Književne novine

ИЛЕЈЕ НА ДЕЛУ

Живот као грађа

КОЗЕРИЈА

саћа =

и мјерило /

ЗМЕЂУ стварне реалности

живота и илузорне реал-

ности умјетничкога дјела

стоји _непоновљива лич-

ност умјетника. Како два човјека не виде једнако исти призор, а поготову неће на исти начин интерпретирати исти догађај, "то је природно, да се реални живот, преломљен кроз лећу многих и различитих личности, јавља у вишој сфери умјетничке слике (одраза-израза) у најразличитијим облицима и значењима,

Реални живот... Како је то често шупља фраза, неспособна ла побуди иједну одређену асоцијацију. Зато су увијек занимљиви и поучни они тренуци додира умјетности и живота, кад се умјетник налази у животу, а живот тражи умјетника, моћног да наслика, да изрази. Нема их таквих много међу сувременим приповједачима, Колико смо "новела започели читати и оставили их недочитане, збљутављени бескрвним фразирањем и здосађени сухим конструкцијама. Неки наши прозанци, нарочито млађи и поглавито новелисти, поводе се више за помод"ном лектиром, него за животом, и зато су људи, које описују, нама, као и њима, већ унапријед познати и незанимљиви.

Уопће, лишена узбудљиве фабуле, а претрпана опћепознатим комплексима, разрађеним у психоаналитичкој литератури, и зачињена помало отрцаним | клишејима – („он рече“, „она рече“ итд.), већ академизирана, више обртничка него умјетничка, модернистичка проза, _немајући чиме да нас узбуди, побуђује у нама нов ентузијазам за „стару добру прозу“, која полази од живота и животу се опет враћа. Чак и један од највећих, Кафка, не засјењује, не. лдеактуализира Достојевскога: дапаче, поново нас на њ упућује, Мучнина јод „Мучнине“ најдјелотворније се пак лијечи у „Породици Тибо“ Рожер Мартин ди Гара или Мановим „Ђуденброковима“, док Гију-ови романи осим што су занимљиви, уједно су и дубљи од, напримјер, Камиове развучене алегоричне конструкције „Куге“., Ипак, кад наши загрижљиви, ускогруди протежери новога и: модернога набрајају значајна сувремена књижевна имена, споменут ће и Сартра, п Џојса, и Фокпера, и Ками-а, и Кафку, и Црнпа Тутуолу, дакако, и неизбјежног Хемингвеја, али ће глатко, без грижње савјести, заборавити Томаса Мана, ди Гара, Гијуа и Шолохова на пр., Као да они нису модерни већ тиме, што су велики писци. Та није величина Дос Пасоса или Хакслија у томе, што разбијају конвенционалну композицију романа и умјесто праволинијске фабуле контрапунктирају читав них самосталних епизода, хоризонталних и вертикалних пресјека кроз живот, без измишљеног почетка и намјештеног краја него у животности, сугестивности ни снази израза сваке њихове странице.

Животност и снага израза — и то

може бити фраза. Све постаје фраза, кад се превише одвоји од конкретнога. " У „Борби“ сам недавно (4 ТУ 1954) прочитао једну непретенциозну литерарну репортажу, која је прерасла себе, нако се није разрасла до новеле: „Разговор о души“ од Ериха Коша.

„Путујемо у унутрашњост, у Врњачку Бању, да одржимо књижевно вече, прочитамо наше радове у До: му културе, и већ сутрадан се вратимо у Београд.“

Тако је могло почети и приватно писмо или безначајна новинска репортажа. Уствари, Кош је испричао сасвим обичне детаље с једног уобичајеног путовања, откривши успут необичан објект професионалне литерарне знатижеље у неком јадном и биједном старцу. Први га је пута примијетио у аутобусу, у посљедњем реду, „на мјесту које се највише труцка“. Постарији сељак сједио је „непомичан, и, отсутан, изгубљен, празним погледом, гледао некуд напред, у невидљиву тачку изнад шоферове главе.“ Непогрешивим, инстинктом проницавог психо-

"лога писац је схватио, да би „сајкасјаА РЕНЧЕЉ, УЧЕНИЦА ДРУГОГ РАЗРЕДА осмо.

