Književne novine

~

ТОД. 1 БР. 23 3 ЦЕНА 20 ДИН.

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 17 ЈУН 1954

Лист излази сваког

МИРОСЛАВ КРЛЕЖА

четвртка

Књижерне

Један запис из године 1918

АМОТИЊА пасје жеге када мирише мјесечина по роснатој прашини сеоских друмова, а јабланови стоје мрачни п глухони-

[6

јеми. Стопа људска лијепи се о врући хљеб земље, циједе се звијезде _ смарагднозеленом — тканипом неба, гаси се касно, зрело љето.

Одбијају ноћни сатови бијелих, окречених звоника, у меланколији мамарских _ давних _ бдјења, љета године 1918, када. умпре први хунски _ милениј, данас сјенка међу сјенкама у Ахеронту. Све. се пола-

гано гаси па посљедњим пропламсајима памћења као свијећа пред свитање.

х

То, што мали бубуљичави калет Рајнер Марна Рилке сања свечану смрт балавих корнета: јашу барокни витешки коњаници по маџарским мјесечинама (у сребрним оклопима крхки, алабастрени костури, ломни као дјечје играчке), то је нестала стварност, има више од двјеста година. _Бершењеијеви хусари са дугметима од сребрних олива, са кацигама окићеним _ коњским реповима, а о знојна бедра кобиле звекећу тешки гвоздени палоши и скрлетни, _златноопшивени сабрташени, са монограмом белведерских царских кнегињица. Све је у таквој лирици само барокни симбол: хусарска атила сјенка је коњаничког полубога пред којим су савили своја поносна кољена Кампидољо и Латеран.

Арпад, Анжу, Луксембург и Јагелони само су гњиле крпе барјака по марским бечким _ предсобљима. Шпањолац из Таећја сједи на будимској тврђави, владајући менталитетом _ Лехарове – Веселе — удоБице. Тај вјечни, плави штимунг дунавских валцерских таласа зове се Х/еКкетјеоу кабинет (воштаних кипова), када тај уајећ де сћатфђте годинама _ прислушкује пред грофовским алковенима, да ли се је Њихово Господство Преузвишепи Господин Тиса већ пробудило По првом јутарњем · звуку грофовског звонцета из спаваонице Његове Преузвишености зна се у овом туробном свијету какав ће дан сванути грофовској жупанији, већ према томе, да ли Су Господин Гроф устали лијевом или десном ногом. У гранит објективне _ феудалне стварности не сумња нитко, а свега је нестало као чаробног дима из хиљаду и једне ноћи.

х

На будимској тврђави данас сједи руски,генерал, а звона са кремаљских · Спаских Врата одјекују над овом земљом као знамен ствар ности „пред којом су стрепила маџарска _ легитимистичка _ поколења: Москови _ папајају своје коње на Дунаву. Догодило се ипак...

То су земље гдје је народна сви-,

јест саздана од крви, тлапње и страве. Увијек су најгласнији паликуће који гину од Задра п Вараждина до Будима: умире се од отрова у овој земљи и'у прогонству, а туђинин владају пад народима као кондотијери над пасјим чопорима. „Нека се

; о Пет

кучке раздиру, то је дооро... Памет је у таквим приликама дар осамљених појединаца, То су пастране луде и страдалници, пјесиици, којима се каснија поколења ли Бе „као слабим брончаним спомен! цима, под којима свирају плех-музике ватрогасаца, у недељу прије

подне,

Данас, на гробљу памћења, када су сви ти фантоми на размаку ол неколико стољећа неразговјетнији од сјенки код спиритистичког сазнвања духова, тко би могао | обја снити својим _сувременицима, што

је могло заправо. да. значи, када је.

министар Бурнан отео своме колеги министру Шандору. Мекепеџ.

