Književne novine

Словеначки уметници

у Београду

РЕЧ О. БИХАЉИ-МЕРИНА НА ОТВАРАЊУ ИЗЛОЖЕ ГРУПЕ СЛОВЕНАЧКИХ СЛИКАРА И ВАЈАРА

ОЧЕТКОМ овога века излагали су у Београду славпи словеначки импресионисти, Истина, тада још нису били славни. У то време је њихова борба за осваја“ ње светла и пленеристичког владања била у супротности с традиционалним каноном уметности, и када су они иступили у Београду, у главном граду слободне Србије, наишли су на неразумевање. А ипак, та је изложба претстављала значајан датум у историји нашег сликарства. У ондашњем Београду је декомпозиција пигмента боје била схваћена као декаденција, а сликање светла и ритма као распад и пропаст сликарства. А зар'нисмо још тек недавно слушали сличне мисли о уметности импресионизма» Сликари, који данас овде излажу, нису имресионисти. Неки од њих су кренули путем стваралачког експеримента и дали су врло суптилне и врло субјективне формулације нових и савремених стремљења. Искрено мислим, да ова група словеначких сликара ни по чему не заостаје иза старије генерације, Чини ми Сара „оу еноова о до па ас тетичани израз савременог сликарства и скулптуре, Сваки. од ових у“ метника има свој посебни лик, а ипак има извесних. заједничких црта које обележавају ту групу, или савремену словеначку ликовну уметност уопште. Она. је, можда, мање од београдске школе профињена по колоризму, пре литерарно оријентисана, али њене филозофско-литерарне инспирације остварују се великом занатском прецизношћу и поетском дубином. Трагичне, гротескне, фантастичне 'и лирске формуле још и у својим апстрактнијим концепцијама имају дубоко хуману позадину.

Макс Седеј сањао је у-пригушеним бојама поетично-наивне фигурине које се тихо крећу пред кулисама његовог меланхоличног света. Миха Малеш показује рафиниране гоблене У које је уткивао _ утиске својих последњих путовања. Предели Николе Омерзе пуни су снажних акорда сликарског гледања. Рико Дебењак је, у графици, и боји, профињен, нијансиран и музикалан. Стане Крегар, који је разлагао предмете кубистичком · упорношћу, сада гради колористични свет апстрактних облика. Мари; Прегел магичним интензитетом уобличио је трагично-дубоку визију патње и човечности, У његовој уметности чујем откуцај била ове епохе, Божидар Јакац, мајстор свих графичких техника, показује портрете градова ни људи,

Поред сликара гостују три скулттора, Борис Калин, са великим за-

ИЗ РЕДАКЦИЈЕ.

Са данашњим бројем Удружење књижевника Србије престаје да буде ' издавач „Књижевних мновина“. Једањ део досадашње редакције Књижевних _ новина, сматрајући да ч данас није престала потреба која је изазвала покретање „Књижевнмих новина“ тре годину дана, наставиће – самостално. издавање листа.

Редакција, такође, намерава да ускоро повећа број стратица, као ги да, поред прилога из књижевне проблематике, доноси редовно ч прилоге из свих осталих 06ласти | културног, научног, друштвеног пи политичког живота.

виа авина иривиорштиит ст

натским савршенством, јије се композиције приближавају кећању широких маса. Зденко Каин, чије се сензибилне фигуре потуно ослобађају спољашњег ефект и чија унутрашња једноставносји хуманост израза оживљује матерју. — Карел Путрих, чија најновијадела показују окретање ка кубему, бића створена фантазијом и цецизношћу, израсла из трагања за истим пластичним изразом.

Словенија је у извесно смислу ужи амбијент, али дух оОјх уметника повезан је са прострфтвом света. Многи извор који у Вени и Ма. кедонији још живи У убини народне стварности, у Овенији је пресахнуо. Словенија је вропа. Али помало периферна, пбало и тесна, Тим јача је тежњаза једном стваралачком и широкомкултуром.

