Književne novine

DILEN TOMAS (RAD ALFRBDA DŽEJNSA 1953)

kao i to da nema centralne teme i da mu je konstrukcija labava. On je u samom početku svoje pesničke karijere izneo svoja mišljenja i svoje težnje. Još 1934 g. kazao je da je „poezija ritmičko, neizbežno narativno, kretanje iz preterano zaodenute slepoće ka goloj viziji“, a docnije je, u pismu Henri Tricu, objasnio što on misli pod pesmom i kakav Je proces nastajanja pesme kod njega. Pisao je: „Kad kažete da ja nemam koncentričnog kretanja oko jedne centralne slike vi nc vodi-

ke sveske pesama tumačila se i društveno istoriski i to kao reagovanje na Odna i njegovu grupu koja je triđesetih godina zastupala jedan socijalni idealizam koji je u sledećoj deceniji doživljavao krah za krahom. I zaista nijedan pesnik nije u tolikoj meri bio različit od grupe pesnika koja mu je neposredno prethodila kao Tomas. Ma da pri tom ne treba zaboraviti da je to bio istovremeno i period kad su se pojavila, možda na izgled u tom trenutku manje no-

| Pojava njegove prve tan-

vatorska, ali danas, čini ·te računa o tom da to svenam se, daleko značajnija, sno nije moj metod da se zrela „ostvarenja jednog krećem Rkoncentrično oko

drugog pesnika, isto keltskog porekla, Jejtsova i prva značajna ostvarenja Idit Sitvelove. S Jejtsom ga je vezivala keltska imaginacija i sposobnost da sebe dovede u srž mita, a sa Sitvelovom veliki eksperimenti u jeziku. Možda ne treba izostaviti ni Džojsa, čiji je jezik on, prvi od pesnika, uspeo da asimiliše. „Međutim nesumnjivo je i to da se tad počelo osećati da se do regeneracije čoveka može doći samo čisto individualnim putem i da treba spasavati ı ja i biće. Frojdove i Jun| gove teorije su se sve više |

Probijaju se u plimama; Svetlosne stvari

Sveća u bedrima širile i primenjene u umet- Gde se me kreće seme nosti vršile su živu ulogu prečišćavanja. Najistaknutiji ljudi u književnom svetu prihvatili Herbert Rid je kazao za su Tomasa sa pohvalama. „najapsolutnija poezija konjegovo pesništvo da je to ja je stvorena u našem vremenu“, a Idit Sitvelova da se „novi pesnik rodio koji pokazuje sve znake veličina“ i da mu je „delo veliko i po temi i po strukturi“, a Stivn Spender da je „Dilen Tomas pesnik o kome ponekad, govorimo kao geniju« govoreći, doduše, o njegovim kasnijim pesmama). Potpuno suprotna mišljenja nisu izostala. Tomasu se prebacivalo da mu nedostaje jedinstvenost, da ne vodi računa o kontinuitetu smisla i značenja,

Svetao k'o smokva;

Zora osvaja iza očiju; Od polova, lubamje i Plavi kao more; Nezajaženi, mit bramama Brizgaju ka prutu

Dan osvetli kost;

Odeću zimsku;

Kad logika umre,

I u sumcu skače krv;

