Književne novine
|
_КАЈЕТАН КОВИЧ
САВРЕМЕНА.
% Рођен 1981 у Марибору Студент љубљанског уни. верзитета. Песме објављује по часописима, нарочито у Беседи. Један од четворице, који су обја-
вили песме заједно у збирци "Песми штирих, 1953.
уха
ДЕТИЊИ ПОГРЕБ
Селом малим, ко где у повести, улила пратња жалосна по цести. Натред крст, а мало иза њега људи око детињег ковчега.
Тек што су му повоје сашилљм, тек колица опремилмљ били,
мало дете, тек што на свет пало, носили кроз поље оснежало.
Ишао сам за пратњом толажо, желео јој бити близак тако. Мислио сам смрт преграде скида, зближи људе крај гробљанског зида.
Нажрај гробља сахранили тамо. Упалили једну свећу само.
И отишли, без плача За њиме. Украј гроба стојим сам, сред зиме.
ДОРА ГРУДЕН
је Рођена У Небрежини код Трста 1900 године, шкоповала се у Грацу, Трсту и Љубљани, Пре рата издала збирку песама „Црвене камелије“. После рата сарађивала у већем броју листова и часописа. Преводила је и са срп» ско-хрватског.
~
УСАМЉЕНО ДРВО
Усамљено дрво, тамо под горољ,
безнадежнм час поднева, зла, док талињажа те голих стеже пас, третешку тугу будиш мени, ти, довикује ми чак отуд твој глас.
Усамљено дрво,
ту под горољ,
ја мати себи сам, дете ч брат,
у загрљај испружам руку сто тразнини, неба до у недохват, изданак сваки ма без гнезда је, 20.
Усамљено дрво,
ту тод гором,
61, сам у бури, сам мој стоји лик, тишине ме не плашт задњи кат, брат мој у ноћи је месец, самотник, а сунце ма је сататник богат.
Усамљено дрво,
ту под гором,
ја увис стремим до лепота свих, гледајући у звезда топли жар, ја самотник сам невесео, тих, вамоме себи сужањ ч владар.
ИВАН МИНАТИ
35 Рођен 1924 у Словенским Коњицама. Свршио филозофски факултет у Љубљани. Објављивао песме У разним часописима. Збирка песама С поти
(1947). ха
'ИЗ „ВАРИЈАЦИЈА ЗАБРАЊЕНЕ ТЕМЕ“
О, јаблану вити на ветру
ч руке топле две,
о, црвен цвете до цвета
ч ви, реке сребрне,
о, собо у коју се слива
с неба октобарски дам,
о, с албумом на колену,
ти, госто, што те хвата сан!..
Гле, моју самотну стазу изгубио је вид:
ту уличицу глуту
што међи је камен зид, на који је уклесао живот суров питања знак —
а ти не можеш мино
ну на исти можеш траг...
(Да, чудањ је живот. Граби, а никад да пружи што, док год не легнеш на одар астијен мртвам, 20.)
О, све је то заплетено!
Иљ ми се чиним бар.
То велика је каткад,
а каткад бедна ствар.
Нек буде како хоће. већ ч, јесен је ту.
У сутонској тишина
кб клицање да се чу —
кб клицање без одјека... Третери срце ч длан:
Кад ћу те пољубити,
ти, зосто, што те хвата санг
ЈАНЕЗ МЕНАРТ
3 Рођен 1929 у Марибору. Студент славистике у Љус бљани. Песме у Беседи, Нашој содобности и друтде. Избор песама У збирци "Песми штирих. Доста преводи стране песнике. ка
САРАБАНДА МРТВИХ ЉУБАВНИКА
Кад засталш испод жумчице зелене, ноћ сваку сен Ће моја трисђети
у тит час кад се растадосмо ми,
% куцтути на ковчег да те трене.
И тужиће ту до у касно доба
због часа кад се растадосмо ми,
џч кад се петла песма захори
жроз гробље ће одблудет до свог гроба,
И неће престат немир да је гони у двоје драгих док се не пресели налф прах, ч док се не тпољубе она у тиж час кад се растадосмо ми.
(ТЕКСТОВЕ СЛОВЕНАЧКИХ ПЕСНИКА ПРЕВЕЛА ДЕСАНКА МАКСИ-
МОВИЋ, ЂУЗЕ РОДОВИЋА).
СЕМ СТИХОВА МАТЕЈА БОРА КОЈЕ ДОНОСИМО У ПРЕВОДУ
Мраз ВА а ритинин и реприируаириИРИ И
МИЈ
ЕЗЕ
(Из поеме о мору)
А јутрос боје друкчије засјале: зеленосвтијетла, тампотлава, мрка, цч три жишткасте ко да ситногор пале. Јутрос је танкотмином вита трка.
