Književne novine
ЕњИигГЕ ГОВОРЕ.
Критика наша _ насушна
(Зорат Мтилшић: „Реч и време“, издање „Новог поколења“, Београд)
РИТИКА критике је прилично
незахвалан посао. Против-
стављати образложеним и
аргументованим судовима и
закључцима једног критичара друга (супротна) мишљења и закључке, оспоравати их, обеснаживати, поништавати, доказивати да је бело — црно, и обратно, тражити ситне н сићушне грешке и недоследности да би се онај који критикује (бар у том тренутку) приказао надмоћнијим од критикованог критичара. — то су само неке могућности из којих би се излегла нетрпељивост, зловоља и свађа. Али, ако туђа мишљења не морамо да прихватимо и хвалимо, треба да их поштујемо! Наравно да је потребно придржавати се тога и сада, кад је реч о критикама Зорана Мишића; премда је то доста тешко, јер једностраност Мишићевих – критичарских погледа и. схватања нужно и неизбежно изазива и једностране коментаре. Док су књиге неких наших писаца месецима чекале реч критике, и биле недовољно и површно цењене и оцењене, збирка критика Зорана Мишића била је дочекана п поздрављена изузетном брзином и предусретљивошћу. Прво се појавио приказ у једном недељном листу — два месеца пре (!) но што је књига осванула у књижарским _ пзлозима; друга, у једном студентском књижевном листу, месец дана раније. Не испитујући узрок те појаве, изгледало би да је код нас критика данас више но икад вреднија, експе-
дитивнија, боља, савеснија... Потпуно негативан _ одговор не би био тачан; критике има доста, много,
али — какве2 Преовлађује дескриптивна рецензија. Циљ јој је да је нико не претекне, да буде прва, меродавна; има, затим, случајева да поједини рецензенти истом „озбиљношћу“ и крупноречивошћу стављају под своје нестрпљиво перо велике и највеће писце, и почетнике; они имају „став“, „разумевање“ и „мишљења" о свакој. (па и инфериорној) страној књизи! Да ли је то критика» Не, није. — А основна је слабост што скоро уопште. немамо аналитичке критике; гуши је рецензентска мора, новинарска работа, белешкарење (или, добро је рекао Борислав Михајловић: лешкарење!), које је каткад неминовно: уредници траже кратке и „сажете чланке! — тако да та „текућа критика“ постаје слична „текућој посзији“: мало је или нимало значајна и корисна! .
Зоран Мишић се донекле издваја из тог круга. Он додуше не спада ни међу оне који су у критици кртише, који истрајно, реловно, систематски прате књижевни живот, књиге, догађаје, којима је критика страст, радост, потреба, део живота, свакодневна обавеза, само — наравно не у профаном журналистичком сми слу; али, зато Зоран Мишић _ има, можда најизраженији и најјаснији, одређени метод, став и аспект из којега посматра литературу. Тај његов став, почетак јасног опредељивања запажа се у двема опсежним анализама из 1950 године: „Два примера ттаблонске критике на поезију младих“ (стил: „на лоезију... 21) И „О жуборењу потока...“ _које су такође критика критике. Ја нећу овде да приговарам њиховој гломазности, развучености, педагошко-дидактичком тону и речнику који се често не разликује много од речника које Мишић у тим чланцима оправдано критикује; далеко је вал није нагласити да је Мишић ту, иако умерено, тактично, и опрезно, међу првима почео обрачун са једним схватањем уметности, совјетског ти ла, које је било уско, ограничено, симплипистичко и _ практицистичко; н обрачун са пропагаторима такве „уметности“ који су бесправно себе прогласили — „марксистичким кри“ тичарима"“; колико они нису били ни марксистички ни критичари, и коли“ ко су Мишићеве поставке биле онда (па и сад) тачне и разложне, доказ је и то што од оних „критичара данас нема ни трага ни гласа у књижевности и критици!
