Književne novine

_ Стари но нови СтИЉљ.

, ' (Наставак с 1 стране) дочанство о душевном напору, који ваља испитати. |

Па како су писари постизавали ја--

сност у доба кала преписка „није прибегавала јаркој озарености. ин-

терпункције2 Ослањали су се, наз,

равно, на говорни језик (у толико пре — у Угарској, далеко од српске књижевне радње ни матице), Реченицегим нису смеле бити кратке, јер

би тада биле грубе, бритке, неучти- |

ве, јетке. Не би се огрнуле велом

благопристојности која је неопходна.

у општењу с турском силом. Потребно је било лворско и калуђерско лицемерје, Синтакса је код њих, наравно, гломазна и -беспомоћна, Она се не досећа хитрим виспреностима стила. Векови морају да прођу док се народи и њихова интелигенција 'не оспособе за спретну реченицу, за неумитну јасност рече ничне алгебре. Усмена реченица та њој је лако! Она“се служи говорним акцентима, дужинама, предасима, усклицима, темпом, звуком. Ако треба, она понови и неколико пута, оно што жели да истакне, Све се понови два и три пута. У писменом документу то не иде. Не иде ни муцање и запињање, ни вика и надвикивање. Пнеана реченица не располаже том музиком, том, убедљивошћу.

Да би текст испао што јаснији (а уз то да се не удаљи од благопристојности ни чапраз-дивана), писари су прибегли употреби оне чулесне и недовољно испитане наше речце: „да“. Она је у врховној превласти, Њом живе та два писма. „Да“ — то је она речца, готово безвучна, која спушта глас и отпочиње нову групу речи запућену у вис, Када је „да“ акцентовано, оно означава потврдно „јесте“, оно италијанско си за које вели Данте да сачињава битну звонкост италијанског. А кад није акцентована, онда она, код нас, означава:

и „нека“, и „ако“, и „кад“, и упитну и загонетајућу частицу, ни много што шта друго. С њом се прави и погодбени начин, који има ла изрази све

сумње, сва колебања. Она допушта и елизију, која је сасвим лишава звонкости (Д' са апострофом). И ето та крхка, та слабачка, та клонула речца, избацила је из употребе (што је више могла) чак и моћне и бахате инфинитиве, тако жаљене и непрежаљене. Силна је снага језичне алгебре, језичних слутњи и наговештаја. Ко им се може одупретиг Инфинитиви не могоше, Нико од нас данас не каже: „хоћу видети“ него свак каже „хоћу да видим“, У првом случају инфинитив иде у вис. Али, пошто се пењемо, морамо између ниже речи хоћу, и више речи вилети да направимо мајушни прекид, ради предстојећег напора тј. ради дизања гласа. Међутим, У другом случају — са ниско узетим да пад не изискује никакав напор, и тако се: „хоћу да видим“ изговара сливеније, Код нас се, пак, огроман број речи и облика завршава самогласницима, па је немогућно прелазити из речи У реч, нарочито у случају сусрета самогласника — без зева. Књижевни су језици вазда гледали да премосте тај зев, Разлог ми из гледа јасан: да би се убрзао говорни ток. Међутим, код нас, ми смо прелазили из самогласника у самогласник, неком врстом спорог клизања. Тиме смо морали да продужимо трајање првог самогласника. На пример: „мисли он“, — ту се оно друго, ниже „и“ нешто одуљи, и клизаво се споји са оним 0 из „он“, Код нас се дакле ишло на то:

1) да се распон гласа смањи (реченица је благо таласаста);

2) да се изврши спој између речи дуљењем и клизањем;

3) да се избегну прекиди, макар н мајушни, између речи.

Док је у француском спој (Пазјоп) помоћу уметнутог звучног сугласника — код нас се самогласници дуље.

вилим СВЕЂЊАК: ИЗ ПАРИСКЕ КАВАНЕ (цртеж)

Жерар де

(Наставак из прошлог броја)

Свеземаљски победар Сазво своје катетане

Довуко је батерије Ордијама камен бије! Чујте јадни капетани:

- Ко снегови врс

ПРПОГОРСКИ

Натолеон Цезар, Цар,

Па им вели: „Црне стране Неће бити, рецте, зар, Непробојне вама бране2

Неукротив тај је род Железног је срца стам, Црних Гора сече бод Као пакла грудобраљи“

а а у

пој

Црногорце не стаманм Суђена. вам худа смрт Кроз тих хриди неосврт!

