Književne novine

(Наставак с 1 стране)

менталној структури према овом садржају не нарочито пријатељски расположена. Јер није то само проста фраза када се каже да је садржај педељив од форме (проклет био онај коме је први пут поло напамет да ова два вида једне те исте ствари тако отсечно категорише!)у. Уметничка дела (она велика и страсна каква је сигурно Андрићева литература) нису дечја игра матадор, која се по вољи може растурати н слагаТи, нити се њихова вредност: може сажети У једну или две реченице; јер да је тако било би довољно само „открити идеју и смисао, рецимо, Андрићеве приповетке, па је, затим, на нови, за филм лакши, начин сценаРистички изрећи. То су живи организми којима се не могу сећи удови (ако их те нове форме не могу У себе примити), а да се живот у њима не угаси!

И зато је та Андрићева лепота речи, та његова демунршка способност да у судару две речи: два света, открије трећи истином раскошнији, израсла пред ауторима сценарија као планина чије се висине не могу сагледати! Требало је интегрално са« чувати тај крвоток — једну просторну литерарну естетику пројектовати ва визуелно фиксирану плоху филмске драме, Јер, ако игде онда код Андрића има онога што се може назвати простор у уметности,

Погачић н Распор су свој сценаРио конципирали не у форми једне оштре и живе драме. Они су таквом концепцијом сценарија дали основе Логачићу режисеру за реализацију једног филма — новеле. Истријерисали су, онолико колико се морало, све екскурзионо литерарне аранжмане (а колико је богатство при томе још остало у оних седамдесет страна Андрићеве приповетке!у н формирали _ сценарио који је сачувао смисао Андрићеве приповетке, али већ унапред сплутао сваки покушај ка креацији једног јединственог, драмски акционог филма.

О режији

Кажу да је Донатело дванаест година радио „Олтар св. Антоана Палованског“, то дело чудне тачности и генијалног напора које још и данас запрепашћује својом пластичном раскоши; али — и нас данас, као и његове савременике некада, — оставља хладнима,

НПарџијално посматран овај филм има извапредних партија (можда најлепших и сигурно најчистије сензуалних од свих које су до сада забележене на тој километарској врпии филмова које је наша продукција произвела; бројка равна годишњој продукцији једне филмски — средње развијене земље, или трећини броја филмова које апсорбује наш годншњи репертоар!). Поменућемо само неке од њих: љубавна сцена ЈакшаАника У којој је дискретним истицањем Аникине чедности ненаметљиво и сугестивно подвучена подвојеност њеног карактера. Јер ко би смео да тврди да газда Филиповац — својом филозофијом о женама исцрпљује Андрићеву концепцију лика Анчке; неколико глумачки луцидних, иначе рискантних, али режиски с мером вођених, сцена са Љубинком Бобић; цео пасаж сусрета у цркви ни неоствареног састанка код водопада између Анике и Михаила поетски је рафиновано постављен; олломци теферича (не и подавање које ни дрзаматушки није јасно извучено, а режиски је напречац завршено); иптелигентно и одлично пласирана ндеја са пуцањем у тикве на почетку и пуцањем У празну воду на крају филма; пун, атмосфере финале, који је непотребно н целокупном досадашњем Погачићевом раду на филму страно, загађен неумесним троструким „Збогом“ (несхватљиво је да је Погачић са свом својом филмском образованошћу _ могао да допусти овај потпуно нефилмски' испад); затим сцена Аника — Кајмекам, сцена

М. МИЛОШЕВИЋ и С.