Ž -#%

pe | 7 _b

AAA AAA

x MU C siyacnost * Dv a sv eta

ŽREPERSON — sedište Il )} pokrajine Jonapatofa u severnom Misisipiju lep je gradić. Kućice su zidane od crvenih opeka, i u njih se, obično, ulazi kroz kapije, pored visokih stubova. Mnoge od najlepših zgrada uništene su kađa je general Smit pokušao da zapali Džeferson 1864 godine. Grad nema razvijenu industriju i živi, uglavnom, od gajenja pamuka i seče drveta. Putnik teško razlikuje ovaj gradić od sličnih mesta u Misisipiju ili na- čitavom Jugu. Niti bi rekao da njegovi stanovnici odudaraju od drugi u tome kraju. Ukoliko je putni! južnjak, on će se u Džefersonu osećati kao kod svoje kuće. To je, znači, miran, romantičan grad u kome život teče jednolično i bez trzavica. Ali... Zar je mopučno da taj prizor, koji odiše blaženstvom, „pretstavlja samo golu iluziju? Jer, ako se uvučemo u svest bića koja tamo životare, ako zavirimo u dubinu njihovog srca, ako analiziramo brdiuoe većine belih stanovnika toga grada, više je nego sigurno da ćemo se zgroziti od onoga što buđemo videli i zaključili. Idemo dalje kroz ovaj čudni kraj. Dolazimo u seoce na krajnjem jugu Jonapatofe. Seoce zVano Frenčmans Bend, u kome srećemo čoveka po imenu Flem Snoupes. Odmah ćemo zaključi-

paja

godinu dana docnije,

rodica Burdenovih. Edi

„svojoj ženi! Kakav užasan svet!

DIIFN JOMAS

« Srellost osraja gde nema sunčeva sjaja

Svetlost osvaja gde mema sunčeva sjaja; Gde nema mora, bode SsYCGa Stružu u meso gde meso me

Greje mladost i seme i seme sagara

ti da taj čovek ume da vara i đa izrabljuje svoje susede dok najzad ne bi postao njihov potpun gospodar. On je oženio devojku čijeg je oca najpre potpuno upropastio. U istom seocu, samo jednu naćićemo stuđentkinju Templ Drejk koja je dopala u ruke kriminalca Popeja: on je nju mučki silovao, a „zatim poslao u javnu kuću. Nadaleko od Frenčmans Benda našu pažnju privlači nesrećna poBurden Je umrla u brđima. Mrtvačkci sanduk joj je skovan. Njen muž, ćerka i četiri sina prate je na kolima ka groblju. Put je dug, telo pokojnice truli, smrdi, i lesinari već lebdđe nad pratnjom. Kovčeg pada u vodu, biva skoro 'zapaljen, ali najzađ je ipak našao svoje mesto u zemlji. Sina poRkojnice odvode sa groblja pravo u ludnicu. Mlađi sin veruje «da mu je mati riba. Otac krađe od svoga sina konja, a od ćerke novac (koji je dobila od ljubavnika da abortira), kupuje veštačke zube i Ženi se staricom koja mu je dala lopatu da iskopa prob

Ali, to nije ni mali dđeo onoga što se može viđeti u Džefersonu i njegovoj okolini. Tu ćemo, Verovatno, zatvoriti oči pred slikom koju nam sada pruža nekada Velika plantaža i nekađa slavna porođica. Od sve veličine ostale su

centralne · slike... Mojoj pesmi potrebno je mnoštvo slika, jer je on njen centar mnoštvo slika. Ja pravim sliku -— ma da „pravim“ nije prava reč; puštam da se slika emolivno „napravi“ u meni i onda za nju upotrebim sve intelektualne i kritičke snage koje imam — dozvoljavam da ona rađa drugu, a ova da protivreči prvoj, i pravim, iz treće koja je proizašla iz prve dve, četvrtu protivrečnu i onda ih sve puštam unutra „normalnih granica koje sam im nametnuo, da se sukobljava-– ju. Svaka slika nosi u sebi zametak svog uništenja, i moj dijalektički metod, bar | kako ga ja shvatam, sastoji se iz stalnog građenja i razgrađivanja slika koje dolaze iz centralnog zametka koji je i sam i konstruktivan i destruktivan u isto vreme... Život ni u jednoj mojoj pesmi ne može se kretati koncentrično oko jedne slike; život mora dolaziti iz centra... Iz neizbežnog sukoba slika — neizbežnog zbog stvaralačke, prestvaralačke, rušilačke i protivrečne prirode centra koji u sebi nosi motiv za to — nastojim da stvorim taj trenutni mir koji je — pesma“,

