Književne novine

Тема Росандић

| (пеставек с прве странеј

ТОМА РОСАНДИЋ: ПОРТРЕТ (дрво)

Можда зато што се је пребацио као мост према опасним обалама модерне, можда зато што појединачне идеје нису реметиле целину његовог пластичког израза, његова скулптура има ону драгоцену вредност интегралне фрагментарности, где се сваки део односи један према другоме као целина, а У целини оставља извесну незавршеност, извесну осећајност која је стално активна. Одакле долазе те ретке хармоније» Код Росандића ћемо, — више него и код једног нашег скулптора, више него и код многих великих имена У скулптури, наћи ретку повезаност између концепције и материјала, између идеје и бронзе, дрвета

или камена, или, — како би се литерарно изразили, — између духа и материје. |. 2

Вајари се већ одавно изражавају у камену, дрвету или бронзи. То чини и Росандић. Али код њега избор материје није ни случајан ни произвољан. За њега камен није само средство да се изрази, већ и материјал из кога он извлачи један њетов својствени израз. Рођен у Далмацији, где човек већ столећима води борбу с каменом, он је својим длетом извукао из камена сву ону згуснуту и силну снагу мишића, сав онај паћенички умор, или тврду Упорност које је човек, наш човек, вековима улагао у тај елеменат. Погледајте Бацача камена или Уморног борца, Главу Далматинке или Портрет младића: свуда иста одлучност, исти самопрегор, иста неукротива снага тела или клонулост пред нови скок, све оно што је наш горштак утискивао у камен свога дома или у камен којим је оградио своју њиву.

Његова скулптура у дрвету је још речитија. Младе жене, девојке или мајке, младићи у тихом сањарењу или снажне јуноше, сви нам они намећу мисао да је мајстор сокове дрвета заменио соковима људског тела. Не — има у тим ванредним творевинама уметниковог длета неке издалека наслућиване лепоте, неке чудне лирске носталгије: можда нејасни атавизам из доба када су витки кедрови и бујна орахова стабла покривали обале и планине Далмације. Отуда можда оне неупоредиве поетичности која веје са лепих тела младића и девојака, са лица окренутих очекивањима и руку пруже. них у сусрет. Ова би зачарана по: ворка здравих и срећних бића била прекинута с времена на време понеким аскетским ликом Христа или неким потресним Полагањем у гроб, као неки нежељени мементо да прошлост није била увек лепа, и да су ропство и смрт лежали у сенкама непријатељских галија, и то галија начињених од домаћих кедрова и ораховине.

Затим долази бронза, она изванредна и вечна материја која је у различитим видовима: као лик Цезара, као звоно за цркву или као топ на галијама, била вековима гласник једне ванредне културе, медитеранске културе, која је од Мирона до Верокија, и од Донатела до Маринија запљускивала обале наше домовине. Има у Росандићевој бронзи дубоке лепоте те културе: : поносити ликови освајача, и фина музика звд-

Об:

| зеја. У Паризу, г-ђа Бриет (нека лич'| ност из Нац. библ. припрема за На-

ЕМБО је рођен 20 октобра 1854. Од 17 до 22 октобра 1954 Шарле- , вил (песниково родно место) славиће ову стогодишњицу разним манифестацијама, међу којима се посебно издваја оснивање Рембоовог му-

ционалну библиотеку значајну изложбу која ће се отворити почетком новембра. Ј

Зашто ово закашњење; Просто зато ито известан број предмета, који ће бити приказани публици, припадају музеју у Шарлевилу и што, природно, треба оставити овом. арденском градићу времена да ода пошту своме песнику какву он заслужује. и

ЈУ улици Ришељеа (где је смештена Нац. библ. у Паризу) посетиоца ће поздравити славна слика Фантен-Латура „Кутак стола“ (познато дело на коме је француски сликар приказао Рембоа и неколико његових савременика) коју ће Лувр позајмити за ову прилику. Али како се у суштини ради о једнај документарној изложби, сала Мортреј (једна од дворана Нац. библ.) где ће се изложба одржати, пружиће поштоваоцима Рембоа, оним најусрднијим, документа о писцу, досад непозната у Француској. Јер, уствари,

ЖЕФ РОСМАН: А. РЕМБО На слици рањени Рембо после сукоба са својим интимним пријатељем пе-

сником Пол Верленом. Росман је сликао Рембоа у његовом стану У Брислу код госпође Пенсмеј

“ а / ' . а . ' ,

Рембо живи и Рембо посмртни

саз | ретки Рембоови рукописи-аутотрафи

претродавани су досад по два и три фута, тако да они најређи припадају едном колекционару из Лондоноа, који је сада пристао да повери ово бла:0 Националној библиотеци.

