Književne novine
проза.
__ Менолог |
(ОДЛОМАК | ИЗ РОМАНА „НЕ ДИРАЈТЕ
„„====- РДСКА артиљерија, рано изјутра, поче да бомбардује Пољице. Некакав „та, лентован“ тобџија једном гранатом рушио је · по
двије куће. Што артиљерац не стиже да поруши надокнадише „роде“, које су кружиле изнад мјеста, Авиони су се вратили. и по ливадама оставише гараве љевкове на снијегу, Маркова војска одбијала је један
"батаљон алпинаца на коси изнад. ва-
рошице,
Јача талијанска патрола, с пиргавим серђентом на челу, журила се миртином куда су јутрос измакле Из„бјеглице. Редом је палила кућу По кућу. Кад дођоше пред једну, која је некада служила као школа, поче да се домишља како да јој запали кров. под цријепом. Један солдат попе се на њу, скиде два-три цријепа, унутра убаци штапић експлозива и војници сачекаше да виде дим.
При бријегу, на источном крају Пољица, ревносне паликуће угледа ше мали, лијепи кућерак, такође покривен цријепом. Пожурише да и « њим сврше.
Нађоше закључана врата, Серђенте стаде да удара цокулом у њих, али кад се увјери да је то узалуд“ во — опсова и обазре се на остале, __— Чему да је отварамо2 Да је запалимо и готово! — предложи један од војника,
— Баш хоћу да видим шта је уну-“ тра! — заинати се наредник м још
неколико пута снажно удари цоку=
лом у врата,
Један од војника измаче се ни примети да кућа дими,
— Мора да неко има унутрар упита се солдат.
— Арг, Моп(епегвго!.. Радгопе. . « — викну серђенте,
Онај најмлађи скочи, пронађе ејекиру на дрвљанику, замахну неколико пута док се врата улупише унутра.
Покрај пећи сједио је непомично старац. '
Израсла статуа из пода,
Без ријечи.
Без . покрета.
„Можда. је глув“ — хомислише.
војници,
— Мај' ог! — викну серђенте и при ћошку угледа кревет прекривен и сједу главу старице.
— Уа: Гиог! — понови серђенте.
Старац је.гледао у жар кроз враташца пећи, Сједио је утуткан излизаним јастуцима, који већ нијесу имали боје, Како је малаксао и старио чинило се да се постеља око њега ширила и постајала већа,
— Еџог! -
Старац погледа ствари око себе, као да од њих тражи неки одговор или питање, не обазирући се на наредника. Ако би то неко пажљиво посматрао у његовом леденом покрету очију могао би уочити нешто судбоносно што ће доћи.
Серђенте нареди жену изнесу напоље.
Један од њих откри непокретну старицу, а испод поњаве завоња Уустајао ваздух. Он поно- | во покри тијело и жену изнијеше с креветом заједно. Је ли и она за ово што се догађа глува и нијема као.и њен муж» Чинило се да гледа равнодушно на војнике. у показа
војницима да
Кад серђенте старцу врата и пружи руку на кров — учини
се да се сама .старчева рука маши чудна ору-. жја. „Упоредо с муклим пуцњем оружје кресну бјелушкастим пламеном и серђенте се премости преко штпорета. Старац остави _ оружје _ испод простирача, као да се ништа није догодило и као да ће му опет некад требати! Онда изнад себе спази пламен.
За непун час ту ништа није остало осим гарава пјега на снијегу, која је до јуче била кућица црвена крова. Огорјела зидина оста слијепа да казује како у рату не гину и не страдају само људи већ с њима зајед но и куће гдје жив самохранци. у
Мало касније на «бретовима изнад Пољица у честаше митраљези. Ко лона партизана прође
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 10 ЈУН 1954
,
ЛОЈЗЕ СПАЦАЛ;: МРТВА ПРИРОДА
кроз спаљено место, За Њом су ишле избјеглице и заустављале. се пспред згаришта. , · ф !
"Пошто је киша ноћу погасила -ватре, а димове упило хладно небо, — Марко одреди јачу патролу са Станком да, Као нека врста комисије, испита и прође пустињом згаришта. џ
Патрола . се заустави пред кућу Мићуна Ђукића. На вратима их срете недогорио љеш у опаљеном кревету, |
Партизани уђоше унутра као да су хтјели да се спасу од њега. И уплашише се. Људске кости испретуране и сагореле, шлем је стајао накривљен на једној лобањи и костур црногорског револвера био је покривен пепелом.
