Književne novine

М

'

ВР

КЕЊИГЕ ГОВОРЕ

Прип оведачко дело Николе Лопичића

(НИКОЛА ЛОПИЧИЋ: „НА КАМЕНУ“, ИЗДАЊЕ НАРОДНЕ КЊИГЕ, ЦЕТИЊЕ 1953)

[ ШТРИЦОМ усташког ножа Х у Лепоглави или ко зна којим и каквим оружјем и ко зна над каквом јамом са језама из Горанове поеме, био је пресечен један живот који се расцветавао у све зрелије видове, примајући све обилатије сокове из стварности коју је „најприсније осећао и која је у њему, Николи Лопичићу, као приповедачу најзад дочекала аутентичног тумача. Посмртно дело Николе Лопичића, дато у овој књизи у тридесет и седам приповедака, сасвим је уверљиво“ сведочанство да ширина основице прилажења целокупној животној проблематици црногорског сељака у кршу, на безводној земљи и у перноду пресудних промена друштвеног и менталног склопа, није превазилазила његове стваралачке могућности у најбољим тренуцима. То је, у времену када је Лопичић стварао, било довољно за очекивање да и та област, која је између Његоша п Љубише као оснивача, и неколико млађих писаца у међуратном перноду, имала углавном „извањце“ као претставнике, добије свог писца са извора, а данас је чиста и, пуна извесност да су у Лопичићу постојале снаге и услови таквог развоја. Тим пре и тим више што приповедачко дело Николе Лопичића, овакво какво је остало, не значи само један покушај већ у неколиким својим целинама и један неоспорни резултат,

Никола Лопичић је у својем стваралачком поступку реалистички прилазио животним токовима, оној специфичној условљености атмосфере једне увек крваве борбе за опстанак, па било да је она, као некад У прошлости, само одбрана од насилничких апетита завојевача, било да је, у другом времену и другим приликама, борба против немаштине, економске беде и тако густе а тако недохватне мреже паукова зеленаша, порежџија, окупатора. Пита се Милица, сељанка која носи две мршаве кокошке на пазар мн никако не може да нађе задовољавајућу равнотежу између цене за њих и потреба њене куће, несвесно, натерана појавама око себе: „Па ко је тај велики злотвор којега сви слушамор2“ А то њено питање, та њена болна и узнемирена недоумица, прелива се као талас у резигнацији сељака кад виде да нема победе у њиховој борби са земљом, са властима, са невољама. То је тешка, загушљива атмосфера у којој је Никола Лопичић претежно налазио њене жртве, али на махове долазно већ и до границе на којој његови сељаци разрешавају корене зла и продиру у суштину механизма капиталистичког поретка. Реалистичко сликање којим Лопичић оживљава реалност једног времена даје црногорско село (град је у Лопичићевим приповеткама додирнут тек узгредно, без рељефнијих црта пи упечатљивијих одлика) у прелазном периоду · нестајања патријархалног менталнтета и поретка„и настајања новог лика стварности, у неизбежној супротстављености и борби са старим. Тај прелазни карактер времена, то: прерастање _ једног — дотрајалог

„“

вида живота у нове облике својих.

односа ми вредности, Никола Лопичић је хватао у различним тренуцима ни манифестацијама: у рушењу друштвених предрасуда, у разбијању моралног кодекса , племенског спутавања права јединке на лични живот и. властиту оријентацију У најсудбоноснијим одлукама; у разот„кривању грубе, сирове егонстичке похлепе сеоских газда која правце води до нечовечности, у још појединачним, али већ дозрелим, набујалим побунама против суровости односа између мужа п жене, у свитању“ јасне; свести о: чиниоци“ ма судбине, У тим видовима стварности приповетке Николе Лопичића доносе нову епоху, нова "обележја у историском развоју црногорског сељаштва од легенди вековних борби до патничког трајања на камену животних искушења. И у томе се и садржи оно. што је особено у доприносу Николе Лопичића прозном из-

разу црногорске књижевности и У“.

опште: наших књижевних настојања.