Писма младог песника упућена ње"говој породици или његовим професорима — у Изамбард, например, биће свакако изложена, као и фотографије и успомене из последњег периода: онот из Ктиопије Наћи ће се исто тако и

' прамен косе који је Изабела (Рембоова сестра) отсекла са чела свога брата на мртвачкој постељи, као и мали дртеж који је Изабела направила одмах пошто је Рембо издахнуо.

Али г-ђа Бриет неће се задовољити да евоцира само успомене из живота визионара „Једне сезоне у паклу“. Она исто тако жели да ода пуни значај и изванредној посмртној слави песника и његовог дела. Тако ће многе витрине бити посвећене огромној „пост-рембоовској“ литератури. Јер, чак ако се „мит“ о Рембоу и оспорава, он постоји и не може се негирати. А прећутати оно што је Рембоу дало потомство значило би изобличити песника, макар се

то и не слагао са стварношћу.

А. А.

АРТИР РЕМБО ЖИВОТИ

О ви бескрајне сеновите стазе, ви терасе храмова! Шта је било са браманом који ми је тумачио Соломонове сентенце7 Увек прво, из тога краја, ја видим исте старце! Сећам се сребрних т сунчаних часова шетњи ка рекама, са руком пратилице на моме рамену, пи налимх миловања док смо стајали у пољима под биберовим цветом. — Лет скрлетних голубова грми око моје мисли. — Прогнан овде, имао сам позорнишу За извођење најбољих драмских дела свих књижевности. Ја ћу вам назначити нечувена богатства. Изучавам историју ризница које ви откристе. А ја им назирем наставак! Моја мудрост је исто онако трезрена као и хаос. Али шта је моја наилштавност трема затрепашћењу које вас очекује2

н

" Проналазач сам сасвим друкчије заслужан него сви они који су ми претходили; чак и „музичар сам који је нашао. нешто као кључ љубави. А сада, као властелин једне опоре долине под шкртим небом, покушавам да се узбудим на успомену просјачког детињства, шегртовања тп доласка у дрвењацима, полемика, тет мили шест удовиштава ч неколико венчања када ме је моја јака глава стречавала да лудујем колико ч моји другови. Не жалим за својим старим талом божанске радости: шкрти зрак ове отпоре долине храни врло снажно мој свирепи скептицизам. Алм како се тај скептицизам не може вилце ставити у покрет, и како сам се ја одао једном новом немиру — очекујем да тостанем веома опак лудак.

МОСТОВИ

Сива 'небеса од кристала. Необичан призор мостова, овде правих, онде избочених, даље других који се стуштају косо и на угао према првима, ч ти облаци обнављају се на даљим ведријим кривинама ханала, али сви толико дуги ш лаки да се обале, притиснуте кубетима, спуштају и умањују. Некц од мостова натоварент су зидинама. Други подржавају стубове, украсе, тамане ограде. Ниски тонови се укрштају ш лете; онђ тежи пењу се као конотци уз стрме обале. Назире се нека црвена униформа, можда ч други костими п музички инструменти. Да ли су то народни натеви, краучим господских понцерата, остаци народнит химниг Вода.је сива “ плава, широка као морски рукавац.

Белм зрак пада са висине неба ш брилце ову комедију.

усамљеном путу једног

надахнутог уметника, 'Обратите пажњу _ на

Росандићеве велике фи-

на, и претећи тутањ топова; било да гледамо Младића који се игра са коњем, или Свирача на харфи, или поворке народних бораца са споме-

. ШП

На таваљиј где сам био затворен у својој двамаестој години познао сам свет цм илустровао људску комедију. У тодруму сам научио историју. На некој ноћној свечаности у једном граду на

Северу срео сам све жене старих сликара. У неком забаченом

сокачету Париза предаване су ми класичне пауке. У величанственом обитавалммшту заокруженом читавим Истоком извршио сам своје

огромно дело м тровео своје славно истостиштво. Узмутио сам био

своју крв. Дужност ме је поново покренула. Алт "не треба вуилце мислити на то. Ја сам стварно с оне стране гроба, а поруке нема.

ЗОРА

Обгрлих читаву летњу зору.