Dilen Tomas hoće da daje sam proces u kome on ide više za tim da otkrije nego da izrazi svoja osećanja. Ostvareno ovo njegovo nastojanje ostalo bi pre sirovi materijal nego umetnički organizam da u njemu nema opštih zajedničkih praslika koje su, privučene u centar njegove stvaralačke mašte, dobile

snagu koja je probojna i istovremeno nosi. Interpretacija života, pa

čak i smrti, mu je dinamično-seksualna, kao Uuostalom i simbolika (kula, puškarnica, stablo, čudovište, duh, Jakovljeve stepenice, oblakođer, vertikalnost Avramova itd.). Biblija mu je pružila, sa 5VOje strane, mitologiju pomoću koje je ovakvo shva- | tanje dignuto na viši i Opštiji plan (stanje greha, začetka, bezgrešnog začeća, smrti, žrtve ıtd.).

A, slomljene utvare sa svitcima u glavi,

oblaže kosti.

zrelosti;

Čovekov se plod mladi ma zvezdi,

Gde nema voska, sveća razgoljuje stem.

prsta, uskiptela „ kr

nit koljem, izvori mebeski

Sluteći u osmehu ulje suze.

Noć u dupljama očnim optiče, K'o crm meki mesec, gramicu globusa;

Gde hladnoće mema, vetar zdere Proletnji veo s kapaka kapa.

Svetlost osvaja, i udes tajni, I misli vrh gde misli mirišu u kiši;

Kroz oko probije tajna tla

Nad pustom, sudbinom prestaje zord. (Beleška i prevođ S. Brkić)

e 000 Ž

;

jedino senke rođitelja i njihove dece: otac alkoholičar, majka neurasteničarka, ćerka koja je zaneta sa nepoznatim čovekom, jedan sin idiot, đrugi sebičan i podao, treći gord zanesenjak ali poipuni slabić. Viđečemo onog jadnog Kventina koji se ubija zato što veruje da je obesčastio sestru, videćemo njegovoB pomahnitalog brata koji je uškopijen i poslan u neki sirotinjski dom; Vvidećemo njihovu sestru koja se

ViljemaFoknera

razvodi da bi se podala ljubavniku, viđećemo i zlog najstarijeg brata koji tera sa imanja sestru da bi doveo prostitutku. To nije smrt jedne porodice, lo je njeno

VOJISLAV KOSTIĆ:

»Muzička

kritika je postala jedan skoro nerešivi problem«

BKAO bih samo R nešto o našoj mu-

zičkoj kritici. Jedna od najodgovornijih funkcija u razvoju muzičkog života jednog grada, kao i u formiranju i muzičkom vaspitavanju javnosti i šireg sloja nestručnjaka, delatnost je muzičkog kritičara. Pre svega, ·mu-, zički kritičar mora biti visoko muzički obrazovan, što kod nas u Beogradu nije baš u potpunosti tako. Da bi neko govorio o nekoj novoj kompoziciji i da javno daje ocenu o njoj mora bar da je upoznat sa svim problemima koji se pojavljuju pri stvaranju muzičkog dela. To isto važi i za prikaz nekog reproduktivca. Mislim da je veliki nonsense da neko, ko je nedovršen ili prosečan reproduktivac, pa je Usled iakve situacije potražio utočište u muzičkom zbivanju kao muzički kritičar, daje sebi pravo da sa nekim visokim autoritetom BOvori i ponekad kudi nekog stvarno vrednog reprođduktivca. S obzirom da kod nas u muzičkom životu mnogo štošta nije kako treba, došli smo u situaciju da je muzička kritika postala jedan skoro nerešivi problem. Pre svega muzički kritičar je apsolutno dužan u odnosu na javnost da je obaveštava O svakom muzičkom događaju. Ako ne o sVvakom ono bar o onom koji se odigrava na estradi Kolarčevog univerziteta, a koja se smatra centralnom muzičkom estradom u Beogradu. Štaviše, delatnost kritičara ne sme se svesti samo na registrova– nje muzičkih događaja već i na pronalaženje Oonih momenata koji pretstavljaju značajan muzički događaj bilo u pozitivnom, bilo u negativnom smislu.

