Književne novine
~"
песпик п СВЕТ
остината тв
САВРЕМЕНА. СЛОВЕНАЧКА ПОЕЗИЈА
ПАВЕЛ ГОЛИА с му
Рођен 1887 у Требњем. Гимназија у Новом Месту, онда активни официр. За време Првог светског рата пада у руско заробљеништво, прелази у руску војску, живи У Москви и студира руско позориште. 1919 враћа се у Љубљану, постаје драматург и директор Драме и остаје на том месту све до 1943. Дела: Збирке песама: Песми о златоласках (1921), Вечерна песмарица (1921), Избране песми (1951).
%
ПЕДЕСЕТТОДИШЊИЦА
Пет десетлећа прошло ми је журно. Мој видик буре цепале су страшно, врх мене небо реткокад азурно,
а олујама увек преиздашно.
И увек још ме вуче што је бурно,
ч досадно ми све. мирно, сигурно,
“ никад не знам шта управо ја
то вртлозима тражио сам, шта.
И превећ сам јурио па могуће
не спазих благо хоје украј цесте,
а ког ништа у гомилу не вуче,
неће душу сродну у сваком месту.
Ах, драге, још вас увек љубим вруће, ваш витез до гроба вама веран јесте, Немирна крв, нестално срце то,
из племените је трађе створепо.
"Сад царство моје је с дана на дан мање.
По косама ми топао смет целм.
И зуби се роне, ц њих време жање, без сјаја су, излазе из десни, третисује ми лекар сад лук белљм, дијету, мир ц угљеничне бање.
То знам, за педесети рођендањ насамарен бићу им исмејан.
И где су успеси, где резултати,
кад заврша се та слава од јуче2 Ако што знадох, знадох стих ковати. Још пас га овде прашином ње вуче. При жетви тој слављеник њебогати, м весели иза ушију се чеше
ц страшно брине кад сегне у џеп; хад умрем, да љи ће бити, за погреб.
А крајем другога педесетлећа
кад настаним се у кристалној палачи, строљећа и улето усред цвећа,
доће руља (тристалмце, ласкача)
да гласно о мојим песмама већа, жвалећ их, не би ли само ушла к мени. А коморник ће да све растури:
Пст! Не прима се, ексељенца сти.
ЕДВАРД КОЦБЕК
26
Рођен 1904 у Св. Јурију об Ш'чавници. Студирао романистику у Љубљани и Паризу. Збирка песама Земља (1934). мемоарско дело из доба Народноослободилачке борбе Товаришија (1999). Новеле Страх ин погум (1951).
ка
НОЋ СЕЋАЊА
Бос као некад ступам
из роднога дома на тихи трем
то ноћи, док је месечина
још. коса, и уздржавам даг.
Зелено сновање је сребром заливено, под Ћилибарне таме тлалштом.
Све је као некад,
за тајну сам тробуђен
ц сигуран ко месечар.
Кроз мрак огромни слушам
таласе вечнога трајања
ч страсни шум жуборења "снова.
У трену ево ме на давнашњем мору ч наједном стојим тред домом
ко верна крманош на крову лађе ч више не могу с ње.
И већ тутујем њом и раскорачен, обема рукама управљаж крнилом, ја усучем га, оно послуша сместа: кад зачујем лахоре у воћњаку, заокренем на лево, ц рузмарина жбун затмше се, а кад зашуми тод брдом где ноћ тиче окомиту шуму,
обрнем на лево, да бих пресекс таласе, а кад високи орах над жућом одједном стласне као тамно једро
ч лађа часом тотоне у плилу
и стресе се, зидови стари заликрите ц кроз прозорак зачујем
уздах катетана стара,
оца свог у сну.
ГРАДНИК
Рођен 1882 у Медани у ГТоришким Врдима. Студирао у Горици и у Бечу. Сада живи у Љубљани. збирке песама Падајоче звезде (1916), Пот болести (1922), Пе ргобипајз (1926), Светле самоте (избор, 1982), Вечни студенци (1938), Злате лестве (1940), Песми о Маји (1944), Појоча кри (1944). Много преводио, нарочито песме: Китајска "лирика (1928), Италијанска лирика (1940), Модерна шпанска лирика (1943), Његошев Горски вијенац, Мажуранићев смрт Смаил-ате Ченгића и др.
У ТУЂИНИ
АЛОЈЗ
О, како си ми далеко, Медана, ти село родно, не чујем ти глас! Кад мислим на те, сузе тече млаз ц знам тада како је она слана.