Нас бог чува, па ће минут Коб што вреба, сањ висина, Слобода ће блеском синут планина.

ет

М. ШАГАЛ: ПРАЗНИК Уни

сФрранцузи убрзавају реченицу помоћу

споја, — ми је успоравасмо! Италијани су, у таквим случајевима, најрадије избацивали поједине _ самогласнике

(што и ми чинисмо, нарочито у десетерцу, и у дубровачкој поезији). Читати Дантеа значи стално прибегавати елизијама. Оне убрзавају темпо, и избегавају наше клизање, које иде до језиве старинске и прастаре запевке. Дакле: имали смо клизање малени уски распон гласа, дуљење, избегавање предаха (што чини и нашу технику дисања. посве различном од француске, па чак и од руске и пољске). Београдски говор избацио је већину дужина; прекинуо с клизањем; установио лаке предахе; прибегао је вели ком распону гласа; окрњио је дуж“ це; и тиме променио мелодију ре:=“ нице у правцу прегледности. Сеу га, смањио је број јаких акцегзта, акценте који су збиља у "оченици преважни — појачао је. А его сад реченице из Радојчићеве пугписке;

„а МИ од ове стране уакођер ла

би

терану употребу те основне речце; Он уноси интерпунктки знак: (две тач-

ке). Помоћу њег упрошћује се гибање старе речемце, Тај знак подиже глас и чини мелодију прегледнијом. Он нам такођ дозвољава: да се истакне какав прзор, без глагола. На пример: „боји; се: умреће“, Или — „виПизе јез сут“. Такође, наводи туђих речи, кој би Раније захтевали речцу „да“ __тоту се сад извести помоћу две тачке И још директно. На пример „КУ: не пристаје он на тако шта“. равно, у случају навођења а,пос: две тачке — глас се диже много тше, но раније. Обим гласа је већи. У старим текстовима видимо кблико су се наши писари мучили око претледности. Постизавали су је уз мноТобројне „да“. Али је то било и глотазно и споро. Дугачка реченица пофтајала је све тежа за употребу, све јпорија. Тада је десетерац прибегао тапидарности. Он је сменио дугу бутарштицу. Али лапидарност је свагда

__ нагла, чак и дрска, и преко ерца. Она иде на штету прелива.

Она захтева

- 4 а смо послали који“би све што се НАстално понављање изречених већ чи-

разгле-

обе стране учинило да би |њеница, у опсегу новог десетерца:

Препевао: СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

дали и бправили и злочинце таковеб, ад се шћаше па земљи Србији, да би подепсали тако да ИТД. ИТА по Србији земљи да преврне итд, Осећате ли Како то звони им звучи десетерац је утиснуо свој жиг цеЛагано дуљење, блато таласање мал јокупном нашем језичном нболофану. распон гласа, м стално се и то, крај“ у крајњој невољи увек му прибегаопрезно — мили; а све то благодаре! вамо. њему, или нечем сличном. Саједино ономе; уда“, и „да би" » мо, често) на штету објективности и бих“. Ево још једног примера. (И непристрасности. Десетерачко упрешћа их колико год хоћете), „и да зна ва! вање доноси пословичку "језгровитост висота од доклеј ваша висота,.. | али и осиони став. Мисао, ношена дезаповидају ваше висоте., да Се% сетерцем, пркосна је и оштра, И миосветити, зашто ваша висота ВИДИ (сао и чуство. За то нам је поред депрегледа“ итд. Да.. да. „да би“. || сетерачког решења, било потребно и Разумемо сад, и из овога м из |- београдско, које је, мелодијским путем број других примера, зашто се,- ( а пре свега укидањем клизања и дугић, у некој ситној белешци, У ае жина) такође постигло извесну убрза„Архиву“ овако изјадао о наше ност говорног темпа и јаснији слог. зику: прави „да — језик“!