Патрола, по прилици, пробра Мићунове кости, помијеша их с љешом старице и то заједно спусти у плитку раку, а онда је на брзину затрпа снијегом и камењем. 6
— Пази. ти, убио старац!» — реч Станко, као да се обраћа гробу, а не патроли,
Мирко Вујачић
_-- Тај је убио џи на Бардањолу! — потврди други.
— И на Брегалници са Србијанцима! —- рече трећи и доњом усницом покупи сузе, Поста ружан кад му се уста искривише од жалости.
— На Мичимотики заклао је се дам шваба у рову.
— Зато су му дали крст од мједи ми медаљу од челика који рђа!
Патрола подијели огорело оружје, попе се уз бријег м сједе да се одмори Станко положи пушку крај себе и загледа се у остатак старчева револвера. Као да држи сакату руку, нешто што је до мало прије било живо, Заокупише та успомене на Мићуна,
„Само је пет ријечи говорио дневно, али је сваку 'циједио кроз десет цједила и мјерко са. толико аршиња У ја амин нем
Није чуо разговор другова,
„.•• Ко би знао шта је рекао кад су дошли да га сагорер“
„„•• Овдје старци морају да умру уочи смрти... Овдје је свака кућа гроб: и сваки гроб кућа! Ту куршумн убијају новорођенчад... Не дају нам да се научимо умирати на постељи.,. Спаљеним Костима плаћамо постојање под сунцем... На огњиштима нам пеку,зјене и зато ваљда наши људи не желе да' праве стабилне куће». Под овим небом не само да се скупље живи, већ се скупље умире и рађа... Колијевка ти је букова рачва, а рака згариште,.. Дођу да нам изгоре све од мрава до човјека, а сваки нараштај осуђен је да на себе прими уморства конопца, мача и коца, а сада топа, тенка, авиона... «
Шта овдје значи било живота, ходање, дисање. .. Ништа... Овдје нема емјеха, а понекад ни плача —
»
МРТВЕ“)
све је нијемо Као посљедњи дах Мићуна Ђукића, као његов посљед“њи покрет руке!. „ Тек што неко зажели да се насмије — прекољу му радост" на ивици зуба, а сузу спале на. усници трепавице.:. У шупљини грла огњем глас завежу...
Овдје птичија крила миришу на паљевину, кртице се замарају копајући тунеле да би спасиле своје мајушно црнило.,.
Вучје трагове рањавају стопе туђинаца. .., 5
Невјестачке | страсти умиру "на нељубљеним уснама, јер младожење не стигну да познају себе као мушкарце. . - | ; „ Сада си корак, дјелић живота, ријеч, смијех, псовка, сунце на оку прозора, пјесма гране на вјетру, бол растанка и суза састанка, дивља ружа: на шаренилу змије присојкиње, стопа босонога на“ голицању озебле траве у раном – прољећу, мек козе у вучјем зубу и дубина свијетла сна код тора на катуну...
А сјутра, шта си сјутра2,,
Да лиг.. замка једној жени што росом шибља расхлађује јагодице страсти и сахне у рођеној љепоти и здрављу, црвенило дрењине под јесењим пепељавим небом, брашно кромпирово: у охладњелим чобанским устима, бијели цик сеоске 30ре, свадба јесења винородна полегла по печеним овчијим плећкама... Нешто најдраже и најневиније на свијету — дивљи чобански пољубац у трновитом шипрагу и слатки дрхтај дјевојке под момачком мишицом, клепет вучје вилице у љутој ноћи без звијезде и мјесеца, пијетлово крило које пара опну зоре и бикова ноздрва на стражњици јаловице; војничко писмо без великог слова и запете, руб љетњег дана утопљењ у црвенило запада, крст муње гдје не свраћа туберку„лоза, поток, чије нас дојке нијесу занимале ; због | осјећања глади, вижљива игра вјеверице у осами послије кише и пустиња кућна, сеоска са завичајем паса“и лисица... или клетва усидјелица чији су снови и наде закопане на. војничком гробљу Тарабоша, Брегалнице, Дрине и Скадра, црни барјаци на“ кућама умјесто врата, ловчева засједа и ватра лисичјег крзна у присојима расцвалим сунцем, кљасто спотицање рањеника што су им ноге гранате скратиле на Клубуку код Вилуса... или, лудост дјечије игре и смијеха и страст циганске пјесме по пустопољинама водопоја... Можда...
Или само смијешано: пепео сљемена, очију, лобања и зуба, плитак гроб на свјежем згаришту и свезан роб на требињској цести, смјештена кама под грлом, тамо гдје руке савијају прстен смисла живота, пепео срца на суровом вјетру осњеженог децембра, пет грама барута из Мусолинијевог арсенала и Његошева сламка међу вихорове, којој су коријен Тпотсјекли прије него што је никла, ..“
Станко се једва прену из тог мијешања сна и јаве. Завеза шљем и објеси га о опасач на шињелу.