У тим чланцима уочава се перзистентан напор анализе, рашчлањавања, критичке контемплације, што су, бесумње, особине доброг талента. Али, даље од тога Мишић није отишао — ка целовитијој аналитичкокритици. Он је прихватио
естетској н заставу Марка Ристића, и под утиском и утицајем његове књ ижев-
зачете јти тамо
не политике,
КЊИЖЕВ
негде после Првог светског рата, постао један од првобораца наше књижевне ренесансе 1951 и 1952 године, крштене звучним именом: модернизам. То је био неодложан и неопходан заокрет; али је Мишић ту улетео у другу крајност.
Бодлер је, додуше, истицао да критичар мора бити такав: загрижљив и недвосмислено опредељен за једну књижевну струју, правац, оријентацију. Но чини ми се да критичар данас, код нас, треба ипак да има више разумевања, обзира и стрпљења! Зоран Мишић, пак, није имао тога довољно. Написао је памфлетско-полемички есеј „О смислу и бесмислу...“, и у њему паметну мисао — да је време уништило „све приоритетне системе у уметности“, и даље, да је „уметност, упркос свему, једна и недељива“. А онда је, насупрот томе, дао приоритет једном — „модерном“ — схватању У метности, и надмоћно-сажаљивоироничним тоном и поступком, са очитом дисинклинацијом и омаловажавањем, ликвидирао онај део нане поезије који не одговара његовим схватањима и преокупацијама, бирајући као доказе — наравно, како се у таквим приликама ради најефемерније и гротескно лоше стихове „текуће лирике“ из новина
Милош И. Бандић
и часописа који нису увек и у свему карактеристични за њихове ау-
торе. Рђаву, сентименталну, лажно романтичну, сладуњаву, неискрену, дакле конвенционалну и уз
то неуметничку поезију не може нико одбранити (нити је брани) од осуде и пропасти; постоји, међутим, и добра „немодерна“ поезија и она се не може у целини осудити и негирати само зато што, ето, није онаква какву би Мишић хтео, или онаква као што је поезија неких савремених француских песника које он врло често и врло радо спомиње и цитира одломке њихових песама да помоћу њих, ваљда, поучи наше песнике како треба да пишу! Због тога је Мишићев критеријум скучен и непотпун. Ексклузивност, „један љупкији надреализам“ и Рембоова „алхемија речи“ не морају бити једини и јединствени пут развоја наше књижевности, Јер и она поезија коју Мишић брани и заступа, у којој вешто балансирају и коју нештедимице лансирају неки млађи песници такође постепено постаје манир и шаблон; биће је ускоро на килограме! Друга крајност је. најновији чланак Милана Богдановића против „бесмисла“. Данас кад се јављају дела као што су „Зло прољеће“, „Велика деца“, „Руке“, „Мртво море“, која дају тон, вредност и озбиљност нашој литератури, Милан Богдановић пише своје „Фрагменте о уметности без смисла“, без доказа и навода, не обзирући се на стварна, постојећа дела (акамоли да о њима каже критичку реч!); и шта је претекст 'томе протестуг Да ли вербалистичка _ папазјанија у полуписменом и (поред свег његовог надримодернизма) фосилном и стерилном листу „Уметност и критика, или експериментални стихови у неким омладинским и другим листовима, што све заједно није тако
"опасно ни озбиљно, или нека врста
намерног (што би требало да буде: примципијелног) пркоса и_ отпора, против поезије Васка Попе2.. Крајности су сувишне. Поезији треба размаха и слободе, и критеријум ко“ ме она подлеже није ни „реализам ни „модернизам“, већ једино њена уметничка, етичка, људска вредност и суштина.