Može se slobodno reći da je kod nas muzička kritika posvećivala pažnju i beznačajnijim muzičkim događajima, dok su skoro SsVi ćutke prešli preko našeg koncerta kompozicija koji

raspadanje koje kuži zadah.

· (ZDALEKA se čuju puc-

I nji. Gleđamo šta

dešava i vidimo haos: konjanici jure, crnci beže prema reci, neka starica zakopava blago, dečaci iz džbunja pucaju na Jenkitje, žena

se nedavno održao. Tu bismo došli i do novoBS problema: odnos kritike prema mladima. Neki Kritičari kod nas smatraju da je nepedagoški govoriti o mladim ljudima koji su na početku svoje muzičke afirmacije, dok vidite, u drugim republikama nije takav slučaj. Evo jedan oć. poslednjih primera: zd4 marta u „Slovenskom “7poročevalcuć izašla je kritika o sa-

i MILO DIMITRIJEVIĆ: KVARTET

stanku kluba mladih kompozitora koji se Održao na Akademiji!!! Tu se radi o jednom internom sastanku mladih kompozitora kakvi se na beogradskoj Muzičkoj akademiji održavajii skoro svakog meseca. Što je najinteresantnije, kritiku o tim studentima je napisao njihov profesor dr. Danilo Švara. Kao što vidite stav kritike prema mladima kod njih i kod nas bitno se razlikuje. U Zagrebu javnom islupu mladih takođe se daje najširi publicitet. A kod nas?! Jednostavno se prelazi ćutke.

KONSTANTIN BABIĆ: »Trebalo bi učiniti više Za ugled naše mu-

zike u svetu«

BZIROM na sve O () Rkolnost, možemo biti zadovoljni na– šim današnjim „muzičkim životom, ali imajući u voidu nivo eVTOPpske savremene muzike i naše nacionalne dispozicije za muziku uopšte, irebalo bi da se pobrinemo i učinimo što Više da joj stvorimo ugled u svetu. U našoj beogradskoj sredini nisu sve okolnosti najpogodnije da muzički život uzme jedan širi razmah: malo koncerinih dvorana, preeksploatacija muzičara, slaba reklama u štampi, osnovno muzič ko neobrazovanje šire publike, komercijalni moment koji odlučuje prilikom sastavljanja programa stranih, pa i naših umetnika itd. Naš nedavno održan koncerti je obzirom na pažnju dnevne štampe prošao vrlo slabo. Izuzev „Republike“ i „Večernjih novosti“ niko ništa nije napisao. Kažu opet zbog principa. A inače smatram da bi imalo o čemu da se piše. Prošle su neopaženo stvari koje su sigurno vredne kritike ako ne i pohvale. Kritičari koji su pisali nisu se setili da ie te večeri, naprimer, svirao jedan novoformirani gudački kvartet, i to odlično. Dakle, ansambl koji se pored već dva postojeća u Beogradu, ' ali malo aktivna, te večeri afirmirao. Rad društva prijate-

je ubijena a ubicu hvataju i pri-

bijaju na vrata. Usred

vidi se i pukovnik Džon Sartoris kako u zanosnom poslu juri po skuplja vojsku i u Manasasu; njegovi vlastiti ljudi ga zbacuju sa komandnog položaja i bira)G razočaran, on se ponovo vraća u Džeferson i skuplia novu vojsku; po završetku građanskog rata pukovnik Sartoris želi da unapredđi svoj rodni grad; on insistira da Džeferson dobije prugu; ali, tek što je dočekao da zatutnji prvi voz njega ubija neki lopuža; i potomstvo mu Se, takođe, gasi: jedan od unučadi biva

Džefersonu,

galopu žuri prema

drugog;

ubijen u Trancuskoj,

=Q sam ubija u Americi.