кормило маџарске политике, и какви су то громовници грмјели иза кулиса ове пештанске комедије»

х

заправо, био Мекехјет зећоп | Фјезег Могдакег], ипвашмзећег 5Зећуоб7 Фан. том у вјечноканцелистичком салонроку, склеротичноружичасти са просиједим залисцима, та ливрејисана креатура из предсобља Тисиних _ грофовских _ кабинета, тај бечки лакај, створен по Свевишњем искључиво У ту сврху, да послије дворског. ручка _ сервира _ зћеггуркапду или бенедиктинац на сребрном _ пладњу, преузвишеној господи маџарским министрима»

У расулу свих људских – појмова и ствари, у трећој ратној години Првог свјетског рата, када се мамарски државни дуг већ био попео изнад тридесет милијарда златних круна, када су на све стране звекетале протезе десетака тисућа и тисућа инвалида, у: тој феудалној сатрапији, гдје се начелно његовала неписменост _ полукметских _ сељачких гомила, над рулстом – маџарске судбине, Мејкетје био је хазардерски гоп пемг, који се — у смислу своје властите фразе — никада пије упуштао у детаље...

Увјерен да нема у свијету маџарске Тко је, М/ег 15ђ д1езег

политике таквих потешкоћа те се не би могле превладати, не буде ли се Мандатор Круне „упуштао У детаље“, него втозво тодо и даље генијално рјешавао ствари као стари пијаниста по борделима, коме није важно да свира класичну му» зику, него лимонаде које се у таквим · приликама радо чују; тај куплерајски свирач политичких валцера спада међу оне безобразне карташе, за које сви знају да није спојиво с бољим обичајима. друговати с таквом варалицом у било каквом друштвеном додиру, а ипак сви му насједају, да им шармантно оперуша џепове.

Парола о „демократској изборној реформи“ звучи у овој грофовској жупанији године 1917/8 као изазов за здрав и нормалан људски мозак, па ипак, колико се крви пролило на фронтама док је господин МекКегје као бијесан мајмун почео да тралаличе по њихаљкама ове политичке менажерије и да трабуња о томе, како Армада треба да остане католичком, еухаристијском, као што се то и пристоји за Армаду Краља Јерузалемског, пили да сопијална пи, тања нису само социјална као што то хоће лучки трибуни и демагози, него да су та. питања, разумије се само по себи, и „моралне нарави“.

Из ВаПћаџзрјафжа, из Берлина, из Тисиног грофовског алковена, из бечког Бурга Векерлеов програм, — да „евеопће тајно изборно празо гласа“ веже с најнижим аустријским ратним одликовањем _ Карловог ратног крста ТУ разреда и са

М.' МИЛУНОВИЋ:

слуган_

посједом од осам, јутара земље —, причиња се магичном формулом, која ће гослоду ријешити свих брига за двадесетичетири сата.

Над рушевинама будимпештанске тврђаве, над давно већ заборављеним развалинама ових Тисиних бастиона, кад нитко нема ни најбљеђег појма о стању фФаката онога времена, тешко је објашњаватн елементе давне катастрофе, без најосповнијег познавања. хисторијске истине, Маџарско политичко расуло од хортијевског периода до данас повезано је са читавим серијама политичких расула јучерашњих, и у том фаталном процесу то су само детаљи,

~

У оно доба (1917), све је изгледало тако. једноставно. Послије побједоносног звекета оружја извршити дефинитиван продор до Кварнера, није се причињало ни по чему неким нерјешивим задатком. Три кајкавске жупаније потомака задунавских и прекомурских Венда и 0нако не спадају под клобук јужнословјенске масе, а постепена мамџаризација Прекомурја и Међимурја доказује бјелодано, да се може кад се хоће јако се хоће тако, да пуцају кости онима који тако неће... Перфорирати маџарштином _ кајкавски појас није нарочито. проблематично, јер Ријека је ,ето, већ солидан маџарски мостобран, тим више што су Славонија и Српјем заправо напучене већином по Хрватима потлачене масе Маџара п Нијемаца. Треба те „заробљене маџарске и њемачке масе ослободити од загребачког банског терора“, а с Муслиманима у компромису проширити маџарски краљевски продор до Босне, пак су контуре побједе мамарског оружја сигурне.