Чинило му се да та испод сваке стопе дозива опипљив умор.
На вратима штаба стајао је ду“ гачак пас, по рбату назубљен као тестера. _Умиљавала се животиња полузаклопљених очију. Станко је ћушну _ ногом. Она цикну и изгуби се. !
" — Реферишем ти, друже команданте: . 7
— овај шлем је неког талијанског војника, који сада више није војник већ пепео;
— овај комад гвожђа до недавно је био пушка тога војника;
— ово криво гвожђе „било је резолвер 'Мићуна Ђукића, а сада је Мићун само пелео, а ово није ни "увожђе ни ништа... Г
— Шта ту мудрујеш, но кажи шта „2 било! '
— Казао сам.
Марко побјеже у сусједну собу ваљда да заплаче, а то је слађе кад је човјек сам.“ “о:
СТАРИ ТЕКСТОВИ-
МЕСОПОТАМИЈА
ЛУГАЛ —: КИСАЛСИ, УНУК КРАЉА ИЗ УРУКА — МЕСОПОТАМИЈА (СУ-
МЕРСКА СКУЛПТУРА ОКО 2800 ГОДИНА ПРЕН, Е)
СТВАРАЊЕ ЧОВЕКА
(ГЛИНЕНА ПЛОЧА ИЗ. АСУРА, ПРЕПИС СУМЕРСКОГ ТЕКСТА из ТРЕЋЕ МИЛЕНИЈЕ ПРЕ НАШЕ ЕРЕ) ..
Пошто су горњи и доњи свет учвршћени и издвојени ( о из воденит" дубина, Пошто су богови им богиње ступили џ живот, Пошто је земља тостављена изграђена, Пошто су утврђене судбине неба и земље, Када су канали и трокопи уведени у свој прави ток, И одређене обале Тигра ч Еуфрата, Тада су Ану, Енлил, Уту и Енки, велики богови, Са Анунакима, великим боговима, ' · У племенитој светој одаји одржали састанак И саотлитили о створеном следеће: „Пошто су. утврђене судбине неба и земље, Пошто су канала и трокоти уведени у свој прави ток, И одређене обале Тигра и Еуфра та, Шта ту још може да се чини, . Шта ту још можемо да чинимо за себе7 О Атпунаки, ви велики богови, Шта ту још можемо да чинимо, шта још да створижмо ми“ Велики богови који су ту били, ; Анунажи, одређивачи судбине, Одговорили су Енлилљу: , : У Узуми, средишту неба и земље Заклаћемо два Ламга-бога, та Из њихове крви створићемо човечанство, Служба боговима нека буде њихова обавеза, На вечна времена нека утврде границе, Обрамице и“ корпе нека понесу, Кућу великих богова, достојну узвалшене светиње, нека саграде, И њиву од њиве нека одвоје, · За сва времена нека утврде границе, " Нека каналима дају правилан ток, Нека тоставе граничне жаеменове, Нека наводњавају земљу, негују растиње, Нека поставе темеље, , И гомилају зрневље... Нека чине плодним поља Анунпажија, Нека увећавају богатство земље, Нека тразнују благдане ' И тпролију хладне воде У боравишту великих богова, достојном узвишене светиње,
Улигара ч Цалгара нека им буду имена. У Говеда, овце, козе, магарце, рибе, птице, богатство звмље нека умноже. :
Енула и Нимула нека славе чистих уста,
(С немачког превода М. ВБ)
Ану, Енлил, Уту, Енки — ботови неба, земље, сунца и воде Анунаки — богови подземља
Улигара — који даје на претек, Цалгара — који даје ботатство Енул и Нинул — богови богатства _ • ,
Библиографија
_ Веселин Маслеша: Дела, прва издање „Свјетлост“, Сарајево, 1954
__ књига, издање „Свјетлост“, Сара- г, стр. 221, дин. 27. јево, 1954 г., стр. 407, дин 475. |
; 3 „Захумље“, 55 тодина културно-
Хамза Хумо: Изабране пјесме, из- | умјетничке дјелатности, Никшић,
дање „Свјетлост“, Сарајево, 1954 г, 1954, стр. 27, цена 2. и стр. 233, дин 300. ђ
ЈЕ ! Васа Поповић: Шерет се лепо
п. Хр. Асбјернсен и Јерген Му:
смеје, ћирилицом, издање пишчево, Норвешке народне приповијетке, ·
Београд, 1954.