Književne novine
Рур
ј Марином
"богатствима
сије Малармеа,
Други међународни
бијенале поезије
на иницијативу белгиског књижев"ог часописа „Журнал де поет“ (Дневник песника) сазван је пре три године „Европски састанак поезије“ на коме је једнодушно "решено да се оснују „Међународни бијенали поезије“ са циљем да се омогуће контакт, измена мишљења о поезији и зближавање песника из свих крајева света. Годину дана касније, септембра 1952, одржан је Први међународни бијенале поезије" У белгиском купалишту Кнок-Ле Зуту, на коме је учествовало око двеста песника из 29 земаља. Тема тог првог Бијенала била је Пола века поезије. Објављена је књига у којој су штампани извештаји и дискусија са Конгреса, а такође је издата и прва свеска светске антологије у којој се отпочело са објављивањем _ песника прве половине нашега века. Ове године. од другог до шестог септембра, одржан је, опет у Кноку, Други међународни бијенале поезије.
на овом састанку учествовало је око триста песника, критичара поезије и есејиста. Између осталих Бијеналу су присуствоваги: из Белгије Франс Хеленс, Пиер-Луј Флуке, Ноел Рије, Артир Оло, Жео Норж; из Бразилије Мурило Мендес; из Канаде Франсоа Ертел; из Данске Сигфрид Педерсен; из
Египта Жорж Катој; из САД Џон Мелжолм Бринин; из Француске Жан ка-
ка поезије" која обухвата дела 72 песника из 40 земаља. У току Бијенала радило је 1 комисија које су расправљале о односу штампе издавачких предузећа, преводилаца, радија, филма, школе и власти према поезији. Једна група француских, белгиских и југословенских песника прочитала је на Бијеналу кратку заједничку изјаву У којој је изразила свој став према дискусији о постављеној теми „Поезија и језик“. Учесници Бијенала топло су поздравили ову изјаву.
Са Бијенала упућени песницима Пјеру Ревердију. паблу Неруди, пПјер-Алберу Бироу и Жану Коктоу. Међу разним књижевно-уметничким манифестацијама приређеним У оквиру Бијенала треба свакако поменути међународну изложбу поетских дела и публикација, књижевно вече посвећено Артиру Рембоу, Дилену Томасу и Полу Елијару, као и изложбу великог француског сликара Раула Дифија.
Доносимо словенских,
изјаву једне групе југобелгиских и, француских
су поздрави“
РОЂЕН 1808 У ПАРУ, ОБЕСИО СЕ 1855 У КРАЈЊОЈ БЕДИ НАСТУПУ ЛУДИЛА
Француској,
квију;
и у (у, постоји, у наше данс, низ фанатичних Нервајаца који би све дали за најмафи рукопис Нервгв, за најмању Нервалову реликоји се снају за сваку цедуљицу испод његова 'пера. Појини притежаоци не могу да се растану од Нервалових бехака, и нерадо их дају стручњацима на увид. Желе од Нејла још увек да праве мистерију: као да никад не може 1: сме да буде одгонетнут. Дела Нервалова излазе са комефима који расту у недоглед, коју» поражавају својим обиљех својом оштроумношћу. Послед- ; ње Нервалово издање (19: у „Влашићима" (,„Плејади") плод је мукотрпног и баснослодсг напора два велика стручњака: Албера Бегена и Жана Реа; оно обухвата целокупну Нервалову преписку (са: мне необјављеног градива); оно је ушло у траг чак и Нервгвим расутим писамцима у којима тражи улазнице од позошних дирекција; оно је начичкано напоменама о свакој Нејловој алузији; оно прати Нервала корак по корак и стопу стопу кроз живот и списе, Оно је изнело на видик: да Негл није имао две пресудне живчане кризе, већ неколико, и к; Па и то бенедиктинско издање из-
вињује се, скрушено, претитаоцем: што није донело: коначни
коментар о „Химерамајсвега два- . | =—" титраје људских расцепа; Он запажа,
наест песамај. Тај би ментар
веле издавачи — изнеоћше од једног Плејадиног тома (рко хиљаду страна ситног текста!уфђар је Нервал тако нејасанр И, ајје тако нејасан што ли га људиштају, а шта ли у њему дочитају2
Пре свега, једно: рвал је
љурно
сује укрштаје н зашхе снова.
одсјаја.
Он
износи
видело
ЗАЉЕДНИЧКА ПАША
Одрицати језику извесне изузетне моћи, када | реч о тое-
зији, то значи порицати саму поезију.
Итаж, језик не чини све у песми. Језик је оруђејблик отштецелокупна садрајна песме.
