Književne novine
ду безбрижности. Спавао је као У
свом кревету, миран и припијен за
њу снагом свог претрпљеног умо% Жена га поглади по коси и од тог додира осети према њему силну љубав као да је то њен син. Над својом околином и над оним што је вечерас урадила осети се наједном толико супериорном, и њој, која се никад није удавала нити, као учптељица, размишљала о деци као о рођенима, постаде наједном јасан и вредан матерински понос. Тај понос и то осећање претстављало се | као сазнање и задовољство које испуњава човека и износи га ван граница упоређивања. 7
Учинило јој се као да је некад тог дечака, још као сасвим малог држала на рукама, да је још онда видела да ће он овако израсти, и да је још онда предвитела ову ноћ У којој ће он спавати са главом натнутом на страну. Отворила је ормари узела комад платна који је, чинило јој се сад, набавела за тог лечака, и узимајући меру са његових хољина, почела је да шије,
Негнута над платном Хитро јепродевала иглу не осврђући се на доба нози п кроз сву њену напрегнуту пажњу продевсле су се речи, као прекор | приговор ниске имагинарне пријатељице: не смеш тако да за; пустиш дечака, Не смеш дозволити да буде међу својим друговима најгођи, Не жели она да га запусти. То се само тако десило. Све:ће она стићи м све ће поправити.
(Овај посао стварао је лубоку везу између ње и дечака. Стављала је пажљиво сваки бод као да су то корени којима се они приближују једно другом, Тај посао откривао је нове етапе са циљевима, повезане међусобно.
Дечак је већ трчао улицом, она је трпела од његовог несташлука, секирала се, бринула, љутила и радовала. Дечак је растао, пролазио кроз болести, а она бдела крај овог кревета саветујући се с лекарима и молећи се Богу. У грозници он је био румен „руменији но сада, и леп.
— Мали мој дечак, погладила га је по коси, као да се он баш сад отео од неке тешке болести, да га је баш сад прошла криза и она одахнула и умирила се.
Вредност властитих брига које дижу човека до његове мере давале су н тегобама предност над беспосленошћу. Жени је сад тек постало јасно да би оно што сада тек осећа могао да буде разлог да учини и више но што је вечерас урадила, да не мисли на последице и док то ради и кад то уради, а ако не би успело — да учини поново, да ради све дотле док се не изравна учинак и осећање.
Сама је и без околине чије очи и коментари не узимају учешћа у њеним намерама. Откидала се безболНо од те околине, самостална и 6огатија, од те површне околине којој вије никада припадала, а која је по рецепту доживљавала и овако снажне садржаје и поштовала више рецепте од садржаја. е
Никада раније није помислила да цео град може да стане у једну собу, да се умири као ове ноћи и да га она сагледа и оцени, јер љубав је највеће убеђење, а правду претстављају најјача убеђења.
Ствари сада у њеним рукама нису служиле да је потсете на њене послове, оне су биле у власти намера, оне су биле део клупка које је почело да се одмотава наговештавајући свој редослед у коме су нужности измирене са жељама. Њено ли це добијало је скрбан и шкрт израз им једна нова свакодневност обојила је њене покрете.
Шила је шавове дечје хаљине, са мица јој се изгубило све сем пажње која се продевала кроз платно са сваким бодом, као да је она осећала само завршен један дан, завршен један догађај, или неколимо часова повезаних истим догађајем.
Осетила је да има нешто што ће јој остати цео живот, са чим је она била задовољна и за што је мислила да тако мора да буде.
Тих неколико часова, који се јаве у свачијем животу, показују се као испит и регистрација човекових вредности које му буду касније саопштене, којима се он касније поноси или их се стиди. Они се јављају као нежност, Као секундарна особина без које човек није зрео ни потпун. Они изненађују околину "1 онога ко их доживи, јер ма колико да је на њих упозорен, они су не предвиђени и неопозиви,
Њихово трајање закључи једин-'
ствено задовољство или умор, а то се тад осети први пут и сва каснија задовољства или умор изазивају понешто из тих часова. • 'Учитељица је над својим радом пала у миран ми чврст сан који оставља друга сазпања и друге бриге другим данима. _
ВОЈА ЦАРИЋ
|
Триђумић апстранције на бијеналу | Бе
ЗВОГОДИШЊИ, двадесетсед-
ми Бијенале ликовних умет
ности у Венецији био је
заиста „највећи вашар сли-
ка и скулптура у свету“
јер је на њему, као никада „до са-
да, учествовало преко тридесет зе-
маља са хиљадама дела од 625 У-
метника. У тој шареној панорами
уметности могло се осетити какве
све преокупације узвемирују умег-
нике на разним географским шири-
нама и дужинама наше планете,
у том бескрајном ковитлацу умет-
ности која се међусобно такмичи,
ове године тријумфовала је — 8п-
страктна уметност: највеће награде
добили су њени. пргтеставници, фран-
цуски скулптор Жан Арп и немачки сликар Макс Ернст.