Аника — Турчин силеџија у Аникнном дворишту и још низ других за које нам. простор не дозвољава. да их наводимо; Шта је онда проузроковало тај утисак хладноће и неконтактности коме се и поред свега ч0век не може отети2

Опет о сценарију

Већ смо говорили о томе да је филм „Аникина времена“ конципиран као новела а не као драма, боље речено, неколико филмско-приповедачких варијација повезаних око исте теме — Анике, Најповршнији осврт на драматуршку структуру сценарија довољно поткрепљује овај закључак. Тако је у филму група од четири главне личности, која формира и носи драму Анике, уствари оштро поставила границе два драматуршка комплекса овога филма. Јер, ако су са једне стране Јакша и Кајмекам, а са друге Михаило и Лале, још устоставили какав-такав међусобан драмски каузалитет, онда су везе Јакша и Михаило, Кајмекам и Лале, Лале и Јакша и Кајмекам и Михаило, најзад, скоро потпуно запостављене, јер су ти ликови успоставили, у оквиРУ ових веза, међусобан контакт. само ранама које њихове судбине. остављају на лику Анике! У начелу се једном оваквом поступку не може и не сме ништа приговорити,. Као што у литератури постоје једна лоред друге новела и драма, тако се исто и у филму мора допустити подвајање у жанру. (Међутим, морамо за констатујемо, да је у филму, баш због популарности на коју је осуђена филмска уметност, далеко 3ахвалније и лакше правити филмове драме од филмова новела).

Андрић је коренитим и непреправЉљивим особеностима свог литерарног поступка, (у случају када се његове вредности желе. сачувати немодифициране), предодредио и тај филм ско-проповедачки драматуршки поступак аутора сценарија „Аникина времена“ Погачића и Распора. (О томе је, оусталом, било говора н на почетку овога приказа).

О односу сценарио — режија

Трудећи се да до краја остане јасан и упечатљив, режисер је доспео у једну парадоксалну ситуацију да, заобишавши, свесно и исправно, исцртавање једног јединственот драмског проблема, потенцира појединачне драмске одломке до значаја и важности аутономних драмских мисли. драмски начин изражавања, дакле, примењен је на једну тему која је томе била ментално антииндицирана! Пуштањем на вољу драмском темпеџаменту, који је све банализовао, ионако већ аутономне области „Аникиних времена“ савим су аутономизиране. Остајући доследан Андрићу у сценариу, аутор је у режији заборавио на ту доследност. Један филм новела сценски је решаван драматично (у колизији с целином). Драстичним им драмском судару усмереним захватом повређено је једно танано, све у трансформацији и недефинисаности литерарно ткиво и разорена она, не драмска него поетско асо-

цијативна, психолошка и филозофска нит која је најважније кохезионо средство Андрићеве литературе. (Ан-

дрић и у својим великим делима избегава, његовом темпераменту страну, Фабулативну и драмску одређеност, а У „Аникиним временима“ он је тој својој симпатији до краја доследан). То је основни разлог те хладноће и нејединствености утиска! Створен је један драмски мозаик а не једна јединствена филмска новела! Да би се при таквом поступку заоштравања драмских момената сачувао део Андрићевих недрамских (бар буквално — не) карактерних анализа прибегло се веома дугачком и често депласираном спикергком тексту. Уз она три „Збогом“, у оквиру овога текста налази се друга најкрупнија грешка: зар је потребно

да се текстом објашњава да Лале не- .

што. бесмигтлено деље великим пекарским ножем када се то лепо види и на слици Овако је преко једне визуелно, с пуно атмосфере, реализоване сцене, пребачена сенка сувишне јасности. Зато су извесне сцене, које су фабулативно дословно пресликане из 'Андрићеве новеле, у Погачићевом филму стекле призвук бруталности. И код“ Андрића, например, Крстиница убија Крсту, али је у новели то убиство дато само као одраз самог догађаја у песихи Михаиловој, а цео а је изречен кроз Андрићеву поетску и

БЈЕЛИЋ У ФИЛМУ „АНИКИНА ВРЕМЕНА“

луцидно _ формулисану реченицу. У филму, међутим, све се догађа у садашњем времену“ па чак ако је привидно и уклопљено у једну ка проилости усмерену наративну реминесценцију), ради тота и публика својим очима гледа то убиство, ту, пред њом, на платну, без икаквог литерарног и поетског аранжмана. Осим ове сцене, и још две-три претерано драстична акцента, сав остали, тугом засићен садржај филма, инспирисан је тугом садржаја Андрићеве новеле.