“њиме вредело говорити, тај би имао

шта да прича“. Пластична слика првог утиска („избраздано, . изровашено сељачко лице, старачка седа глава на мршавом, набраном врату“)

употпуњује се каснијим новим де-.

таљима. Аутобус је у Младеновцу застао пред гостионицом и путници се окупише око шанка. Дошао је и онај старац. „Омали човјек у искрпљеном измашћеном кожуху, у смеђим излињалим чакширама. срозаним у хармонику око колена, у посувраћеним вуненим чарапама, палим на старе, '" бљатњаве војничке цокуле. Све као да на њему. вуче надоле, ка земљи, под њу, рекло би се. И одећа и црте лица — нешто тужније и јадније одавно“ — писац није видио. |

Изврсно портретиран старчић испијао је свој чокањчић ракије полако, „гледајући једнако оним погруженим, безнадним погледом кроз окно на вратима, у правцу аутобуса што, напуштен, кисне на друму као коњче свезано пред сеоском механом.“ Ту сад почиње баналан и незанимљив разговор критичара, пјесника пи прозанка, закључен пуким нагађањем о старцу: што је, какав је, гдје је био и што му је скривено испод ових прња, још дубље, унутра, у души; разговор, по којем ова цртица не би била спомена вриједна. Али, аутобус је опет кренуо и након краће вожње писац позове старца да сједне к њему, на мекше сје-

дало. „Хеј, чича“ — зове га, али старац се не одазива, тобоже, за-

нио се у мисли. Тек кад је био дотакнут руком, „скањујући се, уста-

ЈОЖЕФ ДЕБРЕЦЕНИ

о једном. разговору _

је најзад, али не седа поред мене

(писца, оп. В. П.), већ десно, уз колегу ' критичара. „А, ето, — вели послушно, — могу кад кажете. А

добро ми је и тамо било.“ _ .

Како је тиме сјајно у конкретном појединачном откривено нешто типично, од оне сељачке опрезности, прорачунате спорости и сумњичавости! Но, изврстан психолошки портрет старца није још тиме завршен.

„— "Па докле, земљаче, куд си кренуо, акобогда2г — започиње критичар разговор са својим суседом.

— Близу... нећу далеко — одговара он, а једнако гледа мимо нас, ка челу аутобуса.

— Идеш ли кући»

— Ја! — потврђује старац, кратко, а не казује нам из којег је села.

Прођосмо окуку изнад Тополе, па, како изиђосмо испод сенке брега, пуче и облак над нама и одмах огреја сунце. Засветлише се кишне капи на стаклу прозора, почеше да се топе и отресају, земља пожуте као воском преливена, а у аутобусу поста топлије, пријатније и живље. Чак наш тужни сапутник поче да се осврће и да трепће очима.

— Па где си био2... Је л у Београду» — питамо га.

— Ја, тамо.

— У посети код родбине»

— Јок... откуд мени тамо родбине2 — Да ниси у болницу ишаорг питам опрезно, изокола.

— А: што бих тамо кад нисам болестан. — Продао си волове... 42 — прихвата критичар, али га старац гледа

Б, К., УЧЕНИК ОСМОЛЕТКЕ: БЕОГРАД

прекорно. — Какве волове2 Ко је луд да их у пролеће продаје пошто их је хранио целе зиме — па се осврну и погледа кроз прозор, као да би да види докле смо стигли. И онда ће:

— А куд сте ви кренули2

— У Врњачку Бању.

Је л да се лечите2 Ја... да се одморимо.

— Па јест, види се, господа сте... и опет се осврну. — Добро је, прођосмо Тополу, а био сам се забринуо. — НА што. ТО В Ма слава ми о светом Василију — смешка се старац, а сав се некако изменио посна, па сам ишао да купујем рибу.

