТОЈОКУНИ: ТЛУМАЦ.КОРАЈА
Е УСТОСА ОДЕЉЕЊА ЗА ОР
хартији, "ХМЕ века,
~ 7
КАЦУШИКА ХОКУСИ:
ХМУП| века техника и стваралаштво достигли су пуно савршенство. Кажу да је тада могла да се изведе гравура у боји са осамнаест отисака, а употреба минерала, (злата, сребра и лискуна омогућавала је штампару да још више прошири своје поље рада,
Овде није потребно задржавати се на темама јапанског дрвореза. Њихова разноликост може да се види из изложене колекције. ·Али треба истаћи да су сви изложени дрворези дела једне једине сликарске школе, створене у ХУП веку и познате под именом УКИЈО. Ова реч значи; „Свет који пролази“, са свим могућим нијансама: земаљски свет, свет
пролазни, модерни, у моди, свакодневни, популарни. Тиме се нова школа буни против ограничавања
сликарства у Јапану путем традиционалних школа које су се ставиле у службу будистичких манастира, племића и нових војних диктатора, који су приграбили“ власт крајем
Живот у Једо-у и околини пружао је довољан избор тема Укијовој школи. Она је била основана да би одговорила захтевима нове буржоазије чије је жултурне интересе верно одражавала. Ови интереси су били усретсређени на две установе: позориште и Јошивара. Пред крај ХМП века две форме драме биле су у пуном развоју: марпонетско позориште, за које је Чикамацу писао једнодушно цењена ремек-дела, и позориште Кабуки где ће се још дуго времена смењивати одлични глумци. Марионете су слабо подесан предмет за интересантне сликарске приказе; али глумци, са својим конвенционалним лорфањем 'и својом мелодраматичном игром пружали су савршене теме за такву изразиту уметност као што је дрворез. Да би се схватила улога коју је играла Јошивара, потребно је имати извесну претставу о друштвеном систему Једо-а. Све жене тада сматране вредним поштовања живеле су строго затвореним животом; из куће су само ретко излазиле и то у затвореној носиљци, да би извршиле какво ходочашће или посетиле неког блиског сродника, Ван своје породице и свога домаћинства ни с ким се нису дружиле. У то време град је био пун самураја који су с муком одржавали свој ранг у једно доба када је владала скупоћа и када се нису могли запослити. Као и богати трговци, они су могли да сретају савршене и предусретљиве жене једино у Јошивари чије су пансионерке још из детињства стицале префињено васлитање: музика, отмен разговор, калиграфија и друштвене игре. Оне су, сем тога, биле одевене укусно и раскошно. Ту су људи долазили да потраже душевни одмор и ту су уметници налазили најбоље моделе за своје дрворезе. То су биле теме дрворезаца Укијоске школе све до краја ХУШ века. Њихова дела приказују знамените особе онога времена: славне личности из позоришта, из Јошиваре или из салона за чај.