Тако о тим маџарским стварима не размишљају царски кругови на челу јункерске јунте у Берлину и Цар у Бечу, а маџарски Краљ У Будиму, а с њиме, то јест са Вепјапшлот КаПаует ни Мекелеот грофови Ниво Клеђејфђеге, 5авсћепућ, 2лећу, Арропућ, Апдгаззу, чииз ЈЛео-

тав будимпештански СИЊУ полдштата, _маџарски литерати ни пјесници _ Негсхев, Неба; Баковћ,

Мојпаг, Гепсгуе], Вгоду, надбискуп Ртоћазхка, читава пештанска субвенционрана. штамла, шеф маџарског _ интелектуалног _ католицизма патер 1. 1. Веја Вапвћа, кнезови Мапа всћатае та, РаПаујени, Оде!зсајећ!, Зећбођогп-Висћећп, а 1а5! пој Јеаз| гроф Табудп јада увјере“ ни су да ће узмамарати Швабу. Господар Бихара ни Теребеша, тај мрки плавокрвни Калвин знаде 60ље од свих, да мумије могу владати над живима само тако дуго, док су живи поданици и сами пасивни као мумије, и тако је мијешао карте са плутократима п Израелитима, с ердељским бољарима, са берлинским јункерима, са хрватско-српском коа-

СВ. СТЕФАН

· лицијом У хрватском сабору; он је

за МиШеј-Ецгори, за Савез с Нијемцима, да спријечи продор демократских маса, да онемогући рјешење. југославенског питања, да учини и да подузме, све, да се не би пореметио аристократски статус кво маџарског господског парламентаризма, Тиса и Мапјтеда Мејљ5 не фразпрају 0 слободи умјетничког стварања „као барун Нагфуапу!, који либерално сањарећи о поезији, као ратни лиферант вуче дивиденде од бонбона и чоколаде,

За грофа Тису не би се ни у погрдном смислу могло рећи да је ре]-езре . Свијестан, да би човјек могао у мпру уживати свој послијеподневни чај у пет сати, да би могао играти на турфу, мијешати карте код покера и сћетип де #ега, да би се могао кретати у маџарској

гали са златним остругама, он треба да је свијестан како „моб“, то

„смеће улице“, а та „смрдљива гомила пролетерске канаље“ треба да кушује под корбачем и насиљем, " господину грофу као идеологу не би се могло предбацити, да је икада намигивао лијево... Био је досљедно, феудално класно-свијестан. Насилна природа, мегаломан, логичан као крвник и несмиљен као противник, узвишено је презирао све брбљавце са такозване љевице: господу грофове Кагојуја и Ва:ћуапуја, и плебејце Вихи, Нопоа, Бомављуа, или мизерије од социјалдемократа, господу Висћрвега или 5такај за.

Маџарски грофови су англомани, фанатички _ лордовски _ имитатори свега што се тиче протокола, аграрног јункеризма, чаја у лет, ручкова сервираних по голим храстовим таблама, његе коња, редингота и лова на лавове у Судану или Кенији. А у ствари за њих је свака пак и минимална лијева реформа, која би изравнала народности с маџарским џентријем, била анационална.

Нацију представља маџарски џентри, и језик маџарског племства у маџарском царству треба да игра исту улогу као и енглески у Оританским колонијама, Познавање маџарског језика може се свладати до шестог разреда основне школе, а за маџарске поданике свако даљње учење је потпуно сувишно, Неуки глупани са малом државном платом као жељезничари и финанци, то су најидеалнији поданици, Латентна 0пасност за маџарски парод, то јест за, народ маџарских краљева били су: чешки краљеви, словачки пастори, рутенски агитатори, _ румуњски штовени но југославјански романтнин. Дати пуно право гласа овој деструктивној банди значило је самоубијство за' мамарску супремацију.

Ако је“ крунисани. плашт Светога Стјепана _ „реакција“ онда је та „реакција“ -— зе дама поп — егзистенције маџарског племства.

