Književne novine

ж ЛИРИКА У ПРЕВОДУ ЛИРИКА У ПРЕВОДУ » ЛИРИКА У ПРЕВОДУ #

Велиро зађбештање

|| Франсоа Вијон

Препева Станислава Винавера

МЕШТАР ФРАНСОА ВИЈОН (рођен у Паризу 1431, трат му се изгубио). Свршио најпре за магистра на Сорбони. Осуђиван и помилован. Више пута осуђен на вешала. Живот провео у „рђавом дру- | штву“, али има и епизода из салона префекткиње Париза и са двора Шарла Орлеанског. Припадао је најопаснијем злочиначком друштву свога доба: „кокмјарима“. Модерни песници сматрају Вијона својим аутентичним претком. У лирским песмама, пуним сладострашћа, кајања и ироније, он слави похоту, саблазан и разблуду. Брани се и „бране га“ тиме: да је рођен у знаку Сатурна, и према томе да му је било суђено да буде злочинац. Његову тезу примио је Бодлер и назвао велике песнике: чедима Сатурна, и проклетима. .

Ниједан француски критичар није у стању да схвати како то: да је од безмерне француске лирике Средњег века остао само Вијон. Вијон је цео преведен на српски и треба да изађе са опширним ко-

у препеву

РОНДО

Покој вечити гветоде му дај,

И вечну светлост окађену миром, Читавог живота располаго тај

Није целим чанком, ни целим тањиром. Бријо: главу, брке, обрве, русвај!

Загуљен ко репа, сљуштена косиром. Изгно га Неумол, у туђински крај,

И расталмо га у пркно нокштиром, Ипак је вриснио: „Призив чиним, знај!“ Није баш рекао отменим манџром Покој вечити Господе му дај.

ЗЕо РаЗЕ

БАЛАДА ' 0 ГОСПАМА ПРЕЂАШЊИХ ВРЕМЕНА

Реците где је, у света крају ком,

Пребајна Флора, та римска лепота.

Где је Танда, наслада живота,

Где Архитијад, у блеску зрачном свом2

Где ли је Ехо са одзвоном вода . Кад мазно мами низ стрм обала брег,

Слутњом неземских, преслатких слобода

Ах где је Боже, где ли је лањски снег 7

где ли је часна Хелоиза славна7

Кад мудри Абелар од ње би услилцен, Ушкотише њега, — мушкости би лишен, И постригао се, после срама јавна.

Па где је она Краљица, што плениг Буридамна баци, као мртав тег!

И удавилце та, у џчакту, у Сент.

Ал где је Боже, где ли је лањски снег2

Где Бламша — сирена, у цвркуту мамном, Као љиљан бела; где Бјетрис кћи банска; Берта грдонога; где грофица мамска2 Харенбурга — Алис, у заносу пламном2 Где ли је Јованка, која сунцем грану: Енглеза се над њу надви крвав спрег, Спалмише Лоренку у граду Руану 7

О Маријо Дјево где ли је лањски снег2

ПОРУКА

Кпеже, не распитуј, залудни су труди, Где су све те госте кроз годиштц бег, Нек ти овај притев узбуркава груди: Ал где је Боже, где ли је лањски снег7

Бо: +

ЖАЛ ЛЕПЕ ШЛЕМАРКЕ

Чини ма се да јој слушам болну цвилу Лепотице оне, некада Шлемарке, Жалећи за добом у Лепоте крилу

Сама себи вели: „Авај болне варке

О старости грозна, старости, о гаде, Што ме срушм тако, препадом и мучки, Дође ми да смрћу све прекинем јаде

Па да се усмртим, закољем се вучки.

Из руку ми узе господство — првенство Да преда ме клоне мирјанин, м тот,

Ту власт ми је дало моје бајно женство Падао пред њиме сваким као сноћ. Макар се кајао — кајања сам сита: Сваки је давао п капом п шаком

За оно једино, пожлепан и лаком,

Што данас презире и последња рита!

