Književne novine

(о д ло:м.аА

МАНАСТИР Довољу све чешће по-

чеше да увраћају неки чудни пут-

ници. Нису то ни дробњачки ни мо-

рачки ускоци и хајдуци, нити су се

·. „носили као домородци, а најчешће

су били млади људи, весели и поносно одважни. Ту у манастиру скидали су своја одела и пресвлачили се У одела слугу и чобана, па би затим с калуђерима залазили по селима, а понекад са оданијим сељацима одла вили на пазар и у саму Таслицу. (

И кад год су ти људи, за Косару занимњиви, били у манастиру, калуђери су постадали узнемирени, нешто су стално због нечега презали, упитно се између себе потледавали и са игуманом Јованом сашапутавали. Остајали би понекад недељу, две или по читави месец дана, па умешани међу момке, чобане и наполичаре, уносили у манастирски живот, неку свежину и немир, тако да се јасно осећало како су са собом из те непознате даљине донели дах нечега новог и узбудљивог, од чега су очи људи постајале преко ноћи светле, радознале и неким заносом узбуђене.

: У друштву тих дошљака, говедар Трипко, још јаче је испољавао свој настрани и неукротиви карактер. Стално се свађао са оцем Максимом, псујући, претио је да више неће ни обунути у тој проклетој манастирској лудниди, где су сви хтели да му заповедају, а нико му не да зуба обелети. Али и ти дошљаци, Трипко и чобани, а и сами отац Максим, чим би се на авлији појавно игуман Јован, брзо «су престајали са шалама и зађевицама, па су као и раније кротко, ћутљиви, грабили сваки за својим послом. Тај високи, снажни човек, са изразитом главом поносита горштака, и као игуман личио је више на умна и уздржљива хајдучког харамбашу, него на калуђера и старешину искушеника, Његово лепо лице са црном брадом и тешким брковима, уоквирено строгом благошћу и засењено крупним, умним и ватреним очима, које су све виделе и запажале, чудном снагом, уливао је људима поштовање, па су сви знали: у његову присуству треба радити само оно и онако како је он наредио. Сам Трипко, говедар, пред његовим погледом обарао је брзо очи земљи, и више самоме себи, него њему мрмољао:

" _— Овај килави Максим, оче игумане, страшљивији је и од зеца!

— Вас двојица и на литурђији морате се закачити — одговори му благо га корећи игу. ман.

— Е, ако. се боји, Турака, боље му је нек се потурчи као Мурат Ђурђевић, јер овако сваки дан, по десет пута, стрецајући, умире — љутито рече Трипко, је

— Обојица сте добри уз буре дреноваче — још блаже му одговори игуман, па реда ради крену до млина и ваљарице да погледа шта се и тамо ради. у

А увече, кад се у кањону Таре усидри црма, аветињска ноћ и заурлају ветрови од Пирлитора и Заглавка; узјекћу се шуме, згусну магле, а шум воде на Буковима задави својим јеком и бесом све остале гласове У дивљини предела, манастирска оџаклија се напуни и оживи као кошница. На челу, за трубим храстовим столом, седи игуман Јован у своме столоваку, лево и десно од њега дошљаци: па калуђери, даље момци и чобани, а на прочељу супротно игуману говедар "Трипко, Све су то снажни, бркати и наизглед сурови људи; орни за јело и пиће, а исто зтако готови да одмах крену куд им се нареди; али умеју и да се нашале и међусобно закаче, Косара, као усплахирена срна, скакуће од кухиње до оџаклије, износи пуне санове купуса и меса, дотура велике лебове мопод сача; ређа чаше и чанкове сира и скорупа, Врти се и облеће као чиграста веве. рица да свакога услужи, дода кашику или чашу, настојећи унапред како би из погледа сазнала коме шта недостаје. Дотле отац Глигорије, туњкав и црвена носа, сипа из земљаног бардака свакоме по чашу, шуковачу, старе шљивовице, држећи међу ногама лун џбан трољетне медовине као да га чува од неке напасти,

Док се једе, нико ништа не говори. Снажне вилице мељу велике залогаје јечменице, гуке миришљава и омашћена купуса, суву и дебелу јарчетину; а напослетку све зачињавају сиром и кајмаком, Браде и бркови растиру се масним рукавима. Лица се зноје од топла јела и угодна мириса, док се очи задовољно пакле и жељно насрћу погледом на санове и чаше с медом. А кад се све утробе

ПАЈНКО, УЧЕНИЦА СЕДМОГ РАЗРЕДА. ОСМОЛЕТКЕ: КАПИЈА СА ДРВЕЋЕМ

АЛБИНА

АВРЕМЕНА ПРОЗА

. Ноћ у Деваљи

из Р ОЗМ ЗАР Н Ај

напуне, онда се сваки реда ради прекрсти и измакне, па, сит и угодно намештен на седишту, гласно зевне или подригне, Косара сад ·" још брже купи санове и ланеном крпом чисти сто и пружа велики пешкир да се утру руке, браде и узнојена лица, па на бакреном послужавнику износи онолико путијера колико је присутних људи,