Иако се дубока љубав Јапанаца према природи — нарочито у облику традиционалне трилогије: цвет трешње, месечина, снег нетакнуте белине — јавља још од почетка код претставника ове школе (та љубав
А ЗНАЧАЈНА ИЗЛОЖБА
ме
_ Јапански дрворези СКОВУ ИЗЛОЖБУ СТЕВА ЈАПАНСКИХ ДРВОРЕЗА ОБЈАВЉУЈЕМО ОДЛОМКЕ ЧЛАНЈЕНТАЛНЕ СТАРИНЕ БРИТАНСКОГ МУЗЕЈА У ЛОНДОНУ
СУНЦЕ И ВЕТАР
је стварно надахнула безбројне дрворесце свих времена), чисти пејзажисти срећу се само у двема последњим генерацијама. Двојицу великих уметника Хокусан и Хирошиге нису никада сматрали у Јапану равним _ мајсторима ХМШ века Харунобу Кијонага-у и Утамаро-у. Они су били у непосредном такмичењу са најугледнијим претставни= цима традиционалних школа али њихове композиције, упркос задивљујућој снази цртежа, изгледају
ЛИРИКА У
"шем једнога Какемоно-а
баналне и површне у поређењу са цртежима ту-
обрађеједног или мајсторски ним · мотивима Макимоно-а,
Ти пејзажи су први пут дали – западњацима извесну претставу о цртежу Далеког Истока. У Паризу, око 1860—1870, сликари су се усхићивали квалитетом _ пртежа, чистотом колорита, непостојањем _ сенки и сажетошћу _ употребљених средстава. Уколико се боље упознавала ја-
ИСИДО КОРЈУСАЈИ:
ДЕВОЈКЕ
У ПРАЗНИЧНИМ ОДЕЛИМА
ЗА НОВУ ГОДИНУ
панска школа, тим се потпуније це- оријенталној естетици, Овај утицај
нила неисцрпна разноликост композиције. Али оно што је највише деловало на импресионисте, то је коришћење укупне површине: позитивна вредност цртања празних про стора морала је неминовно да заннтересује уметнике који су тражили једну потпуно нову визију. Ове карактеристике дрворезаца Укијо-а за једничке су, међутим, свим источњачким сликарима код којих веселе и светле боје једва да прикривају цртеж и где линија увек преовлађује. Оно што је оригинално У овим дрворезима, то је да, први пут у источњачкој уметности, човечији лик постаје главни елеменат. Париски сликари, у периоду између 1880 и 1900, управо су се нарочито интересовали за формалну страну, за односе између цртежа и боје у
ПРЕКО ДУ
ан Њен. ,
Жан Кокто
ЖАН КОКТО (рођен у МезонЛафиту 1892) један је од француских писаца који су имали доста утицаја на: широку фран, дуску читалачку публику, и са којом; маколико да се правио „размажено дете“, није никад изгубио контакт; Жан Кокто је и после рата успео да сачува своју популарност нарочито као позоришни и филмски радник, и данас га многи сматрају „оличењем правог песника, који изванредном лакоћом додирује све врсте уметности, обнавља све и даје свему нову ноту“.
Објавио је велики број књига песама. Прве збирке (објављене још: 1919 године) су „Рт добре наде“ и „Ода Пикасо-у“.“, Затим пише низ поетских романа и исповести, И у тим прозним делима:он остаје увек пе сник, Да би избегао баналност, он је створио један свој замишљени свет. Ту су му најпознатија дела: „Потомак“ (1919), а на рочито „Размажена деца“ (1929), лака романтична прича. Његови романи обилују фантазијом, психолошком дубином и трагич ном снагом, Једна од његових предратних прозних исповести, топла и искрена, „Тешкоћа битисања“ упоређује се са Лабријеровим максимама. Кокто је ваписао и читав низ позоришних комада у прози или стиху, У свим могућим драмским обли цима; од класичне трагедије („Едип краљ“ 19288 и адаптаци+ ја Шекепира „Ромео и Ђулије~
та“ 1926),
па преко модерне дра ме и комедије до скечева и ка-
ламбура. Најбоља драмска дела су му „Људски глас“ (1930), ,„Раз мажени родитељи“ (1938), „Освештана чудовишта“ (1940) и „Дво глави орао“ (1945). Своје поетске инспирације Кокто преноси и на „поезију филма“ (пише сценарија) и „поезију графике“ (успешно црта),
ЈЕДНА ПЕСМА ИЗ ЗБИРКЕ „ЦИФРА СЕДАМ“
Сироти ужурбани људи, знате ли да нисте
Ништа. Лаковерни глутаци. Св
е вас хотимице осуђује
На овај варљивци ритам који уљуљкује планете,
% да за удаљењост сматрате
Све је близу. Нилита није далек
оно што је бљизу.
о. Ништа није тешко. Ништа не тежи.
Ништа не иде брзо. Ништа није неправо. Ништа није у праву.
И душа седећи на сабласној ст
олици,
На прагу свога дома сламом отљиће сунце.
Позорје, признати треба, необично је
У вашарској шатри, где се на плакат
Објављује да се може дивити Ласнеру
Стреда ч са стране, његовој руци, његовом ножу.
