Književne novine
•.
самога себе оштетио: лишавао се _преимућстава која су му се наметала изван пентатонике. Дохнањи се дивио Баргоку, и жалио га у исти мах, као заблуделог генија. Имају ли права генији да се варају, и то још и на своју штетуг
"Само, пут који је превалио Барток, био је огроман и неочекиван, Од уског шовинисте мађарског, од маХхнитости првих заноса, он се преко Дебисија и француског импресионизма, преко Стравинског и најзад преко вечног Баха (коме се вратио) најзад ишчаурио у музичког врача и следбеника свих великих светских фолклора. Барток се, до“ последње своје ноте, компоноване пред смрт (још на мртвачком одру шарао је он ноте, бележећи грчевито шта је отимао од леукемије) држао музичких пранагона људских. У њих је веровао. Био је убеђен: да се музика мора заснивати на праслутњама људским, Њих је тражио и налазио У фолклорима свих народа; а на крају је писао тезе, у Које је дубоко веровао: да најлепше песме постају многостраним, међусобним утицајем народа на народ.
И тако је Барток, који се силом прилика и пред крај живота потпуно посветио нашим попевкама, нашао у
њима. нешто непзбрисиво људско, што га је надахнуло на крајње узлете. Барток је, у нашим попевкама,
осетио нешто много лревпије но све пентатонике света. Он је осетио У њима смисао и патетику малога распона, малога мелодијскога опсега. Тај уски мали опсег, то дрхтаво и архаично, он више не папушта. Оно се јавља и у његовим последњим музичким тактовима-откровењима. Јавља се, пекли бисмо, као порука, као завештање _ старинског _ болећивог света: као ћурлик фруле која замире у сутону, као гоч када трне тамно, у потмуломе грчу. Древни онај свет, унезверено и сетно је запомагао, због нечега големога што нагло око нас замире, нечега што означава неумитне заранке свакога чувства и сваке мисли. У својој пак студији о нашим попевкама Барток изражава и слутњу: да је ето тај дрхтави „мали опсег“ нешто најбитније у њима, Студија Бартокова, пре свега, истиче то, тај мали распон, а уз необично богатство украса и подрхтавања. Осим тога, он нарочито подвлачи: сенчења израза помоћу неочекиваних временских застоја, у са мом ткиву певане песме.
Можда ће понеки музиколози, са више или мање права, са више или мање позивања на Аристоксена из Тарента, (који је, грчки надахнут У правцу геометрије, свугде тражио све нове и нове скале) — можда ће велим неки музиколози замерити Бартоку; што он те скале не види и у нас, Него једнако тражи и налази: трепет, неухватно пребирање, чаробну импровизацију, сталну сме ну тонова и ритмова, и неко неугасно лелујање. Много штошта могло би се, ту дискутовати. Јесмо ли толико зрмаичниг Откуд нам тај архаизам“ Али једно је јасно: нико као Барток није забележно сав тај треперљиви вез, Ту везови неодлучно теже чак и четвртини тона, па је не досегну! Па каква смена, не само ритма него и темпа! Колико неосетних отсјаја везује такт са тактом, у дрхтави нерасплет! Колеко баснословних чежњи које се осећају као жеља да се пре свега удаљимо од обрасца!
Мене су особито узбуђивала (и то за читаву годину што се бавим овом Бартоковом књигом), узбуђивала, велим, и пленила, и заносила: звучна иначења, приликом понавља“ ња свакога стиха, Јер наше женске попевке обично понове испева-
Наше народне ПОПОВКЕ слане са пренесе
ни стих, Први пут тај стих има печег одлучнијег: певач казује оно што му се отело са усана, што се понеки пут и устезао да каже. А други пут Певач је свеснији, стид је већ превазиђен, зазор је устукнут — нешто
је психички савладано. Други пут да- |
кле: певач уноси и ситне душевне одјеке, после прелома, До глатког _причљивог хода у епопеји се не долази лако. На то треба чекати вековима. Реченица се не саздаје лако, нити ток реченице без понављања, без најсигурнијег наслона! Реченица се прави лагано и опипом. Сетимо се наше Верковићеве Збирке; Ерлангенског рукописа; песама и збирака руских и украјинских: реченица ту мили, и једнако се нешто осврће на све стране. Зазире.