да ли су све ово озбиљни недостацит Са гледишта једног строгог критичког става — да. Али, узимајући У обзир све околности, ми Погачићу морамо одати дужан респект и признање за остале значајне резултате у овом изузетно тешком пионирском послу који је он отпочео. (Треба узгред рећи да, колико год један овакав режиски третман умањује позитиван суд код естетски и литерарно култивисанот гледаоца ,он филм приближава обичној, просечној, биоскопској публици).

О глумцима, камери, сненографији и музици

Погачић је тумачење насловне уло-

те поверио младој и талентованој глу-

мици Милени Дапчевић. Иако карак-

јер је

терно (а донекле и физички, У приповеци Аника веома јасно и мсекључиво описана и, пошто је тај

њен физички изглед у уској вези с њеним карактером) индиспонирана за ову улогу, Милена Дапчевић остварила је једну солидну и пажње вредну креацију. Морамо подвући да је она својом игром у „Аники“ открила свој швирок глумачки дијапазон.

Други протагониста, Драгослав Грбић, који се до овога филма глумом уопште није бавио, по свом физичком изгледу савим одговара лику Михаила. Грбићева и Погачићева заслуга је што је овај експерименат (поверавање сложене улоге неглумцу) углавном успешно савладан. Местимично, међутим, у дијалошким сценама осећа се маркирање глумачке игре а не глума. Такав је случај, рецимо, са сценом Михаило газда Филиповац, кога игра Виктор Старчић. Овај Старчићев газда Филиповац једна је глумачка минијатура чији скучени фабулативно садржајни оквир осваја и превазилази ингениозни Старчићев таленат (израз није мој, али је тачан и више него објективан). Треба већ једном рећи шта међу нашим глумачким вредностима значи тлумачко дело великог и правог глумца Виктора Старчића.

Мирко ; Милисављевић је на својим плећима са успехом изнео тешку улогу Лалета.

Љубинка Бобић је дала једну духовиту и живописну креацију.

Кајмекам Мате Милошевића је, и поред шематичности, изразит и сутестиван, 3 +

Северин Бијелић одиграо је Улогу Јакше темпераментно, али с мебом.

Сниматељ Александар Секуловић, потпомогнут изврсном сценографијом Николе Радановића, дао је пуну штимунга, ненаметљиву, одличну фотографију. (Његова грешка, колико и редитељева, је што је допустио да се на два, три места осећају светлосни скокови). Секуловићеви екстеријери више су него добри.

Крешимир Барановић, који је већ више пута са успехом компоновао музику за филмова за, „Аникина вргмена“ дао је једну слабу и бледу музичку пратњу. .

АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ

НИКОЛАС БУГОНОПУЛОС: ПЕСНИК: И МУЗА '

мента мелова

ој отцепљење од Аустрије. Могућно је да

ла Берток

и „Мађарскит улипан«

ОДБРАНУ духа Беле Бар. тока, У одбрану моралне интактносту. живота уме ИЕ био сам паписао чланак , љи је Бела Барток био и

винистар“, у коме сам се осврнуо на оптужбе Станислава Винавера. мавер је поново) одговорио. Ви. У самом почетку свог одговора >: навер сасвим тално констатује да ја не верујем ничијим напоменама 4 да тражим „црно на бело“. Тако | Желео сам да Винавер „црно на бе ло“ докаже сваје тврђење. А паса да је Барток у било ком раздо љУ свог живота _ извршио уметничнн фалсификат, односно да су, како 5 Винавер сликофито вели „.„Барток

Његове присталице... хтели пентато-

ником да утврде неко исконско прече право Мађара... Они су мислили таквим доказвема (и то често релсификованим) да обнове стару им леријалистичнку Мађарску. Нажалост, ни овај Винаверов од“ говор није нутшта променио на ствари. Он не само да није доказао своју првобитну оптужбу, него је овог пута једноставно без речи прешао преко ње. Овог лута чак није ни тврдио да је Барток уносио пентатони“ ку и тамо где ове није било, него се само отранично на констатацију да је код Бартока „пентатоника 'имала да докаже мађарско обележје насупрот | карактеристикама других

народа“. “

То звучи већ сасвим другачије и, што је нјважније, значи нешто сасвим друго. Такав став претставља научно гледиште, исправно или погрешно, 0 коме се може дискутовати — и р коме се доста и дискутовало и у самом мађарском музичком свету. Цитирање односне литературе сматрам) сувишним. Винавер, ако га то интересује, може наћи односне податкеји сажето изнете рекапитулације супротних мишљења и у мађарској| музичкој литератури.