(Основне своје теориске принципе и примедбе о савременој поезији Мишић је формулисао у есеју „Певање и мишљење“ који (слагали се ми с њим или не) спада међу најбоље и најзрелије радове у овој књизи „разговора о поезији“. С њим, и есејима о Васку Попи и Миодрагу Павловићу збирка Мишићевих критика добија заокруженост и „тежину“, Сву своју пажњу Мишић је усретсредио на то да објасни етичке и смисаоне квалитете поезије ових песника, Али је, као и у неким пређашњим чланцима и приказима, много мање напора улагао да анализом открије и протумачи њихове уметничке специфичности и ориги-
не НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 20 МАЈ ума
М. ЋИРИЋ: ДЕВОЈЧИЦА
налност. Предмет толико овлада критичарем, да он користи речи, мисли, стихове песника, и цитира,
цитира неуморно! У есеју о В. Попи на непуних двадесет страна има двадесет девет цитата, а у есеју 0 М. Павловићу на тринаест страна деветнаест краћих и дужих навода из Павловићевих песама и једног чланка! Ништа битно није речено о
Павловићевом _ уметничком — стилу, ништа о утицајима. (Критика није пријатељска само кад хвали, већ и кад срчано и срдачно опомиње, куди и прекорева). А бан о утицајима могло би се, у вези с Павловићевом поезијом, много говорити. Превођењем страних песника све се више откривају извори инспирација и позајмљивачких операција појединих наших песника,.и ускоро ће превођење постати незгодно, непријатно и опасно за њихову „аутентичност“!
Тумачећи поезију В. Попе, Мишић је показад више еластичности и аналитичког улажења у структуру песниковог израза — напомене о метафорама, сликовитости итд. Али је и ту сметала педагошка, „поучителна“ експликативност, коју је, лодуше, признао и сам писац; само што то признање ипак није довољно да оправда овакве описне, уџбеничке почетке неколико узастопних пасуса: „Пет поглавља, који (1!) чнне...“, „Почетак је „Коре“...“, „Налазимо се већ усред...“ „У следећем поглављу“, „У наредном поглављу“ итд. Мишићев стил се од безбојности у првим чланцима искристализовао у чврсту, једноставну, гипку, компактну им, често, духовиту реченицу.
Као целина, Мишићева књига је занимљива и темпераментна целина и, ма колико се у њој осећала јелносмерност и искључивост у тумачењу и евалуацији наше савремене поезије, иза ње ипак стоји личност, једно хтење, један циљ (без тога би збирка била сива и аморфна) и све то није узалудно; развој наше поезије потврђује неке Мишићеве смернице и предилекције; донде док не почне да дели лекције на свом курсу поезије, заборављајући шта је сам написао: „Свака аутентична поезија је модерна „или није поезија“. Прво нека је аутентична, уметничким, животним духом и смислом прожета, а нека се зове како хоће и како ко воли! Таква нека је и критика: више тумач уметникових слабости, напора и успеха, а мање каприциозни луталац за нечим неодређеним 'и магловитим, што постоји и може се осетити је» дино у живом, непосредном, објективном, стваралачком контакту са уметничким делима.