Крајње је време да све те мелодичне устуке и наступе, дослутимо пуним пријемом у чула, Крајње је време да се нађу и ухвате ти танани и судбоносни складови: како се долази до жуборне смелости и како се она накањује у израз.
Потсетићу на нешто свеопште познато, а Што је био и мој лични доживљај, за ђаковања мог у Паризу:
Кад год се давала, у прво време, Дебисијева опера „Пелеас и Мелизанда“, претставу су неизоставно посећивали песници, стручњаци за дикцију, глумци, позоришни критичари, и лингвисти -— дакле сви они који баратају са исконским _ акцентима. Између осталих Меје, бог француске синтаксе, и Мазон, славни хелениста, бог старогрчке метрике, нису пропустили, _ ама ни једну једину претставу, Они су тражили у Дебисију тајанствени доживљај француског цвркута и преливања. Када смо год долазили у „Оперу Комик“ да
слушамо „Пелеаса“ (а и ја нисам
пропуштао „Пелеаса“ никад, па ла је
не знам шта на видику) увек смо
ми са Сорбоне са нежношћу и стра-
хопоштом гледали: јесу ли на своме
месту чика Меје, и чика Мазон. Бису. Наше народне женске песме, музички транскрибоване од Бартока (у издању Колумбија универзитета) могу да нам послуже као путоказ у наштим језичним и потсвесним дрхатима; и то свима нама, данас, у овом судбоносном прелому и преламању наше изражајне психологије. А можда ће доћи и наш Дебиси! Сад му
је време, Очекујемо њега, после за -Њ
старелих и буђавих језичких цепидлака, који немају видовите и здраве свести о нашем слатком и при. сном језичном жубору.
Овде ми је важно нешто да наглавим, Ја сам често истицао: да наш београдски модерни и изразити говор прибегава великом мелодијском распону, широкој клавијатури, попут западних идиома. Па како то да се сад, поводом Бартока, заносим малим распоном и ситним поигравањима2 Ја се заносим њима већ и утолико, што сматрам да морамо да испитамо све звучне могућности нашега језика. Тек кал схватимо, у тантине и до краја: шта значи наш старински, маљи, поигравајући распон, тек тада моћи ћемо да искористимо и његову супротност: велики, модерни распон, а моћи ћемо и обојима да се надахнуто служимо, у сврху што наговештајнијег израза.
СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР
Гете; »Патње младог Вертера«
(ИЗДАЊЕ „ПРОСВЈЕТЕ“,
ТО ОСАМДЕСЕТ година је
прошло од појаве овог
| импулсивног, страсног и на-
дахнутог дела. Оно је мла-
дом Гетеу донело светску славу; са Далеког Истока донесене су порцеланске вазе са Вертеровом сликом, низала су се издања, преводи, епигонске аналогије, оригинална дела инспирисана Вертеровим јадима, створио се покрет вертеризма, мода облачења, коментари, одушевљени прикази и анализе, па онда пакосне критике, пародије и травестије. Дело се и данданас преводи, распродаје им чита. Књижевни критичари и историчари још увек се служе њиме као изванредно захвалним психолошким материјалом, па су У Гетеовој личности откривали оно што је већ познато као општост из психологије и уместо да се психологија уметничког стварања обогати Гетеом као новим случајем, извршена је само обична илустрација Гетеовим случајем и тиме нико није добио. Било је и критичара који су уочили да је Гете као млад човек, двадесетпетих година, када његове склоности и генијалне црте нису биле разговетније од оних када је већ био формиран као дух, кога је готово увек лични доживљај инспирисао за стварање, написао Јаде младота Вертера да би се кроз катарзу исповести ослободио љубавних страсти и коби, душевних
ГЕТЕОВА ПОСМРТНА МАСКА
немира и патњи. Зна се да то дело аутобиографског _ карактера није поуздан материјал за психолошку анализу и проналажење Гетеових црта у његовим јунацима. Вертер је заиста чаробна и мучна исповест и истина из Гетеовог живота, Који је у време пре настанка Вертера био притиснут меланхолијом и мучен неврастенијом. По природи свога истанчаног духа Вертер је саздан од љубави, од страсти, и то долази и од његове преосетљивости и чулности. Вертерова љубав појављује се прво у виду осећања лепоте природе. Он осећа њену моћ и загонетку, зато што је она увек променљива и бескрајно разнолика, за њега то је толико са-
Нов прилог нашој музикологији
ЕДАВНО је проф. Асић завршио обимну књигу „Студија за повијест музике далматинских Р леуташа и ричеркари Фрање из Босне“. Аутор ове књиге објавио је У нин-у 3 августа 1952 г. чланак „Франциско Босиненсис — један наш мало познати музичар“, у којем даје обавештење о композиторовој првој збирци фротола, штампаној 1509 у Ми" длану, а сада је у својој књизи употпунио истраживање о овом најстаријем досада познатом нашем композитору набавивши и фотокопије друге збирке штампане 151 г. у издању чувеног венецијанског издавача О. петручија. Ова се збирка као уникат чува у Миланској библиотеци и претставља раритетну вредност.
У време кад Франциско Босиненсис (тј. Фрањо из Босне) издаје своје збирке, инструмент леут увелико постаје нераздвојни пратилац свакодневног забавног живота У Далмацији: маскарада „еротике и љубави. Леут улази и у дубровачку литературу о чему се код Шишка Менчетића и Ђоре Држића може наћи довољно примера. леут узима маха чак и у редовима свештенства, које се руку под руку са грађанством забавља играјући кола им танзе уз леут, што је револтирало Марка Марулића.
Реч леут долази од арапског есуд или еуд. Кад се овај термин европеизирао настале су његове варијанте: јаца _ «шлпански), 1ић (француски),
4
јаје (енглески), 1Ташје (немачки), ајаиде (португалски) — која у свом 06лику носи још и члан арапски ал-, код нас леут (Стари писци ЏП, 413) и као такав одомаћен.,уУ 74-тој песми „Пјесни разлике“ нежно пева дубровачки песник свом инструменту
„Леуте мој мили, хоћу те молити, мојојзи госпоји мало позвонити, једа ти од мене боље среће будеш, тере ње чемерно срдачце добудеш!• (оре Држић)
У споменутој књизи Асић проучава продирање певања уз леут у далматинске градове како на обали тако и на острвима. Кроз то Асић објашњава и утицај свог инструмента на развијање ондашњег уметничког укуса. Кроз песме фротоле и страмботе („Лирика популаре“) изражавало је тадашње становништво своја плаха осећања, а као нов музички облик супротстављале су се ове песме црквеној средњевековној идеологији јер су 0воземаљске а у музичком смислу монодијске, што је за оно време било револуционарно, те Марко Марулић протестује против певања леуташа
„ ..појећ ходе
у лету звонећи, — 4
крипост праву мимох ' („Стари пи. 4“ 82).
Оваква реакција није само код нас;
поједине књиге попевака за љеут есло-
бодног световног садржаја као и сам инструмент леут, који је имао фини и леп звук попут мандола, уз дела Пулчиа, Петрарке и Бокача спаљени су последњег дана карневала 1497-8 Гг. у Фиренци.