Вршећи једну 'човечанску улогу, поезија не мом имати друге жисије до љи да открива човека у његовим најприсним одзивима. , Једна. поезија ван људског видокруга, ван и човечанског,
ња, средство,
али "не 'ц циљ, не
су, Пјер Албер-Биро,. Роже _ Кајоа, . | : 1 Ален Боске, Жан Русло; Жорж Му- осуђена је да тпресахне, јер поезија не може да Раб ан ј шШола Пјер
гден,-Рабер._Ганзо, Пјер. Беарн, Луј Гијом, Лек; из Грчке Јон
Куцошерас; са Хаитија ' Жерар-Огист Бонапарт; из Ирске Енид Стерки; из Мталије Лијонело Фијуми; из Аустрије Рихард Петер; из, Израеда. Елиезер Јапу; из Јапана Кику Јамата, Андо Иширо; из Либана Риад Малуф; из Мексика Селестино Херера Фримонт; из Холандије Виктор ван. Фрисланд; 'из Немачке Мартин Кесел, Карл Кролов; из Сенегала Леополд-Селдар Сантор; из Швајцарске Морис Зерматен; из Венецуеле Хуан Лискано; 'из Југославије Васко Попа и Јанез Менарт. „Тема овога Бијенала била је Поевзија и језик. Одбор Бијенала на челу са претседником Жаном Касуом објавио је књигу посвећену овој теми, у којој је штампано око петнаест саопштења и есеја. Поменимо неколико наслова: „О једној песничкој судбини“ Алена Боскеа, „Језик и црначкоафричка поезија“ Леополда Седера Сангора, „Облик стиха или облик духа“ Жана Руслоа, „Поезија и језик у Јапану“ Кику Јамате, „Криза поезије Жака дирона. Нова саопштења У току радних састанака као и дискусија биће објављени у посебној књизи. Одбор Бијенала је, такође, издао друту свеску светске антологије „Пола ве-
са својим
„развија ако парно Ва ари ригама насушним значи геометриско о
У једном историском тренутку, када најљућејретње притискују судбину света, поетско стваралаштво намећећеснику 0020-
ме
ворност коју не може ц нема право да избегне.
Песнику је додељена једна друштвена улога !гачајнија него чжада ти ом је дужан да, водећи бригу о очувању тезији својственит врлина, говори гљасом крепким ш јасним речучовека жедног
правде цч братства,
У тим условшна, циљ међународних сусретаћесника. не би требало да се ограничи на растрављања чисто тешичке природе, која би могла у крајњој линији да створе утисажја поезија није тлишта друго до чиста забава, већ би требало тајуиљ проширити на. размене гледилшта, које би се заснивале на чечанској мисији
песника.
Васко Попа, Јанез Менарт угославија). Ноел ол Шоло, Робер
Рије (Белгија). „Ганзо, Луј Гијом, Лек, Жан |сло (Француска).
Пјер Беарн,
песника, реч Васка Попе, у дискусији на Бијеналу и одломак из саопштења францускот песника и есејисте Алена Боскеа, једног од најдаровитијих и најоригиналнијих претставника послератне књижевне генерације у Француској. ОЈЕДНОЈ ПЕСНИЧКОЈ СУДБИНИ _
АЛЕН БОСКЕ
ОЕЗИЈА, нраћена — најзад
својој космичкој функцији
— требало би рећи много-
струкости може бити
само синтеза. Да би надживела наше столеће пренздашно У (бесмисленост · поезије назване модерном. је већ десет го-. дина далеко испод онога што нам пружа наука: чудовишта поезије само су јагањци поред чудовишта са Бикинија) поезија је дужна да пружи ништа мање. но једну филозофију или метафизику. Она мора иг. стовремено да пева, да расуђује, да булазни, да мудрује, да лудује: не нађем ли У њој афоризам достојан Лао-Цеа или ајнштајновску једначину, значи да је за мене без вредности. Њена крајња безразложност претпоставља, · такође, 'и сталну ангажованост за човека, против човека, упркос човеку. Некорисна, али неодбацива, без последица али судбоносна, невидљива али неизбежна, поезија је лудост и знање,
Песма не мора више плаћати да-. нак форми као што се то од ње није престајало да. захтева од Ренесансе наовамо. Тамо где Паскал. су-
стиже Рембоа, Монтењ Вијона и БоБоалон немају права
7 не ВАМ М
на реч. У поезији, минимум почиње после максимума форме. Шта је онда песма, у од-. носу на поезију» Постоји једино песма тоталне пустоловине: више но тема (али љубав, смрт, мржња, само тајанство које оправдава употребу језика с оне стране непосредне корисности, јесу ли то тачно говорећи теме2) једна поетска вештина: песма говори себи, просуђује се у оној мери у којој се рађа, уништава се да би се поново родила из сопствене -анализе; она: је: најзад песник: она изазива месо и живи од крви. Онај који пише, оно шта пише, оно чиме пише сачињавају једно тројство убудуће нераздвојно. Песма остаје непотпуна ако није као сама плућа песникова: ако не објављује сво ју патњу што треба да се одвоји од безобличне језичне масе. коју мора да дефинише, реч по реч: ако истовремено не преображава реке, океане, планете. Песма, која не врши неку метаморфозу свемира, човека, поезије уопште — само је писање или превођење једне истине која јој је страна. Поезија. означава засеко-
тину, тренутни починак у непрекид"ној плими коју претставља осећање
(наставак на 4 страни) ПА И Ру
|
8% „којој човек
на да
по своме језику и слогу Ума јасан писац. Он избегава напнуте и усиљене речи и обрте; (пише фран-, цуски лако и течно," је сав бипрозрачан. АлНервал опиОн се ломи око сукоба ести и подвести. Он будно одмерћ игру чулних дана
усред грозница којима букти лудило, и најмањи дрхат појмова и слика. Он описује сне, будног и небудног снивања.' Ко је дорастао томе да та ткања дотка и растка, све конац по конаце. Пролом наглих чустава кадар је да нас збуни, и да помери сав вез сазнања. Жерар де Нервал, чак и у потпуном лудилу, У стању је да наслути правце. и смерове, до, најтананијих нити, Таквог писца није имао свет. Имао је већих, али те златне руке за сплет н расплет имао није, Нерваловци непојамно уживају у сласти: да могу да прате у Нерваловим списима, како. се све то сплиће н расплиће, Сваки потез у Нерваловим слисима аутентичан је, а често је још и обасјан његовом свесном цензуром: да се што шта прикрије, а ипак спомене. Ништа ту није случајно.