"Мада таквих чинилаца преображавања људи има у готово свим приповеткама Николе Лопичића, негде пуније негде слабије! изражених; ја "бих ипак истакао неке приповетке које се издвајају пи материјом живота коју дају и уметничком уобличеношћу У завршену целину. Њих, у потпуности те оцене, нема мно-

већ.

го, али У онима које то јесу, нови акценти живота живи су и убедљиви, животно подигнути до пластике и књижевне трајности, То су најпре приповетке „На орању“ и „Имање“, а после њих, већим делом, и „Невјеста“. У приповеци „На орању“ Никола Лопичић је дао људски топлу кристализацију једног драмског момента. у свирепом искушењу младе жене којој је муж отишао у туђину на рад, отеран бедом и безизлазношћу стања код куће, а њу оставио да се мучи у себи, да се носи са својим јарко пробуђеним потребама, својим за тај свет и за то време још увек женским слабостима и кризама, Па кад буде одгурнута од Машута, тврдог и непробуђеног за финије трепеће слабог људског бића, Илинка онда у своме дављењу. оличава не само једну . личну трагику него и трагику једног неравномерног рвања са злом око себе које је и виновник зла у себи, али под чијим узмасима још нема спаса. _ Зрела једна приповетка са психолошки поузданим сенчењем и сливеношћу драмског акцента са лирским, на тренутке топло бојеним, на тренутке счврснутим изразом аутентичне приповедачке прозе. И у „Имању“ је полазна тачка материјална заробљеност, али је пројекција основе у животној слици неочекивано богата и сложена својим чиниоцима. У овој приповеци Никола Лопичић је прво минуциозно аналитички распрео елементе, а онда је згуснуо до једре и садржајне синтезе целу проблематику беспомоћности на томе земљишту где је „земље колико да је вјетар у камен нанио прах“, целу скалу односа одређених пресудно оним првим према имању и темпираних једносмерно. Марко одиста води борбу судбоносну са искреним настојањем да

је најбоље реши: жена Јаница му је.

у болници, са отрованом ногом, и може је спасти уз ампутацију ноге. Али је сад рој проблема; шта ће сељаку и имању жена-богаљ која не само што не. може привредити него још и сама треба помоћи; и шта ће такав богаљ на окрњеном ионако малом и недовољном, јер за ампутацију треба трошкар Проговарају људске опруге у Марку и буде се јата заједнички проведених дана, али је читаоцу од самог почетка јасно да ће он оставити да Јаница умре, ма колико он тражио начина да то од себе сакрије, да себе оправда, бар оном очајничком решеношћу да Јаницу лечи травама код куће, па и да ће се оженити бујном Крстињом Савићевом, јер он сасвим нема пута за друкчији излаз, За психолошке акценте и морална ни-

јансирања Лопичић је у овој приповеци налазио одговарајуће сигурног

речи

продорне анализе и сли-

ЖЕНА СА ХАРФОМ

имању,

кања стања личности. То победничко ликовање једног вида живота који значи још увек нераскидљиви обруч и још увек непрелазно ропство земљи, имању, основици бедног и патничког живота, али жи“ вота у коме бар могу цветати наде.

