Književne novine
МАРИЈАН МАТКОВИЋ
Одломак из 1 дијела драме оНа " крају пута“ коју ће ове се"зоне, у режији др Бранка Гавеле, извести Загребачко драмско 10030риште. Типични салоз богате ладањске жуће, заправо већ полудворца из почетка деветнаестог стољећа. Свијетло са љустера, свијетло из стајаћих лампа. Простор крцат стилским покућством им премда простран, дјелује топло, интимно. Ловачке трофеје по зидовима, поцрњеле слике у позлаћеним оквирима, изрезбарена врата, клавир, неколико столића, неколико дубоких наслоњача, диван, параван, један овећи стол, камим, на њему велики старински сат — а свеу жућкастом освијетљењу ч све пуно барацуна, свиле по пљмеша. Као да је вријеме у том простору стало и сада ће ући штан ч рећи „тресветлом госпону“ да кочија. чека. Но
утак, рат се уселио п У тај тпростор. На дну салона, У лијевом куту, тик једних споредних врата,
"трост дрвем стол, двије столице
уза зид њека кљута, очито овамо тренесема из мирковачког парка. Изнад ње висц војничка кабаллеца, а на столу налази се пољски телефон “ домобранска офичмрска ка та. То је „каљзцеларија" команданта Мирковца, сатника Алојза Хорвата. Но та се његова пчмтровизирама канцеларија губи у том вели ком простору, као ч заштитне вреће пред дугим, плишаним засторима застртим прозорима. Над предњим нижим, као п над; три стететице повишеним дијелом _ салона тешке смеђе греде старинског строта. Врата десно у позадини иза камина воде на стубиште. Чинм се, салон је празан. Можда нетко и сједи у оном дубоком наслоњачу сучелице камину, и, двије штаке које су наслоњене на висох наслон имају свог властика, кога је пред сваким погледом прогутао мекана дубоки фотељр | Тишита. Тад у своју „канцеларију“ _ уљази сатник АЛОЈЗ ХОРВАТ. Одмал се растасује ч сједа за свој столљ. Ороман, здепаст, са брчетинама, Алојз је Хорват типичан потомлк оних хрватских тужних жисторијских војничита, који су вјековима жрварили то свим разбојиштим“, увијек у туђим униформама, тод туђим заставама тч, За стра:е мнтересе. Потомакж Гаштара Алаћића, сигетског јунака и стубичког трвналса, тотомалс дуге товорке оних „жорватскиг вјерних" војника, бечког двора, пандура наших маријатерезијанских, гренадира Натолеопове Велике армаде — сатник Аљојз Хорват је крварио као недоучена кадет на Галумијској им Талајанској фронтњ у првом свјетском покољу, да у другом, пајтри“
је као жатетан 11 класе «сраљевске '
југославенске војске, тружти са шаком својих војпика, забађикадиран у једној кући па цести Вараосдин— Загреб, озбиљан отпор њемачким моторизираним тртутама у отрилским данима године Тисућјдеветсточетрдесетитрве. Послије кратког заробљеништва, от пола“ же по трећи пут заклетву бива даље ношен вихором рата ти своје
„часнимке“ части то разбојиштима
јужне Украјине. Посљедње двије године- рата, пошто је био два пут рањен пред Стаљинградом, сатни. Хорват постаје командант Ммркозца, у којој је околини, на пцрти свог, војничког морала дусцитлане повјешао ч постријељао број потомака: Матије Гупта стварпо, до неба ватијућа нетрав-
толик да је
Домобрански сатник_ Алојз Хорват _
+"
да, што још није добио тако: жељно очекивани бојничлси, чин.
ХОРВАТ:
(Врти ручку телефона, телефони ·
ра); Хало! Хало! Сатник Хорват! Хало! Поручника Иванчића! Хало! Хало! (Спушта бијесно слушалицу): Тако, сада смо комплетно у мишоловци! И телефон више не ради! Ђаво нека све носи! И то се зове рат! А да ли се без пољског телефона може ратовати2 Врага се може! То је као казалишна представа у мраку! Да ли се може игтрати казалишна представа у мраку, штог — Неможе! А ја сам без телефона — у мраку! Ја немам више никакве везе с вањским бункерима, ни с ким немам везе! А морам командирати, морам... (Из ладице је извадио чутурицу и пије): Ух, што је љута! Проклетство! Траварица! Ђаво је однио! Кад телефони у рату не раде и кад часници пију траварицу, онда нека све ђаво однесе! То вам ја кажем! Матер им њихову, камо су нас затјерали2 У мишју рупу! А све, као без неке нарочите стратегије. Обични, пишиви, цивили! Чуо сам, да је онај Брлек неки голобради штлосер! Шлосер па да мене учи! (Поновно гуцне): А чини се, да све те војничке школе“ вриједе једно говно! ,„Јер како би иначе један шлосер могао да буде командант“! Уосталом, видио сам ја то код Стаљинграда! Обичан дрек! Прережу ти телефон и дају ти траварицу,. У мраку си — и лочи! И штакора ти дају! Ждери! Свето не вриједи ни пишива боба! А на крају неко тане залута и пиф, ти се преокренеш као корњача на леђа и буљиш у небо!