Многоме сам. некад ускратила себе

За љубав једнога, коме сладих дамке:

Превејанац сушти, запео: сам гребе,

С њим сам проводила људе радованке,

Волела сам њега, безмерно и сласно,

А с његове стране — милоште ни дроњка,

На тепања моја — шта је пута прасно а Волео ме само због лове, због цвоњка!

Што ме год злостављо, зар, да нешто трунилм Што газио ногом — љубав беше јача!

Да ме је натеро вучом да се струним

Па само да каже: „Доста тога плача, Плакжање преда мном тишта ти не вреди, Цоки, заборави“ — сва се срећна збуним: Жалосна утеха у сраму и беди!

Елем, он премину, тридесет је лета, Матора “ седа ја таворим дане.

Шта то би од мене, о, за име света,

На какве сам данас ниске спала гране! Јао, куку! Кад се сад погледам нага! Бедна, па чемерна, Ал ме живот збаби, Ал сам усукана, где је бела снага2 Ситна, сасушена! Беснило ме зграби!

Шта би од тог чела, некад тако глатка, Од косице плаве, од обрва кланца, Од повија дивних, од погледа слатка, Што је обарао самог трефриганца7 Нос где ми.је складан — о прошлости, јарка! Где малена увца, лица сјај, та дамца, Јаме — смехотворке, што залуде званца Па усташцв она, о где су ми жарка2 > . 1 А + “ |г

а

Она плећа. фина, ч љупка и вита,

Па дугачке руке, па те шаке-скрајке,

Па мали сисићи, па та бедра сита,

Крепка, да подрже љубавне играјке! у

5,

ментаром и предговором у издању“ „Братства и Јединства“, Станислава Винавера.

О, жалости моје, несташнице рајке! Бутине је снажне, бране од мушкжића, А гузовц штите тајну "етознајке!

У миљу вртића миље од чимчића!

Чело смежурано, поседеле косе,

Седе су ми веђе, око угашено,

А некад је знало смехом за тркосе,

Шта је трговаца њиме покошено! 3 Уши ландарају где падну, где зађу, Нос виси цискривљен, лице смркло, ено! Све увело, суво, од бога да нађу,

Уста — сама кожа, све ми догребено!

Лепота је људска ту сад исходилите! Милшки, ко да нема, шаке сасвим криве, Леђа ми грбава, само јадом тилиште, Сисетине сасвим упале, зар живе7 5 Бутине су налик — ружтоћом већ вриште. На чичић, на рајку, ту човек да пљуне, Зар то да је бедро, не, то је бедриште, Кобасице смркле, па још да су пуне!

Тако ми жалимо тпређашња времена Када се нађемо: маторе луцтрде, Чучимо у реду, све крај жене жена, Тако нас некако жао лопте скрде.

Уз ватрицу — изљушт од кудељке грде, Грејемо се тако: час замре, час блесне, С многима је тако, сви ће да потврде, А биле смо некад ц бајне и бесне,

3 + ЕПИТАФ

у облику баладе коју је срочио Вијон за себе и своје другаре, очекујући да са њима буде обешен.

О људи о браћо што сте дошли након,

Не терајте тцегу, смилујте се на нас

Штранге нас заљуљо неумитни закоћ

Ал налце је јуче можда неком данас.

Месина је налца сад гомила смећа

Дроњак све ч ђубре, буђа, задахг трулт

А беше наљ она, сва брига, сва срећа;

Пет нас је ил шест је — типшто "пеге ости: Милост свом саздању, Христос, — Спас вам улм Молте се од пакла да будемо прости.

Не презрите налште, цркотине суда,

Та. закон је такав, а. човек пун жуда,

И није свак умам, разбор слабо врца, Извинте нас браћо, ми смо браћа — људа,

О не ругајте се, о имајте срца!

Син Марије Дјеве који распет грца

Нек вас опомене шта је судба худа

А нас нек сачува од огњене злости: Дроњалс сам до дроњка, све мртвац до мрца, Молте се од пакла да будемо прости.