И то не валова као на хатима, нити вјетрова на крилима лаким,
нит је то небо што пучина га снима кад трамжење лети тред бурама јами.
То нијесу куле што тоднебљем броде, пити су алуге што се гором мрште, мити су громаде које обале своде,
мити по плавилу коњи облака трште.
То се у плавину стустило до пола осивјељла "еба, а све је ведро горе, сомотно црно ч ко платина снијежна гола, доље облак плива, јури мирним мореж..·
Вјечно бескрај струји и тамнило плови, а поред њега па поли тлавосреброј плитководне базе, сливови и снови све то некуд лута уз дрхтаја безброј.
И краја никад — игре свијетла трака , ч трепере таласи као горско лисје,
а са брда свијетло као свилена свлажа отвори се дуготрсто кроз танки трисјен.
И још пола товрша као облак да је, ц некуд ври у бесконачност мирту, а ту је, не пропушта стихиске трзаје, док тамнину ову у срцу не дирну.
Иза тог облака далека су брда тамнила земље што праменове крије % отуда ко да врти црни сврдао с којим се разастру фијуци ко змије.
И све у крајеве ко да граби ближе, та са полукруга ваљ се спрема
који ће из дна земље све силе чет да глође триди и подножја бедема.
Мијене и ћуди, дубоводно тостоље, Котрена ће добит бажарно сиву боју ц завијугати као жласје пољем кад мине вјетар у облачноње роју.
МИРКО БАЊЕВИЋ
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Ж ЧЕТВРТАС 15 МАЈ 1956
ЕНАЧ КА ПФЕ
5 а. == ЊЈ јавну со са со о | == га = = • == == = = сд> <> Бе 52 = Ке | [-- ВИ = == сд> к=, а = 24 == со = = = = [-=] о = с <> ће 5 = == = = == = = == < == == => сз с> = = = 2 са 1,3 по == == 4 = ма 5 са ега << и ма с> |“ а т=5 |-= = о со У з= == с с 4 = сд ка у = ј-- = би: се ња4 с = с | а о =
ФИФА
МАТИЋ, УЧЕНИК ПРВОГ РАЗРЕДА ОСМОЛЕТКЕ:
|
НОВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ У ПОЗО РИШНОЈ УМЕТНОСТИ
Уметник мора да има активан однос према животу
(Наставак ес треће стране)
бија своје претставнике на Академији. Поједини студенти су склони да из позоришта И од позоришних уметника узму и одаберу баш оно што претставља изразиту преживелост, мутљаг прошлости, оно против чега су се прави позоришни уметници борили упорно, деценијама. Малограђанска психоза трчања за брзим успехом, животни и уметнички конформизам, зачеци примадонства, — све су то појаве против којих би уметничко руководство Академије и студентска организација требало упорније да се боре и да не допусте да узму маха,
Већ у току школовања назиру се појединци који ће својим радом и држањем (бити права глагсбоља за позоришне колективе, Позоришна уметност као колективна уметност тражи ствараоце који ће своје тежње знати да ускладе са тежњама колектива, уметнике који имају активан однос према животу и потребама друштвене заједнице, То поједини студенти на Академији не могу 'или не желе да схвате. Код таквих појединаца постоји тенденција ка изолацији од живота, бежању у један исконструисани свет изузетности и позерске настраности. И у односима за време наставе, у току проба, у држању на улици и у друштву, у начину одевања и у манирима, појединци желе да покажу да су они нешто „друго“, нешто „изузетно“, и да се њихови поступци не смеју мерити уобичајеним мерама дисциплине, радне и уметничке етике.