ni kraj.

vatno, sresti

Četiri lica Viljema Foknera

Putujemo dalje kroz ovaj ču:ddNa severu ćemo, VeroIndijance koji doskora živeli u divljini. Ali, nestaje i divljine i indijanaca: boli

lja muzike smatram da je danas od velikog značaja za sadašnje stanje u našem muzičkom Životu. Njihovi rezultati su u početku bili dosta skromni, ali sađa to društvo pretstavlja faktor koji se oseća i ima veliki značaj za našu beogradsku sređinu a naročito omladinu. Njima, ovom prilikom želim da se zahvalim u ime svojih drugova i svoje za organizovanje koncerta.

Perspektive za naš dalji rad su sve bolje. Zasada smo nezadovoljni malim procentom Ssavremene muzike na muzičkim programima kod nas, nedostatkom savremene literature, retkim posetama poznatih U-

M _________ ~

HR ODRNOJ BUKU

Mladi beogradski kompozitori o muzičkom životu

[xjpe

O ua aa

metnika. Osećamo naš rad kao pionirski u neku ruku, obzirom na teškoće. Želeli bismo da dostignemo one najbolje u svetu i borimo 5e strpljivo sa gvakom preprekom koja i ne spada uvek u kompozitorski rad. Međutim nikako nec gubimo veru da će nam se te želje i ispuniti, jer smo svesni vremena koje je naše i koje nas očekuje.

UZIČKI život u M Beogradu nije si-

romašan, nije monoton, ali se o Svemu malo piše. Malo, uzdržljivo, bojažljivo. Desi se nešto. Ako se o tome ne govori — kao da se i nije desilo, a navika naših muzičkih stručnjaka je da govore sasvim mlako, ili čak prećutkuju. Prećutkuju, jer se boje nepredviđenih reakcija, plaše se rizika, strepe od nerazlo·Žnog ushićivanja pred nepoznatim i novim, naročito kad su u pitanju mlađi. Međutim, oni zaboravljaju da time Buše plodnu „mladalačku nekritičnost“, hoću reći jedan vitalan polet, samo naizgled neobuzdan. Nadalje, ovaj preterani strah od preteranosti potstiče senilnu težnju za nivelisanjem svih nama poznatih izražajnih vrednosti, zaustavlja ono neophodno gibanje koje uslovljava kristalizaciju jedne zdrave umetnosti. Sudari različitih, pa i

IVAN MARKOVIĆ: »Reprodukhtivei se teško posvećuju novim de-

lima,y«

OSTOJI jedno poP lje muzičke produkcije koje se kod nas vrlo malo neguje, a to je kamerna muzika. Razne okolnosti su uticale na to da mi danas nemamo jedno stalno kamerno telo, koje bi bar dvaput godišnje davalo koncert na Kolarčevom univerzitetu. Potrebno je razmisliti o vakuumu koji se crni u grafikonu naše muzičke reprodukcije. Gde je želja za muziciranjem, razumevanje i potreba za biserima zre le klasike, a gde stimu-– lativni stav komercijalno-tehničkih lica koja organizuju muzičke priredbe. Ne znam da li je to slučajno, ali baš kamerna dela (manje u svojim klasičnim formama) apsorbuju skoro celu misao i pažnju Oonih nemirnih, željnih eksperimenata. „Nepro-

pisanost sastava i forme, naročito u spoju S

tekstom, doneli su iz lom nemira rezultate koji se izdižu iznađ „standardnih i tehnički sigurnih“

VLADAN RADOVANOVIĆ: »PFolklor se danas fretira ma isti. način kao u 19 veku«

VO nekoliko po

mom mišljenju

bitnih negativnih crta našeg današnjeg muzičkog stvaralaštva. Prvo. Sagledavanje ide.je romantizma. Ovde- se ne radi o određivanju negativne ili pozitivne vrednosti same ideje romantizma, nego o određivanju odnosa prema njoj a taj odnos tj. „sagledavanje“ je negativno jer je isključivo kroz prizmu XIX veka. Drugo. Tretiranje folklora naših današnjih kompozitora se gotovo ništa u principu ne razlikuje od tretiranja folklora