У овој књизи Асић нарочито об;аштњава све оно што је до данас писано о Фрањи из Босне, те је његових 26 ричеркара из прве и 20 ричеркара из друге збирке дешифровао на савремено нотно писмо, тако да ће бити приступачни свакоме. Ричеркари су слободан импровизациони инструментални облик и могу се самостално изводити на инструменту. Фрањи из Босне служили су као прелудији или постлудији фротолама које је композитор обрадио за један глас уз пратњу леута, за разлику од ранијих трогласних, и тиме већ почетком хм столећа учвршћује принципе монодије, који ће тек концем столећа доћи до израза у Фиорентинској камерати, одразивши се као нов музички правац.
Као што се из предговора књите види Асићу је омогућено довршавање јриге материјалном помоћи Комисије а културне и научне везе са иностранством Савета за просвету и културу НР Хрватске и Савета за просвету гНО Дубровника као и предусретљивошћу шефа Музиколошког ин~
ститута у Бечу проф. др Ериха
шенка. Д. ДРАГОВИЋ
ЗАГРЕБ 1959
ЈЕДАН ГЕТЕОВ ЦРТЕЖ
вршена организација материје да има своју „душу“. Вертер је осећа и ужива у њеним феноменима, почев од мора њених мириса где би хтео „налазити сву своју храну“. То је занимљиво у односу на Гетеову, одноесно Вертерову филозофију уопште, којој је природа главни извор и узрок уумовања. И човек је природа, њен део, те као и она има границе свог живота и унутрашњих процеса, подлеже нежељеним разорним утицајима, спољним, механичким, н унутрашњим, _ емоционалним. Вертер воли кроз контрасте, односно његово развијено и уметнички префињено осећање диференцира лепо од ружног и доводи до адекватног схватања, „Град је по себи непријатан али, око њега неописива лепота природе“. Вертер је очаран и материнском љубављу, бескрајно воли децу, 80ли људе, појаве природе, чиме се све не заноси, чиме не усхићује, али је најјача љубав према жени,
О томе је код нас писао једном др Перо Слијепчевић овако: „Дубоко пожудан човек, Гете је од почетка до краја овога певања имао главну моторну силу Ерос, Његов однос према жени, према стиху, према сазнању природе био је и остао пожудан: то јест, то је био став онога који тражи за себе, узима, савлађује. Тај Ерос развио се временом тако штроко да је секс, његова тајна језгра, избледео пред другим вишим манифестацијама и преображењима његовим“. У својим писмима Вертер жали за „пријатељицом из младости“, јер је осећао срце, велику душу у чијем је присуству, како каже, сам себи изгледао виши него што је. Ту је љубав неговао као неко еманциповано осећање. Али је дошла Лота, која му је „све мисли спутала“, унела немир у њега, не може да пише, чак је био и „сасвим изван себе“. Био је као у сну, уживао у чарима игре са њом, али у игри не заборавља на хармонију тела, ускоро ће уживати и у додирима руку, и мада је са „особитим задовољством примио од Лоте шамаре у игри, он јој љуби руку „кроз најслађе сузе“. Срце му постаје болесно, њене очи гапу га и терају да плаче, У њеним очима чита „право саучешће“ за њега и његову судбину. Та „бесомучна страст“ мучи га и задаје му болове, а он у томе ужива. Пасиван и без икакве идеје да Лоту добије за себе, јер он похоту стално потискује и подређује читавом свом замршеном песничком емоционалном комплексу, одлучи да оде, да побегне од свега тога и ужива што ће тиме себе мучити. „Она не види, пише Вертер, она не осећа да спрема отров, који ће мене и њу отровати; и да ја са пуном · слашћу испијам пехар који ми она, на пропаст моју пружа.“
Емоције код преосетљивог Вертера прелазе у врло јаке афекте. Лота га узбуђује до те мере да му потавни пред очима, једва још чује и нешто га дочепа за гушу као убица из заседе, затим дивљим ударима његово срце повећава забуну његових чула, Такође је јак афекат на растанку са Лотом и Албертом. Вертер се тада прво баца на земљу, исплаче се, па скочи и истрчи на терасу... „Да ми је да отворим себи жилу која би ми дала вечну слободу!“ Малодунтост и нерасположење, по Гетеовим речима, разарају хармонију Вертеровог духа. Вертерову последњу утученост и растројство припремили су сусрети са лудаком и призор са убицом, Они ће га бацити у бол
и пасивност, сећаће се свега што га је у животу тиштило, па тако изнураван преживљавањем и евоцирањем старих болова приближује се одлуци да дефинитивно оконча живот: „Хиљаду намера, хиљаду на+ мишљаја беснело је кроз моју душу, и најзад се зауставила она, одлучна, цела, последња мисао: „Умрећу“. То Вертерово „умрећу“, како сам каже, није очајање, то је неизвесност да је до краја настрадао и да се жртвује за Лоту. Самоубиство је дакле, неизбежан Вертеров крај, излаз из љубавних страдања, решење односа према животу, нужан исход његових психолошких стања.