„Невјеста“ је добро пошла. Прастари мотив Ромеа и Јулије. Истина „родитељи учитеља Јована и девојке Ђурђе нису крвно и непомирљиво завађени, али су злепомирљиво супротстављени; с једне стране сојлије и кућићи, с друге никоговина, ковачи, Умео је Никола Лопичић да одржи и развије ту трагичну интонацију _ неизбежне _ буре људских _ страсти, видика замрачених предрасудама и притиснути каменим _ теретом везаности за утваре прошлости. Тако је ведро кад пробије сунце срећног живота и у овом кршу. Љубав учитеља Јована, крилата као и овака друга велика и племенита понесеност, зрачи овде двојаком топлином: једном, чистом и поносном, према девојци, другом, снажном да отапа лед назадних схватања свога оца, попа. Ту, у декору столетних планина, бесни једна битка у којој су на једној страни нагомилани зли нагони и превазиђени морал, а на другој шикнуо врео људски понос и свест о вредности, Лопичић је развој ове тешке и суморне драме усложио још и појавом Ђуре, момка заљубљеног У Ђурђу. И ту већ није издржала композиција. С Ђуром није ушла само нова ознака већ и нова прича. Отуда се целина разбила, пресла под пуноћом садржине, Кулминација драмског развоја је већ прошла кад дође крај са убиством Ђурђе (потсећа на Ћипикову причу „Крај мора“, као што „Глас из даљине“ донекле опомиње на Ћипикову „Цвијету“). и: попа, без. јаче и убедљивије _ мотивисаности. _ Носи „Невјеста“ у себи ипак чиниоце дубоке импресивности,' Опис црногорског ора кад Јован лети „као топли вјетар“ поред Ђурђе која је „тихо спустила _ руке као птице крила“, претставља уметнички сигурно и значајно превазилажење фолклора. Или лирска интонација непосредности и чисте лепоте у расцветавању љубави. И пластика ликова и ситуација. Сва је ту да покаже колико је Никола Лопичић имао истинског приповедачког даха и стварног дара за оштру опсервацију и поетску доживљеност. Није то ни сва сума онога што остаје да траје као уметничко остварење у целини својих елемената, ни једина књижевна вредност у којој се живот обликује на овај или онај начин, Има међу приповеткама Николе Лопичића таквих у којима он проширује простор свога захватања сасвим новим пи свежим мотивима, као што је у „Маркову — смијеху“ стравично-гротескна слика глади, или у „Клобуку“ неочекивани _ ведри призвук хумора, или у „Лозани“ су-= гестиван рељеф односа према жени, У једном циклусу Лопичић је дочаравао горко и тврдо детињство, У другом суморне магле аустро-угарске окупације. Понегде се дохватао легенде („Поп Лукина глава“, „Гусле“) са настојањем да је види животно блиску и топлу, понегде је легенду преносио у блиску стварност живота (,„ЈЉубица“), Није остао ни без сатиричних акцената (,Стрича-

нова молитва“, „Код Дједа“) ни истинске лирске патетике. У готово свим његовим прпповеткама присутна је страсна тежња за разоткривањем интимних _ покретачких _ снага човека у друштву и природи, за роњењем у бистре или замућене вирове телесних или духовних потреба. У задовољавању те тежње Лопичић је каткад исувише претрпавао своје причање, уносећи у један оквир и ло две-три приповедачке целине (,Машанов злочин“), у двема приповеткама враћао се на идентичан мотив продаје краве и вола („Ружа“ и „На пазару“), остајао у више прилика само на добром почетку (,„Јошана“, „Мргудова невјеста“) или само на добром податку („Човјек“, „Љубав“, „Сељаци“), без праве „снаге. којом би довео до у-

# “

ПРОРОК

метничког сазревања у квалитетну прозу. У претежном броју приповедака широм су отворена врата пишчеве радионице и видљива је цела њена унутрашњост у којој се он бори још са преовлађивањем почетништва, а у њему декларативности, сиромаштва _ сликарске — пнвенције, злоупотребе добро нађеног поређења (вук се варира на разне начине У бар десетак приповедака), несигурности композиције и сасвим шематске поделе људи на супротне полове. Па ипак. Уз све те слабости виде се У. радионици и водоскоци свежих стваралачких могућности и ватромети живе и топле лирске обојености, Од њиховог шароликог расплекавања до счвренутог рељефа приповетке чији су сви чиниоци, спољашњи и унутрашњи, вредност и уметност није требало много корака, Никола Лопичић још није био дошао до снаге да их учини увек кад покуша. У срећним тренуцима свога стваралаштва он је успевао у томе. Њима се уграђује у раст нашег прозног израза.

Предговор Ђузе Радовића у целини одговара својој намени. Он знатно прелази карактер информативности, па довољно исцрпном анализом битних чинилаца _ Лопичићевог стварања даје лик и вредност писца.

БОШКО НОВАКОВИЋ

· Белешка о текућој лирици

(М. ПАНИЋ-СУРЕП: „РЕКА“ И Б. В. РАДИЧЕВИЋ: „ЗЕМЉА“)

АША лирска продукција,

изгледа, не зна за кризу.