— Побогу зар чак у Београд. А јеси ли бар нашаог

— Не би нигде ближе, а н тамо се једва нађе код аласа н то за ракију — за паре нису хтели да даду. — Па се опет обазре. — Ма ето, могу вам сад, вала, све рећи. Преостало ми је нешто ракије, па је враћам кући, а уплашио сам се, брате, финансије. Ономадне ухвати неке сељаке, све им узе и још их огло-

"међу ливада.

би. А сад је добро... сад сам измакао. лав

— Стојане! — продра се и показа да познаје шофера и по имену. Станидер код оног тамо багрема. Стигао сам! -

И, док се аутобус уставља, старац подиже торбицу са седишта, отвара врата и нагиње се ка мени, — Чек» ни, склони ноге! — вели, па испод мог седишта извади још две набијене торбице, покривене крпама, да се'не би видело шта је у њима. Па уздрављу, срећни вам пут! — поздрави се са врата. — Здраво! рекосмо, а мени се готово оте: Срећна ти слава! — али оћутах, аутобус крену, и сви кроз прозор видесмо како старац, са торбицама пребаченим преко рамена, крену путем изУчини ми се као да нам махну, и, као да му корак поста чвршћи, а чакшире и чарапе да су му мање срозане.“

Атмосфера у аутобусу и разговор са старцем представљају право мајсторство психолошког нијансирања. Све је, дакако, ретуширано, али дје-

ВЛАТКО ПАВЛЕТИЋ

наестој страни)

(Наставак на

ТР

и Бин

Писа ц и невоље писца

“са БРОЈУ „Књижевних · Н0вина“ од 15 априла Григор Витез се позабавио мојим чланком „Писац и звање писца“, који је ту

скоро био објављен у „Борби“.

Само мишљење Григора Витеза о мојим погледима и излагањима У мојим написима интересује ме у веома скромној мери — чак и у случају кад се он тим својим мишљењем појављује пред јавношћу. Како, међутим, он овог пута иступа у улози адвоката, и то адвоката браниоца, не могу а да се не осврнем на овај његов необични подухват.

Свој одговор Григор Витез је, очигледно, наменио онима који нису читали мој чланак. У том чланку, наиме, који треба да буде одго“ор — има исувише много питања, а самог одговора има знатно мање него што би се очекивало.

У свом напису, на који се Витез нашао побуђеним да одговори, ја сам ставио извесне примедбе у вези са последњом скупштином Удружења књижевника Хрватске, на којој је одлучено да се изврши ревизија чланства у погледу „неактивних писаца“ и у том циљу образована је комисија од пет чланова. Заузимање таквог става ја сам подвргао критици, према томе јасно је да јасније не може бити да моје излагање стоји или пада на питању да ли је таква одлука стварно донета и да ли је образована комисија у циљу спровођења те одлуке.

Међутим, баш на ово питање „одговор“ Григора Витеза не даје ни-

ЛЕТКЕ: РУЧАК

какав јасан и одређен одговор. Уместо давања таквог одговора Витез детињасто-наивном ·„ рабулистиком 0билази _ врелу кашу чињеничног стања.

Разуме се, у таквим околностима ни највратоломнија извијања не могу много да помогну и Григор Витез је — упркос свем свом борбеном опортунизму — ипак присиљен на признање. „Та комисија жије основана само за ревизију чланства, него и за примање нових „чланова“ — процедио је он најзад, пошто је претходно учинио и неке магловите алузије „на нетачност самог извештаја у „Борби“ о састанку На коме су те одлуке биле донете.

Не само за ревизију чланства, дакле. Дотични извештај „Борбе“ је, значи, догађаје ипак приказао верно стварности, из чега, опет, директно произлази да сам ја у свом чланку третпрао чињенице и нисам гонио химере и полазио од самовољних претпоставки, као што би Витез хтео да убеди читаоца. Значи, у свом чланку ја сам се бавио чињеницом која се не може порећи, него у најбољем случају само поправити. Уосталом, ако је извештај о састанку Удружења — који Григору Витезу приликом писања његовог одговора „баш није био при руци“ — нешто „непрецизно тумачио“, било је п довољно времена ми довољно прилика за давање одговарајуће исправке. Витез, међутим, ништа није демантовао, а не демантује ни сада. Уместо тога изложио се пот-

А.