Јело се брзо, али се зато пије одмерено и уздржљиво, јер је свима јасно, кад се испразни џбан оца Глигорија, друпи лако неће доћи, сем у случају, ако неко причом, шалом или песмом уз гусле, потреви у живац ишгумана. У таквом случају отац Глигорије дуго "ће се накањивати, узеће чирак и свећу, заметнуће џбан преко рамена и читаво пола сата неће доћи из подрума. А кад свима наточи, а себе изузме, онда ће га са свих страна напасти да је доле у подруму пио вино из мештине, које се чува за причест и велике празнике, ђ

· Затим сити, пићем подгрејани калуђери, дошљаци им момци, светлих очију, раскомоћени и у отсуству зебње и страха, постају сасвим други људи, Говорљиви, присни и шаљиви. Задиркују се међусобно, а сви сложно навале на говедара Трипка, тврдећи да је одистински јунак, али да се више боји потурченог Мурата Ђурђевића, него самог светог Аранђела. А он поднапит, замућених очију, раскопчана _кожуха, Удара се тешком ручурдом по раздрљеним, косматим грудима и тражи подршку од игумана, па одговара:

— Ту је отац, игуман, неће ми дати да лажем. Мурату сам ја прошле године, на свето Васкрсење, пред Меком Мекићем и још двојицом Турака, опсовао балиског оца. Узео му кубуру иза паса и стрпао га у воденички јаз да лежи!

— Јеси пијана, али кад је трезан ни на очи му не смеш се појавити — још више га подбада калуђер Максим.

ПЕК Мучи, килоња, килави! Ето ти ниси пијан, а ја сам бели уфитиљио, па ако си јунак, деде да се повучемо клипка. А, вала, најма ње десет година старији сам од тебе, Вјера, и српски образ ми не дозвољавају на мегдан да те позивам и просипам калуђерску крв!

— Надвукао би ти ни међеда, акамоли мене — одговора му Максим,

— И у боју с Турцима био бих бољи него таква десеторица. Акобогда, чућеш ти за ме не, кад одем Црном Ђорђу у Србију.

— Ја мним, тамо ће те одмах за војводу поставити — шмркнувши на црвени; дугачки нос, добаци му отац Глигорије.

— "Ене гдје и подрумска пијавица вечерас

. проговори, — као ђоја чудећи се, рече говедар Трипко, о

' Говедарова досетка све је засмејала. Чак и ћутљиву Косару захвати зараза смеха. Лице јој плану радошћу и сва се преобрази. Ход јој поста још гипкији, Нечим је потсећао на покрете младе срне. Црне очи букнуше јој светлом пи топлином као распаљене главње У огњишту опаклије. Њен смех, међу грлатим и грубим смехом, снажних мушкараца, зв0нио. је као сребрно звонце радости и умилном крилатошћу још више заразно све присутне. Свима поста угодно од тога смеха и руменог лица младе жене. Оџаклија, што су је векови тамнили уздасима искушеника, димом боровине, погорељлих свећа и мирисом тамјана, одједанпут прими радостан изглед, па се сви осетише много угодније него пре тога.

Ту атмосферу новог живота, створили су ти дошљаци, коју је пре свих уочила Косара. Сад ни калуђери нису били више онако ћутљиви, сумњичави и подозриви као у почет-

„ ђе

НОВИ РОМАН ТОМАСА МАНА

Почетком лета појавиће се из штампе нови кратки роман Томаса Мана „Црни лабуд“. Заплет тог романа, чија се радња дешава у Немачкој крајем Првог светског рата, почива на љубави између жене зашле у године и једног младића. у Е

Ово је први Манов роман од 1951 године, кад је светлост дана угледало његово дело „Свети грешник“.

ње РЕЧНИК ФРАНЦУСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У Паризу је управо изишао из штам пе други том „Речника француске књижевности“ посвећен литератури

Седамнасстог столећа. На остварењу овог тома, за који књижевни лигтози у Фрлнауској пишу да претставља прави споменик литерарном стваралаштву, радило је преко стотину и седамдесет књижевника и професора књижевности.

