Književne novine

•

76% %%

_* OB

AOA 7

SS

22

Perene onima”

PELIRI | |||

Od objekta imporijaliyma do subjekta svetske politike ·

OŠ je sumnjivo da li će doći do razgoVoOra lučetvoro između

velikih, ali je nesumnjivo da četvorica velikih priželjkuju razgovore među sobom. Jer ako mali imaju razloga da se a'priori plaše onog što veliki rade, veliki imaju još VIše razloga da su a posteriori uplašeni od onog ŠtiO su dosad radili; i to oni naJveći: Amerika i Rusija — na]Jviše. 0.

Oni su po onoj staroj imperijalističkoj devizi diviđe et impera podelili svet između sebe, ali mesto da uživaju u vladanju jedan pored drugog, zagorčavaju vladavinu jedan drugom. "Tako su prouzorokovali pojave koje podjednako moraju da zabrinjavaju i jednog i drugog.

EBDNA takva pojava

je, naprimer, sada-

šnja konferencija aziskih i afričkih zemalja u Bantungu, „afro-aziska“ kako su je sazivači nazivaju. Druge konferencije važne su po tome kako se završe; ova je važna samim tim što se održava. Jer sve te aziske i afričke zemlje koje su dosad, mahom bile objekt politike velikih sila, postale su sada politički subjekt za sebe. O njihovoj sudbini raspravljano je dosad među velikima bez njih; one sada raspravljaju o svojoj sudbini među sobom, bez velikih. U prirodi je satelita ne samo da obleću oko svog gravitacionog centra, već i da teže da se otrgnu od njega i stvore svoj centar gravitiranja. Svaka centripetalna sila izaziva centrifugalnu privlačeća opiruću. Dešava se tako, bar u političkom sazvežđu, da odvlačeća snaga prirepka postane jača od privlačeće snage vodeće zvezde, pa da ona leti za svojim repom mesto da se on leprša za njom. Ponekad, naprimer, ima se utisak da se Engleska više povodi za svojim dominionima nego što ih predvodi. Tako Indija, naprimer, koja je član Britanskog Komonvelta, čija je matica Engleska, ne vodi englesku politiku prema Istoku, već je svoju politiku o Istoku nametla Engleskoj. I ova konferencija u Bantungu uglavnom je Nehruova ideja. Ali indiski premijer ne samo da nije smatrao za potrebno da se sa maticom, Engleskom, konsultuje o sazivu konferencije, već je nije ni pozvao na konferenciju. Za Nehrua i Engleska izgleda spada u red Onih kolonijalnih i imperijalističkih sila protiv kojih se konferencija saziva — i London mora da pravi ljubazno

U noći od 17/18 aprila ove EO-

Predrag

lice na sve to da bi sačuvao „prestabiliranu harmoniju“ Komonvelta.

Amerika takođe s negodovanjem gleda kako neki njeni blagodejanci, koji je toliko koštaju truda i dolara da im otvori oči za prednosti zapadne demokratije, u Bantungu udruženi s njenim najvećim neprijateljom, Mao Ce Tungovom Kinom, unisono grme protiv zapadnjačkom imperiJalizma, naročito „dolarskog“.

Reklo bi se po tome da bar Moskva treba da bude zadovoljna ovim otrzanjem azijskih zemalja od imperijalističkih sila. To tako i izgleda po sovjetskoj propagandi. Ali taj izgled može da vara. Ono što govore propagatori ne mora da misle njihovi inspiratori. Moderna propaganda pre služi tome da sakrije nego da otkrije ono što misle oni kojima služi. U ovom slučaju ona čak nije ni uspela da sasvim sakrijenegodovanje koje SSSR mora da oseća prema gotovosti „njegove“ Kine da se hvata u ovo ideološki šareno kolo, u želji da se ona aziskim zemljama nametne za kolovođu. Satelit je pokazao volju da sam vodi i zavodi, mesto da se povodi.

