Književne novine

ИДЕЗЈЕ НА.

И деологизациј

ДЕЛУ

„Тајанственост робног облика састоји се једноставно у томе што. он људима друштвене карактере властита њихова рада одразује као

карактере који објективно припадају самим

производима рада, као

„друштвена својства коју те ствари имају од природе, а отуда им се.и

[ друштвени

однос произвођача према целокупном раду одразује као

друштвен однос који изван њих постоји међу предметима“.

ОНЦЕПЦИЈА „социјали-, стичке идејности“ у ликоја је

саставни део социјалистич-

ког реализма и која, за-

једно са овим последњим, Код нас до данас није била критички превазиђена — била је просто одбачена — садржи у себи једну комплексну проблематику која нам омогућује да сагледамо истински _ смисао и улогу неких схватања о у“ метности и њихово друштвено порекло. Као и све естетичке теорије

| ковној уметности

рођене на бази неомарксизма, тако је и концепција „идејности“ била најтешње везана за шематско подвајање форме и садржине у умет-

ничком делу, и, с тим У вези, за свођење уметничког на приказану тематику. То је, уосталом, логична консеквенца реалистичке концепције уметности која сматра да је уметност прости одраз објективне стварности, па се стога уметничка компонента у њему мора сводити управо. на саму ту стварност. Мако визуелни свет није лруго до једна од две компоненте које уметничко лело сачињавају — оно стоји. како каже Хегел, њу средини између непосредне чулности и идеалне мисли“, па се стога уметничко у делу не своди на објективно, на тематику дакле, већ на синтезу субјективног и објективног, на опредмећење човека у · делу које је у сликарству изражено у тоталитету односа између боја и површина — социјалистички је реализам (и реализам „уопште) заобишао то прво слово из азбуке естетике и сишао на позипије објективизма чији је критеријум подуларање дела са реалношћу. Сводећи уметничку проблематику на објект и "а његово улвостручавање на слици, а стваралаштво.на потчињавање човека предметима (0 очиглелном антихуманистичком и антиуметничком карактеру те концепције овле нећемо говорити), сонијалистички реализам стао је де факто на становиште да уметничко у делу није оно што стваралац у то дело споља уноси, да уметничко не извире из очовечавања објекта, из његовог прожимања субјектом (што тражи, како је Малро тачно напоменуо, деформапију објекта, па стога уметност почиње тамо где се реалистичка копија завршава), већ да уметничко припада самом објекту. Да такво тумачење _ неомарксистичке естетике није пролзвољно м једнострано показује најбоље дефиниција: „лепо, то је (наш) живот“ — она није друго до симплицистичка вулгаризација хегелијанског „идеализма живота“ који стоји испод уметнички лепог —, дефиниција која. сматрајући уметипчко дело пуким одразом објекта, своди уметнички лепо на сам објект (стога неомарксизам уопште не 'располаже естетским критеријумом јер

на основу горње дефиниције лепог можемо не само сваки трактат из физиологије, већ и сваку муву Уу-

врстити у уметничко дело). ИМ пошто принцип редуцирања садржине на објект важи за уметност као такву, мора да важи и за „идејност“ као њену основну компоненту. „Идејност,“ дакле, није оно што уметник уноси у дело. Напротив! Она припада објекту и његово је суштинско олређење. Она је априорни квалитет тематике, па стога постоје „пдејне“ теме, сижеји, анегдоте, п „безидејне“ теме. Пошто се уметничко у лелу реалистичким копирањем и елиминисањем субјективног из њега (субјективно се у њему појављује једино у негативном виду: као „безидејна“ деформација и колоризам) своди на објективно, мора и сама „идејност“ — па, према томе, п „социјалистичка идејност“ — припадати „објективности као таквој и бити _ њен суштински квалитет,

Сав посао око дефинисања „соцнијалистичке идејности“ морао се на тај начин свести на идеолотшко-по-

литичку _ класификацију _ визуелних феномена од којих су неки били проглашени _ „идејним“, а други

„безидејним“, једни „социјалистичким“, а други „контрареволуционарним“. Предметима и појавама материјалног света биле су приписане одређене друштвене особине, па су се стога фабрике претвориле у идејне фабрике, а машине у социјалистичке машине. Карактер рада пре-