Међу саредницима овог тома „Рречника“ валазе се, поред осталих, пол Валери, који је написао десетак критичких страница о Лафонтену, професор на Сорбони Даниел Морне, који је посветуо један од својих прилога Корнеју, и Андре Мороа, коме је било поверено да начини анализу ентле-

ских утицаја,

је Косара све. то,

ДУШАН БАРАНИН

ку њеног доласка У „манастир. Са чела игумана Јована нестало је оне бриге, а на њено место угнездила се црта одлучности, Осећала

оним унутрашњим чулом наслућивања, као и то да се за ових неколико месеци, откако је у манастиру, тамо изван манастирских зидина, нешто чудно међу људима догађа. Посматрајући те људе, што долазе по тајанственим пословима отуд из Србије, или оне те увраћају на своме путу из Црне Горе за Србију, Косара је дошла до закључка: нека је копча у ланцу запета и стега пукла. Поцепало се оно невидљиво ткиво ропства, а ти смели људи, што газе непознате путеве, пуне заседа и бусија, одважно и упорно су се винули у висине, које још никако није могао да схвати њен мали, сврачији мозак...

Али једне кишне новембарске ноћи све јој изненада постаде јасно, јер у сами сумрак, у манастирско двориште, бану харамбаша Гаврило са стотинак до зуба наоружаних људи. Калуђери се не само устумараше, него и препадоше, па су збуњено као деца, сваки час притрчавали Косари и запиткивали је хоће ли за све људе бити хлеба и колико двизади треба да покољу за вечеру. Међутим, забуна се брзо разјасни, Гаврило половину људи предаде харамбаши Симу Токалији, а не кријући ни од кога шта хоће, рече:

— Иди преко Косенице прво у Подблаће код Данила Крвавца, Нека и он своју чету придружи теби, Успут где год се сретнеш с Турцима, удри пасју веру, само гледај да ми чуваш људе, јер ће нам тамо у Србији више требати, Састанак код Мићића на Златибору. Успут дижи сваког Србина, који хоће с браћом да се бори за слободу.

Другу половину људи предаде старом хај-

дуку Палији и бра ту Јовану. И њима исто тако нареди шта у

спут треба да раде, само што им одреди правац преко Пренћана и Камене Горе. Кад су обе чете кренуле у одређеним смеровима, десетак“ преосталих хајдука, распореди с манастирским _ момцима и Трипком говедаром, те поседоше све прплазе око манастира, а он лично са, тројицом људи уђе у оџаклију,

Оно што највише н одмах паде у очи Косари, она тројица што су ушли са Гаврилом у оџаклију били су наочити, снажни и добро обучени људи. Нарочито се међу свима издвајао висок, крупан, црномањаст човек, тридесетих година, обучен у зелену доламу, коме су пуца на токама била од сребра, а силав од жута сактијана. У силаву су лежале две леденице и ханџар, као гује кад мирују у гнезду. Њега игуман ослови са речју војвода. Косара се одмах сети да је то морачки војвода Мина, о коме су калуђери, хајдуци и онн што су из Србије или из Црне Горе за Србнију путовали, често причали, Други непознати човек такође је био црн, висок, космате главе и тешка брка; богато и госпоствено обучен. Њега игуман, пољубивши се с њим, именова Ђоко, па се Косара досети да је то дробњачки првак, негдашњи харамбаша, а садањи војвода Ђоко Маловић. Трећи је био висок, роава лица, мЉд, светлих очију, усправан као бор на ћувику. Косара је одмах знала, то је Шујо син дробњачког Кнеза Стојана Караџића, о коме се такође много причало у манастиру.

Кад се игуман Јован изљуби и изгрли са гостима, Косара им сваком редом приђе руци и намести столове у које они поседаше, Отац Глигорије одмах изнесе ракију, а Косара већ од раније спремљену вечеру: суво месо, сир, кајмак и у сановима мед. Уз приче, шале ин задиркивање, они су пијуцкали лагано ракију, јели п сва петорица били некако чудно весели, као да се не ради о рату и буни, већ о некој свадби или празничком расположењу. Нарочито је Ђоко волео да пешка Гаврила и војводу Мину, који је радо узвраћао на шале и смешкао се уздржљиво, како то доликује његовом гласу и месту на коме се налази. Калуђер Максим, који је играо улогу домаћина и надзирао Косарино послуживање, на

СВЕТ ВЕСТИ

МЕМОАРИ ТРИГВЕ ЛИЈА

Норвешки државник и бивши генерални секретар Организације Уједињених нација Тригве Ли припремио је за штампу рукописе својих мемоара. Књига, која обухвата материјале о Лијевом детињству, бавиће се углавном периодом од седам година док је он био високи функционер ОУН, и главним политичко-дипломатским питањима и личностима са међународне арене тог времена. Лијеви мемоари треба да се појаве у септембру ове године.