Словенија — то је атмфера брежуљкасто-домаћинског – јељаштва, положена У љупко зеледло долина. Али још више пустџ стрмих недоступних брегова. Ко недоступан чини ми се честскарактер Словенаца. Али Словенијае и прецизна индустрија. и орнизована цивилизација, Њени краци. имају тешто од халуцинавтне мосфере велеграда, са унутарњим »мирима, пригушеним светлом магле; нервозном уметношћу ·технизирог ч0века. Латинска уметност задовђава се радостима откривања, лепом меса и боја, овоземаљском хармјијом и дисонанцом. _ Историски уфбвљено суседство дало је словенач! уметности нешто од замишљене порно“ сти и понорности готике, Пејзаж њене уметности тумачен јез дубина времена, замагљен, трфпонован идејним преокупацијама.

Ова група од десет уметнј пикако не претставља идејну Зедницу. Јер заједницу увек чиниједан унутарњи, а не спољни програ, Зато и треба гледати ове уметињ као пвдивидуе у њиховој различићти и многострукости. Савесном гледоцу показаће се притом ипак оно џо је заједничко и што их повезује.

Када су пре пола века, славнесловеначки _ импресионисти доши у Београд покренула их је дубок, иако још не до краја јасно осезње једне југословенске заједнице. Тадашња братска Србија није их ћзумевала, Данашњи Београд у слордној Југославији има живље срц и ширу свест,

Разгово

НАД КЊИГОМ „МАЛА ЗЕМЉА ИЗМЕЂУ СВЕТОВА“ О. ЊЛ. БИХАЉИ-МЕРИН

А мало устезања могао бих

ову књигу да назовем и,

7Х једним _ тражењем _ изгу-

бљеног времена. Али овде

прошлост добија свој значај тек када се одмери према садашњости, на штету ове последње, често. Њена улога не своди се само на историске реминесценције путни-

ка (уколико је и то онда се ради

само о плаћању дуга немачком издавачу ове књите и њеним немац ким читаоцима), или одређивање временске перспективе предела, већ значи и један став самих писаца, више или мање доследно спроведен

кроз четири стотине страница овог.

путописа. „Када. је реч о ставу мислим да је потребно напоменути једно. Ова путовања су песнички контемплативна, и нису филозофски темпирани есеји. Мисао је у њима тренутна, везана за дан и догађај, смисао ствари се тек изналази, Недостаје, дакле, систематичност и доследност система, али не и извесна доследност става, Али се ова доследност састоји више у личности. ма путописа које се провлаче кроз

целу књигу, нето у некој мисли ко-

ја би јој послужила као основ. Тако ова књига добија и једно донекле песничко обележје, али који путопис данас може и да такав не буде» У већој или мањој мери, разуме се.

На почетку споменуто враћање у прошлост скоро је увек на штету садашњости. Морамо схватити · да живимо у једном суровом времену коме су многе вредности стране, али које за узврат није сасвим лишено својих вредности. Цивилизација затире трагове једнога света као што се усамљени звук фруле губи у вреви „Народног магазина“, и ми можемо да жалимо само за једном количином непосредности коју је тај свет носио са собом, То је данашња чежња песника старијег кова, Претставља ли то прекор изопаченостима и механизацији цивилизације двадесетог векар Ово питање уствари је двоструко: данашња цивилизација затире једну уметност и једно уметничко осећање, и значи у исто време удаљавање човека од непосредног додира са тиролом,. За; све "нас “који свуда носбимо бреме мисли, који све морамо формулисати и авализирати...“ каже се на једном месту. Постоји једна метафора која би овде сасвим добро пристајала. Она гласи: пакао свести. Узнемирење које осећа савремени човек састоји се и у томе што је он до краја свестан себе, до краја трезвен и сав садржај света сврстава у рационалне жатегорије. Ту престаје интимност“ његовог додира с природом, пред којим се поставља хиљаду препрека и стално питање скептика: заштбр Данас ми имамо хидроцентралекоксаре и модерне хотеле, али У Ибо време заборављамо оно што је „Тновно у нама: море, брежуљке и вебрња размишљања“. Преостаје нам умо један помало меланхоличан ОДђус: да се возимо лифтом, а недељоћ одлазимо у лов на пастрмке, Једануконачан повратак у Типазу показуу се данас као савим немогућ. ИМна,, стварност надраста све, као што Мали поетски мост на Тари бива та симболички замењен бљештаВ лим луком од армираног бетона Уствари, разрешења нема и нама осе само да признамо ту двојност и пашом да јој на неки начин изјед чимо стране, М