Одговдрни уредник Танасије Младеновић, Београд, Француска 7 ф Издаје Удружење књижевника Србије ф Штампа „Политика“, Цетињска |

"безидејна · корпа

Маркс

творио се у карактер производа, друштвени однос пронзвођача у друштвени однос међу предметима. Објекти и феномени спољног света били су увршћени у. рубрике и политички _ класификовани: дан се претворио у револуционарни дан (Револуција је овде његово суштинско одређење!),, ноћ у контрареволуционарну ноћ, откривена је социјалистичка грађевина и ситнобуржоаско-индивидуалистичка месечина, идејна локомотива и ' буржоаскос крушкама (јер сликати мртву природу значи „бежати од социјалистичке стварности“), антиљудски колоризам сунцем обасјане баште и високоидејно

СТАРИ

која претставља део јуначког год. 500 м 200 пре не. Староиндиски спевови,

зије, филозофије и теологије и

Т.

Ако се неко одриче свих жеља које почивају у његовом срцу, о сине Пртха, задовољан собом н у себи, онда га називају оним чија је мудрост

дубоко учвршћена.

Онај чије срце не подрхтава од болова, ко је слободан од чежње за радостима, слободан од тожуде, страха и гнева; њега зову мудрацем чије

је сазнање дубоко учвршћено.

Ко ни за чим не жуди, ко — ма какав му био удео тријатнит или нетријатних ствари — не зна за радост ни. гнушање, његова. је мудрост постојана,

Ако тај своја чула увек одвраћа од чулних ствари, као што корњача увлачи своје удове, онда је његова мудрост постојана.

Ствари нестају пред човеком који пости, остаје само укус; али пч укус нестаје пред најузвишенијим.

И само срце видовитог који чезне за спасењем, о сине Кунтија, насилно одвлаче узбудљива чула.

С тога све њих треба обуздати и његовати скру"ценост и само са мном (Кршином) испунити своју мисао, јер ко овлада својим чулима његова је мудрост постојана.

п, Узвишенти говори:

Ти сажаљевсш оне које не треба жалити, а итак збориш разумљиве речи. Мудраци не сажаљевају ни

мртве ни живе. Никада нисам

не збуњује мудрама. џ

Утицаји материје, међутим, о сине Кунтија, који доносе мразеве и жегу, радост и бол, долазе и је одлазе м немају постојање, ти их стрпљиво поднесц,

о потомче Бхарате.

Јер мидрога ово не узнемирује; најбољи од свих људи, јер су бол ц радост тред њим једнаки,

задобиће бесмртност.

Ономе који није, неће притасти постојање, ономе који јесте, неће тритасти непостојање; граница између њих позната је онима који виде истину.

4“.

ТЕКСТОВИ

ИНДИЈА

ШИВА И ШАТКИ, ДЕТАЉ СА ИНДИСКОГ РЕЉЕФА ИЗ Х ВЕКА НАШЕ ЕРЕ,

Ова два одломка потичу из Бхагавадгите (Певања узвишеног)

епа Махабхарата,

пуни поетске: лепоте,

изражавају тадашње метафизичке

тежње за безвременом смиреношћу Нирване.

ДУБОКО УЧВРШЋЕНА МУДРОСТ

не-био. ни Ти, ни ови кнежеви, пити ће нједам од нас у будућности не-бити. ;

Као што дух у овом телу сазнаје детињство, младост и“ старост, тако после смрти он одлази у друга тела. Овс

ИДЕЈНОСТ И ФЕТИШИЗАМ ()

поље са задругарима. Примери који су овде наведени нису плод маште; они потичу из написа који су код нас пре пет-шест година били објављени. Њихови би се. аутори пашли у великој недоумици када бисмо их замолили да нам објасне ка-

ко могу предмети припадати овом или оном политичком покрету или Класној формацији и како се могу

опредељивати за или против Револуције2 Јер ако сликати корпу с крушкама значи окренути леђа социјализму, онда се онај ко се за ту кор-

плу определио морао за њу одлучи-,

ти једино стога што је она по себи и а приори контрареволуционарна. Да та особина није њено суштинско одређење, определити се за њу не би значило окренути леђа социјализму јер нико не може да буде фашиста уколико се није определио за фашистички покрет или идеологију. Уколико су поједини пред-

насталог између

стоје између пое-

С немачког превода М. Б.