Да ли је то изненађење у овом „пајргалистичнијем добу откако је света“, како је нашу послератну еру назвао један политичар Да ли је то случај или дубоко убеђење уважених академика који су одлучивали2 Или је то „симптом морбидне декаденције једне културе на умору“2 Или је, опет, „почетак једне нове ере схватања уметности“ — како кажу присталице модерних уметниказг Или је, једноставно, признање неоспорном мајсторлуку који, и У чудним формама „без смисла“, испо љава огромно уметничко надахнуће, висок уметнички квалитет, онај неухватљиви али сугестивни израз ко ји захвата душу и срце посматрача»
Од 27 досадашњих Бијенала овогодишњи је био највећи; учествовале су 32 земље, међу њима и низ „егзотичних“. На првом Бијеналу 1895 учествовало је свега 15 земаља, али најмање их је учествовало 1922 и 1928 (по 10), 1930 и 1942 (по 11). Осим Италије најчешће су учествовале Француска, Немачка и Шпанија (по 25 пута), те Белгија, Велика Британија и Мађарска (по 24 пута). (Ове године учествовале су први пут Индија, Вијетнам, Индонезија, Уругвај, Венецуела и Аустралија, док су Гватемала и Канада учествовале већ по други пут — са мало успеха. Нашња земља учествовала је седам пута, еве године са графиком (21 графичар) # скулптуром (Сретен Стојановић). У #аему је изложено 150 графичких и 34 вајарска рада.
Али, тешко би се могло рећи да је већи део критичара задовољан критеријумом жирија у погледу доде љивања награда. Као и увек, и ове године било је „русваја“ у штампи око награда. Међутим, изгледа да је жири заиста превазишао свој „приватни“ став; међу тим седим акаде-
мицима било је довољно храбрости да награде бивше дадаисте и надреалисте Арпа и Ернста. Не значи мно го што је међу њима седео бивши футуриста Ђино Северини и што је за уметнички савет питан и стари футуриста де Кирико, јер њихов Утицај не би преовладао у овом великом оцењивачком одбору у којем су преовладали умерени, можда и „класичари“, Али можда не треба прецењивати ауторитет жирија, јер
И се већ дешавало, ранијих година, да
су поред награђивања заиста изврсних мајстора, као што су били сликари Изнацио Зулоага, Жорж Брак, Марк Шагал, Амри Матис, Франс Масерел, Раул Дифи н вајари Хенри Мур, Осип Задкин, Ал. Колдер, итд., награди и осредње уметнике као што су мађарски сликари Вилмош Аба-Новак и Артур. Кампф, Немац Арно Брекер, Швајцарац Банингер ИТД.