На брегу лоза одасвуд те скрива,
тред тобом у сунцу — тучина “ Крас, раван фурланска, Соче златни пас,
а иза тебе далеко два су дива,
Крн и Триглав, још даље Доломити: ја видим те тако, сву усред Брда и тражим реч слатку да ти је дам.
Најслађа реч ми за те је претврда им не може је језик растопити, у срце ми је легла као кам,
ме ПЕНЕ ВИПОТНИК
ка
Рођен 1914 у Загорју 06 Сави. Завршио филозофски факултет у Љубљани. Песме објављивао у разним словеначким часописима, Припрема збирку песама.
%
ПОНОРНИЦА
Благо сунце ступа из ноћне“ стаје ми јутро пуни кршевити свет, ја падам у мраж где земља лежај даје.
Подмукли час ме бацио на тле, понижења тамних жрта руши у менљм већ давно гниле скитничке ми сне.
У мукло дно са зеленога слата трљава вода клокоће тужно, док тпадам у њу, срце се растата.
Лишен сунца што из лаких ветрова пролећних ружини га тупољци тију, у ковчегу почивам тих, без снова.
У бури вечности су ме сама срели небо и“ блато: никад сита опседа ме немилосрдна тама.
У мрачни завичај каткад хук дана врати ми душу удатнуту у кречњак: тад тамница ми осване обасјана.
Благо сунце ступа из ноћне стаје ч јутро пуни жршевити свет, ја падам у мрак где земља љлежај даје.
ВИДА ТАУФЕР
3 Рођена 1903 у Топлицама код Загорја. Учитељица. Збирке песама Веје в ве-
тру (1938), Крижев _пот (1941), Избрани листи (1949).
~
ВЕЧЕ
Већ дах глицинија ћунми зрак, ч све ниже се земљи слива, м мек је као сив облак.
Још тилим је његов корак, у цветно жбуње дубље сеже ч завија га у меки мрак.
Завејава колиби кров, тихо на црну груду леже, звонећи као сребрн 308.
Још таммаја је њему моћ, у сат се спушта сива њива, на земљу ступа мајска ноћ, |
8 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Ж ЧЕТВРТАК 13 МАЈ 1954
МАТЕЈ БОР
Рођен 1913 у Гргару код Горице, као Владимир Павшич, Студирао славистику У Љубљани. Сада живи као слободан књижевник. Збирке песама Превихаримо вихарје (1942, штампано у илегалној партизанској штампарији), Песми (1946), Бршљан над језом (1951), филмска поема Беле воде (1950). Праме Разтрганци (давана у партизанима), Тежка
ура, Врнитев Блажонових, Колеса теме. Написао сценарио за филм
Весна, Превео песме Мирзе Шафија (1953). Преводи (пекспирове краљевске цраме.
ИЗ „ТАМАРИСКА“
3
Здраво, девојко. Можда ћемо скоро срести се, можда и никада више.
Због љубави сам сјај дана славио
ч старомодне песме пуне чежње
жао трубадур теби у част вио.
Сад крај је. Још час који ноћи
ч лађа ће са мном из залива тоћи.
У срцу твоме мој лик ће да живи, раздраган, сањарски, све докле га сивљ заборав не збршише с неба твог сећања. А сада живот пут којих ће страна одвести ме — не знам, ал ако ме води у поћ, онда ће чежња туна. наде
да ћемо се још где срести једног дана обасјат" ми туте. — Пристанмлште твоје биће лука, тада за све снове моје.
5
Сав дам, сву ноћ у мени шум валова, које ветар рађа, обала разбија,
који скачу на зид истарскижг брегова, где се лето у задњим грчевима свија, гргољи ц шуми ч јечи све тише
за сунцем кога њеће бити више.
И док сам слуш'о валове китеће
ч уздате мрачне, знали како ми беше: жао да онш дане моје среће
са собом у смрт, у таму однеше,
у мраж што гута, дави, мучи, меси,
ч онц цвиле дуго: где си, где сиг час сањајућ“, ж'о ја док сред месечине чекат те оне јулске ноћи јасне;
цас чезнући као успомене касне
кад, усамљенмшма, посету нам чине; час ропћући опет, к'о несрећни људи којим време ноге и, срца поломи;
час опет гневно као да се буди
вечна снага земље да небеса згроми. Тако слушал свако ц јутро ч вече валови бурне пч сав слух упирем нећу ли чути да негде одјече
лето, са којим ч ја сам умирем.