Pokojnom Staljinu može da se prebaci sve, sem jedno: nije bio naivan. On je slutio ovo. Sada objavljena. dokumenfa s Jaltske konferencije Jasno govore da je on računao s Čang Kaj Šekom isto kao i sa Mao Ce Tungom. Više je voleo da ima pred sobom dve Kine koje će obe biti male pred njim, iako je jedna de facto protiv njega, nego jednu veliku koja će se osećati velika i prema njemu, ipak je pro forma za njega. Taj njegov dalekoviđni plan upropastila je, i ne sluteći, izgleda kratkovidost njegovog glavnog suparnika na Istoku. Jer način na koji je Amerika u svoje vreme pomagala Čang Kaj Šeku da tuče Mao Ce Tunga, samo je ustvari pomogao Mao Ce Tungu da blagovremeno potuče Čang Kaj Šeka. On je tako postao ne samo pobednik u jednom građanskom ratu, kakvih je Kina imala mnogo, već i šampion oslobodilačke borbe aziskih naroda protiv inostranog imperijalizma, kakvog Azija dotle nije imala uopšte. To je taj oreol s kojim sada komunistička Kina seda u Bantungu za konferenciski sto s nekomunističkim i

ra da se

Milojević

umnogome antikomunističkim zemljama Azije i Afrike. I to je izgleda ono što uznemiruje Moskvu. Među sadašnjim sovjetskim rukovodiocima nema nijednog koji u očima aziskih komunista može da zameni Staljina, pa njegovo upražnjeno mesto kod Azijata sve više popunjava masivna ličnost Mao Ce Tunga. Ima ih koji čak misle da je Peking — ako mu okolnosti i dalje idu na ruku — na dobrom putu da postane „drugi Kremlj“. Stvaranje „drugog Rima“ (Konstantinopola kao alternativne metropole hrišćanstva) značilo je ne samo raskol u krilu hrišćanske crkve, već i dekadenciju rimskog svetskog gospodstva. Nije zato iskljućeno da jačanje uticaja Pekinga u aziskom svetu izaziva u Moskvi

SumrahR

OK Azija od objekta

svetske politike posubjekt s kojim „moračuna u Velikoj politici, dotle Evropa prolazi kroz obratan proces: od subjekta s kojim se najviše računalo u svetskoj politici, postaje objekt na čiji se račun pravi politika velikih. Ona ne samo da nije više u situaciji da svemoćno odlučuje sudbinu drugih, već se našla u situaciji da nemoćno gleda kako drugi odlučuju sudbinu njenu.

Nikad u svojoj dugoj istoriji Evropa nije bila u tako degradiranom položaju · kao posle ovog rata. U svim ranijim ratovima, jedna evropska sila ili grupa sila odnosila je pobedu, zasnivala svoju dominaciju u Evropi i preko Evrope dominirala svetom. Ali to su uvek bile evropske sile koje su se među sobom borile o prevlast u svetu i to je uvek bila Evropa iz koje se vladalo svetom. Međutim nijedna od tih nekad velikih i u pravom smislu evropskih sila nije iz prošlog rata izašla pobednik,ni ostala u pravom smislu velika. Nemačka i Italija su pobeđene; Francuska, iako formalno pobednik, faktično je toliko islabljena da je bezmalo izgubila sve atribute koji jednu silu čine velikom. To umnogome važi i za Englesku. Ukoliko je velika sila, ona je to kroz svoj