Сматрам да су такве појаве На Академији озбиљна опасност и да би се наставнички колегију.. морао њима свестрано позабавити, Чешћи и квалитетнији контакт Ректората и наставника, чвршћа веза између професора и асистената, већа и смелија активност студентске организације, — све би то могло да помогне да ове немиле појаве постану на Академији сасвим ретке, па на крају и да ишчезну,
Ако се анализирају ове гегативне појаве долази се и до извесних узрока који су објективне природе. Позоришна академија, нажалост, нема своју сцену, која би омогућила чешће наступе студената пред пу-
бликом. С друге стране, бооградска позоришта ангажују студенте у својству сарадника у масовним сценама, а често и у појединим одговорним улогама. То се правда потребом позоришта, с једне стране, а с друге, студенти радо одла:- у позоришта јер им то олакшаг“ ; зтеријални положај. Ова на први поглед. сасвим разумљива појава, има и своје наличје: већ на првој години школовања студенти глуме одл-зе у позоришта; немајући времена да усвоје ни абецеду глумачког стваралаштва, не изградивши у оквирима Академије и својих класа стваралачке односе и радну етику, без озбиљнијег и чвршћег критерија, они долазе у Компликовану средину професноналног позоришта, Многе појаве. и проблеме они би зрелије схватили да је њихов контакт са професионалцима уследио после свршеног школовања, које би их свестрано припремило за стваралаштво у позориштима, Овако, они се туђе од Академије, превремено се професионализују, журе ка резултатима, постају несолидни у учењу, игноришу теоретске предмете, „без којих се може“ као што они кажу. Последице таквог рада ускоро се одражавају у њиховом раду. Културно сиромаштво, површна знањан цели низ произвољних судова о животу и уметности, ускоро пробија кроз њихов глумачки рад.
Ако би Академија добила своју сцену студенти би се сконцентрисали на рад у школи, изостао би превремени и зато негативни контакт са професионалним — позориштима. Академија би тада с пуни правом могла да тражи од студената апсолутну дисциплину и стваралачки однос према свим облицима живота на Академији. Вероватно би тада ишчезла појава да од великог и знатног броја апсолвената, који већ раде по професионалним позориштима, само један мали, незнатни број, завршава своје испите и дипломира. Превремено професионализовани они су отишли од Академије, не сматрајући за моралну обавеву да започети посао успешно заврше, То је и њихова кривица, али и кривица ~рганизације школе.
МИРОСЛАВ БЕЛОВИЋ
Ш вајцарски
ама
дечји писци
у Југославији
ОЗНАТИ швајцарски писци Курт КЖлебер и његова супруга лиза Тецнер налазе се у Југославији. На евом путу кроз Београд састали су се у Савезу књижевника са више наших књижевника, а у издавачком предузећу »„дечја књига“ са нашим дечјим писцима. курт Клебер, писац познатих књита „Барикада на Руру“ и „Путници тП класе“, заузима значајно место међу напредним немачким писцима између два рата. После доласка Хитлера на власт живео је дуго у емиграцији и на крају је стекао швајцарско поданство, У последње време је сав свој рад посветио дечјој и омладинској . књижевности. Нарочито велики успех доживео је ес омладинским "романом „Дружина риђокосе Зоре“, који је преведен на скоро све европске језике. Та књига је недавно изашла и код нас. Занимљиво је да се њена радња одвија на нашој јадранској обали, у Сењу, коју Курт Клебер познаје још од једног свог боравка у Југославији пре рата. Његова жена, Лиза Тецнер, један је од најпознатијих дечјих писаца немачког језичког подручја, Како се у задње време скоро искључиво баве литературом за младе
и како се налазе у међународном та-'
у му
КУЋА У ПОЉУ,
козваном „Кураторијуму за потпоматање добре омладинске књиге“, наши тости су се највише занимали за ју“ тословенску омладинску литературу. У том Кураторијуму, који је У последње време материјално потпомотнут и од организације УНЕСКО, заступљене су својим _ претставницима скоро све земље, чак и далеке земље као Јапан и Пакистан — а Југославија није. Курт Клебер и Лиза Тецнер то сматрају нелогичном појавом и на следећем састанку желе да предложе и Југославију као редовног члана те заједнице. О омладинској књизи Курт Клебер каже да је то заправо књига за народ. Он мисли да нема изразито „омладинске књиге“, штавише, мишље= ња је да велики број класика претставља најидеалнију омладинску литературу. У Швајцарској, у сарадњи са учитељима, установљено је да деца од 10 до 14 година неке класике примају радије него Карла Маја, само ако им се пруже у згодној опре+ ми, штампана великим словима и са живом насловном страном. Екесперименти који су вршени на том пољу пријатно су изненадили и највеће оптимисте. Из разговора са Куртом Клебером и Лизом Тецнер види се да су проблеми дечје и омладинске књиге свуда у свету исти, и да су слични и са нашим. ИМнтересантан је предлог Клебера да се на учитељским семинарима у Швајцарској поставе наставници за дечју књижевност, јер у основној школи деца уствари науче не само формално да читају, него се навикавају да стварно разумевају оно што читају. Улога учитеља често је пресудна, јер у савременом дому родитељи обично немају довољно времена да се баве васпитањем деце а догоди се да ни сами учитељи не знају које књите и како да препоруче својим ученицима. О проучавању дечје књижевности у учитељским школама заиста би се и код нас, мо
гло размислити. И. ИВАЊИ