MILO DIMITRIJEVIĆ: SVITA (CRTEŽ PEROM)

te gužve onda crnci,

čuju.

kojoj strahu

lepše odelo,

mumiju. Dalje .. može gleđati! izgubljeno, smo mi?

drugi se

SG dan čovek tvrdi

Sve bolesno propalo. Gde

U Džefersonu smo, za koji je-

stoji. U Džefersonu smo koji je nikao iz dela jednog genija.

ljudi su došli i grade naselja. Pa a među njima stari Lukas Bočemu koga su optužili za ubistvo pa ga zbog toga linOn je spasen zahvaljujući hrabrosti belog dečaka, njegovog crnoputog druga i stare devojke. Vraćamo se u Džeferson i gledamo onu čudnu usamljenu kuću u se nalazi žena koja je, u da će je napustiti, vlastitog muža, obukla ga u najpoložila ga na krevet, godinama gledala njegovo ie-

lo koje se najzad pretvorilo u

ubila su postale

godina,

. Ne! Više se ne je odvratno,

rušena, urirao.

da nigde ne po- Bada:

služile za bovi, levo

lerije sa pogled na

koja

svi

ime Džon mu živi u

ŽEFERSON je svet Fok-

Oksford je svet u kome on stvar–no živi. Makoliko Džeferson ličio na američki gradić Oksford, a Jonapatofa na pokrajinu Lafajet u državi Misuri, on je proizvod najveličanstvenijeg mođernoj literaturi. S druge strane, mada sve te slike postoje samo u Foknerovim knjigama,

jeđan „čovek sed, prostodušan.

Fokner živi u jednoj od najlepših kuća koju je podigao još 1840 godine neki irski doseljenik. Za Građanskog rata kuća je bila poali ju je Fokner restaZdanje Pored njega je nekoliko bomoćnih zgrada koje su nekada

ulaznih vrata dižu se visoki slu-

kao da čuva drvoređd starih visokih kedrova koji bacaju mračne senke na stazu. Tu živi Folk ner sa svojom ženom MEstelom i dvadđesetogodišnjom ćerkom Džil studira na uni .

verzitetu u io taa U gradu je kuća u ko-

Vi Poknerova majka M.

građani a LEO jedan od njegove braće koji je, takođe, književnik i nosi

Pederalnog biroa za istraživanje,

nerove imaginacije, a&

stvaralaštva u

da, one deo sveta u kome živi star „pedesetosam melanholičan, tih,

ge nalazi izvan

crnce — sluge. Ispred i desno su terase i gakojih se pruža divan vrtove. Prilazak zgradi

ri,

znaju kao „Miss

Fokner II. Drugi brat Nju Orleansu kao član

kod ; Bazar SIpHBEE nima c: m aaSIne esi | DUŠAN RADIĆ: »izići iz konven- a cionalnog, ozloglašeni moder- a nizam ne shvatiti dopgmatski« e

nerove porodice i Foknerove UŽe. domovine. Jer, jedna od najvažnijih osobina Poknerovih dela je njegovo obraćanje prošlosti pri čemu se svaki detalj koji on opi suje može sagledati u dalekoj Te trospektivi. On ima suptilno razVi". jeno osećanje za prošlost: Šš šlost Juga, njegova kraja i BE kao njegove porodice. J porodica obuhvata jedan roman i jednuU zbirku pripovedaka, mora da vu če korenove iz stvarnog Život, Ali, oni su u isti mah i prođi