Три су повода била да Вертерови јади буду обелодањени: Гетеова љубав према Шарлоти — Лоти Буф, због које је побегао из Вецлара, самоубиство његовог пријатеља Јерузалема због несрећне љубави и, кра• јем 1778 године, када је Гетеа љубомора мужа Максимилијане Брентано натерала да отступи, Гете је даа пеихологију једног човека, а то по себи не носи програмске тен. денције, како је у своје време неправилно схваћено. Вертер је сим= бол за све појединости лично 'дожирљеног, савршено нетипичан, Гете није идентичан са Јерузалемом чија је коб била фатални мач и над самим Гетеом. Судбином Јерузалемовом Гете је осветлио свој доскорашњи пут који је водио у пропаст, Јерузалем је пропао, а с њим и део Гетеовог Ја из оног времена.
Фридрих Енгелс ругао се Карлу Грину што „све филистарске црте Гетеове слави као људске. Иако је за Енгелса Гете, као и Хегел у својој области, био „прави о• лимписки Зевс“, он сматра да се немачког филистра Гете није никад о тресао, за Вертера је писао да је то „јадиковка једног чезнутљивог плачљивка 0 отстојању између грађанске стварности и његових не мање грађанских илузија о тој стварности • Ругао се Грину што тај роман проглашава дубокосежном _ критиком друштва. У Гриновој заблуди налазе се и многи савремени аутори. Међутим код нас је први Зоран Глушчевић био против таквог схватања пишући о Вертеру као роману који се заснива на трагичној противречности људске племенитости и скучене, учмалости и прозаичности једне епо» хе; у том роману изражена је песимистичка тенденција: племенити И слободни људи не могу бити срећни у животу, јер, их притиска и коначно угушује беда малограђанштине. Глушчевић тврди „шта више, Вертер је осуда самога себе као човека, као стила, метода, делања; само дело Је речита осуда поколења слабића које се губи и пропада у сентименталисању и сањаријама, уместо да се ак• тивно супротстави друштвеном злу. Вертер пропада искључиво због своје слабости, јер радије претпоставља смрт него борбу са животним те“ шкоћама.“
Патње младога Вертера имају чу“ дну патину. Осећа се атмосфера ста“ рих времена и старомодна љубавна идила. Тако се то дело и данас мо“ же читати са уживањем, поготову што је то диван поетски текст. Превод Ивана Лалића свакако да је Ра“ ђен на основу превода Нехајева, И. Секулића, С, Винавера, солидан је 1 брижљиво рађен, Изгледа да ни сва“ ка песничка верзија превода не може да дочара језичке и лирске чари оригинала, Поговор Ива Хергешића велики, два табака, и врло је инфор“ мативан, компилирано је све што Је у историјама књижевности било од
"значаја и нема литерарне вредности,
али је и као такав користан.
·- М. МАКСИМОВИЋ
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 19 АВГУСТ 1994