пуно“ непотребно труду да уместо мене и у моје име размишља, закључује, па чак да изводи и непобитне закључке. Међутим, ток тих мисли ин његови шпекулативни резултати, које Витез с толиком усрдношћу мени приписује, јесу ма колико да су интересантни толико индивидуални да сам присиљен да их се одрекнем у корист 9ригиналног аутора.

Своју атракцију читања мисли Витез, промене. ради,. зачињава провокативним питањима и подругљивим усклицима. У оном делу његовог излагања, напримеру у коме испитује јесам ли ја против сваке ревизије“ чланства, тешко би се набрзину могло утврдити да ли доминира елеменат провокације пили преовлађује самовоља. Тајасам у свом чланку набројао неколико случајева због којих сматрам искључење оправданим, и Витез чак и наводи један од њих: дилетантизам. Тенденција није, разуме се, чак ни овде изостала. Он тиме настоји да утврди како сам ја самога себе демантовао и каже: „Дебрецени на крају свог чланка дозвољава да друштво може уклонити из свог чланства све оне на чија дела у своје време није био примењен довољно објективан критериј, тојест ако се за некога недвојбено утврди да ипак није писац.“

То сам, занста „дозвољавао“ а дозвољавам и данас. Софизам, међутим, сматрам у мањој мери дозво-

љеним. Надам се да Витез неће тражити општрније разлагање о посто-

АРАМИНОВИЋ, УЧЕНИК ТРЕЋЕГ РАЗРЕДА ОСМОЛЕТКЕ: ЧОВЕК У ЧАМЦУ

јању извесне разлике између једног дилетанта ни једног „неактивног“ писца.

Из читаве поплаве питања и узвика у Витезовом чланку издвојићу још само један став који обилује и једним и другим од ових његових дискусионих компонената. На једном месту Витез, народски — патетично овако узвикује: „Па нисмо ми то тако замишљали ревизију члан.

ства како ви то нама приписујете, драги друже Дебрецени. И којим правом ви то нама тако подмећете молит ћемо лијепо На основу чега 2“ .

Па — било би занимљиво кад би Григор Витез престао да буде. загонетан и открио како су, ако не та»

ко, замишљали избацивање неактивних чланова2 Да није, можда, реч о неком епохално новом тумачењу појма неактивности 2

Што се, пак, тиче Витезовог живог интересовања за то по ком праву сам се усудио да се осврнем на цело ово питање, могу кратко да олговорим: по праву слободне критике, А ради равнања Витезу: Мене, кад узимам перо у руку, увек руководи љубав према свом задатку и дубоко поштовање према истини која се може слободно изрећи. Своје мишљење ћу и убудуће, | кад год то будем сматрао потребним, увек јасно изнети и у томе ме неће омести никакве тореадорске позе псеудо надмоћности.

Даље: Размишљања Григора Витеза о. откривању Америке и лупању на отворена врата исто су толико банална као упоређења колико чемерна: као иронија. Уосталом; бојим се да ако Америку и нисам, открио ипак сам открио неку скромнију географску “тачку. Рецимо: Тараскон. у

И на завршетку: Оно о капији тако исто неће бити баш у реду: Капија није била отворена. Њу је чувши лупање на њу, кришом отворио сада Григор Витез, па је, наравно, присиљен да се држи фикције отворене капије. Штета само што је кључ који је окренуо у брави тако гласно зашкрипао.

Другим речима: претварати сазна“ ње о сопственој грешци у негодовање још не може само по себи да учини недогођеним оно што се догодило. Али под таквим околности“ ма можда ће ипак доспети у старо“ гвожђе несрећна мисао о уврштењу стахановизма у реквизите списатељског позива,

А никаквог другог циља мој чланак није ни имао.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 135 МАЈ 1954