Književne novine

Тацита), а ево како изгледа _ врло оскудан списак писаца чија. је дела читао (јер је сачувано врло мало књига из његове библиотеке): Хомер, Софокле, Еурипид, Платон, Аристотел, Плутарх, ЛукиЈан, Цицерон, Овидије, Тацит, Шекспир, Валтер Скот, Волтер, · Русо, Кант, _— Клопшток, Гете, Шилер, Штурм, персиски и други оријентални песници.

Бетовен је био много ирелигиознији него што се усуђују да кажу један Тејер или Шиндлер. А ово је од необичног значаја као аргуменат за Бетовеново револуционарно расположење, јер су револуционари заступали „атензам и екстремну ирелигиозност". Бетовен је био исмевач сваке религиозности и затуцаности ин на самртном часу није се могао узлржати а ла се не потсмехне обреду „причешћа"; тек што Је свештеник изашао, Бетовен је добадио својим присутним пријатељима: Рјаџмае, апие, сотоесја Нпна езђ

По својим политичким убеђењима био је републиканац, Његова писма сведоче о ратним покличима и сновима Француске Револуције, Осећао се као „пријатељ целог људског рода и васпитавао свога синовца да оуде „светски грађанин“. Слободу је волео изнад свега: „Мир н слобода су највеће добро", Његов Фиделио је химна слободи, А Девета симфонија химна _ универзалном братству. Иако републиканац п револуционар, написао је и низ рђавих реакционарних комада за БечКи конгрес. Миса солемнис је јеДино „добро“ „реакционарно" дело Које је компоновао, али она у свему и не звучи као религиозна музика, Она је пре корална симфонија, слично последњем ставу Девете симфоније,

Интересантно је како Фан Моли му.“ зичким средствима односно терминима дочарава визију Бетовеновог беса и револта кад је сазнао да се Наполеон, коме је првобитно посветио своју Трећу симфонију, прогласио за цара.

„Бетовен је ском псовком,

стартовао са хомеровросо е росо стезсепадо, као ово, например: Уегтисћи! датт!! Уегта!едеНег! ејепдег З5ећин џмпа ветеег 1липрепкел! Онда. вегррге сгезсепао, прљава досетка на рачум Наполеона, па, са стегнутим песжицама, · Еот 05 авито са три 166 -омрскавајући удар чекића по. омрзнутој титули императора; а онда хитац столицом у правцу Наполеона, који погађа Лихновског или Риса или обојицу (пријатељи Бетовенови који присуствују сцени), док наоколо лете књиге и боце, све док више ништа не остане од ствари за бацање. Затим, Честезсепдо и гаЏепфапдо, мајстор пада исцрпљен на сто где лежи партитура „Треће симфоније", нетакнута, сачувана од ове олује као неким чу дом. Онда, рјапо, синкопирано јецање за светском републиком, која је сведена на гомилу рушевина; па рјап15зто 'подземно и паклено добовање тимпана, а онда потпуна тишина, тиштина пред следећу буру. Мајстор угледа посвету „Бонапарти"; паклено добовање тимпана понавља се као тпегхторјапо; очи маестра су разрогачене, а његова накострешена грива уздигнута као оштрица. Изненада це окрестар проваљује у смождавајући и Того, онда долази цепање и бацање насловне стране, на којој је незаслужена посвета, са ужасним треском цимбала и тужним проламањем тимпана. Једном речи, прави „мен ти 5иг2"'. ,

Фран Ноли овако завршава: у

„Немамо ниједну добру слику Бетовенову. Његова најбоља слика била

Демостен, |

Мег-,

смновне особине: његову ванредн Љ бав према нећаку, етОвУ а ружноћу комбиновану са саможивошћу и ароганцијом, и његову револуционарну музику. Ево сугестије за сликара или скулптора: људско чу. довиште са љупким дечком у једној и Деветом симфонијом У другој руци. Натпис би требало да буде: Бетовен анђео, ђаво и бунтовник", , Шта мисли критика о овој књизит Ево мишљења не стручне професионалне музиколошке критике, него два највећа енглеска и немачка писца, Бернара Шоа и Томаса Мана, којима нико не може порећи ни ингенидзно стручно познавање музичке проблематике, Е Бернар Шо каже, између осталог, у посму које је упутио Фан Нолију: „једино што бих критички имао 'да замерим јесте то да Ваше претеривање у опису Бетовена као пијанице, прождрљивца, 'профаног, бестидника, неукротивог, новчано непоштеног мада је то веома потребна реакција на претставу Бетовена као свеца — не припада потпуно Бетовену и ради тога се човек нелагодно осећа док чита Ваш одељак о Бетовену као човеку. Његова свакодневна природа била је по свој Прилици врло вултарна, али његова с несвакодневна природа, изванредно "рафинирана, племенита и дивна, ипак је припадала његовој личности и била је у толикој мери њетова бесмртна страна живота да се Шиндлеру може опростити што је покушао да од ње одбаци њену „смртну“ половину, „Две бих речи сам морао да изменим ако бих имао да Вас исправим.