„предмета и

а визуелног света

мети спољног света као ликовна тематика „идејни“, а други „безидејни“, онда је социјализам, односпо контрареволуција (или барем аполитичност), _ њихова“ интерна структура. Свака ,двосмисленост ту је искључена и стога је очигледно да „идејност“ није друго до претварање друштвених одређења у одређења свођење класних односа на класне односе међу предметима (однос између револуционара и реакционара претворио се у однос између дана и ноћи, између воћа и вагонете, између месечине и трактора). „Идејност“ се на тај начин своди на фетишизам, тј. на приписивање предметима друштвених особина које они немају нити могу да их имају. Јер нити постоји по себи социјалистичка машина, нити може да има идејних фабрика и безидејног цвећа. Друштвени карактери производа рада, каже Маркс у „Капиталу“, „немају апсолутно никаквапосласњиховом физичком природом и оним односима између ствари којеиз ње проистичу“ (подвукао В. Р.). Зграда једне фабрике и њене машине да имају у себи ишта соцгјалистичког. Однос својине на основу којег их ми можемо класификовати као

„социјалистичке“ њима је екстеран и ништа на њима ни за јоту не мења као што се на њима не би ништа изменило уколико би прешли у капиталистичко _ власништво. А то значи да социјалистичку фабрику није могућно насликати, Она као биће по себи које можемо да видимо просто не постоји. Постоји једино фабрика, јер социјалистички _ однос _ својине — је апстрактан однос — а не предмет

— који нема „апсолутно _ никаква посла“ с физичком природом фабрике. Ниједан предмет спољног света нема нити може по себи да има икакву друштвену особину, па је стога свака идеологизација визуелног света производ мистифициране свести и отуђења. Приписати предметима „друштвена одређења“, та одређења обавијати „предметним привидом“, за Маркса није друго до „фетишистичка обмана“. И као што то важи за производе човекових руку и за предмете које је природа сама створила, тако важи и за самога човека. Јер он за ликовну уметност није друго до објект спољног света који се као визуелни феномен, фиксиран у простору и времену, разликује од осталих феномена једино по томе што његово лице (па и држање) наговештава његову унутрашњост; најосновније црте карактера и тренутно психичко расположење, п што положај његова тела у односу на околину изражава одређени активитет: физички рад, лежање, читање итд. Све остало испада из оквира објективне визуелне диференцијације јер друштвени односи су људском телу екстерни, па се стога тело једног фашисте споља ни по чему не разликује од тела једног борца за социјализам. Ниједан анатом пије до данас успео да утврди политичку припадност једног леша. Уколико би та припадност била на људском лицу исписана, онда би сваки илегални политички рад био не могућ. А то значи да ни фашнисту ни социјалисту „није могућно насликати. На платну ће увек 5ити само човек (о етичком смислу тог за уметност карактеристичног хуманизма овде нећемо говорити), јер нечије политичко убеђење нема оникаква посла“ с анатомском структуром његове коже, И оно што чини једног човека фашистом није ни његов лик, ни кошуља коју носи, већ тоталитет његовог друштвеног активитета у одређеном временском раздобљу, Тај четвородимензлонални и апстрактни тоталитет је њему,као бићу по себи апсолутно екстеран, те га стога његов људски лик, факспран дволимензнонално и ван времена, не може изразити, Лик Адолфа Хитлера као објект спољног света, сведен на површину платна, не може да изрази

нацистичку садржину. Уколико пак '

ми ту „садржину“ лазимо“, онда нас који,

на слици „пронаона потиче од асоцирајући тај лик са нацизмом, идеологизирамо ликовни тоталитет слике. Онај ко не зна како је Хитлер физички изгледао (или не зна ко је Хитлер био) на тој слици неће ништа наци-