Сваког месеца појављују

се у излозима књижара

нове збирке стихова, Између књига чија појава претставља у извесном смислу догађај у књижевном животу, ничу многе друге које спадају у текућу лирику, она је такође саставни део књижевности, али не поседује особине којима би привукла већу пажњу. И како издавачка предузећа не могу (или неће) да штампају све што им песници понуде, збирке излазе иу приватним _ издањима. _ Рецензент треба да буде стрпљив и да бира, Јер и у текућој, течној, мекој, коректној лирици, као и у оној која своју врлину и вредност искључиво види на супротном полу тих појмова, може се (не будимо сувише цинични!) _ пронаћи и понеки добар стих, добра песма!

1

Оно што је најинтересантније у „Реци“ Милорада Панића-Сурепа то је. њен спољни, графички изглед. Нешто већег формата од обичне осмине, са свега шеснаест страница од којих стихови заузимају непуних осам; с тим текстом што га је на камену, исписао Света Мандић помало архаичним словима која потсећају на ћирилске | знакове _ наших _ старих црквених списа, та је „поема литографисана у сто нумерисаних и потписаних примерака“, како стоји.у белешци на крају збирке. Заиста бизарно! После те необичне и ексцентричне спољне помпе, декорације, опреме очекује се, природно, садржај који ће својим бар донекле изузетним квалитетима — оправдати такав поступак и хитњу штампања. Нажалост, тога нема. Остало је само питање: шта је песник хтео саовом и овако штампаном и опремљеном песмом („Чему нам утварна дела“, пита се он сам у песми),

Панић је своју „Реку“ назвао поемом, ако је она сасвим (школ» ски) јасан пример лирске песме, Да би била поема, потребна јој је снажнија, тежа, убедљивија поетска екс= пресија, а затим и чвршћа садржајна потка из које би се, као епског средишта, развијали и ширили концентрични кругови лирских тема. (Изразити примери поеме у нашој савременој књижевности су „Јама“ Ивана Горана Ковачића и „Зрења=

(Наставак на седмој страни)

Дутопортре Африке

(АМОС ТУТУОЛА: „ПИЈАЧ ПАЛМИНА ВИНА“)

НО ШТО ми хоћемо видје„Му ти на примјер на Хеленима, то ће нам они сами Му, слабо показати, јер је нама обично најзначајније оно, што су они једва опажали.

Друге природе привлаче, но оне саме себе не тумаче, већ се само манифестирају, и једино тумачење структуре друге природе долази од нас, а уколико се и јављају знаци само-тумачења они нас „а зочаравају својом хералдиком, шкргошћу ни ексклузивитетом.

Једна природа ствара другој огледало. .

Оно што су не-Арриканци најдубље доживјели у. Африци, нећемо моћу идентифицирати с доживљајем Африке једног Африканца. Слика друге природе бит ће овд;. апострофирана у нарочитим, н то само неким појединостима, и зато ће слика Опти снажна и питорескна, створена у нарочитом рефлексу и узбуђењу, Но она ће имати тај недостатак, да ће углавном бити само одраз, а не и израз једне структуре. Зато се код бијелаша — не- Африканаца Африка често своди на једну исту кружницу елемената, који бијелца импреспонирају. Сад нам, међутим, један урођеник изражава ту структуру, која је досад била притиснута и. «лоњена кором егзотике што ју је бијелан око те структуре био утврдио. Амос Тутуола је- Црнац, који је. написао

„Пијача палминог вина“, непретен“ : цизну и љупку црначку хомери“ јаду.

Ту .нема оног интензитета На које смо ми навикли, па ни наших слика, поредби и сентенца; ту нема. дрога литерарних алкохола и хипнотика које дају деликатесни и напети“ прикази једног н.пр. Осендовског; ; ичему сличном ту нема трага. Ту“ туолине слике су, наизглед, час за: нас премлаке, а час прејаке (а оне“ поредбе које су нам опет наизглед најјаче као нлтр.: полутијелан син који је проговорио пригушено као телефон или стабло које је говори“ ло јако као много људи који вичу У

ТЛАВА

б | КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 13 МАЈ 1954