Нов београдски говор избегаваје- с. В.

Оз ћ · у а у

КА У ПРЕВОДУ + _

И БЕУТАНКЕ

| ЕРИТРЕА

ом Стубе од сафира

Веж: 4 Итени вналце за гнездом јад слама, Од азурне ћете до чела. од Кама Сва. си д набора јудејског порфира.

тиш ли Бенарес крај реке, тог Храма, " зрдаби лук, притегни злато од порфира ју Је Јастреб надљеће Светоград од Плама ' ре преплавио рој белих лептира.

МЕДЕВИ! Гвој вео, тусти га, низ струје, |) Цвеће од торфира нек носе ољује Атлантикф снежи Тибет, снежна хрид.

који зари Руј

ди Жрица с ликољ в о снуј

става под Сводом Сунчевим: упортика строгог не мења се вид.

| ФАНТАЗИЈА

За тај насв један, у чијој сам власти, Дао бих јебера, свег Моцарта! Кобам, Старитск је натев, све цвилећи гробат Ок само !'т мене чма тајне сласти.

сира га ч звуци знају да ме врате у

| | | ј

Трџаестол Лују. За година двеста Д ма је млађа. Гле: пружа, се цеста Брижуљак зеленкаст: заранци се злате. | Замак вдим: ћерпич, рогљеви од кама, , Тамна 4 прозори, уз црвенкаст руј. Пирковигољлеми. Реке тихи бруј о]: цвеће ту се благо слама.

из висок се пенџер наднела Незнанка Пева, црноока. Ношње древнт крој. зам је, присећам се, о Господе мој:

ам то ома из другог опстанка7

ЦРПА ТАЧКА

Ко се»д загледо у Сунце прегорно Том се ричињава пред оком, упорно Нека тачка. Очи бије хридом.

( ;

У младости лудој, да се до ње винем Усудихт се Славу погледом да штинем | И црна ми тачка замгра пред видом.

| Од тац у све се упела, да збрља, Свт сл ми у власти тих злокобних мрља. О стрњо ужасна, свима нама вају! '

[ О Коби_свирепа! Сви-смо,твода чеда - ~ - А само је Орле, што некажњен, гледа; Славу нетремице, пц Сунце ч Сјају.

| МИЛОВАН ЊЕ

Где су наше милованке7 У гробу сад дане трају. Срећнтје су, љубовамнке,

ј У љетлцем су сада крају.

ј Апђелтама ближе стоје

Ј У дубини неба плава Хвалостеве оне поје Богомајци, Деви слава.

О требела веренице

О расцвала девојчице! Остављена љубавнице Којој љубав грди лице!

У око вам вечност слета: Смешљло се, сваком згодом. Угалњене бакље света, Разгорте се пеба сводом!

ЛЕТ Ар

Жвљаше час весо ко тица на грантц,

Че заљубљен страсно, нежан безоблачно Че као Смрклљица, сањарио мрачно ! Кд — закуца неко, Беше гост незвани,

То му Самрт дошла. Он ведро ч зрачно Замолм је само: Сонет да стаматм, ' Па се неузрујат стровала сумрамно

У студени ковчег: Нит се тај тлалиманм!

, ен трецспољни! То сазнање гуши! та је тушто да се вазда сушл!

сте е све да, сазна, а да лљ схвати чшта2

Па кад Коб га снађе, ч на пут се даде,

| У заранке зимске, рече: »еј мој јаде: Где се био — нигде, шта радио — налшта,“

| МТ

Јо Мирто, божанска, сваким својим чином,

Све сне Позилита зовеш недозвате, 5 венцем црна грожђа, зито витице злате, ело, Оријента одблескује крином.

Тад од твог пијанства већ не хтедот ином Луд од ока твога, осмејака влате ' Клечо сам пред Бахом, у молитве сате. Јер Муза ме сазда старе Грчке сином.

Ре се бози које плачеш, неме, : ед пређашњих дана о, вратиће време,

Земљу је потресо сву, пророчки стид,

Међутим Сибила, латинска ч ревна Још става под луком Константина древна, И портика строгог не мења се вид. '

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ ЧЕТВРТАК, 14 ОКТОБАР 194