и 0 савр

ДЕВОЈКА ИЗ ОКОЛИНЕ ТИТОГРАДА

С друге стране, естетске вредно сти прошлости уступају место сасвим неестетском укусу двадесетог века. Реч је, свакако, о просечном укусу чији се стандард сваким даном стушта. Једна уметност се гаси, пре или после. угасиће се и остаци друге. Знами ли доба технике си вегацију

рова

2" 24% ме) ТЕ“

Р че

| Ор ЕТОЗА "

ввосеРи

Сности

за

а не лов

(Из књиге О. и Л. Бихаљи-Мерин)

мирног стваралаштва» Оно што данас називамо народном радиношћу постаје све више стандардно ·отужно, један фини сензибилитет уступа место отупелости механизма, То је неминовност коју ми нисмо у стању да спречимо. Сликари одлазе на (Наставак на 5 стриниј

СТИЛОКА СВЕДОЧАНСТВА ИЗ ОРПСКОГ ХУ ВЕКА

((тари и нови стил наше

беседе и на

РЕ краткога времена обја-

вио је истакнути профе-

сор Никола Радојчић пет

српских писама с краја

петнаестог века. Преписка је од изузетне историјске важности. Између осталог она подвлачи невероватну међународну _ стратегијску; важност старога Заслона (Шапца): Турци су, пошто пото, хтели да освоје тај тврди град, а ако се. то не буде могло, да га купе. макар и за големе концесије. Без · Заслона нису могли да продру у Угарску, и даље, У срце Европе, О Шабац су поломили зубе. Ми; стари Шапчани, знамо, из. месног упорног. предања: да је древни Шабац био за оно доба баснословно утврђен, и окружен го-

Пи

· султану _ Бајазиту,

"коже н будућности Европе.

ше преписке

лемим воденим јарковима. То пре» дање, које је описао Младен Ђуричић у своме роману о' Шапцу, сада се показује као посве доказана историјска. чињеница.

„Али „нас. у овом књижевном љисту, за овај мах привлачи пре свега; стил те преписке, реченични крој те преписке. Он даје битан увид у развој нашег писаног и говореног језика. Професор Радојчић очекује де» таљан испит тих докумената од стра« не наших филолога, Међутим, не би било на одмет приступити и стилско-психолошкоме испиту: да се ви+ ди мука тих људи око склапања прегледних и недвосмнислених рече» ница. Последња два од ових пет писама нашао је чувени исламиста, мине Хенски професор Франц Бабингер, у тулбету Синан-пашином, и послао фотографије професору Радојчићу.

Писма су писана из Угарске, а на српском, који је тада био један од. дипломатских , језика турске државне канцеларије. Једно је писмо писао ердељски војвода, доцнији- пољски краљ Стефан Батори Алибегу Михаилбеговићу, наследном заповеднику језивог рода османлијске вој“ ске' „акаџија“. Друго писмо пише краљ Матија Корвин“ 25 ·јуна' 1487 Српски писари, свесни своје огромне одговорности, трудили су се да буду што јаснији:; дрхтали су над сваком речју, над сваким обртом; тицало се и. њихове Такав баснословни свесни. напор, . готово високо-песнички, Валеријевски, даје вазда документима те врсте неодољиву стилску вредност, Свака је реч мерена. Свака је писана и крвљу и нервима, и свим вијугама. мозга, Исто се-то осећа и у нашим старим

преводима свештених текстова са

грчког: сирови попови, монаси и дијаци стрепили су при сваком обрту: да се само не огреше о светињу и Још и друге да не наведу на јерес. Зато вазда моле своје читаоце: да их не прокуну, него исправе. Дакле: сваки је дрхат таквих писама све-

(Баставак на 2 страни)