Ко је надлежан да да коначни суд Ако бисмо редом ишли и цитирали разне критике — зар нису
оне или сувише субјективне, или сувише „локалне“, „на уској платформи“, итд, Јер ово је изложба коју гледају хиљаде посељилаца из целога света, људи разних класа и разних култура, прохтева и захтева, идеја и логике, Да ли је по њиховој жељи, или по жељи професора академија, на овом Бијеналу тако доминантна _ хипермодерна уметност, пре свега апстрактна Шта је натерало амерички званични одбор да, осим чувеног ликовног сатиричара (врло оштроумног им врло импресивног) Бен Шана, претстави свету 0вога пута само апстрактне сликарез Зашто су доминантни У изложбеном простору једне тако мале државе, као што је Аустрија, слични мајстори „а нарочито апстрактивисти вајари% Зашто чак из Јапана долазе експресионисти европског коваг Зашто Грци истичу своје уметнике сличне Еристу или Салвадору Далиу2 Зашто је добио почасни ранг Шпанац Јоан Миро, „кога нико не разуме“. Зашто су Французи поред угледних кубистичких академика, истакли низ својих надреалистич ких уметникар Није ли та уметност већ одавно прешла преко „ограде логике“ и постала нешто обично, нешто схватљиво „нешто што се допада већ и широким масама посматрача (не само појединцима, као не када), нешто што нема више везе са „морбидношћу“ и „декаденцијом“, већ зрачи снагом идеја, стремљењем неукротивог духа, чак генше јалношћу 2 5
«
ФРАНЦ МИХЕЛИЧ: САХРАНА ИЛУЗИЈЕ пе
СВЕТ — ВЕСТИ
Сто годишњица | рођења (Оскара Вајлда
У октобру ове године навршиће се, 100 година од рођења Оскара Вајлда, драмског писца, великог козера. и необичко духовитог човека, Али, и поред свих
тих особина, — још и врло несрећног после ејајне
човека. Бриљантан ум, каријере у Оксфорду, а затим У лондону, где је у прво време на јуриш
био заузео једно од водећих места У уметничким круговима, он је после
кратког времена, натеран хипокризијом
тадашњег друштва у Кнглеској, пао У очајање, беду и, напослетку, као. изгнаник умро у Паризу, не навршивши још: ни педесет година. Рођен је 1854 године, а умро је 1900,
Појава Оскара Вајлда у. Лондону запламесала је умстничке кругове У Енглеској. Био је увек само егтета, и све остале манифестације живота оцењивао
је са те тачке гледишта. Разуме се, у. тилт нити ита ии
1 Ф Издаје Удружење шњужевника
тадашњој пуританскотг Енглеској, његтово држање није се свиђало, па је цео начин његовог живога шокирао енглеско друштво викторијанског пуританства. Настала је хајка против њега, и ти ултра-конзервативни кругови почели су да га оптужују, као некада, У класичној Грчкој — Сократа: да заводи омладину, да је корумпира. Тај протон достигао је био свој врхунац када је био осуђен на две године робије, које је одлежао у „казненом заводу У Ридингу. Ту је он написао и своју чувену баладу „Кеафшпи'в ВаПаа“, Ускоро, по изласку из затвора, пошто му је живот био онемогућен У Лондону, отишао је у Париз, одакле се више није враћао у Лондон. у Паризу је и умро. ; ~
Дуго времена, све до свршетка епохе Викторијанства, па преко Едуардијанства и добрим делом Ђорђа У, име Оскара Вајлда било је нека врста табу у Енглеској. Његове. се. књите нису штампале, оне су се кришом давале из руке у руку на читања. алл су се зато оне штампале и преводиле у иностранству. Шта више „и у само Енглеској прва издања, Вајлдових књита била су на великој цени, Колекторикњита плавали су високе цене за свеко његово прво издање. Ева Уа. У последње време, међути, острацизам Вајлда и његових дела доживео је потпуни преокрет. Сада (2 његове књиге поново штампају и читају. Оскар Вајлд није више писац кога само чита и цени Европа!
ЛАЈНФЕТНЕР ХАЈНЦ:
У тежњи да што више о томе сазнам искористила сам своје познавање језика да из уста разнокласних интернационалних _ посетилада чујем критику Бијенала, просту и лапидарну, онакву какву уме да да
ЖЕНА СА шкољком
љашношћу подражава Марлену Дитрих. — Ох, то море боја, заиста је пре фињено! — жена говори са патосом и америчким акцентом.
— Свакако је потребна извесна
човек у пролазу. Без тежње за ре- преживелост, да је човек настран и дом и без настојања да упливишем, огуглао па да му се ово допадне.., насумце сам слушала, питала и при- Зар нер — каже господин који личи слушкивала разговоре пред ликов- на дипломату.
ним делима. Н . — Не знам, — одговара млада жеД | КИ! жЖ . ти Две Енглескиње посматрају #5ана на _ али то је нешто неочекивано.
Арпа: ; – а волим изненађења, —_ Мени се не свиђа... Шта то 1 МЕ рејв претставља» Пред сликама Индонежана Кусума
— Па, видиш, овде пише... Ро је „Кобра — Кентаур“.
— Ах, тако! Учинило ми се да је то месец на небу!