ШЕСНАЕСТОГОДИШЊИ БЕТОВЕН

Ја не бих звао Бетовена пијаницом (а агипкагд); он је био алкохоличар који живи од алкохола (а 50оакег), неспособан да ствара без њега, а никада није ишао пијан и онеспособљен. зарад, „баш напротив,

„Исто бих, мислим, овде онде заменио реч „ирелигиозност" са „лишен секте“, „неконфесионалан“. Јер, мада је Миса солемнис више немирно про» лазна, кратковечна (изузимајући Дона нобис), него религиозна, Бетовен је, као Тома Пен, Шели и Моцарт у Чаробној фрули, био велики католик У универзалном смислу речи“.

У свом писму Фан Нолију, Ман каже између осталог:

„Бетовенов интимни однос према Француској Револуцији заиста не може да се порекне. Али зар не идете каткад исувише далеко претпоставља“ јући да је он био само њоме инспири“сан Девета симфонија има један небески Адађо који нема ничега од оног „Са зга“,

„Осим тога, нисам потпуно начисто са самим собом у погледу Вашег става према Француској Револуцији. Уписујете ли Бетовену у недостатак и грех то што је био њоме одређен, како се то може учинити у контексту целине, или допуштате да му то служи на част или се ради само о једном објективно-историском констатовањуг“

Књига Фан Нолијева интересантна је и у једном другом аспекту, она побуђује на размишљања о објективним могућностима транспоновања идеололиких расположења и ставова музич-

'Томао

би она која би истакла три његове о- ким средствима. Да ли је. наиме, У

а = ==

ХУТЕР ВОЛФГАНГ: ПРИРОДА

(на последњој страни: „Тријумф

КкЊИ ХЕВИ НОЉИНЕ % ЧЕЂВИИАЊ, ји). СЕПТЕМБАР 1964

првом реду и из саме Бетовенове музике јасно какав је њен потенцијални идеолошки садржајћ с: 0 5 0

Фан Ноли несвесно или опрезно заобилази да на ово одговори. Он употребљава управо сасвим супротан метод; Пошто је утврдио да је Бетовен интимно био револуционар, он његову глобалну идеолошку оријентацију узима као доказ за одговарајући идеолошки садржај његових музичких дела. Поступак је дедуктивне и биографско-документативне природе, не индуктиван, јер не иде прво до музичког феномена да би се аналитички одредио карактер и идеолошки домет Бетовенових музичких садржаја.

Услед тога се и могло деснти да за Фан Нолија, који прво иде биографско-документарном _ нити, има у Миси солемнис више религиозности него за Шоа, који иначе сматра Бетовена „универзалистичким католиком“ или да потлуно занемари У Деветој симфонији онај „небески Адађо“ о коме говори Томас Ман! Али мора да је и сам Бетовен осећао колико је музика по себи лишена објективне могућности, које произилазе из карактера тона и звука, да изрази потпуни и јасни смисао и рационалну интенцију, кад је прибегавао писаним поетским текстови» ма и натуралистичкој | веристици тонског подражавања,

Али, да ли у дело улазе само односно првенствено рационални или волунтаристичко«импулзивни _ садржаји, поготову кад се ради о музнцир Зар није још Шопенхауер, који је своју „метафизику“ музичке теорије врло рационално изводио првенствено на апсолутној музици Бетовенових симфонија, претерујући тврдио да „Музика није, као 0остале уметности, отсликавање — (одраз, Аббџа идеја, већ отслика» вање саме воље.."2 Револуционарне воље, у овом случају може се додати, али и воље, тј. импулзивно-ирационалног, које је погодније за музичко транспоновање од рационалног, Зато је и код Бетовена и код Шопена (Етида) јаснији вољни него рационадни ефекат у музички транспонованом револуционарном садржају.

Исувише механички или претераво рукујући својим методом ле дуктивне рационалне конструкције, Фан Ноли је оставио мало места

„конкретној музичкој анализи... Ње-.