ж

Клавир на коме господин М/екегје тако генијално свира своје политич: ке сонатине већ је потпуно раштиман: роба је у трећој ратној години скочила. двијехиљаде посто, а плаћг па десет посто (од предратних), лакле хиљадуосамстодеведесет посто чање, Шездесет посто пучанства б0олује од сушице, пола милијуна од зифилпса, а милијун од осталих незинијих _ венеричких _ болести, док ханитал _ зарађује тритисуће посто минимум. Мјекегец је јасно' да пи

" каква реформа не може да превлала

социјалног јаза. На политичким Хо“ зизонтима све је маглено. Са ста-

"човишта политичког мамарског геп" "вија, „слом европске цивилизације

~ овим тлупим“ свјетским _ ратом окривила је дакако Антанта, по да кнез Тлећполузвку није бпо' иднот У Пондону августа 1914, до рата не би било дошло“. 1: Истина је, јункери гурају Мие!епторц | због свог 'мегаломанског

"|. „Ртапра пгећ Озјел“, господу јула

кере занима Багдад, а господа јун(Наставак на другој страни)

ма

У овом броју

поред осталог: Младен Лесковац: о бану Јовановићу — Змају; Татјана Васић: Мачка, приповетка; Душан Костић: Тренутак из ' дневника, песма; Гаврило ВУЧковић: Нови роман Александра ! Вуча; В. Рехар: Илеологизација. визуелног света. — Ликовни прилози: са изложбе мајстора — ' сликара Мила Милуновића.

25

М. МИЛУНОВИЋ: а

Уметност Мила Милуновића

ОСЛЕДЊЕ што човек нађе · кад нешто пише, — „ре» као је Паскал, — то је почетак. Не сумњамо да је он ту мислио на добро писање, па би се то, захваљујући срећном афинитету који још увек постоји међу уметничким врстама, кад већ не постоји међу уметници

РИБАР-ГЊУРАЦ

ма, могло применити и на добро сликање. Често пута кажемо, — а понекад и напишемо, — да је овај

или онај уметник нашао себе теку позним годинама, мешајући при то" ме две сасвим опречне ствари: вре“ ме и пролазност. Јер у природи је уметничког стварања да сазрева онда кад се остале активности за» вршавају и да трајношћу новине о басја напоре прошлости, Оваква се мисао и нехотице намеће кад уђе= мо на изложбу Мила Милуновића, Међу _ његовим _ сликама, које су илод неколико деценија истражива“ ња у областима ликовних проблема и лепог укуса, сазнајемо да је У“ метник _ временом _ постајао све чвршћи, све јаснији, све дубљи, са чврстином, јаспошћу и дубином коз је су, без обзира па стање луха, са= мо продукат "младости. Од густо; сатканих пејзажа до презрелих, мртвих _ природа, у којима је са древном озбиљношћу раних корака и плахим уошштавањем првог искуства, обухваћен ишта кано тампадћ у којима се. материји давала идејност уместо да се истисне из ње, — ишло се ка разведравању буре, ка стишавању страсти, ка: ослобо= ђењу сензибилности од предмета пре него што се предмету да сензи= билност, ка ведрини и равнотежи чисте сликарске креације којом располажу само недозрела деца исазрели уметници, ; Милуновић је открио, и то нам на овој изложби саопштава, да нема развитка без континуитета. Скоко+ ви, које прирола не признаје, страни су у уметности. Сваки скок је скок у празно, у опасност да сликар. изгуби своју личиост пре него шта је успео да подреди туђу. Милуновић је почео тиме што је прво себе ослободио. Он је ослобођавао себе, — мада пре тога није робовао, своје _ сопствене _обилности, свога менталног богатства, накрцаног драматиком _ садржаја, ни жестоком звучношћу тонских односа. Од се зановски коншипираног „Пејзажа“ у зеленој п смеђој гами, који потиче од пре две деценије, до сјајних темпера из околине Светог Стефапли магичног _„Морског дна“, из прошле године, који као -да има (Наставак на шестој страни)