(Наставак на шестој страни)
ЗСИВОТ УЛИЦЕ (средњовековни рад).. У ПРЕВОДУ СТАНИСЛАВА ВИНАВЕРА, ВЕЛИКОГ ПЕСНИКА ФРАНЦУСКОГ "СРЕДЊЕГ
И јат —, ФРАНСОА ВИЈОНА.
ЕСЕЕ
СТАВРЕ МЕНА
ДЕТАЉ ЈЕДНОГ СПОМЕНИКА
на гајдаше.
слова ничу. вио црну.
се стравично лице. них очију.
ЈЕДНА УМЕТНОСТ 'ЗОВЕ У ПОМОЋ
(тој! Постоји Путниче!. "Намерниче!
=> ОРЕД ДРУМА, у јарку — споменик. Војник 'Вукашин на мртвој стражи стоји. Четрдесет
година. није се помакао... Стој, постој, пут-
ниче, намерниче!...
— па жута.
нуо. Из рамена никле зелене травке.
је трошањн, осипа се под руком. Ливада, па брежуљак. Грм на врху брда. МИ ја кад изговарам реч: грм, осећам да ми глас прелази из баритона у бас. Да: ли би прм био прм, да ли би добили траву претставу о њему када би га отпевао тенор» Шумадија — живице као бескрајна кола. А сена потсећају Вукашин је сам. такб, Биле су то тешке године. Рат с Турцима, Бугарима, Аустријом. Споменици су ницали. широм Србије. Сеоски каменоресци имали су пуне руке посла. Сеоски каменорезац клесао је невештом руком слова. је сипак, а рука подрхтава, Ниједна слова тако снажно не вичу, Каменорезац је од трава правио боје. Од зове је напраЧекићем ин длетом клесао је лице војника.
Биле су то чудне бразде, криве и изломљене. Са пушком.
Лице претња. Лице страх. Лице потомех. Лице недокучиво и живо. (Наставак на другој страни)
Одећа му од лишајева Докле је ракљаст у земљу утоКамен Окопо — Шумадија.
Оженио се а жену није
Камен
Крива су слова, Али та,
Родило Округлих, унезвере-
Лице бол. Лице пркос. Такав цртеж
ЕСЕИСТИКА
Хисторизам и психологија прозе Владана Деснице .
ОК СЕ НИСУ појавиле оба-
двије књиге прозе Владана
Деснице (,„Олупине на сун-
цу“ и „Зимско летовање“)
нитко није ни наслућивао
колико овај писац повремено и већ дуже времена зрело говорио људима прошлости и међусобним сукобима различитих средина и карактера. Захвативши углавном гтрађанску песихолорију. сјеверно-далматинских градова и уже: паланачко Динарско залеђе укључивши ту и елементе сељачке “средине што се уско повезује с развитком и радом наше младе интелигенције, писац је ретроспективно изразио полуколонијални далматинско-паланачки менталитет који је под непосредним утјецајем разноврсних _ туђинских — (тадијанских) особина културно ритуалне прошлости. Десница је пошао прије свега од његовог етничког - нејединства, од ослабљене физичке и душевне конституције, од сумње коју је тај свијет стекао у напорном кретању према вишој сврси живота, и од оне његове крхке душевности која се ломила пред јаким политичко-социјалним сударима, пред сва-
ФРАНСОА ВИЈОН
— НА ОСМОЈ СТРАНИ, . ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ "ВЕКА
ком конкретном животном потешкоћом.