Килца нас ждерала, попила м страла, Суштло нас сунце, црни смо ко гар, Свража ц гаврана што је земља дала Кљуцала нас јата, сав им бесмо мар. Ко натрстак неки. убодом игала,

Мт смо избодена, чскљувана ствар. Ветар тресе, шиба, он нам стрвно мости, Ми смо њему игра, подсмевка % шала, Ветар нам клатара сасушене кости, Молте се од пакла да будемо прости.

ПОРУКА

О Исусе Кнеже, слави своју тврдњу, Врховник си неба, ми — штрангинми гости: Сачувај нас огња, мани, бес ч срдњу,

А ву“ људи — браћо, не терајте стрдњу, Молте се од пакла да будемо прости.

' ++ ~

БАЛАДА НАРАВОУЧИТЕЛНА, ЗА ОНЕ КОЈИ ТЕРАЈХУ ПОКВАРЕН ЖИВОТ

Макар носио буле ч тпродаво

Коцко се лажно, изводио лом,

Ковао новац, на забуну даво,

У не знам каквом неваљалству злом, Луптешке вештине стретно пстољаво: Протаст ти се пише, изгорећеш, гле, Ко богогулника тебе чека слом; Курве ц крчме разнеће ти све..

Ударо у кимвалљ, стихове срочаво,

Луто у Ћћемане, правио се сом, Фруло у фрулицу, луд се чзмотаво, ; Лакрдијо глуме по Краљевству свом, Добијо на кегли, картом докартаво, Кроз град и кроз село проносио сме: Курве и крчме разнеће ти све.

Чувај се тог лаљама, зареци се: „Јаво, Теби се предајем, ти си менџ — гром.“ Ори, котај, рмбај, рад те васпитаво, Па коња тимари, мозгу, скући дом, Који слова не зна — тим није литсаво, Стрпљење лаж свлада, и свако већ тле, А ниси ли своју замуку стасаво:

Курве ц срчме разнеће ти све. '

« ПОРУКА

з Рухо, прекорухо, што си год скућаво Златовез, шипмице, —— за њих су, зар нег Однеси им сместа, док ниси преставо Курве џ крчме разнеће ти све.

АМАНЕТ

Смрти, жалост срце стеже

Јад ч туга да га скроте;

Узе драгу! Што ме неже!

Дођи Смрти, ч грозоте

Ти ме спаси, Сни ме јеже.

Снаге немам шта да свеже.

Смрти.

Бесмо једно, куд ум сеже:

Ми — два срца кад се сплоте.

Мој животе — неживоте! Смрти! .

же

РОНДЕЛ

Из затвора. смртоносна Где ма живот беше јад Срећо црна, срећо злосна, Срећо моја болна, росна, — У носу ми душа сад Ти ме сатре, зла, пакосна: Ја се вратих.

Ако хоћеш, немилосна,

Опет да ме вија гад,

Више воли душа посна

Небу ићи, чнокосна:

Да. се смирим ја сам рад. Смрти!

+ +

ИЛУСТРАЦИЈЕ НА ОВОЈ СТРАНИ ИЗ ЈЕДНОГ ОРИГИНАЛНОГ ИЗДАЊА ПЕСАМА ФРАНСОА ВИЈОНА

УРА О ЈЕО НОВИНЕ

УРЕЂУЈЕ РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ Ото Бихаљи Мерин, Александар Вучо, Слободан Галогажа, Велибор Глигорић, Радомир Константиновић, Душан Матић, Танасије Младеновић, Ђуза Радовић и Ристо Тошовић (одговорни уредник)

з

УРЕДНИШТВО Француска 7, тел. 21-000

АДМИНИСТРАЦИЈА Француска 7, пошт. фах 133

х Претплата за тодину Дин. 900 поједини примерак Дин; 20, Број чековног рачуна 102—7Т—208 | х

Лист излази сваког четвртка РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ

Ф