,
Књижевни зборник
Мати це
хрватске
(„Хрватско коло“ за 1953 годину, Загреб)
А закашњењем од неколико
месеци, знатно скраћено У
односу према првобитној
намери редакционог олбо-
ра, појавило се ових дана „Хрватско коло“ за 1953 годину, као импозантан зборник на више од 400 страна велике осмине, Почевши од 1842 године, када је под уредништвом Раковца, Враза и Вукотиновића изишла његова прва књига, оно је пролазило кроз разне мене: излазило час као зборник, час као. часомис, понекад са дужим прекидима, стално вршећи важну књижевно-научну мисију међу Хрватима, а донекле и међу Србима и Словенцима,
Уводни чланак најновије књиге , Хрватског кола“, „Око Трста". од Јакше Равлића, бави се једним од најактуелнијих _ међународних проблема данашњице, Изложивши историски развој империјалистичких тежњи нашег западног суседа за источном јадранском обалом, а у лоследње време и за Трстом и околином, Равлић, на основу темељне анализе чињеница, закључује да је Слободна територија Трста наша и по националном саставу и по географском положају, а да град Трст може имати будућност само као југословенска или интернационална лука. — У чланку „Амерички документи о талијанско-југословенским односима г. 1918" Богдан Кризман осветљава судбоносне политичке догађаје из 1918 године, који су претходили уједињењу југословенских земаља: препреке које су томе стајале на путу (италијанска суревњивост п Пашићево великосрпство) и активност Југословенског одбора са Трумбићем на челу, која је, ослањајући се на тежње наших народа за јединством_ однела превагу над империјалистичким тежњама непријатеља. Мора се са признањем истакнути да се данас међу многим хрватским критичарима и књижевним историчарима, у најбољим илирским ни југословенским традицијама, не прави разлика између онога што је у књи-
жевности Хрватско; српско или ссло-_
веначко, што је дошло до изражаја и у овом зборнику. У чланку „Из словенске _ науке о књижевности" Антун Барац је, на основу дела др Антона Слодњака о Прешерну и његове редакције есеја Ивана Пријатеља, подвргао критичкој оцени карактер и домет словеначке науке • књижевности. Он се са нарочитим симпатијама задржао. на есејистичконаучном раду Пријатеља, покренувши у исти мах неколико важних проблема, као што су: циљеви и методе књижевне науке и стање ове не само код Словенаца него и код Срба и Хрвата. Идући за примером Матоша, који је хрватске читаоце упознао са низом _ српских писаца, Милан Селаковић у чланку „Љубомир Недић — уз 50-годишњицу смрти истакнутог _ српског критичара“ резимира суд о овом писцу, који је у оцењивање дела уносио конзервативна политичка и књижевна мерила, али ипак од српске критике створно признати књижевни род.
Од других критичких и књижевнисториских прилога ваља нарочито истаћи опсежну студију Шима Вуче-
тића „О Крлежиним новелама", ко ју, унеколико, допуњује есеј Влада Мађаревића „О проблему централног глембајевског _ лика". Импресионистички топло доживљен је амбијент
песничког стваралаштва у чланку „Варијације на тему; Тадијановић од Јакова Иваштиновића. Сличне
природе су и есеј Далибора Брозо“ вића о Николи Павићу („Сувремени пјесник кајкавског Међумурја“), као и преписком документовани _прилози: „Ивана _Брлић-Мажуранић од Ивана Брлића и „Повратак Франа Мажуранића _ хрватској књижевности" од Ферда Николића. Теоретсконаучном проблематиком бави се од ломак из дела „Мисаони развитак Карла Маркса" од Предрага Враницког. — У студији „Књижевна смотра" Станислав Шимић расправља о карактеру и улози књижевне ревије.
„Хрватско коло“ је донело велики број и тематски и по вредности различитих песничких прилога. Преовлађује слободан стих, са интимном, врло често сензуалном осећајношћу. Лирика у овом зборнику много се бави лепотама природе (Тончи Коштре: „Пастел'); њу прожима извесна сета због пролазности живота (Звонко Кухар: „Старост“). То су вечне теме, али су овде изражене. новим средствима, топло и искрено, „Хрватско коло“ има доста и прозних уметничких прилога, најразноврснијих по дужини, предмету и начину обраде, па и по вредности, Редакција зборника (Г. Крклец, Н: Павић, Ј. Равлић и Д. Тадијановић) била је врло широкогруда и као да писце није ограничавала ни у погледу избора теме ни у начину обраде. Тако поред класично-реалистичких прича, каква је „Необичан догађај у Винову" од Вјекослава Калеба, где се поступним психолошко-реалистич= ким методом улази у сукоб зелепаша и сељака, налазимо и одломак из ромава „Ни торни ни ловни" од Војина Јелића, где се тематика из блиске прошлости, обрађује средствима најсмелије · симболике, прозним прилозима преовлађују те“ ме из. народноослободилачке · борбе („На крају пута" од Ладислава Жимбрека, „Писмо" од Ивана Сламнига), али их има и из наших дана („Изјава" од Јура Каштелана). Неки од писаца са особитом љубављу пониру у дечју психологију и осветљавају догађаје из њене перспективе (,,Ота и син“ од Јакова Секулића, „Бјелоглави _ Павлићи“ од Антуна Шољана). Они нарочито воле освет“ љавање тананих душевних збивања својих јунака, чиме се нарочито одликује пртица „Кор" ој Анта Деана, у којој се са дирљивим саучешћем слика свет слепих,
Последње годиште „Хрватског кола", као штб се види из ово неколико његових, надохват споменутих прилога, одликује се обиљем и разноврсношћу садржине, актуелношћу третиране проблематике, живом везом са савременим развитком хрватске књижевности и тежњом да се она зближи са српском и словеначком. ЖИВОМИР МЛАДЕНОВИЋ
Томас Ман: Лота у Вајмару
(Томас Ман: „Лота у Вајмару“, Ноток, 1954 2.)