АНТОН ВОДНИК
%
Рођен 1901 у Подутику код љубљане, студирао повест уметности у Љубљани. Радио у разним релакцијама. Књиге песама Жалостне роке (1922), Вигилије (1923), Скози вртове (1941), Сребрни рог (1948), Злати кроги (1952). Уређивао ревију Криж на тори (1924—1927). Одабрао и уредио антологију Словенска содобна лирика (1938), 3
СЕЋАЊЕ
У лакој модрини искрим се
на златном јастуку вечерњег сунца.
Срце ко воде млаз звони у тишини.
О, скакавиц у трави, што са зрикавцима зуји из тла, како вас гледам зачуђеним дечјим очима.
· као коње трозрачнозелене с невидљивим јатачима.
Сунчане руже по брезима верно су се окренуле ка тихом осоју.
Угасиће се брзо трве креснице и росе.
Студенци у помрчина хладни су ко мртве рибе.
Твоје прси, о тредрага, као грлице су топле!
У таму загрлићеш ме —
на огњишту
последња Ће жишка
ко на жртвенику тињатт
ки чак у сну зрачити теби ..«
МИЛЕ КЛОПЧИЧ
3
Рођен 1905 као син словеначког рудара у Лотаринтији (норма). Револуционарно ради већ као ђак. Збирке песама плам-
тећи окови (1924), препросте песми (1934, _ дДруто издање 1951). Доста :
преводио из страних књижевности, нарочито Пушкина. Неки песнички преводи сабрани у књизи Дивљи грм (1952).
ла МЕРИ СЕ ПРЕТСТАВЉА
Ти одвећ никад не питај.
У Детроиту живим, 14 имам тролећа, м зовем се Мери. Ако се добро сећам, жрај Саве негде мене мати тови.
Туђ и далек је то за мене крај,
а ти га итак тако некако зови.
Кад бисте хтели да речем још што,
томела бит се, признајем.
Свој дом откад смо натустилт, : ма деца смо га заборавили. А Какав је био, не знам вам то,
ја не познајем земље те.
А мати прича беше то лет жрај, да кућа нам је била у долини, сред насеља малог под гором.
На. падини пуно сунчаних њива, па води ноћ и дан млелм су млинт, ц фук се чуо и вејање млива.
За малим окножм цветало је цвеће: _ воденике, карамфилм, мученице.
Крај куће у врту окотане леје,
ма њима руже, шилшир пи божури.
Из далека већ мирис резеде веје,
а са цвета на цвет журно пчела, полеће.
Премало само било нам је поље,
ч отам, преко мора оде чак.
Кад стиже писмо: „...и то да се зна, у Америци је нешто мало боље...“ ; тродали смо у пошли за ЊИМ.
Отад прође много година.
И још: Мати понекад зашатуће:
„Шта мислили, стоји ли још тамо мљит тш под брдом зидови налце куће2“
А отац мрк ишта не вели.
Била сам Марица. Тога се још сећам,
а сад се зовем Сустерсич Мери.
ЈОЖЕ УДОВИЧ
ко
Рођен 1912 у Старом Тргу при Ложу. срилозофски факултет у Љубљани. Објављивао песме и новеле већ пре рата, нарочито у ревији дејање. После рата објављује песме у Новом свету и Нашој содобности,.
%
ИГРАЧИЦА Кроз велове суморне светлости вечерњемодре, ноћносиве, лети, лети ц тражи ч све више осећа како не носи само уздахте своје на свештеничкој руци.
Ослободи се! — виче утлалцен. одјек рогова ч гусала м осамљених ствари, “ чаробница зове у помоћ своју чар: трсти јој букну у огњу белом
ц њима зажиже
тладно време.
"Покретима тајним
чар скида с уклетих окамелина, ч мртве душе су опет ласте,
м погалцене мислма се буде
та као рој свитаца слећу
џ глутих срца пепељасти мрак.
Лаза покрет — и земља је пост мимо сазвежђа: Девица се смеша, замамним гласом јавља јој се Лира, Теразије мере небо и земљу, Лабуд се купа, у мору Међзвежђа тајанствени је стрелалм · у срце циља.
Неммрна чаробнице, ти све си кадра, та ипак ниси лито би радо била, наси Дијана ч ниси Дафне,
већ си као повели богови сви
вечни човек пред оком жалосним,
Играш од руба пешманог дана до руба, о који пљуска мртвачки црна ноћ,
крај судбоносних сазвежђа, још корак стутллш ли само, вреба незнамно.
Кретње ти ћевају: сви смо исто;
сви смо исто: земља и светлост.
Светлост згасне — м још смо само успомена, ј
ПА“ 77