немају нити могу,

ГЛАВНИ УРЕДНИЦИ

Танасије Младеновић и Ђуза Радовић

РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ

Ото Бихаљи Мерин, Велибор

Глиторић, Радомир Константиновић, Душан Матић и Ристо . Тошовић

Са УРЕЛНИШТВО Француска 7, тел. 21-000 АДМИНИСТРАЦИЈА Геразије 27, пошт. фах 133 С4

годину 1954 Дин. примерак Дин. 20. а 102—Т—208

Претплата за 900., поједини Број чековног рачун

Лист излази сваког четвртка РУКОПИСИ СЕ НЕ БРАЋАЈУ

или линнвилииииоиеитниивииииисиииеае

стичког пронаћи пошто се хитлеризам на њој устварине налази, Јер "нацизам је друштвени однос између људи, а не људско тело, он је политички режим и идеолотија, а не људски нос Н прНИ бркови (које ли среће да Је то био!). Он је апстракција, а не предмет.

Тај пример нам јасно говори да је суштина _ идеолошке фетишизације визуелног света, на којој се заснива концепција „идејности“, у свођењу одређеног политичког покрета или друштвене · класе, која објективно није друго до тоталитет односа између људи, на физичку спољашност оних што, ступајући у одре= ђене друштвене односе, сачињавају тај покрет или класу као људи (тј. као тоталитет њиховог дру“ штвеног активитета, а Не као тоталитет молекула које сачињавају физичку спољашност њихова тела'), и на идеологизацију оног дела визуелног света са којим је тај покрет (или класа) најтешње повезан, Пошто по дела друштва на антагонистичке класе повлачи за собом детотализацију визуелног света и његову парција~

лизацију, одређена друштвена група.

са своје посебне позиције у простору и времену спољни свет не само сагледава, већи ствара око себе свој свет у складу са местом које заузима у производним односима. Ту лежи корен нашег чврстог убеђења да је фетишизам чије смо жртве објективна истина. Јер ако пролетаријат живи у страћарама, а буржоазија у вилама, ако се, дакле, средина у којој живи пролетер разликује од средине у којој живи буржуј, онда „мора“ да постоји пи „буржоаски“ и „пролетерски“ визуелни свет и предмети који га сачињавају, онда „морају“ да лостоје и „идејни“ и „безидејни“ објекти-ликовне теме. Ако се штап за голф налази готово искључиво у рукама буржуја, а чекић у рукама пролетера, онда је штап за голф „безидејни и буржоаски“ штап, а чекић „пролетерски и социјалистиче ки“ чекић. Класни антагонизам из• међу људи претварасе у Класни антагонизам међу предметима које ти људи поседују и њима се служе. Суштина „идејности“ и јесте у томе да се предмети и визуелни феномени спољног света — а једино они могу да буду тема ликовне Ууметности — поделе, као да су људи, на политичке партије и антагони= стичке класе. Да та пдеолошка фетишизација визуелног света може понекад довести ло парадоксалних резултата види се по томе што појединци на основу чињенице да је моћи лутају духови закључују да садржи „мрачни песимизам“, на осно ву чињенице да човек у ноћи може. да залута закључују да је суштина ноћи „декадентна изгубљеност“, на основу народног предања да У ноћи лутају духови закључују да је ноћ „спиритистички реквизит“, на основу чињенице да се завереници у филмовима у ноћи сакупљају зак ључују да је ноћ „протест против наше социјалистичке стварности“. Али ниједна физикално-хемиска анализа неће у тамном простору те „спиритистичке реквизите“ пронаћи. Те рек= визите може у ноћи да „пронађе једино једна мистифицирана, сама од себе отуђена свест, која поробљена робном производњом, поделом рада и поделом друштва „на класе, није у стању да разликује субјективно од објективног и да достигне ист ину, Јер управо та подела тоталитета дру штва па антагонистичке групе од којих свака на друкчији начин учествује у бићу омогућује да подела Друштва на класе добија у људској свести изглед класне поделе самог бића Ту је корен идеологизације и фетишизма који леже у — основи „идејности“. „Овде се збива само то, каже Маркс, да одређени друштвени однос међу самим људима узима за њих фантасмагоричан облик односа

међу стварима“, ВОЈА РЕХАР

| ита.