гов опис Бетовеног беса у том смислу је сјајна — импресионистичка егзибиција једног изврсног позна» ваоца Бетовена. Поред ње као и поред духовитих и зналачких констатација о Деветој симфонији, остаје још увек отворено и необрађено поље стручне музиколошке аналитичности и тек једна нова студија, која бин својим третманом обухватила и друге рационалне или нерационалне садржаје Бетовенове личности и служећи се Фан Нолијевим резултатима, уколико их и где их објективно. има да усвоји, биће у стању да успешно приведе крају питање идеолошког смисла и домета Бетовенове музике.

Овако, Фан Нолијева књига остаје више као податак о Бетовеновој личности него о његовом музичком

делу. у ЗОРАН ГЛУШЧЕВИЋ

апстракције на Бијеналу у Венецији)

њен,

„компромиса; и сноси

Рлажена ноћ

Воја Царић ЈЕ

ЕНА се нагнула над кревет, поправила покривач на дечаку и рекла: „Спавај. Најпре се добро испавај“, и-

Е ако је покривач био сасвим на месту и није га требало поправити, а дечак спавао, како је изгледа“ ло, прилично чврсто. Затим је она мало постојала над креветом као да се присећа неког новог посла, пошто је већ овај, успављивање дечака, готов. Окренула се и пошла са испруженом руком да дохвати ту ствар, да је на брзину прегледа и уради, јер дубока је већ ноћ и она треба да легне. Али као да није могла да се сети која је то ствар заправо и где ју је оставила. Тапкала је и застајкивала на разним местима по соби као да више тражи оно место са кога може да се сети која је то ствар што јој је сад потребна, него што тражи саму ту ствар.

Узела је са стола наочаре, дуго их чистила, очито не мислећи о њима, 'и наочаре су биле у њеним рукама само као неко помагало њеном сећању, као средство које треба да повуче нит и обелодани у свести клупко посла који је чека. Погледала је још једном завесу на прозору. Црна материја била је солидна, њене ивице тесно су се припијале уз зид и жена је могла да буде спокојна с те стране не плашећи се да се са улице види светлост у соби.

Опет је пришла кревету и села на столицу уздржавајући се с напором да не гледа и не поправља покривач на њему и приморавајући се узгред да свим својим кретњама да печат свакодневности. Јер руке су јој стајале празне, није знала шта њима да прихвати, а оне су чекале спремне, пружале се за стварима као да их креће сувишак енергије заостале иза огромног посла.

А посао је био завршен једноставно — ако га се сад жена сети чак изненађујуће лако — само је иза њега преостало узбуђење које још несмањено траје подржавано новином ситуације, — Поноћ је прошла, она.

Била је свесна да је то узбуђење непотребно, могла је да учини нешто да би се смирила, али то јој је изгледало као вређање неког свог пријатеља и саучесника у њеном лотхвату, неког живог бића. ИМ зато је пуштала да је то узбуђење диже са столице, води прозору, да јој скида и ставља наочаре, да је доводи опет кревету на коме је дечак и даље чврсто спавао, допуштала је да јој се то узбуђење претставља као ефикасни завршетак без кога ова акција не би била потпуно успела,

— Поноћ је, прошапута она још једном као да потсећа на то неког присутног коме је то важно и који ју је замолио да га на то потсети.

У малим градовима увек се леже рано и У мирнодопским и у ратним годинама, ЈЉуди овде не допуштају да им се то омете, ако им се ипак нешто деси они и своја узбуђења поднесу најчешће лежећи и заричући се све док их сан не ухвати да је душевни мир највеће благо и да их ништа више неће навести да га поремете само ако се оно добро сврши.

И овај град био је мален, а ·ова улица забачена и неважна толико да су њом врло ретко пролазиле окупациске војне патроле, Њихови тврди кораци који су и најтврђе спаваче потсећали на време у коме живе, нису допирали до људи ове улице, и самим тим могло би се претпоставити да су и нерви ових људи били и више очувани и да им сама окупација није била толико страшна у свим својим димензијама.