Дакле, реч је о једном гледишту, једном становишту, а не о реакционарном пговинизму, а још мање о фалсификату. Међутим, није требало да Винавер то доказује него то где и у коме свом препеву је Барток закачио пентатонику која је првобитно недостајала, уз то још са циљем да елег солних народа прикаже кад мађарске. Даље, требало је да Винавер веродостојно докаже своју оптужфу изнету с тим у вези, према којој је Барток — по његовом, Винаверовом чувењу — не само лично вршио фалсификате, већ да је м „за. хтевад од једног. познатог. скупљача мађарских попевки да овај унесе своје мелодије пентатонику и где је није било“.

Винавер је, дакле, коначно остао ду“ жан доказа што се тиче фалсификата, а ја сам у свом чланку протестовао баш против тог његовог тврђења. Приморап сам, стога, да у целини останем при свом ранијем протесту.

Пошто је тако једноставно прешао прекр своје главне оптужбе, Винавер покушава да пружи доказе макар за своју споредну оптужбу против Бартока, оптужбу због шовинизма. Да би то постигао, он се служи низом цитата. Ради што веће целовитости осврнућу се и на то. Винавер ни овог пута није имао среће са изворима. „Покрет тулипана“, чији је члан Барток, по Сержу Мореу, „био У почетку свог музичког делања“, није била никаква фашистичка секта“, из простог разлота што у доба цветања овог покрета није од фашизма било још ни трата ни гласа. Основан 1900 године, дакле почетком овог века, овај покрет је имао за циљ унапређење мађарске индустрије. (Детаљније види у Ревајевој Трговинској, финансиској и индустриској енциклопедији, изд. 1931 г. том ТУ, стр. 269), Чланови овог покрета обавезали су се да ће за своје личне потребе хуповати искључиво мађарске“ производе, па макар они били лошији од иностраних. „Покрет тулипана“ и мао је у то доба више стотина хиљада чланова и. његова политичка оштрица — ако сео тако нечему уопште може товорити била је уперена против режима аустриске солдатеске, која је тадашњу Мађарску, везану мутним јавноправним односима за двојну мднархију, уназађивала не, само преба. цивањем несразмерно великог дела терета државног буџета, него је УЗ то путем аустро-мађарске, царинске уније гушила још и мађарску индустрију. Био је то, дакле, покрет привредног бојкота, творевина оних мађарских по. | литичких слојева (такозваних „независни“) који су уместо дуалистичке полусамосталности проповедали потпуно

је француски | аутор, говорећи о том покрету, мислио на »Пробуђене Мађаре“, „Савез фронтовских бораца“, „Савез сабораца“ или нешто слично, који су заиста били куле иредентизма У Мађарској двадесетих година, 5 се научна и документарна може придавати једном делу могу пронаћи такви да није спорно.

Али чак и према Винаверово; итату Море помиње само Вон Ла триотизам“, Не зловинизам, дакле, Него патриотизам, а то су две суштински различите ствари, Патриотизам није грех, за разлику од своје патолошке извитоперености шовинизма, Мореовим речима Винавер, дакле, доказује нешто што нико није оспорио: и то услед тога није вредно ни доказивати, На уметничком плану, свесном културом проживљени патриотизам претставља. голему стваралачку“ снату и богат извор инспирације. У исто време он претставља дрту неодвојиву од лика сваког правог уметника, да шо.