— Занимљиво је — каже једна Не мица пред сликама Јоана Мироа сво ме пратиоцу, — овде има много слабости, много несвршенога, много нејаснога, а ипак ме привлачи. Дуже могу ово да гледам него дела старих мајстора. |
Један човек, који личи на професора, говори француски младићу:
—_ Ове слике су ужасне. То је највећа · заблуда у историји сликарства, највећа деформација, бесмисли на... Оне не претстављају ништа конкретно. Оне ће једнога дана бити избачене из музеја и галерија,
Млада девојка слуша пажљиво човека који је по свој прилици уметник. Пред Св. Цецилијом од Макса Ернста он темпераментно говори:
— Овако лепу ствар ниси никада видела: те боје, тај цртеж... то је највиши домет сликарства!
Две старије госпође, шетајући сре дином сале, говоре немачки о реуматизму и о срчаним обољењима. Обе, намрштене стану пред Св. Цецилију: — Замислите тако нешто у свом салону!
· — Немогуће! — одговара друга ко ја носи велике бриљанте на ушима.
— Моја ћерка је за тако - нешто
Афандиа стоји брачни пар. Она вели: „Таква слика би одлично стајала у нашем ливинг руму!“ — Муж полази: „Идемо даље! Ено тамо лепих графика...
— Сад сам први пут у Венецији одговара ми француски свештеник, Одавна сам желео да видим Бненале, Сликарство је моја разонола... Ја мислим да модерни имају много идеја. Пикасо, на пример...
~ А Руо2 — упитах.
— Мени се чини да је тек он дао праву слику Христа... Он ми је открио Христа-човека! Његов Христ ми је близак, као да га познајем!
На малој тераси кафане поред цен тралног павиљона чула сам овакву анегдоту о апстрактном сликарству:
Једна девојчица дошла је у атеље познатог сликара и посматрала како четкица узима боју са палете, како се боје нижу на платну и како се четкица враћа. Слика је у првим обрисима, нејасна у оној фази када се разне боје на палети и на платну смењују. Дете је пратило сликареве покрете као неку игру. Након дугог и пажљивог посматрања девојчица је руком наизменице показивала палету и платно и упитала: — Молим вас, господине, реците ми, да ли радите са „овим“ ово, или са „оним“
оног ЈУЛИЈА НАЈМАН
дала читав капитал. Хајдемо даље! _
То је безвредно.
— Ви волите овог Јапанца Окамотаф — пита један Француз (са упадљивом краватом, одевен по последњој моди) жену која својом спо-.
Лондонска Општина, да би одала признање једном великом писцу, макар то било и са подужим закашњењем, одлучила је да 16 октобра ове године, на дан стогодишњице рођења Оскара Вајлда, постави спомен-плочу на жући У којој је живео после свог венчања у Лондону. Та се кућа налазиу тие 5'геећ 34, Сћејзеа, Ггопдоп, а Сћејзеа је био и остао традиционални лондонски кварт у коме уметници живе,
Комптон Макензи, познати енглески писац, биће први говорник при откривању ове спомен-плоче, на којој ће бити урезано: „Оскар Вајлд, драмски писац и духовит козер, живео је овде“.
Интересантно је још напоменути да ће између више говорника, који ће том приликом одати признање тенију Оскара Вајлда, бити и један члан фамилије Дуглас, потомак Маркиза од Кенсбе-
рија, који је и био узроком да је О-.
скар Вајлд био осуђен на две године робије. Маркиз од Кенсберија није одобравао дружење свог сина, Лорда Алфреда Дугласа, са Оскаром Вајлдом. па је из тога настала свађа, која је довела до суда и његове осуде. Лорд Алфред Дуглас, Вајлдов пријатељ, а уз то и сам песник и критичар, умро је тек пре нсколико година, тако да је сада нестало. скоро целе оне генера-, ције која је, крајем прошлог и почетком овог века, била уздрмала упарложено пуританство викторијанске Ен-
глеске, С. Б.
КЊИЖЕВНЕ
НОВИНЕ
УРЕЂУЈЕ РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ
Ото Бихаљи Мерин, Александар Вучо, Слободан Галогажа, Радомир Константиновић, Душан Матић, Танасије Младеновић, Ђуза Радовић и Ристо Тошовић (одговорни уредник)
х
УРЕДНИШТВО Француска 1, тел. 21-000 АДМИНИСТРАЦИЈА Француска 7, пошт. фах 138 и Претплата за годину Дин. 900, поједини примерак Дин. 20. Број чековног рачуна 102—7Т—208
з Лист излази свако: четвртка РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ
Србије Ф, Шлампа „Политика“, Цетињска. 1.
укр