Poknerove imaginacije, što znači da su prikazani onako kako ih umetnik video, izmenjeni u

likoj meri koliko je bilo pot no da se podrži | dela. Kao svaki moderni Sarto i Vilijem Pokner se može ra meti jedino u povezivanju Nj govih psihičkih preokupacija » davnašnjim zbivanjima, ne sa" onima iz njegovog detinjstva, V i onima kroz koja su prola? stare generacije. ner je produkt, i u jzvesnoj ! žrtva okolnosti koje su VI" dale početkom XIX stoleća K se počela ispređati istorija o gičnih Sartorisa. Ne treba jći da leko. Dovoljno je zaviriti u p0-, rodične anale velikog pisca. F9 | nerov pra-pra deđ bio je d gao značajnu karijeru. Već U mom skupio je puk dobrovoljaca 54 | jim je učestvovao u bici kod Rana. Očevidno, bio je to hr vojnik.

nas

najsuprotnijih mišljenja skoro redovno donose. pozitivne rezultate io

tako da zbog onog „sko

ro“ ne moramo biti za brinuti. Izaći iz stanja obamrlosti, želja, bolesne obzirnosti, preterane oprezno sti, neiskrene pažnje i tome slično — neophod- no je. ;

Nas nekolicina nismo nikakva grupa s određenim estetskim progra– mom, bar zasada, mi smo samo jedan deo jedne strane koju vezuje smelost, želje i pokušaji shvati bukvalno, da se izađe iz Rkonvencionalnog, da se ozloglašeni modernizam ne shvati dogmatski. Uveren sam da će jasnije ispoljava– nje razlika između po- jeđinih stremljenja u nas,uz borbenijiaiskren stav znatno doprineti da se razmrda tzvana „žabokrečina“, što se krije iz prikrivenih ličnih sukoba, i razvije zaista no va, današnja, jugoslovenska muzika. ||.

ostvarenja. U vezi sa

ovim, reč dve O repro- ~

duktivcima. Malo je onih koji bi se sa žarom i razumevanjem bacili bez računice na neko novo delo, i naporom volje i instinkta proni- kli u njega, a time obo- gatili i sebe i druge.

kompozitora XIX veka ji — razlikuje se samo fol--

klor. Nije dovoljno da ~

se kroz muzičko delo koje ima elemente folklora izrazi samo Oosobenost dotičnog folklo- ra nego pre svega takvo delo mora da ima_ lični pečat koji sa ra- | zlikuje od drugog iste, folklorne podloge. TWao” opšta karakteristikanajvećeg broja domaćih de-. la je spoj muzičkih kva- | liteta „romantizma sa folklorom. Taj spoj je često tako neuspeo da. se nameće pitanje iz. kojih razloga se ti kompozitori grčevito drže principa da u svako delo strpaju folklor? Tre< će. Kod izvesnih kompozitora je očigledna koketerija izražajnim sredstvima „moderne“ mu-

zike, radi čega od Mri- —

tike dobiju priznanje da su „umereno moderni“. Taj „umereni modernizam“ izgleda da se sastoji iz ranije pomenute mešavine odlika ev-_ TOpSkog muzičkog rOmantizma i našeg {olklora plus umerena ij mestimična disonantnost. Ovako shvatanje. je opasno iz tih razloga . što sugerira „svođenje savremene muzike n dodekafoniju, disonantnost i muzičku bezidejnost. M:

pro.

Sartoris, čija agonija

osnovna id

Današnji

početku Građansko8 ra

ba!

isti tempe!

Ali, onaj na „0

pritajenih ~

da se tradicija ne ~—

a treći je poginu: o još ı ine kao avijatičar, i 935 Bod!

AS interesuje jedna

ruga stvar. Interesu

? :Ž

a u kolikoj meri je FPokner cr-

ži materijal za svoja dela iz

ž E sredine u kojoj živi. Moa je bolje reći iz prošlosti Fok-

ment koji ga je nagnao : poduhvat, ostao je nesavlađiv U njemu i ubrzo mu stvorio broj neprijatelja među ma. Već na sledećem gođišn. i} izboru ožicira svi su glaBali -%J drugog vođu. 3

(Nastavak na st. 11)