С друге стране сеоска маса У свом конзервативном бдијењу, иако под невјеројатним теретом грађанског и бирократског слоја интелигенције, показује сав свој витални отпор и смисао да у примитивној спознаји, у грубим и зачауреним условима пронађе свој смислени ни живљења _ вриједан начин постојања,
Овај опћи оквир треба раставит на: неколико сложених 'партура гдје се тачно показује да Десница — за нашу литературу представља једну пјеловиту намјеру, да се не само уочи наша шира друштвена пеихологија, превазиђе типизација и појединачна идеја, већ ла се и одреди наш грађански сеоски контрапункт прошлости. У цјелини наглашавајући своје тематско композициско _ јединство дато у аспекту једне оригиналне стилске варијанте, с формираним естетским принципом (крочеанизма), искључиво, и баш У том смислу, Десница се афлрмира новим значајним прозаистом, национално без закашњења, без метафизичке концепције у схваћању хисторијско психолошког темата. Упот-
пунио је у нашој књижевности један
„мртви“ друштвено хисторијски момент, објашњавајући ток пропадања грађанско паланачког менталитета.
Конзенквентно том јединственом и чврстом садржајном обухвату, писац је нужно морао имати један основни интуитивни метод и однос, пред њим је била разрована и нагрижена емоционалност епохе, трагедија тог свијета осуђеног у нервозности времена на своју властиту ништавну коначницу. Временски, у шематском оквиру, ове новеле и приповјетке _ садржајно _— захваћају другу половицу Х]ЕХ. и прве деценије ХХ. вијека. Управо оно раздобље када је наша млада буржоазија била уздигнута само до извјесне гра-
нице _ господствене _ самосталности, али већ заражена _ дегенерираним облицима _иживљене Европе. Ми
нисмо у том времену створили нити смо могли стварати у територијалном · нејединству и политичкој прљавштини интереса, у различитим партикуларистичким _ оријентацијама један одређени и животни грађански медиј који би био активизиран у изградњи самосталне националне етике, да би на тај начин оригинално превазишао одређене калупе западног, узора. Баш зато, што је ту већ лежао узрок брзог и неминовног старења и губљења ·иницијативе кад је.то друштвено тијело било још у својој почетној фази за акцију, дух је биљежио уједно своје рађање и умирање; — дошло је до оног психолошког. и болесног иживљавања, · до резигниране осјећајности и. бесвјесног активитета У смислу само голог одржавања живота и тражења последњих ужита-
„ка. У. неоријентираној егзистенцији.
_ Десница је погодно хисторичност и пуноважност свог опће. лирског
ВЛАДАН ДЕСНИЦА
сижеа, једну неумитну трагедију Коч ја је тако нејединствено и пригуше+ но показивала своје уморне симпто• не. Дао је тачно п прецизно опћу
хисториску истину, која би <е могла изразити: да мала нација са својим виталним смислом за нове почетке џ виши степен друштвеног
развитка и умјетничког успона, мо“ ра имати своје независне. самосталне циљеве и методе да би на том путу успјела и развила се без већих потреса, да би сачувала своје етичко п етничко јединство, сву свјежину и потенцијал енергије ,и увјерења својих схваћања.
Свако непосредно и брзо прима“ ње квалитета туђег друштвног интелектуално-културног развитка ду“ шевних тековина страних нација чија је хисторија могла бити само њихова, а сувременост се очитавала У пуном ступњу своје анархичне до, трајалости, значило је уједно брзо кварење домаћег и још брже про« падање националног младог органи• зма под сјеном непознате и дотрајале туберкулозне олупине. То је мање или више била судбина једног дијела наше интелигенције, опијене туђим поднебљима, жељне успјеха до којег је уморно долазила. Она је остала разочарана на своме огњишту, убијена у својим мислима, омлитављена у свакој јачој акцији, Полазећи од шпре сопиолошко-по= литичке и хисторичне истине, па мач како нам она не изгледала увјерљива и блиска, Десница је лирским стилом обрадио тај свијет и учинио га увјерљивим. Каштелан с правом тврди у свом осврту у „Политици“ (под насловом „Поезија прозе“), да је Десница тим успјелим метафоричним обликом, једном _ савршеном
(Наставак на, шестој страни)
У овом броју
МАРИЈАН МАТКОВИЋ, ТАНАСИЈЕ МЛАДЕНОВИЋ, СИМА ПАНДУРОВИЋ, БОЖИДАР коВАЧЕВИЋ, __ ЧЕДО _ ПРИЦА, БРАНКО _ Б. _ РАДИЧЕВИЋ, | МИРКО __БАЊЕВИЋ___МИРКО ВУЈАЧИЋ И ДРУГИ, из СТРАНИХ књижевности: ФРАНСОА ВИЈОН (У ПРЕВОДУ СТАНИСЛАВА ВИНАВЕРА) м и. ФКА ПРЕВОДУ ст. МАЈСТОРБЊИА) ~