stoje

— —–—_——–- ___—_ —-- –

ALBERT AJNŠTAJN

nelagodnost koja nije innogo manja ni bitno drulčija od one koju oseća Vašington. Uopšte bi se reklo, da velike sile rađo ističu ono što ih spoljno razdvaja da bi prikrile ono što ih intimno spaja. U slučaju Formoze, naprimer, ima se utisak da su Rusi rešeni da pomažu Mao Ce Tungna da dobije Formozu, pa koštalo ih to ma šta. Međutim, kad se malo bolje zaviri u stvar iznutra, pre bi se reklo da su gotovi da ga pomažu samo dok ih to ne košta ništa — i dok nema izgleda da je dobije. U svakom slučaju, nimalo nije verovatno da će SSSR rizikovati rat s Amerikom da bi doveo Mao Ce Tunga na Formozu, jer njemu do toga nije stalo iako se pravi da mu je mnogo stalo; kao što je isto tako neverovatno da će Amerika rizikovati jedan rat s Rusijom da bi vratila Čang Kaj Šeka u Kinu, iako je njoj do toga mnogo stalo, mada mora da se pravi da joj nije stalo. Vrana vrani oči ne vadi bar ne za ljubav trećem.

Furope?

Komonvelt, ali kao takva više je vanevropska nego evropska sila. Ustvari, u Drugom svetskom ratu pobeđena je Evropa kao takva.

Zato je posle rata ovakva. Ona je ne samo ostala bez Svog unufrašnjeg centra oko koga bi mogla da oscilira, već je razapeta između dva pola svetske moći — Vašingtona i Moskve — ođ kojih ne samo prvi već ni drugi nije u strogom smislu potpuno eVvVropski. To stanje je neprirodno, jer je protivno duhu našeg vremena. Naše vreme stoji u znaku zbiranja, srođavanja u celinu, ne razbijanja srođenih celina. Bantung nije jedini primer težnje za #Zžybliženjem i osamostaljenjem narođa povezanih „geografijom, sličnim životnim uslovima i srodnim duhovnim ·stremljenjima. U Ujedinjenim nacijama, naprimer, zemlje La-

tinske Amerike, pored svih unutrašnjih razmirica, istupaju prema spoljnom svetu

kao celina. To isto važi i za arapski svet. Jedino Evropa ne može da „nađe sebe”, jer stoji pod tutorstvom drugih. Ostavljena sebi ona bi sigurno išla drugim putem, putem integracije, jer ima sve uslove za to, i mnogo više nego drugi Ona je kulturno i rasno jedinstvenija od Amerike, socijalno i verski homogenija od Indije, etnološki i „etnograf-

Umro je otac atomske epohe

prostorom i vremenom, i treba u-

đine, umro je u bolnici u Prinsetonu, u svojoj 77 godini, čuveni naučnik Albert Ajnštajn.

Albert Ajnštajn je bio nesumnjivo jeđan od najvećih naučnika koje je dalo čovečanstvo. Svo jim rađom i 'đelima Ajnštajn je uđario pečat, đao obeležje čitavom naučnom razvoju našega veka. Još pre svoje smrti Ajnštajn je postao pojam Koji je prevazišao epohu u kojoj živi i granice nauke u kojoj rađi: pojam i velikog čoveka i velikog

naučnika.

Glavna i najjača snaga i Oosnova Ajnštajnovih rađova jeste veličina i smelost novih ideja. Pobeđio je u čitavoj jeđnoj revoluciji i nauci, uspeo je da obori vekovima „postojeće takozvane »osnovne naučne istine«, koje su se pokazale i zastarele i preživele, ustvari naučne pređrasude.

Ceo život mu je bio posvećen rađu. Ođ 1901 gođine do 1949 dao je i napisao 445 naučnik članaka i rasprava i drugih polemičnih rađova, intervjua i govora. Originalnost Ajnštajnovih naučnih DO stavki najbolje se viđi po prvom poznatijem rađu gđe formuliše odnos između mase i energije, u kome nema nijeđnog bibliografskog pođatka. Ta čuvena formula đata 1905, u 26 gođini života, izgleđala je tađa jeđna vizionarska teoriska hipoteza koju je tek trebalo đokazivati, a koja je đanas temelj i, tako reći, postulat atomske energije i njenog oslobođenja, Za to svoje otkriće Ajnštajn je 1921 gođine đobio Nobelovu nagrađu, Zatim su sledovale zrele, već potpuno zaokružene naučne koncepcije i shvatanja prvo specijama teorija relativiteta, đocnije opšta teorija relativiteta, i najzadđ pre 3 gođine, jedna teorija koja povezuje gravitaciju sa elektrođinamikom,

kiloko se buđe pokazala kao tačna, đa ukaže na još mnogo širu i jeđnostavniju povezanost osnovnih prirodnih zakona RKretanja

materije.