Дуг низ година укључи мирног човека у средину до заборава, чак и пред свим коренитим реформама. Тај низ година помири га са самим. собом и околином, која кад зна и кад навикне шта може од њега очекивати призна то као његове функције које он не сме да изневери, јер ће бити враћен у њихов колосек било споровима, приговором, или наоко, невином шалом. Човек са својим схватањима, нападан и браиако не жели ни једно ни друго, принудно прихвата понуде своје трајање тој околини идентификујући се са њеним захтевима, и постајући њена потреба. · ка

Жени о којој говоримо, већ два-

прошапута

· десет и пет година та њена окоди-

на опрашта што је кратковида. Сви знају да је кратковида и да не распознаје човека ни са оне удаљености са које се обично поздрављају пролазници, а схватају то само до те мере дал јој то опраштају, Као

да то није чињеница са таквим обеч« лежјем, већ некакав став или инађ

Жестоко контролисана а истовре» мено и заборављена од те околине; пролазила је она двадесет пет годи+ на истим улицама на свој посао сретала успут исте људе, поздрав љала их и каткад изменила с њима реч две о времену, јер време је ов» де разноврсније од: осталих. ствар Време је овде једино имало привиг легију да се управља по својим ћуч дима. И она, као и други, некомот на потпуно и у властитој соби и спутавана обзирима на сваком месту, доживљавала је себе тек међу туђим људима за она два месеца одмора који је имала као учитељи» ца. У та два месеца годишње доживљавала је све буре и све своја љубави и осетила већи мир у стра» ној гужви где је била непозната но У својој улици где није била сигур“ на да ли је кроз избијене чворове тараба посматрају нечије радознале очи. кји Ноћас су окупатори одводили У Јасеновачки логор становнике целог једног села, а та вест је непознатим каналима прошла кроз све уши ни постала узрок изненадној одлуци у“ читељице. Она је хладнокрвно при шла колони, извукла одатле једно дете, и не осврћући се одвела га кући. Пре но што је ухватила дете за руку није била ни свесна те сво» је одлуке, тад ју је тек у потпуно“ сти сазнала као да се пре тога, пре него што је ухватила то лете за руку само случајно ту нашла, само кад један од принудних посматрача ко ји према ономе што гледају немају никаквог активног става.

Поновила је те своје постуџке У мислима много пута и уверила се да то, што је она вечерас учинила, није ни почетак ни повод за ово њено осећање. То је само један од могућих резултата који је она сазнала и који се појавио пре од оно« га што га је припремало.

Дечак се наједном тргао и почео да бунца. То јој је добро дошло, јер дух се сашаптава са рукама њ тешко подноси самоћу кад оне ми» РУЈУ. Дигла се са столице и нагнула се над кревет. · на нео

"— Не бој се. Испавај се добро.

Дечак је окренуо главу на другу страну, изговорио нешто и наставио да спава.

— Можда му смета сијалица, по мислила је она и угасила је. Но од» мах затим осетила је неиздрживу потребу за светлом, за свим ствари« ма које су нестале у мраку, осети“ ла је потребу за даном где се све ствари крећу, ма да нејасно пред њеним стаклима, ипак се крећу и односе собом све сувишке човска, да се он после осети лак и растељ рећен, а само посматрање претвара му се у живо учешће.

Упалила је сијалицу ни осетила о= лакшање и задовољство што је била принуђена да нешто уради, да се бар за тренутак измакне од расчла» њивања, свог новог осећања које је толико необично и отпарно да на може у целости да га сагледа ни да му одломи један део, од осећања ко је се и само идентификује и са ње ним питањима којима хоће да га осветли и са напорима којима же» ли да га упозна.

Загледала се у дечака. Био јој је као нешто страно, што није у вези с оним што њу сада оптерећава, као нешто непотребно, нешто с чиме не би знала шта да ради кад не би било привремено.

Дечак је био румен од спавања. Пре неколико сати он је ишао У колони држећи се за мајчину сук= њу, ноге су му биле босе и прашњаве до колена, на лицу му је била она безазленост која не допушта да поверује да му се може шта рђаво десити. Њему је тај пут био само напоран, а ако је сазнао за страх и опасности, осетио је то само као што осећа своје играчке. Његова дечја фантазија и схватање обавештавали су га само да мора остати жив и после смрти и да никако не може бити да се он не врати у своје село. Он још није био способан да замисли шта значи ништа.

Ово што се догађа није разумео, нити је у својој дечјој безазлености знао да то треба и да се може разумети, Њему је тако изглелао живот: неразумљив и са изненађењима, где је једино утврђено да сваки дан има своје вече. Она поступност којом се време одражава на стварима није за њега још била вилљива ни“ јасна, а могућности које је стварао фантазијом биле су све у границама његовог дворишта. |

Сигурност коју овакво схватање

"даје деци осећала се ча дечаку у ви-

ом (4