издању _ Новог поколења
недавно „се појавио ромам
Томаса _ Мана, „Лота У
Вајмару“. То дело настало
је из жеље да се највећи немачки песник, Гете, дочара читаоцу, онакав какав је био у позном добу свога живота, у периоду кад је дефинитивно _ обликовао _ своју највећу концепцију — Фауста. Афинитет Томаса Мана према Гетеу осетио се још у првим Мановим_ списима, било у филозофским ређлексијама које је Ман разуђивао У свом префињеном стилском ткању, било у аналогијама које је он сам правио савршено вешто да се осете као свесна намера и исто толико као једно немарно, узгредно поређење да би себе приближио више читаоцу, али увек тако да се
аналогија осети као свесно дата и са призвуком префињене мановске ироније. Данас је свима познаваоцима ових немачких песника та аналогија знана, а онима који их и изучавају она је нешто што се под-
разумева: Гете је највећи песник на почетку а Ман на: крају немачке грађанске епохе. -
Разумљиво је да је Томас Ман почео са Гетеом и читао стално његова дела током целог свог живота, непрестано се њиме инспирисао за одређивање Гетеових духов-
них вредности и истовремено 34 своју личну интерпретацију _ тог огромног _ културног наслеђа. Тај
стални додир са Гетеовим делом и личношћу, то лагано, Ману тако својствено, органско упознавање 4 уживљавање, то свесно тражење сличности и транспоновање идеја, довело је до једне, а то се може слободно рећи, скоро идентифика"ције за Гетеом. Уједно је Манова огромна ерудиција нарасла до таквих сразмера да је н он могао у свом делу да синтетизује читаву епеху, или да оживљава читаве цивилизације и културе, као у огромној тетралогији 0 Јосифу и његовој браћи, да је та идењтичност са Гетеом била до крафње мере све-
-сти су Као Мефистофелеси
страна. То се све тако изврсно излило и одразило у стилу Томаса Мана, да смо у његовом делу „Лота у Вајмару“ у недоумици да ли је то текст Гетеов „или Манов, говори ли То Гете кроз Манова уста или обратно. |
„Лота у Вајмару“ објављена је 1939 године, дакле у време када се нацизам осилио и развио до монструозне анти-људске снаге. Наципрет- стављали _ најпакленију силу лпањ германства, хотећи да по сваку цену купе фаустовску душу – немачког народа. Хтели су да присвоје себи највишу вредност немачке кулдтуре и хуманитета — Гетеа, славњ, ли су га и узносили као протагонисту својих идеала. Они су Гетеовог Фауста, који је идеал људског стваралаштва и генијалности, хтели насилно да споје у прототип труског милитаристичког и германског нацистичког „новог“ човека. У ту сврху настојали су да се литерату-
(Њаставак на седмој страни)