пен ује био ватрени пољски патрио“ та, Н би био Шопен, У уметничком разв _ Бартоковом од кључнот је знача био баш његов патриотизам. шта и га иначе друго покренуло да култу народне музике начини оцштимблагом, и шта га је учинило споСцим да од ситних музичких дијалекра, који су били осуђени на проастуизгради светски музички језикт У Сутини ни Кодаљеви редови у Неуше [изјсаје не тврде друго. Баре ТОК , био родољуб, писао је мађарску јузику. С друге стране, његова умеђст се баш у топионици народне Сакултуре претопила у европску

умеђст, Но, он никоме није ништа осповао. Ако су, пак, поједини предратних

му југословенских Музтких генерација, како то Винавер врди, „због такве ствари“ у њеМУ јидели увеликомађарског троша: танЉфту“ то је грешка односних музиша а не Бартокова. не ад

аењујући упорно пат изам са овинизмом, Винавер је неизбежидморао доћи до кривог резултате Могућно је да је Барток погрено _ кад је оспорио — древност Жтгецових међумурских збирки, али огућно је и да није погрешио, Ним музиколог, па као ни У свом први чланку тако ни овог пута нећу ја се упуштам у чисто музиКолдику страну ове теме. Дискутујемо моралном питању. Да ли је Барк био злонамеран, је ли могаобити злонамеран ин зашто» Заштебби он због свог шовинистичког нафојства оспорио музичко славен= ств Међумурју ако је у исто време пртнавао музичко румунство Бихара' Марамуреша» Бихар и Марамуре! су исто тако припадали некадањој територији „светостефанске“ мађрске државе као и Међумурје. Овј претпоставци, дакле, недостаје локка вероватноће.

ћдујем се, међутим, да се Виндвејсад већ и сам окреће против свог додашњег главног сведока и да послнакнадног размишљања увиђа да јеДохнањи ипак био фашиста, Али нету не треба претеривати. Ја нисам твдио да је Дохнањи лично изгнао Бетока. Ево мојих речи које сам у Вед с тим написао: „И у крајњој лђији дух, чији је он био претстав-= НЕ и отеловљење прогнао, је Бартба У Америку“. Није, дакле, уметнта Бартока из Мађарске а» Акнањи,-који–је ма колике ње таентован и опортуниста; ипак био кипозитор и диригент а не ловац нељуде, него тешка духовна атмосера, чији су претставници билџ. 04 нњетова клика, Што се, пак, Бартокове аутобиог.фије тиче, ту је узалудна свака декусија, Одлучујуће о једној књи3 јесте утисак сваког појединца. Уаљлуд бисмо бомбардовали и један Дугог цитатима (чак и кад би било Лостора за то), о томе да се узајино убедимо и тако не би могло бти ни речи. Мој утисак о БартоКвој књизи је укратко овај: књита јазује на уметников патриотизам, Фмериторно она поставља чисту маћрску народну музику у центар на= Рдне културе. Слажем се са Винавером у томе 1 је „наша дужност према великим удима да их видимо онакве какви ! били“. Но, опрашта се блудном !НУ, опрашта се и грешнику који се ркајао, али Бартоку није потребан проштај ове врсте.

На крају: У вези с Бартоковом

Њигом · Винавер помиње џи „фаши= ам“. Констатујем да је он први Бар. оков коментатор на свету који је рред у реч.

уметниковог имена написао ' .

ЈОЖЕФ ДЕБРЕЦЕНИ

РО НОВИНЕ

УРЕЂУЈЕ РЕЛАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ Ото Бихаљи Мерин, Александар Вучо, Слободан Галотажа, Радомир Константиновић, Душан мМатић, Танасије Младеновић, Ђуза Радовић и Ристо Тошовић (одтоворни уреднику УРЕДНИШТВО Француска 1, тел. 21-000

' АДМИНИСТРАЦИЈА

Француска 7, пошт. фах 133 =

. Претплата за годину Дин. 900, ; поједини примерак Дин. 20. Број |

чековног рачуна 102—Тт—208

У с Лист излази сваког четвртка

_ ;БРУБО СЕ НЕ ВРАЋАЈУ