Svoj smeli stav u nauci, borbi za naučnu istinu, i protiv pređrasuđa, Ajnštajn je dobrim đelom zadržao i u politici i đrugim svojim javnim istupima. Poznato je aktivno Ajnštajnovo učešće u borbi protiv MHitlerovog wacističkog rasizma i iđeologije. Ajnštajn je bio taj koji je, sa grupom drugih naučnika u Americi, uputio pretsedniku Ruzveltu pismo đa bi mu ukazao na značaj otkrića atomske energije i mogućnost njenog korišćenja u ratu, zalažući se đa saveznici obezbeđe sebi to moćno i strahovito ratno oružje. Ali je isto tako posle rata ođlučno i čvrsto ustao protiv ekstremnih desnih pokreta u Americi, direktno pođvlačeći đa svako ograničenje đemokratskih slobođa ne samo koči razvoj nauke, već preti đa »Vašington pretvori u Potsđam«, alu đirajući pri tome na prusku politiku »gole sile«.

Li

Posleđnjih gođina još više se povukao đa u miru radi na SsVOjim naučnim teorijama, nezađovoljan cepanjem sveta na frontova i trkom u naoružanju. Govoreći o opasnosti ođ atomskog i hiđrogenskog oružja koja nad čovečanstvom lebđi, maštao je o svetskoi feđeralnoj državi, a u protivnom, kako Kaže, »sebe je pripremao da u oflsuđnom fTrenutku gaurla „protiv uništenja čovečanstva«.

Njegov glas se neće moći čuti, ali je ostala „snaga njegovo đela i „misli: beskompromisna borbu za naučnu istinu i slobođu i đostojanstvo čoveka.

Aleksandar Milojević

____ _________ ___ ______ _ — —– —— – — — I—~

ski više povezana od Kine, njeni narodi su manje raznorodni od naroda Sovjetskog Saveza i oni imaju veću zajedničku tradiciju nego ijedna druga zajednica naroda na svetu. Pa ipak, dok se svuda u svetu vrši spajanje ujedno, integracija, Evropa je podložena, razdvajanju tteritorijalnom, političkom, duhovnom, ekonomskom-dezintegraciji jednom rečju. Istina, i Amerika i Sovjetska Rusija

Pravo proliv sile: naše vreme stoji u znaku borbe

malih proliv velikih. protiv svojih inosiranih

Podređeni narodi ustaju ugnjetača; moli, prignje-

čeni ljudi neće do irpe više domaće izrabljivače.

Vreme je na

kao »protektori« Evrope Vrše integraciju svaka u svom delu, ali dve suparničke integracije u Evropi znače baš punu dezintegraciju cele EKvrope. Gde je izlaz

DUH evropskog čoveka buni se protiv ove neprirodne podele. Ta pobuna oseća se na obema stranama podeljene Evrope, ne samo kod nevoljnih sovJetskih satelita u istočnoj, već i kod ne baš mnogo voljnih američkih saveznika u zapadnoj Evropi. Što su više zaštićavane od svojih protektora, obe Evrope se osećaju sve jače prignječene od njih. Jedan američki novinar, koji je nedavno obišao i istočnu i zapadnu Evropu, piše da se u obema stvara izvesno raspo-