3

УМРО ЈЕ АМЕРИЧКИ КЊИЖЕВНИК ЏОЗЕФ "ХЕРГЕСХАЈМЕР

Један од најплоднијих писаца у САД Џозеф Хергесхајмер умро је ових дана у седамдесет и четвртој години старости, Хергесхајмер је у току последњих двадесет година објављивго сваке године по један роман. Међу његовим најпознатијим делима налазе се „Јаванска глава“, „Злато и гвожђе“ и Светао огртач“. Анализирајући Хергтесхајмерове историске романе, књижевна критика га сврстава у ред писаца високо обдарених способношћу да се уживе у атмосферу јучерашњице. Хергесхајмер је спадао у оне књижевне раднике који су претпостављали перо писаћој машини. Имао је навику да своја дела преписује руком и до двадесет пута, а поједине делове и читавих сто пута.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕФВЕТАК и МАЈ ни

52:

ДРВО (детаљ фреске „Крштење“)

Ђокине шале и досетке тресао се целим де белим телом од здравог смеха. Е

По вечери, кад уклони остатке јела, успреми санове, а принесе каву и путијере за медовину, Косара се повуче, узе игле и скупљена седе на трупчић уз огњиште. Тада војвода Мина са стране је погледа и запита Гаврила: — Је ли ово она невјеста из Подблаћа2

— Јесте — одговори му Гаврило, па скоро очински, погледом помилова шћућурену невесту. Косари је било јасно, о њој се водио разговор, па је нарочито настојала да не чује речи, а да је могла, најрадије би у земљу пропала, јер јој се чинило, сви је у души осуђују и презиру.

— Чујеш, Гашо, све што си као хајдук згрешио, искупио си се пред Богом, кад ова-

ко чељаде оте из турских чељусти — рече Шујо.

— Вала оваквих очију не виђох у животу, сем у младе и поплашене дивокозе — рече

Ђоко, па и нехотично уврну свој тешки, црни брк.

— Није нимало чудо, што због ње: Ахмед“ бег Ћоро изгуби главу. За такву се жену, свашта. може учинити — више за! себе, него за остале, рече војвода Мина.

Игуман Јован трже очи и као после дуга и буновна сна, први пут пажљиво погледа Косару. Њено лице и очи одмах га потсетише на челну фреску богомајке при олтарском улазу. Сада се у памети почео ла сећа њена хода, невина и збуњеног лица, а бујног и витког тела, Сам се пред собом застиде тих. мисли, Крв му појури у лице и осети, како га то одвлачи од главне мисли, која ће на договору ноћас бити у танчини претресана, И после тога, он се први пут у своме животу, никако није могао, цео да унесе, у договор, који је као случајно уз каву покренуо војвода Мина. А кад му дадоше Карађорђево ли смо, да га наглас свима прочита, он би с времена на време предахнуо и уграбио прилику да погледа Косару, која је престала плести и раширених зеница гутала сваку реч из тога што је вожд захтевао, молио и наређивао.

По прочитаном писму, реч је узимао Ђо• ко, па Гаврило, а игуман Јован је и поред на стојања више него икад раније, био запетљан и нејасан. Ђоково излагање је било најоштри. је, пуно досетака и захтева, као да му је циљ био, у нешто да убеди војводу Мину, који је стално ћутао, само што би с времена на време, убацио по неку реч и настојао да се осмехне, нако му то није полазило за руком. Напослетку и он узе реч. Говорио је дуго о владици Петру, грофу Ивелићу, никшићким и колашинским Турцима, о Селмановићима и Ченгићима, па завршавајући своје излагање, закључи:

— Ђоко и Гаврило нек из ових стопа иду за четама у Србију. Уопут дижите и буните све што хтедне с вама поћи, како би се тамо у Србији, припомогло освајању Београда, А. ја и Шујо ћемо се вратити натраг. Организоваћемо људе да су спремни за одбрану и ако приметимо какав покрет Турака, напашћемо их. А у Санџак, Херцеговину и Подриње по-. слаћемо неколико хајдучких чета, нека тамо узнемирују Турке пи држе их приковане за место. |

С тим се сви сложише, па је у томе смислу игуман Јован писао писмо, једно Карађорђу, а друго владици на Цетиње. Посла тога још су дуго седели, пили и шалили се, Тек испред зоре, манастирски момци изве+

· доше коње, Сви усташе, изљубише се с игу-

маном, а кад их је Косара љубила редом У руку, сваки је обдари по дукатом, Војвода Мина и Шујо појахаше своје коње и брзо кре= нуше преко Шаранаца за Морачу и Дробњак. Гаврило и Ђоко такође узјахаше коње, па са оним преосталим хајдуцима, окренуше тут Пренћана, да тамо преноће и употпуне дру". жину, Игуман и калуђери, повукоше се у сво је ћелије на спавање, а Косара стаде уз про» зор и слушала је како Тара стење на Буковима. Њено је срце као упаљена буктињф пуно топле и нежне љубави, свима тим хра» брим људима, светлело крилатим надом на путевима, засејаним смрћу и турским бусијама. .