Па итак, ипак једна летеза од
грана
Подражава ружичасте зраке тројектора,
А груди, колена, рамена, бедра Лете по земљи на мотоциклу.
Тешко је одолети на сва та миловања, ;
Вештом револверу тог младог т
огледа ока,
Тим тиквама које постају каруце, Тим веселим мртвачким колима ожалошћених породица.
Црно је. Обојено је. Дивно је помрачење
Месеца изнад мора, по коме се То је град огња, асфалта, гитса И играч на конотцу са својим
1952. (Превео Н. Трајковић)
ветар ваља.
дресираним тсом. ЖАН КОКТО
•
испољава се не само у литографијама Тулуз-Лотрека, него и у сликама Мане-а и Дега.
Сто изложених дрвореза обухватају период од близу две стотине година, пружајући _ најкарактеристичније и најславније композиције“ главних претставника школе, ма колико оне биле ретке: величанствене цртеже Кваигецудо-а (опште је у“ својено мишљење да су најмање три уметника потписивала своје дрворезе овим именом у току једног кратког периода око 1714 године) од којих постоје свега један или два примерка, док чак и скромни колекшионери могу још да нађу пејзаже очуване. Моронобу је нарочито и лустровао књиге: његове илустрације су доста грубо рађене, али су проницљиве, духовите и често ванредно _ складне. Затим, следећим периодом владају уметници из династије Торији-а, који су специјалисти за портрете глумаца. Основана од Торији-а, Кионобу-а Т, око 1685, . она траје све до краја „примитивног“ периода, то јест до појаве ви шебојне штампе 1764.
Активни период Окумуре Манасобу-а стварно обухвата цео „при митивни“ период на који је овај у“ метник вршио велики утицај, Ма. насобу је био такође неких петнаест година издавач дрвореза и њему припада заслуга за усавршавање двају техничких _ поступака, Први се састојао у коришћењу ирнога лака и златне прашине за ко-_ лорисање дрвореза, што претстав“ ља типичан пример употребе технике старих сликара Тоса-е, вршене од стране уметника Укијо-ске школе. Други, који потиче из приближно 1743 године, састојао се у при“ мени поступка штампања у две боје. Манасобу није прави проналазач овога поступка, који је био у употреби већ дуги низ година приликом штампања књига и потицао је несумњиво из Кине — као што смо то поменули — али га је он усавршио ради примене у дрворезима. Он је увек употребљавао ружичасту боју (бени) и зелену, и отуд до• лази да се гравуре у две боје на зивају именом бени.
Те две боје (бени) коришћене
су са највећим успехом од стране
двојице уметника, Торији Кијомицо · и Кијохиро, који изгледа да су нашли потстрека у самим ограниче-
„а
Хокусан-а и Хирошиге добро '
ма
њима овога техничког поступка, Ни“ | |
је се могло, међутим, претпостави“ ти да ће се напредак постигнут У вишебојном штампању на томе. Један други цртач, Ишика“ | ва Тојонобу, ускоро је опробао, као
и Масанобу, поступак штампања две |
боје једне преко друге, постижу“ ћи на тај начин топал љубичаст. колорит; око 1754 године, он је.
остварио дрворез у три боје не мењајући скалу.
Ова усавршавања припремају пут за појаву једног генија, човека који ће пружити свету нову визију дирљиве младалачке лепоте. Тај човек је Харунебу, који ће за мање. од шест година створити довољно ремек-дела да се испуни читава једна потпуна изложба,
Ако је једна друга велика династија цртача (Кацукава), чији је оснивач Шуншо, још увек била на-_ клоњенија позоришту, ипак ће од. тога времена уметност дрвореза располагати све већим избором тема и моћи достићи већу дубину. Овој уметности било је намењено да створи, о класичним темама, велики број живих, духовитих ни нимало фриволних дела.
БАЗИЛ ГРЕЛ (С француског превео М. М) Е
зауставити
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ х ЧЕТВРТАК 22 АПРИЛ 1984
4