Jedan od poslednjih snimaka Ailberia Ajnštajna

loženje koje najbolje ilustruje ona poznata izreka: „Spa-

simo se spasilaca!! I drugi američki posmatrači, „među njima i demokratski kandi-

dat za pretsednika SAD Stivenson, sa žaljenjem primećuju da ni Amerika nije popularna u Evropi, iako je bila toliko darežljiva prema njoj. To je razumljivo, jer Evropa, koja raspolaže najvećim materijalnim i duhovnim potencijalom na svetu ne može da se pomiri s tim da je osuđena da nemoćno čeka milost od spoljneg sveta. Konferencija u Bantungu vodi se u znaku parole „Azija Azijcima”. Istina, evropski narodi nisu u stećnom položaju azijskih da sazivaju konferenciju pod parolom „Evropa Evropljanima”, ali se ta parola sve više nameće i reklo bi se da sve jače zuji u ušima velikih. Ima se tako utisak da je evropsko pitanje dozrelo za rešavanje. Nešto kao da se menja u odnosu velikih sila prema Evropi. Taj utisak pojačava i obrt do koga je iznenada do-· šlo u „austriskom pitanju. Sest godina je već prošlo od kad je između zapadnih sila i Rusije napravljen ugovor o Austriji, ali sve dosad taj je ugovor bio mrtvo slovo na hartiji, jer sovjetska vlada nikako nije htela da pristane na nezavisnost Austrije. Sad, međutim, ne samo da pristaje, već sama Austriji nudi nezavisnost, štaviše gura je u nju. Prilično je opšte mišljenje da je sovjetska vlada htela da od austriskog pitanja napravi obrazac za žHyrešenje ostalih otvorenih pitanja u Evropi. Istina, Austrija nije Nemačka, još manje Evropa: pitanja koja se tu postavljaju mnogo su komplikovanija. Pa ipak, obrazac, bar u glavnim crtama, dat je. To je obrazac jedne neutralne Nemačke u

jednoj manje više neutralnoj Evropi, koju ne bi, delili vojni blokovi.

njihovoj sirani

Izraz „neutralan” ima danas rđav prizvuk, ali to je zato što često dobija pogrešno značenje. Treba dvojiti neutralnost i neutralizam.

Neutralizam je jedno političko shvatanje koje znači inertnost u politici, ustvari odricanje od svake delotvorne politike, Neutralnost je nezavisan stav u politici, stav nevezivanja ruku unapred, me da bi ostale skrštene, već da bi prema prilikama najbolje bile korišćene. Neutralizam je pasivnost, dok neutralnost može da pretstavlja vrlo aktivnu politiku. Ono prvo značilo bi paralizovanje Evrope; ovo drugo moglo bi da znači njeno aktiviranje kao činioca svetske politike. U prvom slučaju, Evropa bi ostala „jabuka razdora” između dva Ooprečna bloka, i kao takva verovatno povod ratu između njih; u drugom, mogla bi da postane karika koja ih spaja, i kao takva možda zaloga mira među njima.

Vojni blokovi odveli su svet u Prvi i Drugi svetski rat i doveli ga, eto, pred 'Treći. Jer i danas oni više pretstavljaju provokaciju rata nego garanciju mira, i kao takvi opasnost su podjednako i za one koji ih prave kao i za one protiv kojih su upravljeni.

Hladni rat između velikih bio je uzrok podeli Evrope; sad je podeljena Evropa uzrok hladnom ratu — jer je smetnja izmirenju. Ako hoće mir među sobom, ma i najhladniji, velike sile moraju da otlstrane uzrok hladnom retu među njima. Zbog toga svi njihovi razgovori o tome kako da se mire moraće najviše da se vode o Evropi zbog koje su se najpre zavadili. A jedini način da se na njoj zbliže jeste da je više ne dele. Mesto dve zavisne oružane Hvrope koje pretstavljaju opasnost rata za sve, jedna slobodna, nezavisna Evropa kao garancija mira svima.