Нико није писао тако чистим фран цуским језиком као Нервал. На ње-
ЖЕРАР ДЕ НЕРВАЛ
му се сви уче. Жерар де Нервал ве ли за себе: да се унео сав у ромоњ свога завичаја (Валоа) где је провео своје сањарско детињство, и где се најчистије говори и машта, већ хи= љаду година. Која су та врела2 Нервал носи нешто _исконско у себи. Француски слог и стих усавршаваљи су се лагано. Али, једно је францу= ски губио, кад више, кад мање: нешто присно и неусиљено. И сувише је вештачки, као и сви књижевни језици, као и сви стихови света на за ранцима израза. Изгубио је преосете љиве пипке, који су у њему били остатак старинског дослућивања, Је зик је, у свом развоју, прибегао ооштрим разлазима, да би био што бр« же и безнапорније схваћен. Францу» ске трагедије, прочишћавајући . је“ зичне ознаке, вриштале су од заноса и бола: да истакну опреку између сна и јаве. Глумцима су пуцале гласне жице. Стари владика, Босје де(Наставак на 2 страни)
ПРОБЛЕМИ. АДАПТАЦИЈЕ
Аникина
времена
| А. ПЕТРОВИЋ
НИКИНА времена, припо-
ветка кроз коју се наш
филм први пут сусрео с литературом Иве Андри-
ћ ћа, писана су релативно давно. Тема приповетке се не. може у неколико речи сажети. Јер је љубав Анике и Михаила само једна од нити тог веома сложеног по многоструког литерарног ткања. Као и обично, код Андрића, и у овој приповеци, — која мноштвом захваће-
их проблема и сложеношћу понхоч логије даје грађу за један посебан и обиман роман, — у први мах периферне личности ин животни и психолошки проблеми, које оне носе, тако су дубоко и живописно захваћени, да се о неком јединственом ли терарном предњем плану (да се по• служимо филму блиском терминоло« гијом) не може пи говоритн, Оне најбитније особености Андрићеве литературе, које ће се касније као цр“ вена нит провлачнти готово кроза сва његова дела, у „Аникиним вре• менима“ назначене су и постављена веома упадљиво. — Цела приповет= ка (чији је садржај, иначе, сам по се= би узет необично суров и драстичан; неколико убистава, два потпуна луч дака н главни мушки лик који ја стално на ивици лудила) обојена је оном специфично Анлрићевом меди= тативном нарацијом. Даље: однос из• међу мушкараца и жене и та нарочим та скривеност, тј. подвојеност уну= трашњег живота и спољњег делова« ња личности приповетке, Затим: изч весна специјална недовршеност, из весно начињање животних 1 леихо“ лошких проблема које Андрић најче« шће остави без закључка и без дефиниције, јер је та 'недовршеност“ "уствари Андрићев довршен одговор фи став, И баш зато је проблем филмске адаптације ове приповетке био „тежак и компликован; јер је у ,„Ани= киним „временима“ на уском и" згуз снутом простору,;у једном сажетом виду, садржана: већина од типичних Андрићевих одлика. а о:
Очигледно је да су се'аутори сце-
нарија за филм. „Аникина времена“, — Владимир Погачић џи Вицко Распор, нашли. пред изузетно тешким задатком, ,
"О проблему адаптације литературе
Иве Андрића
. Од једног вибрантног текста, од Једне прозне структуре која је мно-
"гоструко важећа, онако“ исто кад што је многоструко важећи кристал
"изложен сунчаној светлости, требало је начинити дефинитивно фиксиран филм у коме је сваки елеменат визуелно коначно постављен и форму лисан. Као што видимо. — једну вредност, која је створена н настала у · одређеном _меднуму уметности, требало је транспоновати у другу уметничку област која је по својој
· (Наставак на 8 страни)
~
~