Нилшта се још: не креће на лицу палата. Вода је мртва. Логори сенку не напуштају зиумску стазу Идем, будећи живи ч топли дах, док камичим, гледају ч крила се подижу без шума.

Прво се дело зби, кад ми на стази већ мстуњеној свежим благим блистањем, један цвет рече своје име.

Насмејас се тлавом водопаду“- који“ је вијорио својим КУР)“ цима кроз јелову гору: на посребреним висовима отпазижх богињу.

Тада тподигох велове један по један. У ходу, машући рукама. Долином, где је одадохг петлу. У великом граду зора је бежала између. звоника ч кубета, цч трчећи као тросјак по мермерним жкејовима, гонио сам је.

Горе на путу, близу шуме ловора, заокружих је њеним сакупљеним веловима и осетиг унеколико њено огромно тело. Зора " дете падоше у подножју шуме.

Кад се пробудихг било је подне.

ДЕТИЊСТВО (1

У шумтм је једна птица, њена песма вас зауставља ч због ње ви црвените.

Постоји једањ часовник који не звони.

Постоји једна јама са гнездом белих животиња.

Постоји једна катедрала која тоне ц једно језеро које расте.

Постоје једна мала кола натуштена у шумарку, ишли се стуштају низ стазу јурећи окићена тракама.

Постоји трупа малих костимираних кољмедијалица, опаженпих "на

туту жроз окрајке шуме.

Постоји најзад неко ко вас гони чим сте гладни ц жедни.

(Превео НИКОЛА ТРАЈКОВИЋ)

Мале вести

ника у Суботици. Језиком исте те медитеранске културе говори бронза са мајсторовог изванредног аутопортрета, бронза која као да је грејана на сунцу Грчке и сливена у напону уметникове стваралачке снаге.

Истинска _ вредност · Росандићеве скулптуре је што, — насупрот многим савременим тенденцијама, — не обрађује површину, не задржава се на спољним вредностима форме. Уметник понире у дубину материје, у корен пластичне лепоте, где тражи и одакле извлачи најдрагоценије и најцелисходније изразе форме. Он не одбацује, већ разголићује, што је несу мњиво један виши ступањ ликовне синтезе, и његова је скулпту“ ра израз једне немилосрдне или деликатне сажетости, резултат једног оштрог обрачуна са самим собом. Ако се понегде сретне стилизација, ако ту иди тамо назремо нешто од уступака навикама или лакоћи примања утисака, то је само из страха од натурализма који се врло често, — нажалост, чешће него што би то

желељи да видимо, — испречава на

„једно

гуре и доћи ћете! до закључка да његово вајарско дело не захтева и не условљава архитектуРу, као дела старих мајстора, јер је архитектонски чврсто и монолитно, нити захтева подршку _ природе, као скулптура модерних мајстора, јер је целисходно и најпотпуније управо у тренутку своје највеће и најпотпуније Уусамљености, Оно што можемо, и морамо нарочито истаћи у стварању овога уметника, јесте да педесет И пет година рада нису само педесет и пет година необичне и изузетне Уметничке _ креативности великог _ вајара већ и педесет и пет го: дина историје наше новије југословенске скулт

туре, У М. КОЛАРИЋ

СВИРАЧ НА ХАРФИ

ТОМА РОСАНДИЋ:

Издавачка кућа Колумбиског универзитета приредила је занимљиву анкету које личности међу данашњим истакнутим духовима имају права да буду 2154 године исто популарни као што су они из 1754 данас. У драми Кристофер Фрај одговара Бомаршеу, у музици Стравински Хајдну, у хемији Ури Лавоазијеу, у медицини Флеминг Џенеру. у психологији Јунг Хартлију, У филозофији Расел Канту, и у историји Арнолд Тојнби Гибону.

х

Јапанска влада позвала је познатог архитекту ЛЕ КОРБИЗЈЕА да дођеу Јапан и тамо начини нацрте за нови токиски музеј.

Сер ЛОРЕНС ОЛИВИЈЕ ће снимити у колору филм по Шекспировој драми „Ричард Трећи“, и играће у њему на-

словну улогу. х

Страховити пожар уништио је 300ЛОШКИ МУЗЕЈ Ботаничке баште У Богору, тридесет и пет миља од Џакарте (Индонезија); у ватри је нестала изванредно драгоцена збирка са тропским сисарима.

· КЊИЖЕВНЕ НОВИВЕ Х ЧЕТВРТАК 23 СЕПТЕМБАР 1954