. Istina, veliko je pitanje da li će se ostvariti nade koje je pobudila moskovska deklaracija o austriskoj nezavisnosti. Ali u svakom slučaju jedna Austrija oslobođena stega i pritiska sa strane znači dobit za one snage koje nezavisne od oba vojnička bloka deluJu u pravcu mira, a među koJima Jugoslavija igra ~ tako vidnu ulogu.

Pravo proliv si/e

NAŠE vreme stoji umnogome u zaku

borbe malih protiv velikih (,mali” i „velikiP” Mzetih ul smislu materijalne moći). Mali podređeni narodi ustaju protiv svojih inostranih ugnjetača, i mali, prignječeni ljudi Protiv SOJ domaćih izrabJivača. I vreme j ji j ae Je na njihovoj

- Might is right bila je deviza starog britanskog imperijalizma. Ali sila nije Više pravo niti je jača od njeSa i kad je ono lišeno fizičke sile. Naprimer, sva moderna ubojna sila Britanske imperije nije sada u stanju da slomi Mau-mau, oslobodilački pokret ne samo golorukih već bukvalno golih Crnaca u Keniji — Jer je na njihovoj stra-

ni pravo.

_Kolika je snaga prava i ikad ono izgleda bespomoćno O e 1 ovaj primer na

anu unutrašnje borbe mali protiv velikih. au

. U Londonu četiri neđelje ne izlazi nijedan dnevni list. Nikad Engleska, ni u danima generalnog štrajka 1996 godine, nije tako dugo i «tako kompletno bila bez velikih londonskih listova koji imaju milionska izdanja i čitaju se u celoj zemlji. Listovi nisu iz.lazili zbog štrajka ~ elektrotehničkih radnika u lJondon-

skim novinskim preduzećima.

Tih radnika ima vrlo malo sedam stotina ukupno, ali su smelo ustali u borbu protiv svemoćnih kraljeva britanske štampe, Svesni Svog prava i svoje snage kad su složni. Oni su stupili u štrajk jer su bili najviše . Zapostavljeni među tehničkim radnicima novinskih preduzeća, a bili su najviše Zapostavljeni jer su za vlasnike listova pretstavljali Do broju najmanju i po važno sti najslabiju grupu radnika. Njihovi zahtevi su bili minimalni i uglavnom su išli za izjednačenjem u prinadležno-

KNPOII |-Ž-E

stima sa ostalim tehničkim radnicima, ali za „kraljeve štampe postavilo se pitanje prestiža: zar oni koji diriguju javnim mnjenjem Velike Britanije, oni koji prave i obaraju vlade i celom narodu propisuju šta će da čita, pa sa. mim tim, umnogome, i šta će da misli — zar oni da stuknu pred zahtevima jedne šačica bednih radnika, čiji se sav posao sastoji u tome da šal. iuju struju i podmazuju ro. tacije? — Ne! Tako je došlo do štrajka.

Britanska štampa podeljena je ugalvnom u šest velikih trustova. Njihovi vlasnici su: lord Biverbruk, lord Nortklif, lord Astor, lord Kimsli, lord Kemroz, lord Sautvud. To su neobično zvučna imena u Engleskoj koja kod mnogih bude strahopoštovanje. Oni ne samo da skupa pretstav. liaju „sedmu silu”, već su svaki velika sila za sebe, I. stina, i kraljevi britanske štampe, po dobroj kraljevskoj tradiciji vode ljutu konkurenciju među sobom i intrigiraju jedan protiv drugog. Međutim, nikad izgleda nisu bj. li tako složni i jednodušni kao u ovom slučaju, kad su «se čvrsto rešili da slome štrajk i nateraju · „elektrotehničare da se bezuslovno vrate na posao. Ali nisu mogli. Morali su du popuste, jer im je neizlaženje listova nanosilo ogromnu štetu, i ne samo materi. jalnu. Engleska je ostala bea novina baš u prilikama kad su novine najpoželjnije i koje vlasnici histova najviše priželjkuju, jer su to prilike u kojima se njihova moć najbolje oseća: u unutrašnjoj politicš, otišao famozni Čer. čil, promenila se vlada, raspisani novi „parlamentarni izbori; u spoljnoj, Rusi najedanput spustili durbin u pitanju Austrije, a u Bantungu „Azijati i „Afrikanci dižu glavu — stotinu čuda! A oni nemoćno ćute: zapušena im usta. Zapušila im jedna šačica poslenka u njihovim preduzećima na čiji su posao oni s tolikim nipodištavanjem gledali.

Zaista, nijedan štrajk valjda. s tako malim brojem učesnika i na izgled tako malim povodom, nije imao tako psihološko dejstvo, kao ovaj. Sedam stotina električara novinskih preduzeća četiri nedelje držali su u tami javno mnjenje Velike Britanije i potamneli slavu kraljeva britanske štampe.

Oni sada ponovo jđšaltuju struju i podmazuju „a8yotacije za račun vlasnika listova, jer su uglavnom. postigli što su tražili. Ali su postigli još nešto, što ih sigurno ispunjuje još većim zadovoljstvom i ponosom od iznuđenog obećanja o povećanju „nadnice: to naime, da su primorali ohole kraljeve štampe da se poklone pred njegovim veličanstvom Radom, i to baš onda kad im se činilo da je najmanje vredan njihove pažnje i uvaženja.

ETIČKI PROBLEMI

NGIBG ka Vilhelmu Vuntu?

ROJNE stuđije muoderB nih psihologa koji su sledbenici K. G. Junga, disiđenta Frojđove škole, vra- . ćaju se tezama yosnivača moderne psihologije« Vilhelma „Vunta. Sporno pitanje, koje je ostalo posle Hatčesona i donekle Šopenhauera, jeste: da li je briga za samoodržanje i težnja ka ličnoj sre ći bezuslovno nemoralna sa gledišta altruizma? Da li je narcisoidnost opravdana? „Vunt smatra da briga za samoodržanje ili narcisoidnost, čim pređe granice staranja o fizičkom životu, postaje predmet etike. U ovom slučaju čovek se rukovodi principom samousavršavanja, koji je podrobno razrađen u filozofiji nemačkog racionalizma od Lajbnica dO Kanta. Prema «tome, izgrađivavanje moralne ličnosti nije delo slučaja no svesnog i brižljivo staranja. Na osnovu «toga Vunt smatra da ekstremni „altruizam nema za sobom solidne podloge. Čini mu se da je taj altruizam drugi oblik egoizma, gde umesto Ja istupa kao subjekt Drugi. U Sebi altruizam skriva pesimističko shvatanje života, jer razlog za od bacivanje obaveza prema sam0“ me sebi i prenošenje tih obave »na druge« uključuje u sebi suvi šno precenjivanje opasnosti eg0“ izma. U ravnoteži između egol ma i altruizma Vuni postavlja altruistički utilitarizam. „Jungovti odatle polaze kritikujući taj ume” renjački utilitaristički altruizam: jer on postavlja odredbe moral noga na osnovu prosečnog shVBtanja zdravog razuma i „iznose primere sa Kopernikom i drugi ma, kada je to prosečno shvata" nje javnog mišljenja išlo na Ššte“ tu istine, Što etika dublje ulazi u proučavanje etičkih problem, to je sve dalja od istine, od stva!“ noga života i u praksi je potpuno neprimenljiva. Savremen život ne traži norme po kojima će se kre tati i odavno je prevazišao rel giju sa njenim kamenim skele tom moralnih „normi. „Jungovci tvrde da dijalektika u psiholO" giji počinje od Vunta, ,,ono štO je Marks za političku ekonomiju, to je Vunt za psihologiju« Me đutim, niz egzistencijalističkih #" utora suprotstavlja se Ovom tvrđenju i predđočava da će OV godina proteći u jalovom dokaži“ vanju ko Je u pravu.

M.

VRNE NO V.LNE